(Iz knjige "Svijet progonjen demonima", napisano 1996, prevod Rajka Rusan)
"Naslućujem jednu Ameriku u vrijeme mojih unuka ili praunuka - kada će se ekonomija SAD sastojati od davanja usluga i informacija; kada će gotovo sve proizvođačke industrije biti premještene u druge zemlje; kada će zastrašujuće moćna tehnologija biti u rukama malog broja ljudi, a nitko tko zastupa javni interes neće je biti u stanju shvatiti; kada će ljudi izgubiti sposobnost da provedu svoje ciljeve ili da kompetentno prozivaju one na vlasti; kada više nećemo, stežući svoje kristale i nervozno konzultirajući horoskope, s vlastitim kritičkim sposobnostima u opadanju, biti u stanju razlikovati između onoga što nam se sviđa i što je istina, i kada ćemo kliziti, bez da to opažamo, natrag u praznovjerje i mrak.
(...) Stvorili smo globalnu civilizaciju u kojoj ključni elementi - transport, komunikacije, sve druge industrije; poljoprivreda, medicina, obrazovanje, zabava, zaštita okoliša; čak i glavna demokratska institucija glasovanja - duboko ovise o znanosti i tehnologiji.
Isto tako, sredili smo stvari tako da gotovo nitko ne razumije znanost i tehnologiju. To je recept za katastrofu. Možda ćemo neko vrijeme moći s time izlaziti na kraj, ali prije ili kasnije ova zapaljiva mješavina neznanja i moći eksplodirat će nam ravno u lice."
Na današnji dan rođen je čovek koji je, između ostalog, poslao
rok-en-rol u svemir.
Karl Segan je bio član tima koji je birao zvuke i muziku za "Zlatne ploče"
koje će Vojadžer 1 poneti na put u Kosmos 1977. godine. Kritikovan da je
uvrštavanje pesme "Johnny B. Goode" Čaka Berija uz dela Baha, Mocarta
i Betovena neprikladno i "adolescentsko ponašanje", Segan je na to odgovorio
da "na Zemlji živi mnogo ljudi koji se ponašaju kao adolescenti".
"Kosmička poruka u boci", kako je Segan nazivao je trenutno na više
od osamnaest milijardi kilometara od Zemlje. Na drugoj zlatnoj ploči se među
porukama snimljenih na 55 jezika nalazi i "Želio vam sve najlepše sa naše
planete" na srpskohrvatskom. To je najdalje što smo do sada dobacili - i
Čak Beri, i mi.
Sve što je Segan radio je nemoguće zaokružiti u dva-tri
pasusa. Na koji god deo karijere da se fokusiram, to će biti "pale blue dot" u moru stvari koje
je pisao, objašnjavao, snimao ili govorio. Ponovno listanje njegovog
"Kosmosa" gotovo četrdeset godina nakon prvog čitanja izaziva istu
količinu oduševljenja i ohrabrenja da varvari, ravnozemljaši, negatori nauke i
piromani svega što im nije jasno ne mogu i neće pobediti.
A možda nam i
obožavaoci Čaka Berija iz dalekog svemira dolete, da pomognu u borbi.
Još nije vreme da se pušta Tom Waits i njegov November, da se biraju pesme koje možeš da koristiš kao ćebe, čaj ili kaljevu peć. Sunce je još uvek tu, i zima još nije počela.
Meša Begić u novoj zbirci pesama podseća da moramo hraniti ptice u sebi. Ja želim da vidim da li muzika može biti hrana koja će dodatno popraviti nivo vitamina D, da pronađem stare pesme koje jačaju imunitet i podelim sa tobom neka nova blaga. Jer, čemu blago služi, nego da se deli.
