Večeras ignorišemo granice i brzo se prebacujemo preko ograda žanrova, vremena, ritmova, kontinenata, jezika i putujemo sve do obale, bilo kog mora.
Deo puta će voziti pouzdani, provereni vozači koje dobro znaš, ali ima prevoja i skrivenih staza kojima će nas voditi tipovi koje prvi put vidiš ali kojima moraš da veruješ, jer nemaš drugi izbor:
... Andrew Bird, Arve Henriksen, Bill Laswell, Depeche Mode, Hector Zazou & Swara, Helado Negro, Izae, Jah Wobble, Jan Garbarek & The Hilliard Ensemble, Japan, Laurie Anderson, Le Trio Joubran & Roger Waters, Mop Mop & Anthony Joseph, Nicolas Godin, Patrick Watson, Suba, TAPAN, The Gurdjieff Folk Instruments Ensemble & Levon Eskenian, Tigran Hamasyan, Tunng...
Zvuk i struktura pesme danima su razrađivani u 'Hansa' studiju, stotinu i pedeset metara od Berlinskog zida i kule u kojoj su stražari pod oružjem čuvali Istočni blok. Studijski inženjer Majer je usmeravao lampe iz studija ka stražarima i pokazivao im srednji prst, na šta se ceo bend bacao na pod očekujući rafalnu paljbu po studiju.
Dejvid, Brajen, Robert, Toni i ekipa su svirali, snimali i preslušavali verzije pesme a zatim vraćali traku na policu i puštali je da 'odleži'.
Tek treće nedelje Dejvid je shvatio o čemu želi da peva.
Počeo je da piše tekst, ali mu je smetao preglasan razgovor Tonija Viskontija i Antonije Mas, koja je pevala prateće vokale. Na Dejvidovu molbu Toni i Antonija odlaze u šetnju, sve do zida kraj kojeg se, nakon višednevnog očijukanja konačno ljube.
Dejvid ih vidi sa prozora studija, dodaje stihove
'I can remember
Standing, by the wall And the guns shot above our heads And we kissed, as though nothing could fall'.
Pesma, čiji je naziv i svojevrsna posveta pesmi "Hero" genijalnog nemačkog benda Neu! je konačno završena.
'Heroes' nikada nije bila 'hit' (ni u Top 20), ali je vremenom postajala sve važnija stanovnicima planete Zemlje.
Priča o Toniju i Antoniji je sve do 2003. bila tajna, zato što je Toni u vreme snimanja 'Heroes' bio u braku sa pevačicom Meri Hopkin. Iako su mnogi verovali da je pesma inspirisana pričom o ljubavnom paru koji živi na različitim stranama zida - ko je želeo, mogao je od prvog dana da primeti da pesma krije neku tajnu: u nazivu pesme su od prvog dana postojala znaci navoda.
Ova pesma se zove 'Heroes'. No, navodnici često budu zaboravljeni, čak i na zvaničnom Bouvijevom YouTube kanalu.
Desetak godina kasnije, u leto 1987. Bouvi svira 'Heroes' u zapadnom Berlinu. Sa druge strane zida čuje se huk publike: Bouvijeva muzika čula se i u Istočnom Berlinu.
Trideset godina kasnije, nakon njegove smrti, Vlada Nemačke mu se i zvanično zahvalila na "pomoći da se Zid sruši", dodajući "Sada si među herojima". Bez navodnika.
Berlinci su počeli da ruše zid u novembru 1989. Mi smo počeli da podižemo nove.
Datum nastanka ove fotografije mi nije poznat. Jedan izvor tvrdi da je u pitanju zima 1991, pre Subinog odlaska u Brazil. Možda su Milan i Suba upravo tog dana shvatili da udaljenost neće uticati na njihovo drugarstvo. Sigurno ne znaju koliko će genijalne muzike još stvoriti.
Jučerašnji kvar mikrofona je pokušao da zaustavi novi Noćurak da izraste, ali je rezultat nešto novo: "Noćurak phone brew edition" (da parafraziram Lončarevićevo "Home Brew").
Iako je ovo mogla biti "najduža reklama za jedan mobilni telefon u srpskoj radiofoniji ikada i oda njegovim mikrofonskim performansama", ova emisija to nije - već je miks u kojem te čekaju: novi Michael Kiwanuka, Van Morrison, Leonard Cohen, Patrick Watson, Cass McCombs, Anthony LaMarca iz The War on Drugs... satirične pesme o zlom vazduhu, vodi i kraju sveta (otkriće nedelje: Tom Lehrer - "Pollution", napisana '60ih), podsećanje na Subu i Milana Mladenovića, plus kratko ambijentalno putovanje na koje te vode Mayra Andrade, Rokia Traore, Ngyjen Le, Eric Truffaz i dvojac Bremer-McCoy. Tu su i Roger Waters, Matt Berninger, Srđan Saher, Martin Gore, David Sylvian & Ryuitchi Sakamoto, kao i genijalni Timbuk 3 po čijoj pesmi je ovaj Noćurak dobio ime.
