"Toliko knjiga, tako malo vremena!"*

Atlantis Books, Santorini, letos.

* (Citat, Frenk Zapa)

To je to. 

Neću uspeti da pročitam sve knjige koje posedujem.

Ova misao je od nejasne slutnje (uglavnom se javlja kada se nađem na vratima omiljene knjižare >>) prešla u okamenjenu činjenicu dok sam premetao knjige po policama a foldere po hard disku, trošeći vreme na samoobmanu da je moguće osmisliti sistem uz pomoć kojeg ću lakše doći do nepročitanih knjiga koje su "u drugom planu" (naslagane iza prvog reda, horizontalno, hrbat ka spolja), kao i onih koje su iza njih (licem ka spolja, leđa uz zid biblioteke). Samoobmana je trajala koliko čitanje stotinak dobro napisanih stranica, i to vreme sam možda mogao da uložim i u popunjavanje tiketa koji bi mi omogućio kupovinu prostora u kojem bih imao bolji pregled knjiga. Ipak, to ne bi uticalo na početnu činjenicu zato što nije problem u prostoru već količini.

(Sa folderima je lako. 

Ukoliko znaš šta tražiš.)

Egzaktna matematika pokazuje da ipak postoji teoretska šansa. Ukoliko bih čitao knjigu-na-dan, možda bih i stigao sve, a u okvirima prosečnog životnog veka muškarca u Srbiji (ne osvrći se na to da se taj broj umanjuje iz godine u godinu). To bi, istovremeno, značilo da do kraja života ne unesem nijednu novu knjigu u stan što je verovatno koliko i da se u narednih deset godina izmisli i napravi vremeplov ili da ugradim neki Automan plug-in (sećaš se, on je čitao baš brzo!) Ideja anti-biblioteke Umberta Eka, te činjenica da Japanci imaju i reč-kovanicu kojom imenuju želju za posedovanjem više knjiga nego što je moguće pročitati za života (Cundoku) - nisu utešne.

Prebrojao sam opcije koje su mi na raspolaganju. 

1. Prestani da se osećaš loše kada odustaješ od knjige sa kojom se ne razumeš, a pre kraja. Šo (ili je to bio Tven?) svojevremeno je zabeležio da "svaka knjiga ima nešto dobro u sebi - kraj", ali ja za taj kraj više nemam vremena. Prvih dvadesetak odustajanja mi je bilo čudno. Onda sam se setio profesora sa FDU koji je tvrdio da je deset minuta filma dovoljno da bi se znalo i prepoznalo da li je film vredan našeg vremena ili ne.

2. Ugradi veći broj filtera za izbor, poslušaj Tomasa Eriksena. Jedna preporuka ponekad nije dovoljna. Preporuka + nezavisni prikaz - možda . "Trojica su već društvo", još je bolje ako treći stiže od osobe sa kojom se razumeš, ali se najčešće ne slažeš. Pažljiv izbor je majka kućnog budžeta.

(Kad smo kod filtera - prestani da pušiš. Vudi Alen tvrdi da ćemo time dobiti još nekih sedam dana i da će tokom tih sedam dana padati kiša, tako da će biti idealno za čitanje, u sedam dana mogu da stanu 2-3 solidne knjige.)

3. Kupi knjižaru. Iako ne pomaže u rešavanju problema, pretočićeš čežnju za čitanjem u "to mi je posao". Ako je knjižara na moru, još bolje. (videti fotografiju)

I to je to.

*

Nisam ove godine pisao na blogu o svim knjigama koje su zaslužile preporuku.
Neke zaslužuju još jednu.

Koristim priliku: počinje vreme darivanja, a drugari iz Beopolisa su i ove godine pokrenuli već tradicionalnu akciju druženja sa knjigama i popustima 'Praznici sa prijateljima' >>

(Gde je >>, tu je link!)

Aleksej Slapovski - "Antiapsurd" >> (Logos, 2007.)

Vilijam Barouz - "Razgovori" (LOM, 2018.) 

Vladimir Sorokin - "Manaraga" >> (Geopoetika, 2018.)

Vladimir Tasić - "Udaranje televizora" (Adresa, 2009.)

Gabrijel Garsija Markes - "S puta po Istočnoj Evropi" >> (Sezam Book, 2018.) 

Eduardo Galeano - "Knjiga zagrljaja" >> (Službeni Glasnik, 2017.) (obavezno)

Zoran Paunović - "Doba heroja" (Geopoetika, 2018.)

Ivana Đilas - "Kuća" >> (Booka, 2018.)

Jevgenij Vodolazkin - "Avijatičar" (Službeni glasnik, 2018.)

Juval Noa Harari - "Homo Deus" >> (Laguna, 2018.)

Kristian Novak - "Črna mati zemla" >> (KR Rašić, 2017.)

Lešek Kolakovski - "Da li je Gospod Bog srećan" (Alef/Gradac, 2013.)

Mehmed Begić - "Pisma iz Paname" >> (Red Box, 2018.) 

Milan Trpković - "U dalekom svetu običnih ljudi" (Čarobna knjiga, 2018.)

Paolo Sorentino - "Nevažne tačke gledišta" >> (Booka, 2018.)

Paul Morley - "The Age of Bowie" (Gallery Books, 2016.) (obavezno)

Radivoj Radić - "Klio se stidi" (Evoluta, 2016.)

Rajko Grlić - "Neispričane priče" (Laguna, 2018.) (odlomak iz knjige >>)

Ted Čang - "Priče tvog života" (Booka, 2016.)

