Nik Stivenson: "Dejvid Bouvi" (knjiga)

"Obožavaoci su Bouvija pretvorili u kulturni resurs koji se mogao drugačije interpretirati u zavisnosti od njihovih promenjivih životnih situacija. Zapravo, Bouvi ima ulogu hiperteksta, jer obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju. Onda se ova informacija prevede i shvati u kontekstu njihovih života koji se menjaju.

U tome je uočljiva Bouvijeva pozicija centralnog autoriteta. Bouvi se ceni kao "učitelj", kao "dobar mentor", kao neko čiji su rad i muzika stalna inspiracija (...) U društvu gde tradicionalne koordinate porodice, klase i crkve slabe, ljudi traže nove oslonce i značenje koja bi dali svom životu i trenutnom iskustvu (...) 

Sada se nailazi na nešto što liči na paradoks: ako je Bouvi, obezbeđujući polutrajno prisustvo, životima ovih obožavalaca dao oblik, onda je to postigao obezbeđujući promenu. Drugim rečima, Bouvi je smislio šifru mogućnosti pronalaže sebe i način bavljenja promenom. Obožavaoci Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života."
- Nik Stivenson, u knjizi.

*

"Ja umirem. ti umireš. Sekundu po sekundu, sve je prolazno.
Je li to bitno? Da li gnjavim?" -
Dejvid Bouvi

Sеćam se zime 1983, tada popularni časopis "ITD" objavljuje specijalni podlistak posvećen Bouviju, vreme najveće slave, opšta histerija "Let's Dance" albumom i turnejom.
Dobar deo tog dodatka verovatno i danas znam napamet, neke sentence se ne zaboravljaju, poput plivanja.

Dvadeset i pet godina kasnije, postaje nam dostupna mnogo serioznija, lišena velikog dela (zapravo nevažnih) romansiranih detalja - sjajna knjiga Nika Stivensona: "Dejvid Bouvi - slava, zvuk i vizija" (Klio, 2007). 
Ova knjiga vam neće pomoći da bolje sagledate hronološki tok njegove karijere, ali to nam više nije ni potrebno. Ona će nam pomoći da bolje razumemo šta i zašto se je ona išla tim tokom.

Iz ugla okorelih obožavalaca često prestroga prema fazama u kojima Bouvi ni sam nije znao šta zapravo radi, iskrena kada se bavi lutanjima i manipulacijama kroz koje je prolazio, puna oduševljenja u delovima koji su posvećeni "Zlatnim godinama" ali i pažnje u poglavlju dijaloga sa obožavaocima.

Neki albumi sada postaju jasniji, neki stihovi još draži. 

Ovo je obavezna lektira za one koji se smatraju poštovaocima i obožavaocima.
Dobar sažetak knjige može se pronaći i ovde.

P.S.
Dodajem link ka sjajnom tekstu Dragana Ambrozića - "Poslednji čovek u Evropi"
(Vreme, novi broj)

Rasvetljeno: "Remain in Light"

Danima uživam u remasterizovanim snimcima Talking Heads nedavno objavljenim kao DVD set od osam komada, krcati pesmama koje već dobro znam i bonusima koji su mi do sada bili nedostupni. No, najviše se vraćam njihovom najkompleksnijem (logično, najslabije prodavanom) albumu, kojem je The Rolling Stone odao počast rangirajući ga među najznačajnija četiri tokom osamdesetih godina: 
»Remain in Light«.

»Oni su imali gomilu dobrih zapisa, bez vokala i nisu znali šta sa njima da rade... Oni, zapravo, nisu znali šta im se tu dešava« izjavio je kasnije Adrian Belev (Belew), fenomenalni gitarista čiji su prsti otisnuti u Bouvijevoj trilogiji "Low-Heroes-Lodger" (kao i prsti Brajena Ina (Eno), koji će biti jedan od junaka i ove priče). 
Kako se dogodilo da ekipa koja je prethodno realizovala tri dobro prihvaćena albuma, prepuna revolucionarnih rešenja (naročito na »Fear of Music«) »ne zna šta im se dešava«?

