[..."he speaks of senseless things"....]

Premotavaš pesme i filmove; pauziraš; vraćaš natrag; biraš koje poglavlje ili delić violinskog pasaža ćeš preslušati, a Volfgang ga je nedeljama komponovao. Brže preslušavaš muziku nego što je ona odsvirana, brže preuzimaš fajlove sa Mreže no što je potrebno fajl i pogledati. Preskačeš stranice knjige, čitava poglavlja; čitaš samo antrfile ili boldirani deo teksta, žvaćeš sažetke, ma – samo naslove. Prstom pomeraš kazaljku na satu koju si zaglavio brišući prašinu, pomeraš sat napred, sat natrag, zavrtiš točkić na mikrotalasnoj, ciljaš koji je minut kada iskopčaš plejer iz struje, usklađuješ sat sa onim na glavnom Trgu. Letiš avionom ka suncu ili niz vreme, lutaš časovnim zonama, navikavaš se brzo na poklonjene ili ukradene sate.

Misliš da kontrolišeš i organizuješ, dakle.

Štagod radio vremenu ishod je, zapravo, poznat.

Zato: igraj se kontrole i organizacije vremena, kada god možeš.
I dokle god možeš.
Tek kasnije zaista nećeš imati vremena za to.

Stilske vežbe

Više nije pitanje šta država može da učini od tebe, već šta ti možeš da učiniš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini za sebe, već šta ti možeš da naučiš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini od sebe, već kako ti možeš da utekneš iz nje.

Više nije pitanje šta država ne može da učini za tebe...
mogu biti optužen da ne volim svoju zemlju, što nije tačno.

Više nije pitanje šta državni čin može da učini za sebe...
ne, nije mi želja i nemam snage da budem satiričar.
Ja sam taj koji je satrt.

Više nije pitanje stila.

Više nije pitanje.

Kraj vežbe.

["this land is your land..."]

"Sećate se onih monumentalnih statua, kamenih lica koja gledaju prema moru. Verovalo se da su spuštena sa neba, jer je istraživačima bilo nejasno kako je na tako pustom ostrvu bilo moguće sagraditi i postaviti monumentalne statue teške 100 i 200 tona.

Odgovor na zagonetku kamenih kipova bio je strašan. Izučavanja su pokazala da je ostrvo nekada bilo puno zelenila, tu je rasla vinova loza, bilo je banana, slatkog krompira, kokošaka i ptica. Ljudi su živeli u uređenim selima, vremenom su se podelili na plemena, dobili su sveštenike. Onda je svako pleme počelo da odaje počast svojim precima tako što je podizalo kamene kipove. Taj kult predaka, često izmišljenih, postao je predmet takmičenja. Malo po malo na ostrvu je izgradjeno 1000 kamenih kipova - jedan na deset ostrvljana. Svako pokoljenje kipova bilo je veće od predhodnog, zahtevalo je više radne snage, više kamena, ali i drveta. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da izraste. Najstrašnije je to što se na tako malom ostrvu jasno moglo videti kuda vodi ta neobuzdana seča šume. Sav hlad je nestao, zemlja se isušila, na kraju više nije bilo dovoljno drveta ni da se naprave kanui za bekstvo sa ostrva koje je umiralo.

I šta se dogodilo, izbijali su ratovi između klanova zbog starih dasaka, ljudi su pojeli sve životinje. Njive su propale, ostali su samo kameni kipovi koji su progutali zemlju. Kada su Evropljani stigli na Uskršnja ostrva u 18. veku, nije više bilo krovnih greda i ljudi su živeli po pećinama. Između posete Holanđana sredinom 18. veka i Kukovog dolaska na Uskršnja ostrva 50-ak godina kasnije, jedina novina je bila ta što su ostrvljani zaratili i sa precima. Rušili su kamene kipove, a po ruševinama su ležale hrpe ljudskih kostiju. Svaki sledeći brod koji je stizao zaticao je sve manje uspravnih kipova. Jednoga dana narod je dovršio svoj ustanak protiv mrtvih predaka i na ostrvu više nije bilo nikog. "

(Peščanik, najava 315. emisije, decembar 2007.

Istu priču sa nešto više faktografije i prostih, tehničkih objašnjenja o tome kako jedan narod iščezava možete pronaći i u sjajnoj "Kratkoj istoriji napretka" Ronalda Rajta, izdanje Geopoetike, mnogo se dobije za tih 400-500 dinara.)