„Piši. Kad ne pišeš, skupljaj snagu i materijal za pisanje. Piši. U životu voli sve, u pisanju izjavljuj ljubav. Piši. Razotkrij agente koji te špijuniraju, one koji ti ne daju da pišeš, teraju na sumnju. Piši. Ne razmišljaj o tome ko te čita. Piši. Svi čitaju. Piši. Niko ne čita ono što napišeš. Piši. Umri. Piši.“ - Uglješa Šajtinac"Ako odmah krenem da pišem, sigurno ću se setiti i drugih stvari" - poslednja je rečenica prve knjige Uglješe Šajtinca, objavljene pre gotovo petnaest godina - i dalje je ljubomorno čuvam, deo glavnog line-up-a police u našem malom stanu (Ovo priznanje nije malo. Neka mnogo "teža" imena leže u blasfemičnim položajima i neprirodnom odnosu ispod televizora, mada ima tu i neočekivanih spojeva, Peljevin i rani Darel, leđa uz leđa).
Od tada, Uglješa je postao pisac poznat Srbima, što je vraški težak posao.
Pojavom "Manifesta razdraganog pesimizma" (to je podnaslov - naslov je "Bok oн!" - ćir.) Uglješa zakucava, poput nervoznog Martina Lutera u kišnoj noći na dovratku Crkve, sve što je činilo i što će, neminovno, činiti njegov stil u skorom vremenu i ja se nekako unapred radujem onome što će uslediti nakon aktuelnog "Hadersfilda". Iskrenost kojom analizira sopstveno i nedostupno, Britaniju i Banat, ljubav i smrt, Boga i pakao ali i odnos Robija Faulera i Majkla Ovena - a sve kroz razoružavajuću, njemu svojstvenu naraciju, lako vodi od smeha preko trnaca do uzdaha - sve ono što zapravo čini život a "Život je melodrama", kaže u jednom intervjuu i sam Šajtinac.
Nije mi lako da opisujem Uglješin stil i kako to niko od mene i ne traži, već samom sebi želim da nacrtam kojim stazama sve to dolazi i kojim putevima odlazi dalje, usuđujem se da skiciram susret Babelja i Nila Janga u sumračnom poslepodnevu, negde u Banatu, bez putokaza ali sa puno želje da se do prvog svetla direktno prepreči, kroz letinu, neće zameriti domaćin. Dok ne stignu do imanja, Jang će pokoji put preći prstima preko žica, no Babelj će se braniti ćutanjem, sve dok zrikavci ne umuknu.
Bravo Ugi, Walk on!