Godinu dana pre početka rada na ovom albumu, Brajen Ino i Dejvid Birn (Byrne) počeli su rad na albumu koji je, eto istorije, takođe promenio mnogo toga u osamdesetim. Pristupili su snimanju albuma »My Life in the Bush of Ghosts« kao »praznoj tabli«, bez jasnog koncepta, melodija i ritmova, koristeći snimke dugotalasnih radio programa (od evanglističkih propovednika do mujezina i natrag) kreirali »zvučnu sliku«, slojeve ritma i muzike koja je nastajala ili slučajno ili kao refleksija na ono što se »našlo na traci«, dakle snimili su seriju neplaniranih incidenata, koji su, sticajem okolnosti, javnosti postali dostupni tek posle objave »Remain in Light«, što je učinilo da je publika potpuno nespremna u svom neznanju.

Birn je posle izjavio: »U to vreme sam bio veoma zaokupljen idejom o jednoj gomili ljudi koja zajednički nešto radi.« Okupivši vanserijsku bandu muzičara, predvođenu spominjanim Belevom, Basta Džonsom, Nonom Hendriks (na spisku će se naći i Robert Palmer, ali na udaraljkama) i prepustivši se Inoovoj palici, bend je ostavio Arijadnin konac na ulazu u studio i ušao u hrabru avanturu.

Rezultati su fascinantni i danas - dvadeset sedam godina nakon objavljivanja.
Uvodni taktovi "Born Under Punches (The Heat Goes On)", potpuno iščašene Kraftwerk-Can-afro-funk stvari u kojoj se možda prvi put u istoriji jedan beli pop bend usudio da na sred pesme usporava traku, preliveni horskim "All I want is to breathe, won't you breath with me ?", predstavljali su samo uvod u višeglasnu orgiju i sinusoidne ritmove pesama "The Great Curve" i "Crosseyed and Painless", prepune feedbackova, horskog nadmetanja i nemogućih zvučnih zvrkova za koje je zaslužan kompletan bend. Dejvid u potpunom sjaju - "Sometimes the world has a lot of questions/Seems like the world knows nothing at all/The world is near but it's out of reach/Some People touch it... but they can't hold on..." - pevao je gotovo zaglušen ritmovima koji su se slagali jedan preko drugog, ritmovima koji su nastajali slučajno, nasnimavanjima, muzikom koja je nastajala kao reakcija - na muziku – i sve to kao uvod u ultimativni hit osamdesetih godina - "Once In a Lifetime", kao končani dokaz da se iz opšteg, kontrolisanog haosa može stvoriti i remek delo pop strukture. Uzgred, Birn je kasnije i sam otkrio da je pesma nastala na osnovu rifa koji se u pesmi gotovo i ne čuje, osim kao "baram-ba-ba" dva Brajana u pozadini, podvučenih basom. To se SADA, u remasterizovanoj verziji itekako čuje.

"B" strana albuma (dok je bio na ploči, sad ta podela više ne radi) albuma predstavlja svakako najzanimljivije konceptualno putovanje TH u njihovom kompletnom opusu. Sporija, izmuljanih klavijatura ali opet nepodonošljivo zaraznog ritma, "Houses In Motion" podseća na ceremoniju u sumraku Nju Orleansa. "Seen And Non Seen" sadrži jedan od najboljih tekstova koje je Birn ikada napisao, dok su "Listening Wind" i "The Overload" (posveta Joy Division, indirektna) verovatno najdraže »lično mesto« mnogih obožavalaca benda i konačni adagio novom talasu. Talking Heads, rodonačelnici, jedan od ortodoksnih CBGB bendova, jednostavno su prešli granicu i povratka više nije bilo, što se i pokazalo narednim albumima, ali i promenom koju je cela scena proživela u naredne dve godine. TH nastavljaju dalje oslobođajući se ljušture kroz »Stop Making Sense« i »Speaking in Tongues«, definišući savršeni pametni pop na »Little Creatures«, koji ih je lansirao u orbitu u kojoj su postali zvezde vidljive svima. Ovaj album je, konačno, sadržao i seme razdora u bendu. Na omotu su, kao autori, potpisani samo Ino i Birn, dok su Tina Vejmut, Džeri Harison i Kris Franc ostali potpisani samo kao članovi benda. Kasnije, Birn je krivicu za ovo svaljivao na sebe, dok je Tina Vejmut izjavila da se Ino i Birn "oblače isto" i ponašaju "kao dva četrnaestogodišnjaka, koji pokušavaju da fasciniraju jedan drugoga".