U škrinji sa blagom su: ... Aaron Frazer, Adam F. & Tracey Thorn, Ana Ćurčin ft. Milena Jančurić (Klavirsko nebo), Dan Auerbach, David Bowie (remiks Tonija Viskontija, danas objavljen), DJ Shadow, Elvis Costello, Helado Negro ft. Flock Of Dimes, Karen O & Willie Nelson, Matt Berry, Melody Gardot, Ólafur Arnalds, Oneohtrix Point Never, Patrick Wilson, Propaganda, Skopski snovidenija, Stone Foundation feat. Paul Weller, The Style Council, The Unrighteous Brothers, Thomas Dybdahl, Tracyanne & Danny, Travis feat. Susanna Hoffs, Ultravox, Vojislav Voki Kostić / Kvartet Predraga Ivanovića, Yelena, Yello...
"Pokušala sam da čujem samo muziku, ali sam čula
razgovor i sambu ujedno, ili ih bar pamtim tako upletene.
Otići, pazi, Se for um
desejo, u San Paulo, otići tamo i svirati, Eu peco pra me guiar, steći poštovanje muzičara koji ne znaju ni
odakle si, Se for um segredo, dobiti
nadimak Gringo Paulista? Znaš šta je to? To je čudo. Gde je sad? Aleja mira BB.
Umro je 2. novembra 1999. Eu deixo me
carregar. Kažu da mu se zapalio televizor. Jutro. Pola šest. Domar je
primetio dim, zvonio je, probudio ga. Kralj opsese nije mogao da otvori vrata, Se faltar coragem, domar razvaljuje,
nalazi ga dezorijentisanog. Studio gori. Svi fajlovi, sve. Gigabajti muzike,
novi album Bebel Gilberto na kom su zajedno radili. Eu rezo pra abencoar. Izvlače ga iz stana, vatrogasci upadaju,
hitna pomoć, totalni haos, i u tom haosu on, pazi! on se osvesti, ustaje sa
nosila, ide nazad u studio. O ceu negro
que vem chegando. Ulazi i bazlja kroz dim, pokušava da spase fajlove za
Žilbertin album, svoju muziku, pada u nesvest, nose ga u bolnicu. Izdiše u pola
sedam. Trovanje dimom. Kontaš? E logo vai
desabar. Umreti za umetnost, bukvalno? Koja je to priča. Koji lik. Zamisli da je bio njujorški
muzičar, londonski, da se sve desilo u Parizu? Danas bi bilo deset filmova o
njemu. Masa bi mu došla na grob, kao Morisonu. Pisci bi, ono, pisali romane.
Čoveče. A ovde... Tanto faz agora, a hora
de te encontrar...
Odslušali smo ostatak pesme u tišini. Barmen, Đura, doneo mi je piće.
Nestor je nastavio. Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje
priče."
(Vladimir Tasić, "Kiša i hartija", str. 167-168, "Svetovi",
Novi Sad, 2004.)
"O mrtvima samo lepo" narodna je poruka koju bi valjalo uvek imati na umu - odgovara poznanik na moju konstataciju da bi normalno društvo završilo sa upokojenim Amfilohijem još u vreme kada je isti lagao o tome da je "duhovnik Danila Kiša" i kada je prekršio Kišovu želju da mu na grobu niko ne drži govor, da ne idemo dalje sa listanjem zlodela.
Mogli bismo sad ovde raspravljati o vrednostima koje promovišu 'narodne poruke', kao i o njihovoj relevantnosti, ali, na sreću ne moramo, jer ova izreka nije 'narodna mudrost' već jedna od mnogobrojnih varijacija Hilonove misli, čiji je najpoznatiji oblik lat. "De mortuis nihil nisi bonum". Hilonova zaostavština je inače krcata opštim mestima dostojnih srednjeg veka, i zato se njime više ne bih bavio, ali ću se poslužiti jednim drugim filozofom, Aristotelom.
Taj filozof, po naše razumevanje sveta važniji i doveka aktuelniji je pak svojevremeno zapisao: "Prijatelj mi je Sokrat, učitelj moj, no veća mi je prijateljica istina" (Servantes je kriv što nam je ova misao najpoznatija u obliku "Drag mi je Platon, ali mi je draža istina.")
Sokrat ili Platon, nebitno je - ja bih se u ovom slučaju držao Aristotela.
Mrtvi, kao i živi, zaslužuju pijetet svojim delima, a smrt ne donosi aboliciju.