(Nedavno otkrivena knjiga kratkih priča "U šta smo se to pretvorili (moderna anglofona međužanrovska književnost)" krije nekoliko izuzetnih kratkih komada Margaret Atvud, Džon Berdžera, Vorsan Širi, Romana Muradova, Dženifer Igan..., i ovu priču Bena Grinmana, novinara i pisca.) * Ulogu doktora u porođajnoj sali igraće Robert Dženkins. Ulogu taksiste koji dovozi mladu porodicu kući iz bolnice igraće Roland Feris. Ulogu vašeg oce igraće stariji, pomalo krut muškarac. Ulogu vaše majke igraće mlađa, pomalo nezaštićena žena. Ulogu vašeg rodnog grada igraće susedni grad, bogatiji, ali bez istog osećaja zajedništva među stanovnicima. Ulogu vašeg prvog posla igraće jedno dokono leto u kantri klubu. Ulogu vaše žene igraće vaša bivša devojka. Ulogu planirane trudnoće igraće neplanirana trudnoća. Ulogu sina koji vas voli igraće nezahvalnik. Ulogu vašeg lojalnog poslovnog partnera igraće pritvorni kolega. Ulogu vašeg najboljeg prijatelja igraće sused koji opsesivno brine o travnjaku, a retko kad vam se i obrati. Ulogu Boga igraće nagrizajuće osećanje očaja koje se ne može ublažiti alkoholom. Ulogu dvadesete godišnjice braka igraće razvod. Ulogu materijalnog bogatstva igraće stečaj. Ulogu penzije igraće kratkotrajni period maničnog putovanja koji će kulminirati vikendom provedenim u hotelu sa sedamnaestogodišnjom tajlandskom prostitkom. Ulogu gripa igraće dijabetes. Ulogu starosti igraće saobraćajna nesreća u kojoj će učestvovati samo jedno vozilo, proglašena sumnjivom. *
Prekucano iz "U šta smo se to pretvorili", priredio Srđan V. Tešin, prevod sa engleskog Bojana Gajski i Dragana MIljević, objavio Arhipelag, 2018 >>)
(Bek gleda partiture za Serža Geinsbura i pravi fenomenalnu "Paper Tiger". Šekspir obrađuj priču o mladom paru koji se može naći još u Danteovoj "Božanstvenoj komediji" i stvora "Romea i Juliju". Hrišćani malo menjaju aranžman, drugačije nameštaju reglere na mikseti i Ištar postaje 'Easter'.)
Večeras Krisi Hajnd, Black Pumas, Nora Džons, Low, Majk Paton, Ričard Houli, Tomas Dolbi i drugi... prevrću pesme koje su napisali Dilan, Brus Springstin, Erika Badu, Nik Drejk, The Beatles, Wilco, Credence Clearwater Revival, Van Halen... čak i Oskar Vajld! Ima i jedan original, mnogo bolji od obrade koju je uradio koautor. I Bouvi je grešio. Tu je i pesma koju je Lenon 1980. ostavio za sobom uz reči "Ringo, ovo bi trebalo da pevaš ti', a Ringo je konačno otpevao 2019. I verzija 'Echoes' Pink Floyd od 19 minuta u kojoj ćete potpuno hipnotisati gitare Rodriga i Gabriele.
Možda se nova pesma napisana samo za nas već pojavila, ali se još uvek nismo sreli sa njom: nova kriška zvuka u kojoj ćemo pronaći sve što nam je potrebno i sa kojom ćemo biti u potpunom sazvučju, bez suvišnih reči ili aranžmana. Više od trideset godina preslušavanja muzike me uverava da vredi tragati: "Sleepwalking Man", "Pais Nublado", "Moving on" od James, "Day I Die", "Pa'lante" Hurray for the Riff Raff ili "From Above" Bena Foldsa i Nika Hornbija, da pomenem one koje su mi odnedavno među najdražim pesmama svih vremena, a sa kojima je prvi susret bio buran. Možda tražim nove pesme zato što tragam za zvukom rasterećenim od sećanja na neke ljude; neuprljane nekadašnjim nadanjima, planovima, mestima i dramama. Možda neprekidno tražim nove stvari želeći da slušam muziku u kojoj ne postoji ništa osim nas dvoje, ništa osim tog trenutka prvog udarca A-mola, E-dura ili nešto poput "We are fireflies a child has trapped in a jar", od kojih mi od sinoć zvoni u ušima. Večeras ti pakujem tridesetak pesama koje ćeš možda čuti prvi put; neke obrade zbog kojih ćeš barem na kratko zaboraviti original, i nekoliko starih pesama koje čekaju da dobiju novo mesto u našim životima. Nema najava, objašnjavanja i davanja konteksta, ostavljam te nasamo sa novim snimcima Kejva, Koena, Lori Anderson, Igija Popa, Robija Robertsona, Majka Patona, Chromatics... glasovi koji će ti uskoro postati važni, i one koje dobro znaš.
“Oduvek sam tragao za nečim novim na radio talasima, pecao
sam pesme.