Outtakes, odnosno prateći snimci objavljeni u okviru remasterizovanog paketa samo dokazuju stepen kreativnog rasula koje je očigledno vladalo u studiju tih nedelja. Snimci »Fela's Riff«, »Unison«, »Double Groove« i »Right Start«, ne samo što otkrivaju zametke finalnih verzija, već i nagoveštavaju razna blaga, slučajno nastala, slučajno »izgubljena u remiksu«.

Kad bolje razmislim, Inu i bendu su bila sasvim dovoljna dva zvučnika. 
Sve ostalo nam je već tu, u Glavama.

Tanto Tempo

Novembar prolazi, omeđen više sećanjima nego planovima.

Početkom meseca neobeležena, godišnjica Subine pogibije žulja iako i dalje verujem da je od onih koji bi više voleli sećanje na rođendan nego na dim.

Zato vršljam Mrežom, pokušavajući da pronađem šta se promenilo od kako smo pre više od šest godina ne malim naporima postavili na mrežu prvi i još uvek jedini sajt posvećen Subi na srpskom*.

U junu je Bebel, stojeći pred krcatim Domom Sindikata posle prve pesme povikala: "I'm in a land of Subaaaaaaa".

U proteklim mesecima do ušiju je došlo dosta snimaka na kojima sam prosto čuo glas producenata, aranžera, muzičara - "Ovo bi trebalo da zvuči kao Sao Paolo Confessions".

Možda Srbiji bude dovoljna decenija da se prihvati uloge kolevke jednog od najsvestranijih muzičara s kraja dvadesetog veka, domovine čoveka koji je uspeo da pronađe zvuk Borhesovog ranjenog tigra i redefiniše ritmiku i boje kompletne neobossanove. Ako je NASA-i potrebno pedeset godina da ponovo posete Mesec, nama je možda dovoljno deset da se iz fioka povade trake i potvrdi da su notni sistemi u kojima je orbitirao vredni poštovanja. Strahujem da trake, prirodno, tokom vremena gube magnetizam i da će možda postati neslušljive. Strahujem da li u Radio Novom Sadu uopšte postoje tragovi perioda u kojem je, svake nedelje, donosio nove snimke krijući se pod pseudonimom koji je krajem devedesetih obrisan i sa zidova grada Novog Sada.

Lutanje Mrežom ipak oraspoloži: na ovom linku pronalazim rad (koga drugog nego starog Subinog prijatelja) Zorana Janjetova & prijatelja koji, dosledni Inovaciji, kreiraju nešto novo. Ta priča raduje. Istovremeno, na Youtube mogu se pronaći zanimljivi videoklipovi, posvećeni ili inspirisani Subom (vredi probati kao keywords i "mitar subotic suba" i "suba").

Zanosno.

. . .

(Šta li rade tamo gore Njih Dvojica, životno ispresecanih putanja, tonova i kontinenata, blisko povezanih čak i datumom smrti? "Brzo, brzo, brzo, u grotlo svemira"...

... Ovih dana Ministarstvo za Kulturu raspisuje konkurs za projekte od značaja za nacionalnu baštinu...)

. . .

(Sledi tekst napisan 2001. godine, sada blago obogaćen. Ovakve priče vredi ponavljati)

Faktografija, hladna i zapravo malo bitna kada se piše o umetnicima, zabeležiće da je Mitar Subotić rođen u Novom Sadu 1961. godine. Diplomirao je na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Nakon toga, pohađa kurs elektronske muzike kod multiinstrumentaliste Pola Pinjona. Prvim potezima najavljuje neobičan pristup - zaobilaznu strategiju koja vodi ka anti-karijeri: svake nedelje, Subotić je radio nove snimke za emisiju "Novi vidici - jedna druga jugoslovenska pop scena" Dragana Gojkovića ali je tek posle godinu dana otkrio svoj identitet. Krajnji rezultat ovog poteza: sada već zbrisani grafit "Rex Ilusivii" na čuvenom zidu u Novom Sadu, donedavno jedina uspomena Javnosti na čoveka koji je svojim radom počeo temeljno prekrajanje muzičke mape sveta.