Čovek čija dela ovih dana komentarišemo apsolutno zaslužuje da se o njemu govori sve, dakle i istina. Negiranja zločina, družba sa bašibozlucima, saučesništvo u zlodelima, kletve pripadnicima druge vere i 'rečenični složaji' (što bi rekao pokojni profesor Štajnberger) poput "otpalo mu meso sa kostiju"... sve to nisu dela i govor dostojni duhovnika. O tome se mora govoriti, dokle god Grupa Građana kojoj je pripadao ima bilo kakav uticaj na naše živote.
Zato bi o njemu valjalo govoriti glasno i jasno, a sa željom da se nikada ne nađe među onima na koje bi trebalo da se ugledamo, i to će biti za dobro te Grupe Građana. Eto paradoksa.
Društvenim mrežama neumorno kruži jedna pesma - o neprilagođenima, pobunjenicima, nezgodnima, rušiteljima granica, slobodi, i tako dalje.
Sigurno je znaš:
"Nazdravimo svim luđacima. Svima neprilagođenima.
Pobunjenicima. Nezgodnima. Svim onima koji misle svojom glavom..."
Toj "pesmi" je usput neko nekada dopisao još dva besmislena, suvišna reda (na samom kraju) i kao autora potpisao Džeka Keruaka.
Ali, ta sjajna, divno oblikovana oda o slobodi koja odzvanja glasnije i snažnije kada joj dodamo Keruakovo ime nije pesma. Štaviše, napisao je "po zadatku" (brifu) - jedan kreativac, zaposlen u marketinškoj agenciji. "Plaćenik", misle neki od vas, "čovek koji ubeđuje ljude da kupe ono što im ne treba" misle drugi.
Ovaj tekst je napisan za potrebe brenda Apple, odnosno Stiva Džobsa, a video spot (reklama) u kojoj se tekst izgovara – "Think different" - jedan je od najpoznatijih u istoriji oglašavanja (Neki, inače tvrde da je prva reakcija Džobsa na pročitani tekst pre snimanja bila - "Ovo je sranje.")
Ime autora tog teksta je Rob Siltanen.
Dakle, jedan od najlepših tekstova o slobodi, rušenju granica i "drugačijem" koji tako rado i često delite po društvenim mrežama - napisao jedan "zli, marketinški um", "korporativni rob", i šta se već sve pripisuje oglasnoj industriji.
Ovo je Robov original:
“Here's to the crazy ones. The misfits. The rebels. The troublemakers. The round pegs in the square holes. The ones who see things differently. They're not fond of rules. And they have no respect for the status quo. You can quote them, disagree with them, glorify or vilify them. About the only thing you can't do is ignore them. Because they change things. They push the human race forward. And while some may see them as the crazy ones, we see genius. Because the people who are crazy enough to think they can change the world, are the ones who do."
Ovo je ta reklama:
Da, reklame mogu biti poezija.
I dodavanje imena Džeka Keruaka je samo "marketinški trik" kojim se na tekst skreće dodatna pažnja.
Ja ovoga puta ćutim, a sve što je važno će ti reći, ili odsvirati - Andrew Bird, Bowie, Darkwood Dub, Destroyer, dEUS, Dimitrije Dimitrijević, Hania Rani, Jasna Đuričić (i Darko Rundek!), Lennon & McCartney (ovoga puta svako za sebe, ali jedan kraj drugog), Jonathan Wilson, Leonard Cohen, Mac Miller obradom genijalne "Everbody's Gotta Live", Matt Berninger (dva puta), Michael Stipe, Nick Cave, Ólafur Arnalds, Paul Simon, Paul Weller, Srđan Sacher, Sufjan Stevens, The Flaming Lips (i oni dva puta!), Tempesst i Walter Martin.
"Kada
napišeš veliku pesmu, ona više nije tvoja" kaže Majkl Stajp u epizodi
mini-serijala "Song Exploder", pokušavajući da shvati kako je
"Losing my religion" postala globalni hit, i pesma koja je do sada
doživela devedesetak zvaničnih obrada, ne računajući YouTube trubadure i
samizdate.
