(Prvi deo teksta)
.
Nedelja je i u ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna“ pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.
.
.
Nedelja je i u ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna“ pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.
.
Nedaleko od njih, niz slika koje variraju od Kubanskih motiva sve do Rouena Atkinsona (?!?) koje se mogu kupiti za čak i naše uslove nepredvidivo male cene. Korak po korak ponovo do Kapitola, ka kojem se, izgleda, slivaju mnoge ulice.
.
.
.
Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva“ a pored „Škole plesa“ ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija“, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda“, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima..
Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva“ a pored „Škole plesa“ ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija“, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda“, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima..
*
Stari gitarista ubeđuje okupljene da se sada živi bolje nego pre 1959.
Ok, sve je bolje od ničega..
Ok, sve je bolje od ničega..
*
Dok odmaramo na zidiću šetališta, razmišljam najpre o Kortasaru, koji je delove „Apokalipse u Solintenameu“ pisao upravo ovde, zagledan ka pučini, možda baš u onom čamcu, jer sve su muzejski primerci. Vidim Gabrijela Garsiju kako predaje Fidelu potpisani primerak „Jeseni Patrijarha“ uveravajući ga da on, Vođa, nikako nije služio kao inspiracija, dok hlade čela čistim pamukom i dogovaraju ugao terase do kojeg sunce neće doći te partija šaha može da potraje. Razmišljam o Ernestu koji je tek ovde, nakon mnogih pokušaja, uspeo da umakne sudbini barem na neko vreme, dok ga nije ponovo stigla, uhvatila za ruku i naterala da urezuje crtice u zid kupatila, uveravajući ponajviše sebe samog da se nije smanjio od sinoć.
Kohimar pamtim po plavom koktelu, zajedničkoj fotografiji Kastra i Hemingveja, pogledu na ribarski zaliv i spomeniku Ernestu, u koji je, verovatno na nagovor njegove majke, urezan pogrešan datum rođenja. Nedaleko od spomenika, deca se igraju na polusrušenom doku, desetak metara od parkiranog vojnog kamiona, model kasnih šezdesetih.
Varadero.
Voda je vrela. Tokom dana, kada oseka počne da radi, u delovima plićaka imaš osećaj da si začin za supu, dobro zasoljenu - ti i malo providnih, malih, zabavnih sabljarki koje u najekstremnijem slučaju pokušaju da uhvate, ali njihov ugriz je kao golicanje, prosto skretanje pažnje da nisi sam u vodi..
Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?“.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire – jedno „No“ je najčešće sasvim dovoljno.
.
Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru..
Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo..
Jer itu se, kao i na čitavog Kubi događa samo ono što je dozvoljeno.
.
Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?“.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire – jedno „No“ je najčešće sasvim dovoljno.
.
Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru..
Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo..
Jer itu se, kao i na čitavog Kubi događa samo ono što je dozvoljeno.
.
.
.
.