Tokom osamdesetih Subotić - "Kralj Iluzija" - virtuozno, gotovo mahnito pomera granice, sve vreme otvarajući Nove Puteve: od demo snimaka, objavljenih na čuvenim "Ventilator" kompilacijama, preko saradnje sa Milanom Mladenovićem, Massimom, Marinom Perazić (verovatno najbolji snimak koji je ikada napravila - "Plava jutra"), Igorom Popovićem i ostalima, Rex postaje autentična anti-zvezda koja se nezaustavljivo penje ka zenitu: eklektična obrada "Sex Machine" sa Milanom, spomenuta "Plava Jutra", "Arabia" sa Igorom dokazale su ga kao muzičara koji se sjajno snalazi i u popu ali koji nije uspeo nijedan od navedenih snimaka da zvanično i objavi. Na nagovor(!) Vite Simurdića iz Radio Novog Sada objavljuje debi LP "Disillusioned" (u simboličnih 500 primeraka, pre tačno 20 godina), album koji i danas predstavlja jedan od poslednjih promišljenih projekata jugoslovenske pop/alternativne muzike. Tema "Thanx Mr. Rorschach - ambijenti na muziku Erika Satija", posvećena radu čuvenog francuskog kompozitora rađena je po principu Roršahovog testa u psihologiji. Ostale teme, poput "Courage I" i "Facedance" samo su dokazivale već naslućeno: Zenit hemisfere je postavljen prenisko.

Nalazimo ga za miks-pultom pri snimanju prvog albuma (objavljenog istog dana kada i "Disillusioned") La Strade (sećam se starog intervjua Tišme koji se žalio kako su vokale snimali dan nakon celonoćnog gledanja Live Aida i da mu glas zbog toga zvuči loše), nalazimo ga na listingu onih koji su radili na "Boleru" grupe Haustor, na "Crnom plesu" Oktobra 1864. Snimao je "Ekv Live 88" koji je Firči objavio gotovo deceniju kasnije.

Godine 1988. za "The Dreambird, In The Mooncage" instalaciju koju je radio sa Goranom Vejvodom dobija nagradu UNESCO fonda za promociju kulture. Deo materijala objavljen je (tek) 1994. godine u Brazilu. Delo - "In The Mooncage" kao polaznu tačku ima stare domaće uspavanke za decu. Po završetku tog rada, prestaje da koristi pseudonim Rex Ilusivi. I dalje nezainteresovan za tron koji ga je jednostavno čekao, Subotić odlazi iz Jugoslavije i počinje iznova. Traga za zvukom.

Seli se u Pariz, zatim u Sao Paolo. Uklapa se u muzički život, radi muziku za pozorište, modne revije i reklame, a zatim postavlja nove standarde u pristupu muzici i produkciji. U proleće 1994. godine sa Milanom i prijateljima snima "Angel's Breath" na kojem ukrsta brazilske i balkanske folklorne motive, snažno podcrtane Milanovom gorčinom, koja je ovoga puta progovorila drugačije nego na EKV albumima. Uskoro se pokazalo da je to, na žalost, poslednja saradnja dva najkompletnija autora našeg govornog područja s kraja XX veka: Milan je umro u novembru iste godine u Beogradu, ne dočekavši promociju albuma.

Od tog momenta, Suba kao da se sklonio sa vidika ili je izolacija oko nas postala predebela. Poneka štura informacija, koja je nagovešvala da se stvara se nova muzika, omamljujuća, fantastična kao jutro u Sao Paolu. Demo snimci za "Sao Paolo Confessions", poslani u Beograd početkom 1999. najavljivali su najlepšu muzičku kreaciju decenije, najbolju neo-bossanova ploču brazilske muzike koju, ironije li, kreira čovek drugačije genetske harmonije, zapravo dokazujući da su neke harmonije ipak univerzalne. Kralj se pripremao za zvaničnu inaguraciju.

Novembra 1999. do Beograda je stigla vest: stradao u požaru, spasavajući mastere albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto. Herojska smrt, viteški potez, autentična, ironična smrt muzike, nakon koje ostaje gluva i glupa, surova, tišina.

Koliko je traka, snimaka i ideja otišlo u Ništa, poput Aleksandrijske Biblioteke?
Blagi odjek felicidad, negde dole, niz ulicu.

(*) - update: link je premešten 2011.godine.