I ta njegova misao o velikim pesmama je takođe obrada, odnosno varijacija.
Sve je bilo.
*
Večeras pretresam šta se u poslednje vreme
događalo sa pesmama koje volim. Pesme Marka Bolana, Koena, Bouvija, Radiohead,
Portishead, Steely Dan, Roberta Palmera, Lu Rida, ali i kompozicije Erika
Satija i Brajena Ina obrađuju Dejvid Johansen, Rianon Gidens i Amanda Palmer,
Llian La Havas, a tu su i neke stare obrade koju su snimali Brajan Feri,
Sakamoto i Silvijen, Piter Gejbrijel i The National.
Prvi susret sa najdražim albumom svih vremena bio je pun peripetija.
Kaseta sa ne-baš-sjanim presnimkom „Remain in Light“ je do mene stigla početkom 1987. Ta ušičujno previše puta preslušavana Maxell Chrome II zlatna kaseta (s plavim crtama) bila je u toliko lošem stanju da nijedan od kasetofona u našoj kući nije mogao da je svira duže od minut-dva, a da traka ne počne da se uvija oko glave kasetofona. Negde u drugom minutu kontinuiranog preslušavanja sve bi postalo zvučni mulj.
Oduševljen fragmentima koji su bili čisti na minut-dva, i užasnut saznanjem da albuma u prodavnicama nema, shvatio sam da je jedino rešenje nabaviti „dupli dek“ (objašnjenje za mlađe: „dva kasetofona u jednom telu“), ili povezati dva kasetofona kablovima. Jedan ću koristiti za puštanje kasete, a snimaću na drugom, sve dok ne krene izobličenje zvuka. Onda ću zaustaviti snimanje, premotati originalnu traku da bi se zategla i nastaviti sa sledećim minutom muzike.
I tako sam "rekonstruisao" čitav album na drugoj kaseti.
Ukupno trajanje albuma: 40 minuta i 14 sekundi. Uloženi rad: tri dana. Dobitak: neprocenjiv.
Naučio sam ponešto o montaži, dobio "slušljivu kopiju" albuma (original sam kupio godinu dana kasnije), a tokom tog procesa sam preslušao svaki šum na albumu mnogo puta.
Ali, dosta o montaži, detinjstvu i audio-trakama.
"Remain in Light" je dokazni materijal da velika dela nastaju iz radoznalosti i kreativnog meteža. Talking Heads su, zajedno sa Brajenom Inom, Edrijanom Beloum, Nonom Hendriks, Jonom Haselom (čak i Robertom Plantom koji je svirao udaraljke) upadali u studio i snimali gomile fragmenata, lupova, rifova, ritmova, uklapali afro-ritmove, fank, elektroniku i novi talas, ostavljali Brajenu Inu da "izabere obećavajuće", a onda preko izabranih delova dosnimavali nove varijacije, ostavljali jedni drugima snimke "za domaći zadatak", tragali za formom, na užas i oduševljenje Reta Dejvisa, inženjera zvuka kojem bi rad na ovom albumu valjalo računati kao beneficirani radni staž.
U tom kreativnom metežu bend se umalo raspao, ali je iz tih lutanja nastalo remek-delo.
O svakoj pesmi sa albuma je moguće napisati esej.
Zapravo, po dva eseja: jedan o zvuku, a drugi o tekstovima Dejvida Birna. Ne škrtarimo: ima materijala za još više eseja. Usporavanje trake na "Born Under Punches", Edrijenova solo gitara na "Crosseyes and Painless", "bo-bo-bom-bom" Ina i Birna na "Once In a Lifetime", atmosfera "Listening Wind", teskoba "The Overload" (inspirisane pričom, ali ne i zvukom Joy Division)... o svemu tome se može pisati. (Pitchfork je pokušao da priču o albumu spakuje petominutni klip. Dobro, da li ste normalni?)
Ipak, ovaj album je zapravo najbolje slušati bez "razmišljanja" i predznanja.
Znanje o njemu ne može biti konačno.