Timoti Snajder, "O tiraniji (dvadeset pouka iz dvadesetog veka)" (Dosije, 2018.)

Džonatan Frenzen - "Korekcije" (Dereta, 2015.) 

Džon Kenedi Tul - "Zavera budala" (Clio, 2015.)

Džon Fauls - "Čarobnjak" (AED, 2014)

Sad - ti. 

Otežaj mi buduće izbore.

*


Koristan tekst: 
Zašto je dobro okružiti se knjigama koje nećete pročitati (Fast Company >>)

Iz zapisnika sa vanredne sednice kriznog štaba Gradske uprave a povodom problema izazvanih snežnim padavinama

Ugao Kondine i Kosovske, fotografisao Stevan Ristić >>

Visoki službenik: Kolege, znam da je nedelja i da je ovo prekovremeni rad, ali imamo veliki broj prijava, a zbog grana koje su se polomile pod težinom snega i koje otežavaju kretanje kolovozom.

Viši službenik: Pošaljimo raspoložive ekipe na ulice da saniraju situaciju. Ne čekajmo! Saobraćajne gužve ponedeljkom prepodne su već nepodnošljive.

Visoki službenik (uz težak uzdah): Još neki predlog?

Niži službenik (poletno): Ukoliko smem... Hvala!... Uvažavam predlog Višeg službenika, ali verujem da ovaj problem zahteva sistematski pristup i strateško razmišljanje! Imam rešenje koje će ovaj prob... izazov rešiti na duži vremenski period!

Visoki službenik: Slušamo...

Niži službenik (još poletnije): Sagledao sam situaciju i shvatio jednu važnu istinu. U kojim ulicama ne postoji problem oborenih grana? U onima bez drveća! Rešenje se samo nameće! Ukoliko posečemo preostala stabla - neće više biti oborenih grana ni tokom narednih zima, ali to nije jedini benefit! U tim ulicama će tokom jeseni biti i manje opalog lišća, čime dodatno možemo smanjiti angažovanost preostalih radnika Gradske čistoće na čišćenju lišća, ali i otpušavanju preostalih funkcionalnih slivnika! Po studiji koju sam jutros uradio koristeći tulove usvojene tokom dvodnevnog menadžment kursa - koji sam pohađao zahvaljujući Vašoj preporuci - broj pritužbi građana na oborene grane, nečistoću i zapušene slivnike će opasti do 79.65%, što će dobro izgledati u lifletima za naredne izbore!

Visoki službenik: Odlično kolega Niži službeniče! (osmehne se) Da li ste razmišljali o unapređenju? (okreće se ka Višem službeniku) Kolega, imate li nešto da dodate?

Viši službenik, gledajući u pod: Uradimo tako, ali neka ipak bude ponedeljak. Neka građani vide da radimo, da se trudimo.

Visoki službenik: Izuzetno mi je drago što ćemo u budućnosti u timu imati dva Viša službenika. Sednica je ovim završena.

Najdraže iz četvrtog frtalja 2018 :: New Favorites

35 novih pesama: ledene ljubavne, lude đuskalice; dugo očekivani albumi, neočekivani povratnici, ljuti soul, najluđa plesna stvar koju sam čuo u poslednjih nekoliko godina i najbolji domaći album godine... Sve to je stiglo u poslednjoj četvrtini 2018!

... Anderson .Paak, 
Andrew Bird, 
Anna Calvi, 
Auf Wiedersehen, 
Autopark... 
Benjamin Clementine, 
Buč Kesidi, 
Cat Power, 
Julia Holter, 
Kralj Čačka, 
Marianne Faithfull & Nick Cave, 
Marie Davidson... 
Michelle Gurevich, 
Mitski... 
Paul Weller, 
Phosphorescent, 
Roisin Murphy... 
Stray Dogg, 
Suede, 
The Chills, 
The Good, The Bad & The Queen... 
The Specials, 
Treetop flyers, 
Ural Thomas & The Pain,
Villagers, 
Young Fathers...

Dva i po sata nove muzike >>

Gabrijel Garsija Markes: "S puta po istočnoj Evropi"

"Gvozdena zavesa nije zavesa niti je od gvožđa. 

Ona je rampa s motkom ofarbano crveno-belo 

kao reklame za frizerske salone."

(GGM, početak knjige, ulazak u Istočnu Nemačku)

Neophodno je znati nekoliko stvari pre no što se krene na put u društvu mladog novinara iz Kolumbije i njegovih prijatelja ka granici Istočne Nemačke, a zatim preko Čehoslovačke i Poljske do Sovjetskog Saveza i Mađarske 1957.  godine. 

Gabrijel Garsija je u tim danima još uvek 'samo' novinar, udaljen gotovo deceniju od pisanja prvih poglavlja "100 godina samoće". Magični realizam još uvek nije zaposeo njegovu dušu i tokom života u Evropi ga je, zapravo, zanimalo nešto drugo - a to je mogućnost stvaranja komunističkog društva, što nije za čuditi ukoliko imamo u vidu tadašnje stanje u njegovoj domovini. Predsednik Kolumbije Rohas Pinilja je upravo bio zbačen sa vlasti i odmenjen vojnom huntom, SSSR je započeo proces destaljinizacije, intervencija u Mađarskoj je upravo bila završena.