Kao zvuk voza u daljini, ili zvona sa crkve, radio je bio "soundtrack"
mog života."
(Bob Dilan, Hronike)
I
Ujutro ti sat nije potreban. Znaš koliko sati zahvaljujući zvucima koji se čuju sa
radija. Ukoliko spavam kod bake koja živi prekoputa moje škole mogu da spavam duže - i prvo što čujem kroz poluotvorena vrata su uvodni taktovi muzičke teme "U
ranu zoru" kojom Duško Radović počinje "Beograde, dobro jutro."
Ukoliko spavam kod kuće biću ranije probuđen, i uvodni taktovi te iste teme sviraće u vreme kada
nas ćale već vozi Renoom 4 sa Voždovca. Proći ćemo i kraj "Beograđanke"
sa čijeg vrha Duško Radović upravo priča i uči nas kako se sa malo reči može mnogo
toga reći, i kako je moguće blago ukoriti ljude,
grad, i društvo u kojem živiš, ukoliko ih voliš.
II
Zbog "Zabavnika"
Vlastimira Đuze Stoiljkovića od kojeg učim kako se pričaju radijske priče prekidam
grudvanje subotom popodne u dvorištu iza zgrade i utrčavam u stan smrznut, ali srećan.
Šolja
čaja, Đuzine priče i kevino natpevavanje sa Džimijem Stanićem, Net King Kolom
ili Pol Enkom koji pevaju između Đuzinih priča jedno je od najtoplijih mesta čitavog
detinjstva.
III
Sa nepunih
sedam godina prvi put ulazim u radio. Prvi put sam u "živom programu" za mikrofonom. U emisiji "Peca i deca" izlažem kratku ali jezgrovitu kritiku filma "Godzila". Po sećanju - samouvereno sam podelio sa slušaocima stav da je "film dobar i da znam da je to čudovište od obične gume te se nisam uopšte uplašio".
Iako se taj program emituje u vreme dremke posle nedeljnog ručka, ubrzo otkrivam da
su to svi slušali.
IV
Kratki
pregovori sa porodicom završavaju se svečanim
postavljanjem radio-kasetofona (vidi fotku) koji je deda doneo iz Japana na sto sobe koju
delimo brat i ja.
Uz pomoć tog aparata učim i osnove fizike. Otkrivam da šumova i krčanja ima manje i da je zvuk bolji ukoliko ga okačim o ekser u nivou prozora, kao i da to ne pomaže ako komšija koji
majstoriše uključuje bušilicu. Komšija to obično radi malo posle dvanaest, kada je "Diskomer"
Slobe Konjovića već počeo. Radio počinje da zuji i to
kvari snimanje pesama na kasete - a svi ti šumovi (kao i zavijanja trake,
džinglovi-upadice i reklame koje se puštaju tokom pesama) će preslušavanjem postati sastavni delovi snimljenih pesama. I danas očekujem da čujem te smetnje kada zasvira neka od pesama iz tog vremena.
(Isti kasetofon me pratio godinama, čak smo i dobar deo vojnog roka proveli zajedno. Uveliko je bio bez vratanca za kasetu i izudaran od korišćenja, ali me je tokom dugih noći u Centru veze vojne pošte 7325 spasio da ne poludim.)
V
Zoran Modli nas uči šta sve radio može. Kako su se na prvim "kućnim računarima" za učitavanje softvera (sada bismo rekli – startovanje
aplikacije) koristile audio kasete, Modli u "Ventilatoru 202" subotom
popodne pušta u etar programe za ZX Spectrum, koje smo snimali i koristili. Taj zvuk je bio, suštinski, nepodnošljiv (ukoliko ne znaš kako zvuči – evo ga sound of zx spectrum
loading >>i shvati koliko je bila radikalna ideja emitovati takve zvuke na
nacionalnoj frekvenciji!)
VI
Od Neše
Radulovića i ekipe "Indeksovog radio
pozorišta" učim šta je smešno. Bezbroj
puta preslušani specijal "Kiksoteka" >> koji sam sa radio-programa snimio na traku, a u
kojem Neša kao voditelj briljira trajno menjaju moj
smisao za humor (i čine da ponavljam neke od fazona iz te emisije i danas, iako
je većina referenci potpuno nejasna mojim sagovornicima).
VIIa
Učim šta je
pank (i da to nije "samo
muzika", već i "način života") bežeći iz škole da bih slušao "Ritam
srca" – najpre na Studiju B, a zatim i na Radiju B92, zbog čijeg
kasno-večernjeg i noćnog programa sve češće kasnim u školu.
VIIb
U noćnom programu B92 emituju audio-zapis snimanja jedne radijske reklame. Dugo slušanje zvukova i glasova koje čujem zahvaljujući mikrofonima postavljenim u režiju montažnog studija i spikersku sobu čine da se zaljubljujem u radio i reklame do kraja života.
