Rev <<
Pre tačno trideset godina ideja slušanja-muzike-u-pokretu postala je dostupna široj javnosti. Slušam i hodam. Slušam i trčim. Vozim bicikl, putujem, ležim na plaži. Danas, ta ideja zvuči tako svakodnevno. Zato je još neverovatnije da niko pre kompanije Sony jednostavno nije uzimao za ozbiljno da bi ljudi želeli ne samo da uživaju u slobodi kretanja i slušanja muzike, već – vreme će pokazati da li je to zapravo i važnije – da u toj muzici uživaju samo oni, bez ometanja (iz) okoline.
Iako sam verovao da su ideju “portabl-muzike” zapravo inicirala crna braća, izvori me demantuju: industrijski genije, ko-osnivač kompanije Sony, Akio Morita imao je jednu želju: da sluša opere tokom čestih trans-atlantskih putovanja. Verovatno nešto pre ostatku planete, želja mu je ostvarena - prvog jula 1979 godine pojavio se prvi zvanični Walkman - TPS-L2, donoseći toliko inovacija u žanr da se mnoge i danas smatraju standardom. Donoseći toliko muzike direktno do uzengije, nakovnja, čekića.
Play >
U danima pre odlaska na odmor, moja draga se u potpunosti posvećuje fundamentalnim, mnogo važnijim detaljima od onih koji mene opsedaju. I dok ona brine o našoj udobnosti na obali mora, zaštitnom faktoru, stepenu izlaganja krvožednim čeljustima komaraca koji ne znaju ćirilicu, mapama puteva, impresijama drugih putnika o lokaciji i svemu što će na terenu odmor stvarno učiniti opuštenim, ja opremljen rudarskom lampom i nagađanjem o lepoti krajolika u kojem ćemo biti pakujem muziku za put. To radim danima.
Ne može svaka muzika na svaku plažu.
Ne može sva muzika sa nama.
Zna se red i ko ima preimućstvo pri ukrcavanju u barku.
Uživancija.
Rev <<
Nekada, to se radilo nedeljama.
Najpre - širi izbor longplejki na odvojenu gomilu kraj gramofona. Zatim - uži izbor pesama – jer nisubašsvialbumizaslužilidasekompletniprebacenakasetu. Sledi provera: koliko pesama može stati na svaku stranu kasete a da “prazne trake ostane što manje”. Poslednji test: koliko kaseta se, ako je potrebno i principom spojenih sudova, može spakovati u kutiju od cipela. To je bio limit nametnut od strane roditelja. Onako sasvim usput nerviram se zbog količine šumova na trakama. Planiram koliko je baterija potrebno. Kako uštedeti na premotavanju kaseta? Ima li baterija tamo gde idemo? Pazi pitanje: ima li baterija?
Prvi walkman marke „National” (?) zacrveneo se izvirujući iz poklon pak-papira negde 1985. u leto, u vreme kada je bilo dovoljno kaseta punih snimaka delića pesama sa radija, najčešće bez početka, retko snimljenih do kraja (“Dva…. nula…. dva…” džingl, kao i onaj „Vibracije” bila su zapravo dva najčešća detalja svake trake), ali sasvim dovoljnih da se ideja o neophodnosti walkmana realizuje. Kada ga je nasledio noviji, crni Sony, ovaj crveni je još dugo služio, najčešće kao dopuna običnom kasetofonu, što je donosilo šuštave kopije kaseta koje sam pozajmljivao od prijatelja. Upravo to je doprinelo činjenici da sam već leta 1988, pre odlaska na more imao zaista veliki problem – šta, zapravo, poneti sa sobom, dok sam već sledećeg leta pravio plan sa drugarima – ko šta nosi u svojoj torbi.
Možda zvuči blesavo, ali nije bilo lako.
Morao si da pretpostaviš da će plaža biti baš od onih koje su okrenute ka zapadu i na kojima će ti se, odmah nakon zalaska sunca užasno prislušati „Midnight Summer Dream” od The Stranglers; da je vetar na hridima dovoljno lep da bi sebi pustio nešto malo prkosnije i epskije, čak i “All my colors” Echo and The Bunnymen; da je prvo naseljeno mesto dovoljno daleko da možeš na miru da skačeš po pesku uz nešto vrištavo.
Neka leta, na koja nisam nosio muziku, gotovo da ne pamtim. To je moje prokletstvo.
Ali zato pamtim Andreja koji na steni u Rapcu premotava pikavcem traku sa „Waking Hour” Dali’s Car; „crnački walkman” koji je Šejn poneo u Novi sa kojeg slušamo Neil Younga; beskrajne kišne sate u istom tom Novom, godinu dana ranije, uz “On Fire” od Galaxie 500; šuštavu kopiju šuštave trake Vlade Gugla sa koje slušam „Someone Somewhere in Summertime”; moj treći walkman sa kojeg slušam do maksimuma pojačan „Zaboravi ovaj grad” Ekatarine usred Skopja, prvi put posle raspada Jugoslavije; prvi Sony mp3 plejer iz kojeg pevuše Kings of Convenience dok putujemo kroz Hrvatsku; „Where the Streets have no name” na slovenačko-hrvatskoj granici; “Somewhere only we know” na ulicama Ljubljane u ledenom martu dok još uvek verujem da je lako napustiti Srbiju; poslednji Sony plejer ubačen uz pomoć AUX ulaza u car-audio sistem, sa kojeg slušamo Subu dok se spuštamo ka Elafoniziju, plaži na kojoj bih želeo da umrem, u svitanje poslednjeg dana leta, baš uz taj zvuk.
Na iPod, tehnički, mogu da spakujem oko 20.000 pesama, u najnižem bitrejtu. Dakle, oko 13.000 bez da gubim dodatnih 5 dana na downsize fajlova. Pakovanje traje.
.
Fwd >>
Primećujem da me neki albumi verno prate na svakom putu skoro 25 godina. Primećujem da neke nisam nikada pošteno ni preslušao, ali pretpostavljam da će dobro doći za neke plaže koje sam video na Google Earth, odnosno na tuđim fotografijama rasutim po Mreži.
To što više ne moram da zamišljam, već ZNAM kako izgledaju zrnca peska na plaži na koju prvo želim da se iskrcam, ne umanjuje ushićenje. To što mogu pokretom palca da promenim kontinent, kontekst i dekadu iz koje zvuk stiže čini ushićenje još većim.
Ugledao sam plažu na kojoj ću sebi slatko da puštam “World Citizen“. Više puta.
Uzgred, Sonyjev najnoviji udarni model, NW-X1000, poseduje: poništavač šuma, svetao ekran osetljiv na dodir, mobilnu televiziju i mogućnost krstarenja internetom i gledanja video snimaka sa YouTube-a.
Kako neko mlađi od 20 godina zapravo razume tekst o premotavanju kaseta pikavcima, a da bi se omiljena pesma preslušala još jednom? Nije, zapravo ni važno. Važnije je da sva ta muzika, koliko god menjala oblik, način skladištenja i obim - ostane blizu ušiju i srca. I da ja svake godine, bez obzira na sav napor, napravim više manje identične play-liste, začinjene ponekim novitetom.
Baš sam konzerva.