Markes je po opredeljenju bio komunista od rane mladosti (što je takođe važno za razumevanje ove knjige) i ovo putovanje je donekle bila i njegova potraga za magijom, odnosno dokazima da komunizam može da funkcioniše kao model državnog uređenja. Ipak, iza zavese je zatekao ne magični realizam već surovu realnost, ali kao ozbiljan novinar nije ustuknuo, već je počeo da beleži ono što vidi i promišlja uzroke i posledice.

Treća (manje važna, ali ipak...) činjenica je da su ovi eseji pisani za novine, odnosno Markes nije razmišljao da će se ikada skupiti u celinu i biti objavljeni kao knjiga. "S puta po Istočnoj Evropi" je objavljena tek 1983. - nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost i kada je svaka njegova reč dobila novu tržišnu vrednost a Markes je ovu knjigu u intervjuima nazivao piratizovanom, zato što je objavljena u ovom formatu mimo njegove volje. Ipak, kada je dobio priliku da interveniše na sadržaju "nije promenio ni reč", već je dodao i prvobitno neuvrštene tekstove iz istočne Evrope, svestan da su eseji dobri i da je u njima, ne malo puta, jasno sagledavao budućnost svake od ovih država.

Sad možemo da se upustimo u čitanje.
Da ne bih prepričavao njegove priče, prekucaću nekoliko fragmenata.
Izbor fragmenata će biti težak, zato što je svaka priča izuzetna, a eseji o Mađarskoj i Moskvi ("Najveće selo na svetu") su verovatno najbriljantniji delovi knjige.

*
(Istočna Nemačka)

"Naš prvi susret s proletarijatom istočnog sveta dogodio se sasvim neočekivano (...) Nikada neću zaboraviti ulazak u taj restoran, Imao sam utisak da sam se razbio o jednu stvarnost za koju nisam bio spreman (...) Nikada dotad nisam video toliku količinu patetike u jednom tako jednostavnom činu svakodnevnog života kao što je doručak. Stotinu muškaraca i žena ucveljenih lica, u ofucanoj odeći, jeli su obilate količine krompira i mesa i prženih jaja u potmulom ljudskom žamoru i u prostoriji prepunoj dima.

Naš ulazak je presekao žamor. Novonastaloj napetosti doprineli smo ja, gotovo nesvesan svojih brkova i svog crvenog sakoa na crne kvadrate, i Žaklin, svojim egzotičnim izgledom. Osećajući na koži stotinu skrivenih pogleda zaputili smo se u tišini koja je zavladala, prema jedinom slobodnom stolu pored izbledelog gramofona. Repertoar nam je bio blizak: mambo Peresa Prada, bolero Los Panćosa i, pre svega, ploče sa džezom.

Franko je proučavao goste s potištenim izrazom lica. Postoje trenuci kada se osećanja ne mogu prepričati niti objasniti. Ti ljudi su doručkovali ono što čini normalan ručak u ostatku Evrope, i to po bagatelnoj ceni. Ali oni su bili duboko nesrećni, ogorčeni, i jeli su bez trunke uživanja božanstven jutarnji obrok od mesa i prženih jaja.

Franko je popio poslednji gutljaj kafe i opipao bedra tražeći cigarete. Ali nije ih našao. Onda je ustao, sasvim očigledno krenuo ka najbližoj grupi i znacima zatražio cigaretu. U bučnom, kolektivnom ispoljavanju velikodušnosti jedva da sam uspeo da razaberem da su se to muškarci sa okolnih stolova utrkivali ko će pre da nam da kutiju šibica, cigarete i neotvorene paklice. Trenutak kasnije, srušivši se na zadnje sedište automobila koji je leteo prema Berlinu, Žaklin je izgovorila rečenicu za koju mislim da je bio jedini pravi komentar u tom trenutku: 

- Jadni ljudi."

*
(Fragment / Berlin (pre podizanja zida, prim. N)

"Što se dublje zalazi u Istočni Berlin, shvata se da postoji više razlika između dva sistema: reč je o dva suprotna mentaliteta s jedne i druge strane Brandenburške kapije. Retki netaknuti blokovi u istočnom sektoru još imaju oštećenja od artiljerije. Robne kuće su bedne, zaklonjene iza puškarnica postavljenih zbog bombardovanja i s robom lošeg dizajna i osrednjeg kvaliteta. Mogu se videti cele ulice s razrušenim zgradama na kojima je od gornjih spratova ostao samo okvir. Ljudi i dalje žive stisnuti na donjim spratovima, bez sanitarnih čvorova i tekuće vode, s rubljem koje se suši na prozorima kao u zabačenim delovima Napulja. Noću, umesto reklama koje preplavljuju bojama Zapadni Berlin, na istočnoj strani blista jedino crvena zvezda. Vrednost ovog mračnog grada je u tome što je on prava slika ekonomske stvarnosti zemlje. Osim Staljinovog bulevara.

Socijalistička replika procvatu Zapadnog Berlina je groteskni izgled Staljinovog bulevara kolosalnih razmera. On deluje deprimirajuće, kako zbog dimenzija tako zbog neukusa. Ne može se svariti zbog mešavine stilova, što odgovara arhitektonskom kriterijumu Moskve. Staljinov bulevar je ogromna panorama rezidencija što lične na kuće jadnih provincijskih bogataša, nagomilane jedna iznad druge, s neizmernim tonama mermera, s cvetnim kapitelima, životinjama, kamenim maskama i mučnim ulazima s kopijama grčkih statua napravljenim od armiranog betona.