(Materijal je bio sa snimanja reklame za film "Njujorške priče". Po sećanju - glavni spiker je bio Mjehur, a za tonskim pultom bio je Robert Klajn)
VIII
Učim da je za radio važno biti brz. U julu 1992. godine - u vreme kada je bilo
zdravije što duže spavati nego nemati za cigarete, kafu ili ne-daj-bože neku
novu kasetu ili disk – sa radija me budi glas Dače Kocjana i rečenica "Ukoliko
vas zanima da radite na radiju, javite se 606-909 ili 606-993".
Nekoliko
dana kasnije sam prvi put zakoračio u klub Radio Pingvina, a uskoro počeo da
radim najlepši posao na svetu.
IX a
Drugu
lekciju o važnosti brze reakcije učim u leto 1995. godine. Dežurni novinar mi
na sto spušta vesti o početku "Oluje", dok u etar ide "Ljeto nam
se vratilo (Komarci)" grupe Animatori iz Vinkovaca, a sve u okviru rubrike "Letnja veselica" na
Radio Indeksu. Sedam minuta kasnije program zvuči potpuno drugačije.
IX b
Učim koliko je živi program spontan. Nekim čudom u studio za emitovanje stiže CD-plejer koji ima pitch control, opciju ubrzavanja ili usporavanja pesme.
Nikola Momčilović iz plejera u koji je stavio Bouvijevu "Ziggy Stardust" čupa levi kanal, a iz plejera u kojem je Bauhaus verzija iste pesme čupa desni kanal, i nekako uz pomoć pitcha čini da one bude koliko je moguće iste brzine. Pušta ih istovremeno.
Uveren da nas ni naš Urednik ne sluša, oduševljeno trtljam u mikrofon "Ukoliko više volite Bouvijevu verziju - pređite na desni kanal, a ukoliko više volite Bauhaus - pređite na desni kanal. Raaaadio Indekssss: Jedini radio sa 48 sati muzike u 24 sata dnevno!" Ja, naravno, slušam oba kanala istovremeno. Nepodnošljivo je. I Uredniku je.
X
Sa Acom,
Jocom i Aleksandrom snimam radijsku reklamu za prijatelje iz lokalnog CD kluba u kojem,
kroz dijalog, muvam Aleksandru. Ona
glumi devojku za pultom, ja glumim tipa koji želi da iznajmi nekoliko diskova.
Nakon njenog četvrtog
"Da!" , koristim priliku i pitam je: "Ovo mi dobro ide... Hoćeš ti da se udaš za mene?".
Učim da
neke stvari valja prekinuti ako te čine nezadovoljnim, ma koliko ih voleo. Imam
dvadeset i pet godina, nekoliko ispita na predugom čekanju, neredovnu i malu
platu.
Poslednju emisiju na Radio Indexu završavam uz "Going Underground" The Jam.
XII
Učim da su
neke ljubavi večne.
Za stolom sam kuhinje u našem malom stanu.
U kadru su kafa,
papir sa beleškama i olovka, tek kupljeni USB-mikrofon, lap-top, želja da nešto kažem i zavrtim nekoliko meni
dragih pesama.
Razmišljam
ovako: ukoliko neko nešto nauči iz tih pričica, ili otkrije pesmu od koje će
hormoni podivljati, ili se barem osmehne - moj dug radiju biće vraćen.
Radio se neće žaliti što mu dug ne vraćam na FM frekvenciji, prihvatiće i online.
Gledam
zvučne talase kako se mreškaju na ekranu lap-topa, mislim na stari džingl B92, onaj o "eFeM, fatalnom moru".
Objavljeno u časopisu "Talas" >> (Banja Luka), septembra 2019.
(Imaginarni radio voditelj) Propustićemo najavnu špicu i prvu pesmu, iiiii uključiti se nakon "identifikacionog džingla", baš u trenutku kada počinje važniji deo programa!
Dejvid Sarnof je prvo važno lice u priči o budućnosti radija, a u program se uključuje 1921. Bivši telegrafista, i čovek koji je ubedio svet da je prvi primio telegrafski S.O.S. sa Titanika (te tri dana proveo organizujući komunikaciju među brodovima, a zapravo je bio tek jedan od trojice u telegrafskoj kabini) je verovatno i prvi koji je razumeo potencijal radija kao medija. Većina izumitelja koji su radili na tehničkom razvoju radija (čak i Markoni) su novi medij posmatrali kao spravu koja će omogućiti ljudima da komuniciraju "jedan-na-jedan". Sarnof je shvatio da je potencijal novog izuma mnogo veći i da može biti iskorišćen za komunikaciju "jedan-ka-svima". Pozvao je investitore te 1921. godine da ulože u razvoj "bežične muzičke kutije" ali je njihov stav bio "Ne možemo ni da zamislimo komercijalni potencijal bežične muzičke kutije. Ko bi platio slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?"