"Remain in Light" je album-hipertekst, a ja za sve ove godine preslušavanja i čitanja nisam uspeo da posetim svaki link, ili da stignem do kraja.
Preslušavam ga večeras ponovo i shvatam da kraja nema, i to me čini srećnim.
Spakovao sam meni najdraže iz prethodna tri meseca u nešto manje od tri sata.
(ispod playera su i najdraži albumi ;)
Bob
Dylan, Declan McKenna, Dimitrije Dimitrijević, Elvis Costello, Fontaines D.C.
Heartless Bastards, Idris Ackamoor & The Pyramids, James Dean Bradfield,
JARV IS..., Jeremy Tuplin, Jessie Ware, Jónsi & Elizabeth Fraser, Josiah Johnson,
Julianna Barwick, Keleketla!, Khruangbin, Lianne La Havas, Mahsa Vahdat, Matt
Berninger, Matt Costa, Michelle Gurevich, Mino Cinélu & Nils Petter Molvær,
Nadine Shah, Nemanja, New Order, Paul Weller, SAULT & Michael Kiwanuka,
Pridjevi, Ray LaMontagne, Sufjan Stevens, The Limiñanas, The Psychedelic Furs,
Thomas Dybdahl, Tricky, Woods, Yello.
Tekst o muzici i dopaminu iz uvoda emisije je ovde (Pitchfork >>)
Najdraži albumi (i
nekoliko linkova za preslušavanje):
"Prave
zavere zaista postoje. Folksvagen je napravio zaveru kako bi varao na testovima
emisije štetnih gasova svojih dizel motora (...) Duvanska industrija je varala
javnost u vezi s uticajem pušenja na zdravlje. O ovim zaverama znamo iz
internih dokumenata kompanija, vladinih istraga ili svedočenja uzbunjivača. S druge strane, teorije zavere opstaju dugo čak i kada za njih nema ubedljivih
dokaza."
(Početak "Priručnika")
Svakodnevna tuča sa teoretičarima zavere i raznosačima lažnih vesti je važna
stvar, ima materijala za full time job.
Lažne
vesti i zavereničko teoretisanje su opasne pojave. Ne samo zato što zaluđuju ljude,
krive im stvarnost i čine ih podložnim za dalju manipulaciju. Lažne vesti i
nepostojeće zavere su opasne po zdravlje drugih ljudi.
Poslužiću se radikalnim primerom. U periodu od 15. do 17. veka je zbog optužbi
za veštičarenje samo u Evropi spaljeno između 40.000 i 60.000 ljudi.
"Sada smo bolje informisani i to se više ne događa!", reći ćeš.
Ali dokazi ne bi bili na tvojoj strani.
Ekipa iz izdavačke kuće "Heliks" >> organizovala he prevođenje i
objavljivanje kratkog (12 strana) "Priručnika o teorijama zavere" Stefana
Levandovskog i Džozefa Kuka koji ti može biti koristan u sređivanju misli - pre,
tokom i nakon tuče sa budalama.
Priručnik ima jednu manjkavost: u celosti je dostupan samo u elektronskom formatu
(PDF, download sa linka), tako da ne možeš da ga koristiš kao batinu ili tvrd
predmet za razuveravanje budale, ali - hej! -prihvati to kao razlog više da u narednu konverzaciju sa drugom stranom
uđeš smireno, bolje naoružan ili naoružana upornošću, strpljenjem i logikom.
Hvala ekipi iz Heliksa na trudu i uloženom naporu.
Svaki alat za popravku sveta je dobrodošao ovih dana.
"Nothing that is vast enters into the life of mortals without a curse."
(Sofokle *)
"Tehnologija nije egzistencijalna pretnja, već sposobnost tehnologije da izvuče najgore iz ljudi. To najgore u društvu jeste egzistencijalna pretnja. Tehnologija može prouzrokovati haos, ogorčenost, neuljudnost, manjak međusobnog poverenja, usamljenost, otuđenost, izraženiju polarizaciju, više hakovanja izbora, više populizma, više distrakcija i ignorisanja stvarnih problema. To su posledice po društvo. To utiče na sve, kao i one koji ne koriste te proizvode."