Kriterijum onih koji su smislili ovu strašnu farsu je elementaran. Veličanstven Hitlerov bulevar bio je Unter Der Linden. Veličanstven bulevar socijalističkog Berlina - jeste Staljinov bulevar. U Zapadnom Berlinu podiže se grad za bogate, iste one koji su se pre rata sastajali u Unter Der Lindenu. Staljinov bulevar je rezidencija za 11.000 radnika. U njemu su restorani, bioskopi, kabarei, pozorišta, koji su svima pristupačni. Svaki od njih je dozlaboga nakinđuren (...) Nijedan radnik nigde na svetu, a po smešnoj ceni, ne živi bolje nego na Staljinovom bulevaru. Ali, spram 11.000 privilegovanih koji tu žive, postoji čitava masa ljudi nagomilanih u potkrovljima, koji razmišljaju - i to kažu otvoreno - da se novcem kojim su plaćene statue, mermer, pliš i ogledala mogao pristojno obnoviti ceo grad.

Izračunato je da bi Berlin, ukoliko izbije rat, odolevao dvadeset minuta. A ukoliko ne izbije, za pedeset, sto godina, kada jedan od ova dva sistema odnese prevagu, dva Berlina postaće jedinstven grad. Monstruozan trgovački vašar sačinjen od besplatnih uzoraka oba sistema."

*
(Fragment / U Staljinovom mauzoleju)

"Staljin je utonuo u san bez griže savesti. Ima jednostavno ordenje sa leve strane, kao tri pruge. Pošto ordenje ima male plave trake, koje se mešaju sa šinjelom, na prvi pogled stiče se utisak da nisu pruge već niz znakova. Morao sam da se napregnem da bih ih video. Zato znam da je šinjel iste teget boje kao i Lenjinovo odelo. Kosa - potpuno bela - deluje crveno pod svetlošću iz kovčega. Staljin ima živ, ljudski izraz, i nekakav podsmeh koji ne deluje kao obično grčenje mišića nego kao odraz određenog osećanja. Iz njegovog izraza izbija nekakvo ruganje. Sem podbratka, ništa ne odgovara njegovoj ličnosti. Ne izgleda kao medved. U kovčegu leži čovek spokojne inteligencije, dobar prijatelj, sa izvesnim smislom za humor. Telo je čvrsto, ali lagano, s nežnim dlačicama i brkovima koji jedva da su Staljinovi. Ništa me nije toliko impresioniralo kao finoća njegovih ruku, tankih i prozirnih noktiju. To su ruke žene."

*

Prekucano iz knjige "S puta po Istočnoj Evropi" (izdavač Sezambook, 2018, prevod sa španskog Biljana Isailović). Knjiga se može naći u "Beopolisu" >>

Korisni linkovi:

Izvod iz Markesove biografije, a iz vremena putovanja po Istočnoj Evropi >>

Intervju iz 1983, a u vezi sa komunizmom i ovom knjigom >> 

*

Noćurak od obrada, #7 :: Cover Songs [emisija]

Photo >> Aleksandra

Ginisova knjiga rekorda tvrdi da je "Yesterday"The Beatles najobrađivanija pesma svih vremena – i da postoji oko 4.400 dokumentovanih obrada. Tu negde na vrhu liste su i "Amazing Grace", "Eleanor Rigby", "Summertime" i "Over the Rainbow".

Nešto je u tim pesmama magično. Inspiriše ljude da posegnu za gitarom i još jednom otpevaju ili odsviraju istu pesmu hiljaditi put i dodaju joj malo soli ili šećera. 

(Podsećam te – reč koju mi koristimo – "obrađivati" znači i dorađivati nešto što nije savršeno ili završeno, doterivati ga, gajiti ga, činiti ga boljim.)

Neki se vraćaju i svojim pesmama, prave stilske vežbe poput Kenoa, neki sviraju samo jednu pesmu, poput junaka romana "Kuga" Jozefa Granda, koji kroz čitav roman piše samo jedan pasus, odnosno rečenicu, sve dok ne umre i ostane na toj jednoj rečenici.

Večeras pesme koje su pisali David Bowie, Joy Division, Jacque Brel, The Beatles, Burt Bacharach, George Gershwin i Vlada Divljan sviraju i pevaju Bryan Ferry, Marianne Faithfull, Cat Power, Andy Summers i Sting, Dali's Car, Laibach, Benjamin Clementine, Mark Lanegan, St. Vincent, Kate Bush.

Neke pesme ćeš od večeras razumeti i voleti
drugačije.

Jugoslavija

Nije mreža danas zagušena fotografijama grba, zastave, vremena i života u toj zemlji zato što je bila idealna.
Samo je sve očiglednije da je bila sistem u kojem su se ljudi osećali bolje nego u ovom sada, i zato se osvrću u njenom pravcu, iako se urušila u ponor pakla pre gotovo trideset godina. 

Ja se ne osvrćem često u tom pravcu.

Nemam šta novo da vidim, osim sve veće razlike u osećanjima koja je u meni budila ta zemlja i onih koja u meni razdražuje ova sadašnja.

Zato je bolje da se ne osvrćem ni danas, iako mi nedostaje.

Ispaljujem još jedan počasni plotun u čast jedine domovine koju sam imao i bez koje sam, evo, sve veći deo života a kroz reči dragog, starijeg Borivoja Petkovića koji je imao sreće da nešto duže od mene živi u toj i takvoj zemlji.

