Blue Monday ("39 pesama", #7)

Dečak od 12 godina sedi pred praktično praznim ekranom televizora, za koji je “zakačen” računar (!) Spectrum ZX 48K.

Blinkajuće slovo na ekranu: “L” u crnom kvadratu.

Hardverske mogućnosti računara: 8 boja, i nemogućnost reprodukcije dva tona istovremeno. Nema akorda.

Ukoliko dečak bude dovoljno pažljivo pritiskao jedan taster (bilo koji, svi proizvode istu frekvenciju), zvuk iz računara povezanog preko izlaza za slušalice na ćaletovu „Aiwu“ iz šezdesetih - biće identičan uvodnim bitovima iz “Blue Monday” od New Order.

Godina je 1985.

Sve što dečak želi je mogućnost da taj zvuk snimi, i tako počne da pravi muziku: u drugom “snimanju” će taj snimljeni zvuk emitovati sa drugog kasetofona, a u real time-u će sa računara puštati drugi zvuk, tako da će to već zvučati kao dva instrumenta, i to će snimati dalje. Sati provedeni nad tom šturom tehnologijom i parčićima traka.

Deset godina kasnije, dečak nema mnogo prava da se tako i predstavlja - ali fascinacija hladnom tehnologijom te pesme koja i dalje budi emocije ali i pokreće nogu da prati bas bubanj je - identična. U međuvremenu je shvatio da lepotu “Blue Monday” čini i nekoliko neobičnosti: u ovoj pesmi nema refrena; bas linija je ono što bi verovatno gitara trebalo da svira; a uvodna sekvencer-melodija zapravo je potpuno raspasovana u odnosu ritam, što istovremeno kreira njenu suštinsku lepotu i zaraznost.

Dečak sada ima mogućnost i da stvara i da snima muziku na kolikogod kanala želi - ali je i dovoljno zreo da zna da stvaranje muzike nije proizvod samo talenta i slučajnosti - već mukotrpnog rada i da se pesma poput najprodavanijeg alternativnog singla svih vremena ne komponuje tek tako. Zato, nastavlja da uživa u slušanju iste pesme, sada dostupne u barem 4 različita remiksa, od kojih je najdraži onaj najduži, od osam minuta.

Deset godina kasnije, sve moguće verzije dostupne su mu u digitalnom formatu.

Kao i snimci iste pesme sa raznih koncerata, obrade, ali i demo-verzije, remiksi, remiksi, remiksi. Kada god začuje to magično tk-tk-tktktktktktktktktk-tk-tk-tk – on se ponovo oseti kao dečak. Sve donedavno je, bez obzira na obožavanje ove pesme bio pomalo smušen činjenicom da su isti ljudi uz Iana Kertisa svetu u lice sasuli “Closer” pod imenom Joy Division – i svega dve godine kasnije bestidno taj isti svet naterali da pleše. Sada je tom činjenicom – oduševljen, kao i shvatanjem da se i uz takav tekst može plesati - od gotovo patetičnog uvoda “How Does It Feel/To threat me like You do” do još patosnijeg kraja “Tell me How Does it Feel/When Your Heart Grows Cold”:

igraj,

igraj,

igraj.

Dvadeset pet leta nakon one prve scene, četvrt veka udaljen od tog crnobelog Sony televizora i Spectruma, nekadašnji dečak gleda u ekran računara povezanog na 5.1 liniju - i u jedan od kanala višekanalnog softvera ubacuje oznake za bas-bubanj koje nakon play generišu to briljantno, hladno 
tk-tk-tktktktktktkt-tk-tk-tk-tk... 
Dvadeset pet godina kasnije, nakon hiljada preslušavanja, ista radost.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Ostali tekstovi iz serijala dostupni su ovde.] 
.

Dopunska nastava/značenja

Dođu dani kada je neophodno zagledati se ponovo u pravo značenje nekih reči, radi lakšeg suočavanja sa satima koji su pred tobom:

Strateg (grč. strategos)
Poznavalac veštine ratovanja, vojskovođa.

Taktika (gr. od postavim, postrojim)
Figurativno: celishodno i odmereno postupanje pri radu ili ophođenju, umešnost.

Bitka

Sudar naoružane grupe, koja ima za cilj da porazi i uspostavi dominaciju nad nekom drugom grupom. Ishod bitke može biti presudan za dalji tok rata, a katkada i za njegov kraj.