(Imaginarni radio voditelj) "Ovde možemo napraviti pauzu u programu, uz prigodnu pesmu – "That's why God Made the Radio" i The Beach Boys! "
Sarnof nije postao medijski magnat i bogataš zato što je otkrio nešto novo, već zato što je razumeo naše iskonske potrebe i navike. "Bežična muzička kutija" je predstavljala novi način slušanja i pričanja priča, što je jedna od naših bazičnih potreba, poput konzumiranja hrane ili vođenja ljubavi. Juval Noa Harari (uključićemo ga u program nešto kasnije ponovo) tvrdi da su priče "lepak koji drži našu civilizaciju" i da nas je sposobnost izmišljanja i verovanja u priče učinila vladajućom vrstom na Zemlji. U proteklih stotinu godina radio je više puta dokazao koliko su nam priče i naratori važni. Mitska (prava reč bi možda bila – "navodna") panika koju je Orson Vels izazvao "Ratom svetova", popularnost "Lili Marlen", histerija koja je pratila piratske radio stanice u Britaniji šezdesetih, prazne ulice u vreme radio-prenosa utakmica, bežanje iz škole da bi se slušao "Ritam srca", odanost radio stanicama koje su bile tačka okupljanja i podstrekači promena u Srbiji, a koja se iskazivala novčanim donacijama mnogo pre sadašnjeg crowdfundinga – sve to su dokazi snage koju je radio oduvek imao, i koju će ponovo, u nekom drugačijem obliku, imati i u budućnosti.
Uprkos pojavi televizije, 3D bioskopa, interneta, video-on-demand formata, YouTubea i svih ostalih čuda koja su mu pretila – radio je i dalje tu, preko svih očekivanja. U SAD je najčešće konzumirani medij (FM i AM programe prati 93% populacije, TV je dobacio do 88%), a nedavna, dugo očekivana "eksplozija" podkasta učinila je da postane zanimljiv i oglašivačima, ali i bendovima poput The Pixies koji su snimanje novog albuma najavljivali u podkast-epizodama koje prate kreativni proces benda. Kada se zagledamo u sve te cifre shvatamo - nije loše za medij kojem već neko vreme predviđaju kraj i koji su čak pokušali da preimenuju u "audio", ne bi li ga učinili "pristupačnijim novim generacijama" (Od te ideje se, ipak, odustalo. Radio nije samo audio!)
Prodrmajmo sada malo atmosferu i kukove uz čuvene stihove "Radio, ovo je tvoj kraj! Radio, putuj u raj! Radio, baj, baj, baj!"
Budimo iskreni: radio iz vremena Dejvida Sarnofa, Orsona Velsa i britanske audio-piratske invazije odavno ne postoji (onaj iz vremena promena u Srbiji ne postoji u svakom značenju te reči). Promenio se, prilagodio potrebama drugačijeg slušaoca i najčešće je formatiran tako da pruži nešto zabave i "najbolje muzike", što čini da najčešće zvuči poput benda The Doors bez Džima Morisona i ima ukus majoneza bez jaja. U nekim "radio-stanicama" više i nema ljudi (budućnost je već počela!) Mašine su preuzele "plejliste" i biraju pesme "po algoritmu", a u skoroj budućnosti ćemo verovatno imati i novu opciju, poput one koju Juval Noa Harari pominje u najnovijoj knjizi: zahvaljujući aplikacijama koje prate naše biohemijske procese i lučenje hormona u našem organizmu – mašine će prilagođavati muziku koju nam emituju, želeći da nas drže u optimalnom stanju optimizma.
Paradoksalno, svi ti pokušaji uniformisanja učiniće ga najzanimljivijim formatom budućnosti.
"A preeeee no što počnemo da se bavimo budućnošću ovog medija, napravimo pauzu uz Tomasa Dolbija i divne stihove: "Do we only feed the airwaves/I really should have seen through the airwaves..." i njegovog hit-singla iz sada već daleke 1982. i albuma "The Golden Age of Wireless"! Ostanite još malo uz naš program!"
Prvi razlog svetle budućnosti ovog medija je demokratizacija tehnologije. Za razliku od vremena kada je za pokretanje "radio stanice" bilo potrebno brdo para i brdo na koji bi valjalo zabosti predajnik – kreiranje radio-programa je, konačno, dostupno svima. Za proteklih dvadesetak godina, odnosno od kako je 1995. osnovana prva "internet-radio stanica" - cene računara, softvera, mikrofona i zvučnih kartica su došle na nivo koji omogućava svakom entuzijasti ili veteranu da počne sa "stvaranjem programa iz spavaće sobe" i taj sadržaj deli Mrežom kao streaming radio ili podkast format. Ovim formatom se ne igraju samo entuzijasti već i ozbiljni igrači, poput Marka Zakerberga koji je nedavno pokrenuo svoj podkast! Podkast je kao format, bliži "klasičnom radiju" iz vremena pre njegovog formatiranja nego što je to današnji FM program: govorni segmenti su neograničeni trajanjem, autori su opušteniji, stepen cenzure je niži, izbor muzike - neograničen i nimalo dirigovan "zakonima formatiranja".