"Ja kad želim da odem u neko mesto gde sam srećan, ja odem u Jugoslaviju."

*

Kome se istražuje i kome se pije (i alkohol i lekovi za pritisak), neka otvori ova vrata u vremenu Leksikon ex-YU mitologije) >>

Noćurak te greje :: Cold Night Tales, #2 [emisija]

Večeras - pesme i snimci koji će te ugrejati (iako u naslovima donose zimu, vetar, kišu ili sneg.)

Cocteau Twins, Masayoshi Fujita, Julia Holter, Laurie Anderson, Nils Fram, Tori Amos, Robin Guthrie & Harold Budd, Cat Power, She&Him,  Joni Mitchell, Midori Takada, nova Norah Jones, Ana Ćurčin (sa kompilacije "Klavirsko nebo" >>); jedna pesma koja povezuje Gruziju, Wernera Herzoga i Kate Bush. 

Da, divna "Zinkaro".

Uz njih - isečci i stihovi Mehmeda Begića, Pitera Malvija, Rejmonda Karvera, Bleza Sandrara i Danila Kiša. 

Tako se večeras grejemo.

Vidimo se na obali.

[Subota u Subotici, rano izjutra]

Čuo sam lepet krila iza leđa.

All We Ever Wanted... Piter Marfi, u Beogradu

U nekom idealnom svetu, ovaj koncert se dogodio pre nekih 35 godina,
u nekoj sali poput SKCa,
sa celom postavom Bauhaus,
boljim ozvučenjem,
nekim ljudima koji su voleli ili i dalje vole ovaj bend ali će ga na ovoj turneji slušati na drugim kontinentima ili delovima Evrope,
i bez te užasne cover predgrupe.

Bez obzira na decenije, mesto, vreme, naše godine i sve ostalo - 
dobio sam sve što sam želeo.

Čuo sam uživo 'Nerves', 'Stigmatu', 'In the flat Field', 'Dark Entries' i naravno ono '...undead, undead, undead!...'
Gledao kako vreme ništa ne može stavu, cvikerima i basu Dejvida Džeja,
Shvatio da Piter i dalje može sve da otpeva (iako ne i odigra)
Očekivao sam 'She's in Parties' - ali nisam znao da sviraju i 'dub' deo (gledao sam oko sebe i čitao sa usana kako neki znaju mesto na kojem se čuje ono skriveno 'Happy days are here again!')

Neočekivano sam dobio i 'Silent Hedges' - meni veoooooooma dragu 'The Three Shadows pt. II' (ozvučenje je bilo takvo da moje glasno pevanje valjda nikome nije smetalo)
te konačno - 'Telegram Sam' i 'Zigija', na čijoj prvoj strofi se desilo sve ono zbog čega sam ovaj koncert čekao: iz mene je izašlo i ushićenje i urlanje, i vreme je postalo nevažno.

Poslednja želja sa jedne stare liste koncerata koje želim da vidim u Beogradu je ispunjena.
Oni koji su čekali četrdeset ili trideset i pet godina, konačno su nagrađeni.

Za Amiru Medunjanin

"Teče sedma godina od kako sam prvi put čuo Amirin glas –  nenajavljeno i iznenadno,
bez pratnje njene divne muzičke svite,
u jednoj sali usred dugačkog korporativnog sastanka na kojem nam nije baš bilo do pevanja - a koji je Amira glasom i prvim stihovima pesme "Ah, što ćemo ljubav kriti" –
učinila mestom kojim žmarci proleću i sleću na srca.

Tog dana sam prvi put razumeo sevdah, shvatio šta sve muzika može da mi uradi,
kako to izgleda kad nam sreća uzdah sprema, i šta je taj "crni med".

Divni Peca Popović je svojevremeno zapisao
"Amira Medunjanin je istinsko osećanje praznika.
Retko osećanje kad u grudima smrtnika zakuca klatno duševnog uzbuđenja." 

Ja na to ne mogu da dodam mnogo, ali želim da iskoristim priliku, kada je već imam ...

Ono što Amira i njena muzička svita stvara više nije samo sevdah, ili džez.
Nije važno da li na novi način interpretiraju tradicionale ili Štulića, ili stvaraju
nova čuda.

Nije, čak, važno ni da li je prati samo Bojan, ili i – Boško, Nenad i gudači iz Norveške,
da li peva u Abbey Road studiju,
na bini pred 5000 ljudi
ili ljudima koji sa njom za stolom uživaju u rovinjskoj večeri.

Amira je sve ono što od jednog bića, jednog glasa i muzike želimo:
a to je - da nas omađija,
da glasom stvori prostor omeđen srećom, toplinom, ljubavlju, melanholijom, tugom i radošću -
da nas pesmom podseti šta je ono što želimo od života, ko nam nedostaje, kome se radujemo - i šta, uopšte, čini da se osećamo živim.

Svaki put kada slušam – ili vidim Amiru (kao danas) – ja sve to osetim
i na tome sam joj zahvalan,
a verujem – i vi.

Draga Amira,
od srca i do neba,
hvala."

(Izgovorio pred Amirom uz malo improvizacije i treme u petak 26. oktobra na promociji albuma "Ascending")

Državni kompozitor [kratka priča]

Oduvek je znao da će njegov životni poziv biti komponovanje rodoljubivih pesama. Biće toliko moćne, da će već prvim taktovima kanalisati osećanja gomile.