(iz filma "The Social Dilemma")
Kada toliko prijatelja na društvenim mrežamapodelimišljenje ili link ka istom sadržaju u 24 sata, to je signal ili putokaz koji bi trebalo slediti. Neke od prijatelja ne poznajem lično, ali verujem u njihov sud ili rasuđivanje zahvaljujući prethodnim pozitivnim iskustvima. Nekada se ne slažemo, ili kroz dijalog otkrivamo jedni drugima nove slojeve ili putokaze. Društvene mreže, pored ostalog, služe i za to.
Taj sadržaj je ovoga puta doku-drama The Social Dilemma, posvećen nama i društvenim mrežama (u najkraćem rečeno), a njegovi ključni akteri su uglavnom oni koji su te društvene mreže pravili. To stvara prvu (značajnu) razliku u odnosu na druge dokumentarce posvećene istoj temi, a koji uglavnom imaju za cilj da vas prepadnu, uvale vam šlem od kuhinjske aluminijumske folije i pozovu da ih pratite na društvenim mrežama radi novih dokaza zavere društvenih mreža protiv ljudi.
Ispred kamere su ovoga puta uzbunjivači: donedavno visokopozicionirani u hijerarhiji timova koji stvaraju i unapređuju funkcionalnost, dizajn i algoritme Facebook, Google, Instagram, Twitter i Pinterest platformi. Radeći na usavršavanju algoritama, ti ljudi su donedavno upravljali nama ili barem našom pažnjom i vremenom.
(Algoritmi sada to rade sami, bez podrške i pomoći ljudi. Jedan od sagovornika će nam otkriti da je mali broj onih koji zaista razumeju kako ti algoritmi sada rade i da je Veštačka Inteligencija već preuzela vlast. Ali, to nije razlog da odmah "bacite telefon" ili isključite računar i pobegnete u brda, ovaj film ne vodi ka takvom kraju.)
Prisustvo svedoka čini The Social Dilemma uzbuđujuće slojevitim. U svega devedeset i četiri minuta ovaj film uspeva da pretrese kako algoritmi prepoznaju naše potrebe, želje i raspoloženost za nove sadržaje; šta nas vuče ka ekranu i kako na nas deluje kratkotrajna dopaminska bomba koju društvene mreže u nama detoniraju; kolika je nadmoć lažnih vesti u odnosu na istinu ("istina je dosadna") te, naravno, šta je pogonsko gorivo čitave mašinerije koja napreduje i usavršava se mnogo brže od nas. U tom feed-u priča o profitu, tržišnoj ceni naše pažnja i vremena (zabrinjavajuće smo jeftini), manipulacijama sadržajem, kreiranju bablova u kojima živimo i uticaju sadržaja na naše offline ponašanje - The Social Dilemma na sreću ne igra na izazivanje panike, već uspeva da gledaoca dovede do kraja priče u stanju hladnokrvne pribranosti (ok, barem sam ja ostao pribran do kraja), ostavljajući prostor čak i za optimizam i humor (odjavna špica), što je nakon takve količine podataka i zastrašujućih detalja apsolutno neophodno, to dovodi do katarze, neophodne u ovakvoj priči, jer uspaničeni gledalac ne može biti od koristi u daljoj borbi.
Iako obznanjuje zastrašujuće detalje The Social Dilemma nije ludistički koncipiran te su naslovi koji ga prate u medijima preterani ("Unplug & run!"; "Turn Your Phone Down"...), ili su autori ovih tekstova tek sada skapirali priču.
Autor The Social Dilemma ima jasan stav: mreža ne može i neće nestati (niti bi trebalo da nestane zato što je korisna), algoritmi će postajati sve više svesni naših želja, načina funkcionisanja naših glava i naših potreba. To jeste horor, ali taj horor još uvek nije ušao u poslednji čin. Ključna pitanja su: Možemo li je učiniti manje opasnom? Možemo li preurediti pravila i obaveze oglašivača i tvoraca društvenih mreža? Kako pomoći ljudima da ne postanu ulov u toj mreži?