Drugi je priroda ovog medija. U vreme mrežnog cunamija koji je civilizaciju zasuo vizuelnim sadržajem, i koji nam - koliko god bio lep - umanjuje prostor za maštanje već diktira mišljenje i stav namećući nam sliku – radio-format jedini igra na nadražaj koji naš mozak prepoznaje kao najsnažniji. Sve radi na sliku, a samo on izaziva slike u glavi. Zvuk, naime, aktivira više centara u našem mozgu od bilo koje druge senzacije, te izaziva snažnije lučenje endorfina, dopamina i oksitocina – a to mu dramatično povećava vrednost u odnosu na ostale medije.
Treći je, donekle, povezan sa drugim. Odnedavno neprekidno povezani na različite uređaje i aplikacije (što takođe ima svoje prednosti!) – nekako smo u tom metežu poruka, slika, video-klipova, vesti i ostalih sadržaja zaboravili kako izgleda biti isključen. Autori "Fanki biznisa" su pre svega petnaestak godina prognozirali da će onaj koji može da spava sedam sati dnevno biti bogat. Sada bi tom spisku trebalo dodati i to da će se bogatašem smatrati i onaj koji će sebi moći da dozvoli isključenost, makar privremenu. Radio, zahvaljujući tome što se oslanja samo na zvuk nam omogućava upravo to: da zažmurimo, pogledamo iznutra – i slušamo priče, kakve nam nedostaju da bismo ostali vladajuća vrsta Planete i kakve drugi mediji ne mogu da ispričaju u potpunosti zato što isključuju – maštarije i maštare.
A takvi, znamo iz prethodnih epizoda, spasavaju svet.
Zato njegovo zlatno doba tek počinje.
"Završimo program uz hiljadama puta preslušane, do zla boga zlorabljene i nekada agresivno-dosadne, a sada ponovo aktuelne stihove koje je Rodžer Tejlor iz Queen napisao zato što radio zaslužuje - neupitnu ljubav.
"Let's hope you never leave old friend/ Like all good things on you we depend
So stick around 'cause we might miss you/ When we grow tired of all this visual
You had your time, you had the power/You've yet to have your finest hour
Radio."
(objavljeno u časopisu "Talas" >> (Banja Luka), broj 9, septembar 2019)
Neki biografi beleže da su prvi koncerti The Police počinjali Stingovim rečima: "Sada ćemo vam svirati pank, što znači da će reči biti banalne, a muzika grozna."
Negde u to vreme, dok je ovaj bend još uvek bio kvartet (Henri Padovani je ubrzo otišao iz benda), nastala je i ova pesma. Sirova, jednostavnog teksta za koji je polovina benda tvrdila da "nije dovoljno pank" (a Samersovo inače genijalno soliranje na slajd-gitari - "staromodno", tvrdila je druga polovina), dobila je čast da bude prva na debi albumu "Outlandos D'Amour".
(Pre no što se igla spusti vinil, važno je znati jednu stvar.)
Pored toga što su u jednom trenutku bili "popularniji i od The Beatles" (prodali su koncert na Shea stadionu brže od 'buba' i do sada prodali cirka 75 miliona albuma), The Police su bili jedan od retkih bendova čiju ste čitavu diskografiju mogli da pronađete i u prodavnicama diljem Jugoslavije, a zato što je tadašnji PGP RTB imao ugovor sa njihovom "A&M Records". Ta prisutnost The Police u prodavnicama nije bila beznačajna (ko zna kada bih otkrio Džoa Džeksona da ga nije onoliko bilo u tim istim prodavnicama), a sasvim pristojno rezan vinil (ili užasno šuštava kaseta) mogao je da se kupi odricanjem od jednonedeljne užine. Zahvaljujući tome sam prestao da budem "bucmast", a ceo opus The Police se u roku od mesec dana našao kraj mog gramofona. Imao sam nekih trinaest godina, bend više nije postojao, a moje otkrivanje je počelo od tog, prvog albuma.
"Next To You" je imala nezahvalnu ulogu. Nalazila se na albumu kao uvod u dva savršena komada – "So Lonely" i "Roxanne", tako da od prvog dana nije imala neke šanse da bude previše omiljena. Mislim, ta dva šota su brisala sve oko sebe i zato sam najčešće pomerao ručicu gramofona pravo na početak "So Lonely", te bih eventualno čuo odjavni refren "Next To You" koji odlazi "u fejd".
Vremenom, postajala mi je sve draža, upravo zbog svoje jednostavnosti.
Izgleda da je vremenom postajala sve draža i Stingu, ali su njegovi pokušaji da je ponovo svira uglavnom završavali prosečnim samo-obradama, u kojima nije bilo previše ni krvi ni suza ni znoja. Svirao je i sa marijačima isimfonijskim orkestrom, sve pogrešno.
The Police su je na oproštajnoj turneji 2007. svirali ponovo. Štaviše "Next To You" je poslednja pesma koju je bend odsvirao na poslednjem koncertu turneje, sa sve Padovanijem koji im se priključio samo na toj pesmi. No, iako u bendu sviraju "najdraži bubnjar svih vremena", "najbolje sklopljeni trio svih vremena" i "jedan od najdražih gitarista svih vremena", to nije bilo "to".
Prerasli su pesmu.