Imao je talenat da prepozna želje publike. 
Kao mladić učestvuje na republičkim takmičenjima. 
Neuspešan na teme 'prijateljstvo', 'ljubav' i 'istina' - glatko pobeđuje na temi 'domovina'. 
Sve češće se rukuje sa sve višim predstavnicima države, i to se ubrzo pretvara u dugačak stisak ruke koji nikada ne prestaje.

Svestan snage reči koje čvrsto umeju da zagrle publiku i skala koje golicaju suze da poteku iz očiju, postaje Miljenik.

Njegova dela, odista, pokreću ljude. 
Ohrabruje ih da krenu u rat protiv Levih suseda iako im ovi ništa nisu skrivili, čini da veruju da su bolji narod od Desnih suseda, podstiče da slave nevidljivu sila koja upravlja njihovim životima te, konačno, da ližu rane od poraza u ratu sa levim, desnim i ostalim susedima uveravajući ih kroz pesmu da će sve te rane biti naplaćene na drugom mestu i u drugom vremenu.

O svemu se može pevati, važno je da je iz srca – ponavljao je u intervjuima za koje ga uvek fotografišu tako da se ne vidi da su mu obe ruke i dalje u stisku.

Jutro nakon dodele nagrade za životno delo i doprinos društvu dočekuje mamuran i zbunjen, gledajući u stihove zapisane prethodne noći na parčetu papira.

Moja domovina.

Na grudi mi sela,

pritisla,

a ni dupe nije obrisala.

Jednom rukom pritiska te grudi i pokušava da zaustavi panični strah od iskrenosti koja počinje da teče iz srca, drugom mlatara po vazduhu i pokušava da pronađe stisak one ruke.

Shvata da stiska nema, zatim pokušava da zapuši nos koji nezaustavljivo krvari.

Mehmed Begić: "Pisma iz Paname" [emisija]

Ovih dana u knjižare stiže nova knjiga Mehmeda Begića – 

"Pisma iz Paname -  detektivski jazz".

Neka te podnaslov ne zavede, zato što ovo nije samo knjiga o džezu - ali sve jeste džez: 

puna je 'killer joe' rifova, sinkopa iz života, ličnih priča iza scene i velikih priča na sceni, puna oda improvizacijama i onima koji jure slobodu i nalaze ljubav - svirajući, putujući, promatrajući svet, pišući o tom svetu, poput Mehmeda.

Ova knjiga jeste džez i zato što se u njoj preklapaju i zajedno sviraju lične priče, ljuti džezeri, ali i Koen, Kalahan, Berouz, Morphine, Lu Rid, Džo Stramer. 

Emisija "Pisma iz Paname" je nastajala nedeljama. 
Meša mi je hrabro prepustio izbor fragmenata :), birao i slao muziku, ja sam se zabavljao jureći i birajući šumove, miksovao, seckao, prevrtao raspored... rezultat je pred tobom.

U 'najdužem trejleru za jednu knjigu u novijoj istoriji Balkana' pridružili su nam se i Berouz, Smog, Elvis Prisli, Tim Hardin, Majls Dejvis, Ben Alison, The Jazztet, Nina Simon, Lenard Koen, Koltrejn i Kajl Istvud.

"Pisma iz Paname" je objavila izdavačka kuća RedBox. 
Knjiga je u sredu stigla i na Sajam.

Damir Šodan na koricama knjige, pored ostalog, kaže:

"... jednostavno ne znam da li u regionu ili šire danas uopće postoji pjesnik koji je kadar tako alkemičarski vješto kao Mehmed Begić pretočiti muziku u tekst. Zato zavirite slobodno u maniru free jazzera u poštanski sandučić svoje nove lektire i bez oklijevanja pružite ruku, jer Pisma iz Paname nisu dužnički račun, već poziv na avanturu."

Evo audio-poziva:

Juval Noa Harari: "Homo Deus" (Kratka istorija sutrašnjice)

Da li je besmrtnost sledeći (ostvarivi) cilj čovečanstva?

Da li smo počeli da razmišljamo o humanijem odnosu prema životinjama zato što smo, zapravo, uplašeni kako će nas, obične ljude uskoro tretirati nova, viša rasa ljudi čijim će krvotokom plutati nano-roboti i brinuti o zdravlju i dugovečnosti svojih domaćina?

Da li je strašnije to što će ljude u mnogim poslovima odmeniti roboti, ili to što će samim tim većina ljudi postati suvišna i nevažna sistemu, kojem više neće biti potrebni ni vojnici već nekoliko spretnih i dobro obučenih inženjera i hakera?

Gde se završava polje delovanja nauke, a šta ostaje polje delovanja vere, odnosno morala? 

Na kakvim iskušenjima se nalazi humanizam i da li će ga uskoro odmeniti tehhnohumanizam ili će prevladati vera u podatke? 

Imamo li slobodnu volju ili nama rukovode algoritmi (neki sada potpuno beskorisni) koje smo razvijali desetinama hiljada godina?

Teška pitanja?

Knjiga u kojoj se bavio istorijom ljudskog roda ("Sapiens" >>) je druga najvažnija knjiga koju sam pročitao u životu (na prvom mestu će uvek biti Seganov "Kosmos"). 

I koliko je u toj knjizi briljatno razložio sedamdeset hiljada godina istorije ljudskog roda na jasne mehanizme, uzroke, algoritme (i zablude), toliko se novom knjigom hrabro upustio u promišljanje budućnosti (koju ćemo doživeti) ne baveći se letećim automobilima, superbrzim internetom ili osvajanjem Marsa - već onim što je u nama i što je do nas a što će budućnost učiniti i blistavom i strašnom, zavisi od vašeg ugla gledanja, odnosno strane na kojoj ćete se naći.

