Privremeni izveštaj: Beograd -> Ljubljana

Nekih slučajnosti nisam bio svestan sve dok nismo skrenuli sa auto-puta, nakon 7 sati vožnje. Jedan deo tih čudnovatih poklapanja pripada segmentu manje važnih stvari – na dan pre polaska na put automobil je trokirao dok smo slušali „You Can’t go Home again“ (DJ Shadow) i to na nekih 60 kilometara od Beograda. Automobil popravili, krenuli dalje. Dan kasnije - plejer je nekako baš pre granice sa Slovenijom krenuo sa „Europe Endless“ Kraftwerka, što je u suton prelepog sunčanog dana (pratilo nas sunce sve od Šida do Brežica - sjajnog gradića, pobratima nekadašnje škole "Braća Ribar" :), bio sjajni crescendo vožnje, koja ipak nije laka.

Na više ličnom, važnijem nivou - tek kada smo skrenuli na Slovensku cestu (glavnu ulicu u Ljubljani) shvatio sam da nije slučajno što je Ljubljana prvo odredište na našem prvom putovanju automobilom.
Prvo putovanje na koje sam pošao devedesetih, a u okviru granica sveže isparcelisane domovine bilo je takođe Beograd – Ljubljana, zarad “razmene radio programa” "Radio Študenta" i "Radio Indexa", višednevni put na koji sam krenuo sa džeparcem od 60 maraka (DEM), obeznanjen od sreće što ću, makar na kratko, napustiti post-protestnu Srbiju – i to vozom do Skopja a onda avionom do Ljubljane, drugačije nije moglo.

U međuvremenu, Hrvati i Slovenci su završili auto-puteve po kojima se vozi kao kroz puter i bez nervoze, a pogranične službe su se dramatično promenile – carinici nam pasoše gotovo nisu ni gledali i ljubazno su odgovarali na sva naša besmislena pitanja, postavljana iz proste želje da putovanje bude potpuno prijatno.

Iako smo tokom proteklih godina više puta bili u Ljubljani – ponovo nas je iznenadila - ovoga puta skromnom, dovoljno kičastom – a pravom novogodišnjom dekoracijom te činjenicom da je broj ljudi koji zaista stoji ispred kafića na -7 celzisujovih a zbog zabrane pušenja u kafićima i restoranima – fascinantan (gostioničari su ponudu obogatili plinskim grejačima, nižom cenom kuvanog vina i ćebadima koja su na raspolaganju). Ipak, rasveta je snažnija impresija - novogodišnji lampioni sada krase i breg iznad grada, okean hiljadu svitaca lebdi nad krajolikom, krunisan dvorcem na vrhu.

Istovremeno, u gradu se u proteklih deset godina nikada nije više radilo – zaštitne ograde i dizalice (prigodno novogodišnje ukrašene!) su ispresecale centar, lokalci kažu da gradonačelnik diže sebi spomenike, no uprkos svemu tome – Ljubljana je zimi posle 20h i dalje najmirniji glavni grad ovog dela Evrope, toliko tih da se čuje kako sneg pada, a pada već treći dan. U Ljubljani se samim tim i dalje sjajno spava – jer je tišina od one vrste koja je u Beogradu davno izumrla.

Omladina i dalje sasvim dobro govori srpsko-hrvatski; rasprodaje i dalje počinju prvog ponedeljka u januaru (i iznosi su dramatično niži od beogradskih); saobraćaj se i dalje zaustavlja spuštanjem stopala na kolovoz; ulice su i dalje neprirodno čiste; “Emonec” je i dalje sasvim pristojan hotel u samom centru grada; “Zvezda” i dalje ima najbolje kolače; Restoran "Julija" (naravno - preko puta kafića "Romeo") i dalje ima dobru atmosferu i najbolju paradajz-čorbu, sve je dakle in the right place i pošto smo se uverili u sve to - sutra krećemo ka Veneciji.

Rezervoar je pun, okvirno znamo put; Mario, Ivana i još nekoliko prijatelja udelili su nam savete zlata vredne -> imamo, dakle, sve neophodno za nastavak avanture. Savke reče nekoliko dana pre puta - “Znaš kakav je osećaj kada ti pre granice stoji natpis “ne usporavajte!?!”

Ne znamo... idemo da proverimo!

Upomoć! Should we stay or should we blow?

Imamo, dakle - dve glave, četiri noge i odnedavno četiri točka i želju da za ferije odemo napolje. Želja je stara dvadesetak godina, nije se ubuđala od predugog stajanja, konačno je ostvariva.

Planiramo, dakle. No, broj glava, broj točkova, vremenske prognoze i ekološke katastrofe nas prečesto vode u svim pravcima, iako pričamo o nedalekim komšijama.

Do Ljubljane i šta u njoj – znamo kako ćemo i zašto ćemo.

Znamo i gde: sjajan mali hotel u centru grada, pristojna cena sobe uz pristojnu cenu celodnevnog parkinga.

I preko granice Slovenije i Italije – znamo kako. Okvirno znamo i gde.

Do Venecije – znamo kako, ali se tu pitanja već gomilaju: parkirati u Mestri – pa vozom/autobusom do Venecije? Parkirati na aerodromu – onda nečim drugim do grada? Parkirati bilo gde a da nije zabranjeno i ne platiti nikome – a onda bilo kako do grada? Zašto ići u grad u kojem je nivo vode porastao dramatično u proteklih nekoliko dana? (Možda zato što će to biti nesvakidašnji ugođaj – hodanje kroz moguću svakodnevicu buduće Venecije – grada koji tone, čiji su pločnici svake godine sve bliži nivou mora; kakva prilika za fotkanje Trga Svetog Marka pod vodom; hodanje preko Rialta koji je sve manje most a sve više izbočina na ulici u nivou vode). Da li verovati izvesnom Vinćencu, zaduženom za e-mail komunikaciju sa potencijalnim gostima koji tvrdi da je hotel siguran od poplava? "Možda piše sa laptopa koji drži na kolenima dok pluta kanalima" - kaže A. Da li je sumanuto želeti i platiti za hodanje u ribolovačkim čizmama kroz grad koji je sve manje poznat po romantici a sve više po laganom nestajanju? (obavezno pročitati ponovo sjajan tekst iz National Geographica od pre nekoliko meseci) Koliko pitanja a koliko malo dana za odmor.

Ili valja putovati, rasterećen od svega što može biti, zagledan kroz šoferku u ono što upravo jeste?

(Predviđati moguće avanture? Dosadno, zar ne?)

Svi saveti na temu putovanja automobilom, parkinga i spavanja u i oko Venecije – dobrodošli.

NOVO: Šta je bilo posle >>