Tačnije, nikada nisu ni bili dovoljno nezreli za njenu jednostavnost, a to se sada najviše videlo.
Odjednom, više ruku čisti prašinu sa nje.
Pre nekoliko nedelja pesmu je obradila i Džulijana Hetfild (zanimljivo, ali ipak nije za drugo slušanje), a onda su se, pre nekoliko dana, pojavili ponovo rođeni Supergrass (!!!) i isprašili je taman kako treba.
Izgleda da neke pesme moraju da se, barem na kratko, pozajme drugima da bi zasijale punim sjajem i učinile da stopala ponovo rade a ruke sviraju air guitar, ponedeljkom uveče.
Tri meseca sam ih sakupljao, kao što se skupljaju i odmeravaju školjke i kamenčići na plaži, u torbi je na kraju ostalo tridesetak novih pesama koje nosim dalje, da me podsećaju na ovo leto: (abecednim redom)
Africa Express with Damon Albarn, Ana & The Changes, Beck, Black Midi, Black Pumas, Brittany Howard, Cassius, Devendra Banhart, Divino Niño, Dope Lemon, Foals, Haim, Iggy Pop, Jenny Hval, Jonathan Bree, Lady Wray, Mattiel, Metronomy, Michael Kiwanuka, Nemanja, Pixies, Pocket Palma, Porno Brak, Purple Mountains, Sault, Seine, Sunny War, The Delines, The Ocean Blue, The Teskey Brothers, Tužni, Valentino Bosković, Villagers, Violent Femmes.
Albumi vredni preslušavanja: (i opet abecednim redom)
U četrdeset i šestoj godini života, donekle i zahvaljujući filmu "Yesterday" (pristojan, ne i dobar), osvešćujem nešto što dugo tinja u meni, osećanje koje sam dugo potiskivao, naizgled nevažnu činjenicu, koja je zapravo suštinska: Bitlsi su mi postali važniji od Stounsa.
znam da želiš da nas približiš suncu što više, ali biće nam zima,
(ili je možda ova moja molba više za šalter levo za kojim rade kalendar i sat?)
Kreni unatrag, ili uspori da uživamo u ovim pesmama još malo dok je toplo,
nisam ih na vreme otkrio, nisam ih se dovoljno naslušao!
Uspori, ni tebi ni meni se ne žuri da obučemo džempere.
(Za neka kašnjenja sam ja kriv, bile mi uši pune mora i talasa, za neke nisam već je tim pesmama trebalo 4 meseca da pređu 400 kilometara, nadam se da možeš da mi ispuniš želju, i da moje pismo neće završiti u košu, što bi rekli slušaoci radijske emisije koja je nekada bila najvažnija stvar petkom uveče na FM skali.)
Po abecednom redu: Ana & The Changes, Blez Sandrar, Bryan Ferry, David Sylvian, Edwyn Collins, Elvis Costello, Everything But the Girl, Gaspard Royant, Jazzmeia Horn, Kings of Convenience, Kirsty MacColl, Leonard Cohen u devet reči, Lou Reed, Madeleine Peyroux, Mark Hollis, Mercury Rev, Mose Allison, Motel Radio, Paul Weller, Phoenix, Pocket Palma, Queen, R.E.M., Richard Hawley, Sault (kakav album!), Seals & Crofts (i putokaz ka blogu Suština Pasijansa) mladi Stevie Wonder, Tea Tulić, Teenage Fanclub, The Clientele, The Cure, Valentino Bošković...
"Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda, to nisu nikakva prava. Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije. Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada.
Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa. Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima.
Ti možda misliš drugačije. Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti.
Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava."
("Deklaracija o pravima čoveka" Napisao 1994. Dragan Babić, rođen 3. septembra 1937.)
Ovaj Noćurak slavi ostrva, ostrvca, ostvrčiće, atole, ade i otoke, slobodu, vodu, mora, okeane, brodove i plovidbu.
Krećemo iz kuće-na-vodi Otisa Reddinga u Sosalitu, Kalifornija, a na ostrvčićima nas čekaju Shuggie Otis, Devendra Banhart, Helado Negro, Antenat, Porno Brak, Van Morrison, Neil Young, Kings of Convenience, Junius Meyvant, Villagers, Richard Hawley, Cocteau Twins, Stan Getz, Arto Lindsay, Cesaria Evora, Suba... kao i priče Judite Šalanski, Antonija Tabukija i Borisa Maksimovića.
Ne treba ti ništa od opreme. Tamo gde idemo svi se kupaju goli.
"U jednom gradiću na obroncima Vogeza jednog šestogodišnjaka pohode snovi u kojima ga neko uči jednom sasvim nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark Liblan moći da govori tečno, i to ne samo u snu, ali uopšte ne zna odakle je taj jezik i da li zaista postoji.
Mark je povučeno dete, darovito i znatiželjno. Kao momak hrani se više knjigama nego hlebom. Sa 33 godine okreće leđa modernom životu i odlazi u Bretanju. Tu će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu, i oni će poželeti da dešifruju jezik iz njegovih snova i prevedu ga. Dve godine puniće ogromne računare njegovim čudnim glasovima.