Harari je fantastičan narator i vodič koji će vas sa lakoćom uzeti za obe ruke i voditi kroz lavirint kompleksniji od matične ploče dok vam izlaže svoju viziju budućnosti ljudskog roda. Čak i kada budete želeli da polemišete sa njim, imaćete pred sobom jasno izložene argumente (i dokaze, kada su dostupni), što produžava vreme potrebno za čitanje ove knjige te čini da i mnogo dana nakon što je odložite na policu nastavljate da polemišete sa njim, ili počnete da uočavate dokaze da je sve vreme u pravu, jer sve se već dešava.

Neću više da ti kradem vreme.
Pred tobom je pet stotina stranica fantastičnog putovanja kroz istoriju, sadašnjost i budućnost ljudske vrste.

Uvodnih trideset strane je dostupno za čitanje ovde >>

p.s. Knjiga se može kupiti u Beopolisu >>, u kojem sutra počinje Mali Sajam knjiga, pun naslova i popusta.



.

Noćurak ti otkriva blago, #3 :: Hidden gems [emisija]

Reizdanja starih dragih albuma, novih albuma i glasova u čijem društvu je lepo provesti noć: 

Anna Calvi, Cat Power, David Bowie, Echo & The Bunnymen, Elvis Costello & The Imposters, Iron & Wine, Jason Isbell, Joe Strummer, Kralj Čačka, Marianne Faithfull & Nick Cave, Michelle Gurevich, Paul Weller, Peter Murphy, Rayland Baxter, Roxy Music, St. Vincent, The Antlers, The The, Tom Petty, Tracyanne & Danny, Tunng, Underworld And Iggy Pop, Van Morrison..

+ nekoliko pesama koje su se u miks umešale zato što moraš da ih čuješ, 
prvi put ili ponovo.

Ispuniti želju Dejvidu Bouviju (ili o novoj verziji albuma "Never Let Me Down")

Otkad je objavljeno da će se u novom paketu reizdanja Bouvijevih albuma naći i ponovo odsvirana verzija albuma 'Never Let Me Down' (NLMD) , ja sam ponovo bio onaj klinac koji je pre trideset godina svakodnevno upadao u "Jugotonovu" radnju u Nušićevoj i gnjavio prodavca pitanjem 'Jel' izašao novi Bouvi?' 

Iako je trajalo nedeljama, i ovo iščekivanje je bilo slatko. I dalje sam, shvatio sam, gladan muzike a ideja da će mi u ušima uskoro biti neka vrsta novog Bouvija bila je dobar razlog za radost, iako je NLMD objavljen još 1987.

Treći najprodavaniji album koji je ikada objavio - NLMD je istovremeno i najgori koji je snimio, i to nije samo stav kritičara. Bouvi je pre petnaestak godina izjavio da je to 'nadir' njegove karijere. Oni koji su svirali sa njim u to vreme tvrde da je odmah nakon objavljivanja želeo da ponovo uradi neke od tih pesama, ali tada je bilo prerano. 

Tek 2008. se vratio jednoj od pesama - fenomenalnoj "Time Will Crawl" kojoj ni loša produkcija ni prekompleksni aranžman originala nisu uspeli da sakriju lepotu. Očistio je radeći sa Mariom MekNaltijem; dodao tvrde gitare i bubanj i dokazao da je to jedna od najboljih pesama koju je napisao tokom osamdesetih. U to vreme je zabeležio "Uraditi novu verziju čitavog albuma" ('Oh, to redo the whole album!'), ali tome se nikada nije posvetio.

(Bouvi je inače često posezao za svojim starim pesmama. Snimao je nove verzije čak i pesama-ikona poput "Space Oddity" ili "Rebel Rebel", a postoji i nikada objavljeni album iz 2001. na kojem se vratio onima koje je komponovao šezdesetih, 'pre slave')

Tek nakon njegove smrti, a u okviru serije reizdanja starih albuma obogaćenih skrivenim slatkišima, remasterima i neobjavljivanim verzijama, pominjani Mario MekNalti je zamoljen da pokuša da ispuni jednu od Dejvidovih želja: da pesme sa NLMD dobiju formu koja im pripada. MekNalti je najpre ogoljavao snimke do 'njihove suštine' – čuvajući Bouvijev glas, poneku gitaru i zvuk sitara koji je na albumu svirao Piter Frempton (a koji je pripadao Džimiju Hendriksu) - a zatim okupio ekipu Bouvijevih starih drugara i saradnika: Rivsa Gebrelsa, Sterlinga Kempbela, Tima Lefebvra, Dejvida Torna i Nika Mulija (i Lori Anderson!), koji su na sačuvanu armaturu dodavali novu svirku, vođeni idejom kako bi to Dejvid uradio sada. 

Naravno, u tome su se razlikovali. Rivs veruje da je Dejvid želeo da te pesme zapravo zvuče kao njegov projekat Tin Machine, drugi su znali da je trebalo da zvuče poput nastavka "Scary Monsters". Konačno, iz te rekonstrukcije je stvoren album lišen kitnjastih ukrasa, sintetičkih duvača i suvišne šminke, a neke pesme se mogu slušati i kao da su nove.