Debakl (fr. debacle)
prolom leda; fig. propast, slom, krah.

Nada

Asteroid glavnog asteroidnog pojasa sa srednjom udaljenošću od Sunca koja iznosi 412.650.000 kilometara.
Otkriven 1989, nosi broj 4016.
Druga značenja reči "nada" danas neće biti dostupna.

When You're Strange: A Film about The Doors

1. Ent. Kabina automobila, dan/Eksterijer autoput:

Vidimo profil zabrađenog mladića u razdrljenoj košulji, kovrdžave kose i smirenog pogleda; gazi papučicu gasa, usisava drum ispred sebe jureći ka sumraku, dok spiker sa radija objavljuje da je Džim Morison pronađen mrtav u Parizu.

Kamera otkriva lice vozača.

Vidimo Džima Morisona, koji najpre pogleda ka kameri, a onda ponovo ka drumu, ubrzavajući. Zvuk motora se moduliše u odjekujuću buku.

Fade-out/zatamnjenje.

Ovaj zahvat reditelja (Tom DiCillo) je samo naizgled neprikladan uvod u „anti-Oliver-Stone“ dokumentarac koji bi trebalo da ispravi mnoge netačnosti Stounove verzije iz 1991. godine – a zapravo je briljantan uvod u proces raščlanjivanja nekih od mitova vezanih za The Doors: stavljajući gledaoca na prvo od nekoliko iskušenja (Da li je ovo pravi Morison? Ovo je dokumentarac ili Biopic? Nije li Val Kilmer bio bolji od ovog dublera!?) zapravo nas vraća izvornoj verziji, tj. pravoj slici stvari, baratajući isključivo autentičnim snimcima i verzijom priče preživela tri člana benda, istovremeno se blago poigravajući i sa ključnom temom celokupne mitologije: da li je Morison zaista mrtav?

Izbegavši formu intervjua (koja bi ga učinila prosečnim i još-jednim-od-filmova), DiCilo gledaoca „When You're Strange“ prepušta do sada ne-prikazivanim dokumentarnim materijalima i naratoru (Džoni Dep), čiji tekst nije preopterećen vrednosnim sudovima ili očekivanim citatima ključnih stihova – već dobro ispričana hronologija 54 meseca karijere Morisona i benda, od stihova „Moonlight Drive“ recitovanih u mitskoj sceni na plaži 1965. - do poslednjeg odjeka gromova i šuma kiše u „Riders on the Storm“.

„When you're strange“ odlično komunicira sa obožavaocima (ili barem poznavaocima) opusa - kojima sagledavanje dokumenata od perioda Morisonovog detinjstva do njegovih poslednjih dana pomaže u daljem otkrivanju značenja poetike The Doors. Od pisama njegovog oca iz 1966. u kojima ga opominje „da ne razmišlja o bilo kakvoj muzičkoj karijeri jer apsolutno nema ni trunke talenta za muziku“, preko snimka sa prvog nastupa u „Whiskey A Go Go“ klubu, sve do podsećanja na javne skupove koji su osuđivali pogubni uticaj „pokreta mladih“ po javni moral Amerike raščerečene segregacijom i ratom u Vijetnamu, a u vreme suđenja Morisonu za „lascivnost na sceni“ i „obsceno pokazivanje penisa publici“ – pred gledaocem je zapravo čitava hronologija uspona i nestanka verovatno najautentičnije pojave pop-kulture, predstavljena tako da gledalac može konačno sam donositi neke vrednosne sudove, što je najteže kada su mitovi u pitanju.

I tu se otkriva prava vrednost ovog dokumentarca i ključno iskušenje: nakon višegeneracijskog, dvadesetogodišnjeg tumačenja fenomena The Doors kroz Stounov film, sada je konačno moguće proučavati zaostavštinu benda kroz izvorne priče, bez nakalemljenih atrakcija i suvišne pirotehnike.

Brodski je tvrdio da se o pesnicima i njihovom delu može istinski suditi tek nakon pesnikove smrti, jer promišljanje počinje tek nakon čitanja poslednjeg reda, poslednjeg stiha, kada više nema promena i dopisivanja, When The Music's Over.

Ovih dana obeležava se trideset devet godina Morisonove smrti.

Zvanične.