Da li je Ludvig sanjao električne pijanine?

Dve, naizgled nepovezane vesti iz proteklih nekoliko dana:

“ASIMO, robot koji je napravila japanska kompanija Honda, sinoć se suočio se sa svojim najvećim izazovom do sada – predvodio je Detroitski simfonijski orkestar za vreme njihovog izvođenja kompozijcije "The Impossible Dream" iz mjuzikla "Man of La Mancha" (...) Međutim, ASIMO ima svoja ograničenja – inženjeri su ga programirali da imitira Čarlsa Burka, direktora Detroitskog simfonijskog orkestra, ali ne može da kao čovek dirigent reaguje na članove orkestra.”

. . .

”Svi Beograđani koji imaju barem malo muzičkog iskustva pozvani su da postanu članovi prvog „Belgrade laptop orchestra“, koji će premijerno nastupiti danas od 21 čas u Studentskom kulturnom centru. Na programu je delo „More and More“ nemačkog eksperimentalnog umetnika umetnika Hansa Kocha, svojevrstan „muzički performans za neograničen broj neozvučenih laptopova“.

Sjajne su te vesti, zaista.

Ipak, iako čak i moja vežbana eustahijeva tuba, nakovanj, uzengija i čekić sve teže razlikuju artficijalno generisani zvuk od zaista odsviranog, iako znam da je nedavno predstavljen software koji generiše muziku „poput Vivaldijeve“, hardware je ono što i dalje pobeđuje i dve stotine majmuna neće generisati Šekspira ukoliko dve stotine godina budu kucali u dve stotine tastatura.

U tu čast, zaključujem ovo nedeljno veče slušajući Rostropoviča i Rihtera, razmišljajući o sjajnoj priči Roberta Silverberga u kojoj hologramski ali i dalje nepismeni i ratoborni Francisko Pizaro sreće isto tako stvorenog ali veoma prisebnog Sokrata, u srcu metafizičkog tanka, generisanog samo radi njihovog sastanka.

I zamišljam Ludviga - pramenova kose koji se poput krila nadvijaju nad sada već vekovima nefunkcionalna uha (ionako nepotrebna jer sva muzika se krije iza njih) – kako sedi naspram Karela i ispituje ga kako izgledaju ti njegovi „roboti“. Karel, nagriženih pluća, ubeđuje Ludviga da je termin zapravo osmislio njegov brat Jozef, te da je Isak takođe veoma zaslužan - i konačno - da bi bilo dobro da popričaju i sa Kejdžom na temu prepravljenog pijanina i 4 minuta i 33 sekunde tišine koja je proglašena muzičkim delom. Ludvig to ne čuje, tišina ga ne zanima već drugi vek, zamišlja kako će, nakon Rostropoviča kojeg je na neki način zapravo imao u vidu pišući neke od pasaža, nekakvi komadi metala dodirivati žice iz kojih će izlaziti mehanička muzika, koju on ipak ne ume da zapiše i to čini da se još jedan pramen nakostreši.

Svako to razume ako hoće (S.T.R.A.H.)

Prve noći izborne tišine pred predsedničke izbore 20. decembra 1992. na talasima Radio Pingvina emitovana je prva “narodna” pesma na frekvenciji 90.9 mHz od osnivanja radija. Nenad Kuzmić - Kuzma obogatio je u etar sa “Moj Milane, jabuko sa grane” kao (otvoreno) navijanje – protivkandidat Slobodanu Miloševiću bio je Milan “So help me God” Panić – i koliko god sada taj čin delovao naivno, nije bila mala hrabrost učiniti tako nešto na prvoj privatnoj radio stanici u gradu, baš te noći.

Dan pre izbora, 19. decembra, u okviru “Idi mi dođi mi top liste”, Kuzma i Dača kao “staru aktuelnu stvar” puštaju “Vođu” grupe S.T.R.A.H (Svako-to-razume-ako-hoće, bend Žikića i Timofejeva), obradu stare “Pied Piper”, kreirajući do tada nezabeleženu lavinu poziva, čak se i Škrbamaca umorila. Za one koji ne znaju ili se ne sećaju – lista se kreirala glasovima slušalaca. “Vođa” je u jednom danu sakupio cca. 1200 poena, što je ostalo neoboreno sve do kraja emitovanja emisije, 1998.

Šesnaest godina kasnije, mogu da reprodukujem gotovo kompletnu Kuzminu playlistu -
nešto kasnije je zavrteo „Love is in the Air“ John Paul Younga, a zatim i „Sun City“ Artists Against Apartheid. Otvorene poruke. Popodne je bilo sunčano i toplo, nada nas još nije napustila. Poslednja pesma u setu bila je, naravno, „I Fought the Law“.

Sve to zajedno, očigledno, nije bilo dovoljno da spase narednih nekoliko godina. Ipak - i dalje verujem u snagu nekih pesama. I verujem da je vredelo čistiti uši u proteklim nedeljama, da bi se u nedelju uveče konačno čula i neka dobra vest.

Evo i "Vođe".

"Historijska Čitanka 1"

Idealna za praznične dane, u kojima se sećanja vraćaju iz tople prvomajske tišine a pukotine nastale nebrojenom svakodnevicom produbljuju i vide u pravoj snazi. Gorka, tamna, često brutalno potresna, no slatka poput ćeten-halve sa pistaćima koju sam sa uživanjem deljkao danima nakon januarskog boravka u Sarajevu od blata i snega, punog ljudi koji za nekoliko minuta postanu nenametljivo bliskiji sa tobom nego mnogi za čitave godine.

. . .

.

"Koji si film u Sutjesci gledao prve nedelje mjeseca aprila 1982. godine? Ni toga se ne sjećaš i nikada se nećeš sjetiti. Svaka uspomena i svaka povijest nose u sebi sitno iskustvo smrti. Zato sve treba na vrijeme ispričati i zabilježiti.

Nakon filma odlaziš u snack hotela Beograd, u Mali Beograd ili Zemun. Naručuješ dupli espresso i Kolu. Ne pušiš i ne piješ alkohol. Gledaš u vrhove adidaski i razmišljaš o ženama. Imaš nepunih šesnaest godina, gledao si sve Bergmanove filmove, čitao Dostojevskog i naučio mnogo toga čime ćeš se služiti u onom dijelu života kada ćeš rjeđe ići u kino, manje čitati, pušiti, piti alkohol, ali još nisi ni s jednom ženom išao u kino. To te muči.

Konobarice se zovu Gina i Dragana. Gina je visoka, crnokosa i crnooka. Sve lijepe, drage konobaric ovoga svijeta bit će Gine, a Ginu više nikada nećeš vidjeti nakon što ujutro trećeg maja 1992. izađeš iz podruma hotela Beograd, u preko noći razrušen grad."

(iz "Historijske čitanke 1", Miljenko Jergović - "Riječ mladih", strana 66; izdanje v/b/z, dostupne u knjižarama Beograda).

Obavezna lektira.

Fotka je januarska, ovogodišnja.