"Time Will Crawl" je verna Bouvijevoj verziji iz 2008, ali sada još čistija i veća, "Zeroes" bi sada mogla da se nađe na bilo kojoj njegovoj best-of kompilaciji, "Bang Bang" (napisao je Igi Pop) je ponovo postala rok-end-rol, a naslovna pesma, u originalu preslatka i inače posvećena njegovoj višedecenijskoj svemoćnoj organizatorki Koko Švab, prerasla je u posvetu ispisanu mastilom koje više ne bledi nakon tri slušanja. Najpoznatija stvar sa albuma - "Day-In, Day-Out" - pretrpela je možda i najmanje promene, dok je epska "Glass spider" postala taman tamna kako joj i pristoji.

Pojavljivanje presvirane verzije NLMD nakon trideset godina otvara, konačno i najvažnije pitanje: kako se ovaj album uopšte desio Bouviju, u čijoj pedesetogodišnjoj karijeri nije bilo mnogo promašaja?

Razlozi za to nisu dolazili samo iz muzike, odnosno trenutne inspiracije već su, kao i sve što ima veze sa putanjom njegove karijere, dolazili i iz pitanja imidža, trenutka, okruženja i cilja ka kojem se uputio.

Osamdesete su za Bouvija bile finansijski najplodniji period ali istovremeno i decenija u kojoj je prvi put počeo da se sapliće i odustaje od tempa i stalnih promena zbog kojih je postao tačka prema kojoj se okretao kompas pop-kulture.
Konačno je stigao tamo gde je krenuo šezdesetih. Ne samo što je ušao u prvu ligu, već je bio i na njenom vrhu. 

Sjajni Pol Morli u odličnoj knjizi "Bouvi i njegovo doba" (HR izdanje: Vuković & Runjić, 2017) iznosi tezu kojom se drugi biografi nisu bavili. Morli tvrdi da je tih godina Bouvi-umetnik prvi put u potpunosti prepustio glavnu reč Bouviju-pop zvezdi i da je u početku uživao u tome. Postao je pop-zvezda-objekat, prestao je da bude subjekt.
Igrao je 'čoveka-slona', snimao božićne duete sa Bingom Krozbijem, pojavljivao se u velikom broju filmova igrajući likove aristokratskih vampira, zlog Vilenjaka, mešetra, Pontija Pilata; snimao hitove sa Džegerom i Tinom Tarner, postao nasmejana, bogata pop zvezda – i u tom rollercoasteru je, jednostavno, izgubio ritam. 

Prestao je da bude vođa, dozvolio je prvi put da bude vođen.

Morli kaže:
"Uspostavio je stalan tok pjesama, albuma, hitova, trikova, lica, nacrta, izazova, tvrdnji, dijagnoza, suradnji, projekata, uobrazilja, citata, spektakala, drama koji promiče krajolikom industrije zabave 20. stoljeća kao da se radi o skulpturama, instalacijama, izložbama, reklamama i zapovijedima. Na svoje ja gledao je kao na niz potpunih improvizacija koje se smjenjuju iz minute u minutu. Još nije bio gotov, još se s njim moralo računati, ali svagdje oko njega svijet je, ako već ne uhvatio s njim korak, onda barem dokučio kako radi, pa je MTV postao mjesto opredmećenja njegovih nedavnih transakcija, dok su Boy George, Morrissey, Pet Shop Boys, Prince, Michael Jackson i Madonna bili druga, uz mnoštvo ostalih."

Na albumu koji je prethodio ("Tonight") se to već osećalo, a na NLMD je bio toliko umoran i nezainteresovan da je snimao vokalne deonice i ostavljao "drugim, dobrim ljudima" da završavaju pesme, i to ljudima koji nisu bili njegovi višegodišnji saradnici, poput Tonija Viskontija, već ljudima koji su ga više ili manje tek upoznavali.

Ali, ne vodi svaki promašaj ka večnoj propasti.

Da NLMD nije bio toliko loš – Bouvi verovatno nikada ne bi osnovao Tin Machine, bend u koji se sklonio od slave i postao 'jedan od članova grupe', što ga je pripremilo za devedesete, u kojima je, ponovo svež i zainteresovan za sve – napravio nekoliko veličanstvenih stvari, koje svet još uvek nije dovoljno pažljivo preslušao ili razumeo: od albuma "1. Outside" do pokretanja bowie.net sve do bankarskog zahvata koji ga je učinio ozbiljno bogatim (i, na neki način, stavio na listu krivaca za veliku svetsku ekonomsku krizu 2008.)

NLMD je ponovo tu.
Promene ga nisu učinile remek-delom, niti će ga one staviti na listu njegovih važnih albuma. Odsviran je i produciran drugačije, urađen tako ne poriče trenutak u kojem je nastajao, rasterećen viška pudera i šminke osamdesetih, pod čijim teretom se, eto, i Bouvi savio. 
I konačno možemo da slušamo te pesme, a ne tu užasnu produkciju.

Da je živ Bouvi bi ga, sigurno, uradio drugačije. Ali sam siguran i da bi bio srećan onim što se čuje jer njegova muzika - čak i ona koja je imala etiketu loše - i dalje izaziva i reakciju i novu akciju.

Želja mu je ispunjena.

Valjda je to sastavni deo besmrtnosti.

*

Novi box-set 'Loving The Alien 1982-1987' u okviru kojeg te čeka nova verzija NLMD dostupan je za preslušavanje na Deezeru >> i na David Bowie YouTube kanalu >> (na linku je samo NLMD 2018).