Uzalud.
A onda će im pasti na pamet da prođu krčmama u luci i mornare koji imaju slobodno pitaju da li je neko od njih negde možda čuo taj jezik. U jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima solistički nastup, izgovara monolog pred grupom Tunižana, kad se umeša čovek iza šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, i kaže da je jednom već čuo taj jezik, i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sad živi u predgrađu, u stanu koji joj je dodelilo socijalno.
Susret sa damom iz Polinezije promeniće Liblanov život: Meretuini Make otvara vrata, on je pozdravlja na svom jeziku, a onu mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog starog zavičaja.
Mark Liblan, koji nikad nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. kreće zajedno sa njom na ostrvo na kojem se govori njegov jezik."
* Prekucano iz "Atlasa zabačenih ostrva", Judite Šalanski, str. 72,
objavio Službeni glasnik, prevod Aleksandra Bajazetov.
p.s. Knjiga dostupna u Beopolisu >>, u donjoj polici kraj ulaza levo, polica ispod putopisa. p.p.s. Mark Liblin je, po svemu sudeći, zaista postojao, te je proveo poslednjih šesnaest godina života na udaljenom ostrvu.
Audio razglednica ti ovoga puta stiže sa ostrva Zijaraifuši, atola severno od Malea, nedaleko od ekvatora. Geografski i pomorski atlasi prećutkuju činjenicu da je na tom mestu želja da se u potpunosti isključiš i zaboraviš na sve snažna, i da raste iz sata u sat: hrani se svakim talasom, korakom po pesku, zalogajem, pesmom čudnih ptica, sunčevim zrakom, ili zvukom kiše koja noću preleće nad krovom našeg bungalova. (Savladani smo u prva dvadeset i četiri sata, drugog dana smo prestali da mislimo. Za devet dana sam pročitao jednu od sedam spakovanih knjiga, krunski dokaz totalne fjake.) Konačno, ovo iskustvo ne trebalo opterećivati sa mnogo reči, a i te reči bi verovatno bile ona stara, dobra opšta mesta, o kojima je svojevremeno pričao najbolji poznavalac mora, sunca i leta. Zato, ovoga puta stižu zvuk i slike, koje ćemo u dugim zimskim noćima grickati štedljvo, kao slatkiš i koristiti kao dokaze da smo zaista bili tamo i da sve to nije bilo samo snoviđenje. Ovo je kratka audio priča o atolima, pticama, suncu, moru i boduberu muzici sa Maldiva, koju sam snimio i smiksovao sedeći na plaži prisetivši se reči Džordža Stouna, urednika National Geographic: "For travelers, sound is one of our best tools for discovering the world in all its dimensions."
(p.s. Snimanje ove emisije ne bi bilo moguće da u lokalnoj (jedinoj) radnji nije bilo adaptera za struju, cena 4$.)
Uz te zvuke, slike iz života u razglednici:
Nekoliko (možda korisnih) saveta za kraj:
Put do Malea je lakši i brži kada se ide preko Istanbula, ukoliko možete zaobiđite opciju preko Dohe. Let se čeka mnogo kraće, a novi aerodrom u Istanbulu na koji Turkish Airlines sleće je dobro organizovan, udoban, i ogroman. Ovu opciju smo otkrili zahvaljujući agenciji Travel Boutique >>, koja zaslužuje preporuke i pohvale za strpljenje, brzinu i preciznost u organizaciji ovog našeg putešestvija.
Pored zvanične lokalne valute možete plaćati i u dolarima (bolje) kao i evrima (manje povoljno)
Putno osiguranje je korisna stvar (Ovo je ujedno prilika da se zahvalim i doktoru Naušadu Alamu koji je morao da sanira upalu uha budali koja se nije pazila (meni). (I da li je moguće da se doktor koji mi je popravljao uši zove Naušad...)
Iako će ti se tokom pakovanja to činiti neverovatnim - tri-četiri majice, jedna košulja i pristojne bermude za ručak i večeru su ti sasvim dovoljne :) Prosečna temperatura (u avgustu) je oko trideset stepeni, te nema potrebe za dodatnim odevnim predmetima. Noći su tople i nešto manje vlažne nego dani, bez klime je nemoguće spavati.
Da, kari se stavlja u gotovo sve, osim kolača, ali je lokalna hrana izuzetno ukusna.
Iako u sobama postoje USB utičnice za dopunu baterija telefona, aparata i ostalih sprava - ponesite adapter za struju, ne može baš sve da se dopunjuje na USB. Ili ponesite 4$.
Ponesite dovoljno (velikih) kartica za aparate i telefone, gdegod da okrenete objektiv "ima nešto lepo".
Da, po plićacima i zalivima plivaju i bebe-ajkule, od one vrste koja nema problem sa ljudima, i one se vas plaše više nego vi njih. Proverio sam.
Zaboravite na sve, domaćini brinu o svemu.
Još putopisa i audio-razglednica je dostupnoovde >>