Naravno da uvek imamo Idiocracy kao jedan od mogućih nastavaka i krajeva tog horora.
Ali on nije jedini.
Kakav nas kraj čeka još uvek zavisi od ljudi, a ne do čipova. (Da, da, znam, to možda i nije dobra vest.)
* Napomena: Sofoklov citat kojim počinje i film ostavljam u engleskoj verziji zato što dva prevoda ovog stiha iz njegove "Antigone" (IV, 2) na srpsko-hrvatski vode ka drugačijim zaključcima. Prevod Miloša N. Đurića kaže: "Za sveg života smrtniku
nijednome čas ne prođe izvan jada", dok prevod Kolomana Raca glasi: "Taj zakon: smrtnik nijedan
Za svoga žića bez jada ne prolazi."
p.s. Izbor Vinsenta Karteisera (Pit Kembel u "Mad Men") za "personifikaciju algoritma" je genijalna ideja.
Možda bi bilo bolje ostaviti putovanje u 1990. kao miks, bez priče i pominjanja važnih datuma i podsećanja na svetle trenutke i mračne tipove.
Ali...
"Being Boring" zvuči drugačije ako se setiš prvog dana januara te godine, i početka reformi Anta Markovića. Sve zvuči drugačije kada se setiš da su se u maju na Maksimiru šibali navijači Dinama i Zvezde a u septembru na istom mestu svirao Dejvid Bouvi. Sve zvuči drugačije kada ponovo otkriješ da je u prvih deset meseci 1990. u SFRJ prodato nešto više od 181.000 vozila domaće proizvodnje, a mi smo planirali kupovinu Interrail karte za Evropu, sve dok nisu počeli da ređaju balvane na drumovima a najbliži prijatelji odlazili u vojsku. Borisav Jović je postao Presednik Predsedništva Jugoslavije, a mi smo svakog popodneva imali probe benda bukvalno iznad njegove glave, verovatno ga nervirali i tako možda ubrzavali raspad Jugoslavije, ali i napredovali na Demo-Top 8 Radija B92.
Idemo u 1990 - godinu
veličanstvene muzike; poslednje leto sveta u kojem smo odrastali, i prvu jesen loma
koji traje već trideset godina.
...Cocteau Twins, Happy Mondays, Inspiral Carpets, Lou Reed & John Cale, Miladojka Youneed, Neneh Cherry, New Order, Nick Cave & The Bad Seeds, Obojeni program, Pixies, Prefab Sprout, Primal Scream, Saint Etienne, Sonic Youth, Sundays, Pet Shop Boys, The Charlatans, House Of Love, The Replacements, They Might Be Giants, World Party...
Zatrčavam se ka plićaku Krčke gradske plaže, ne obraćam pažnju na ubode kamenja pod stopalima, ne gledam gde stajem, uranjam.
More me prepoznalo. Svakim zamahom postajem lakši, komadi tereta otpadaju sa mene, uskoro će na obalu zakoračiti kao neki drugi ja, neki veći ja,blažen i slan, zaboraviću na sve peripetije koje su prethodile tom trenutku.
Pre dvadeset godina sam obećao sebi da više neće biti pauza, da ćemo se svake godine videti barem jednom, reci zrikavcima da budu glasniji.
*
Trideset pet godina je prošlo od poslednje posete Krku.
Pomislim kako je to vreme ostavilo više tragova na meni, a onda sebi kažem - i ti bi izgledao dobro da si na obali mora.
Iznenađujuće, Krk izgleda "isto", kao zaključan u vremenu. Po ljudima, muzici iz konoba i kafića, govoru starijih, osmehu starog filigrana koji čitavog dana sedi ispred lokala, ukusu sladoleda, osmesima Jasmine i Edite kod kojih smo smešteni u "Placi", po izgledu nekadašnje robne kuće, lako bi mogao pomisliti da si u nekoj drugoj deceniji, i to deluje lekovito.
Pločnici u starom gradu su uglačani do visokog sjaja, mačke lenjo leže pod velikim stablom sa kojeg svako može ubrati slatke smokve, ulični i baštenski muzičari ne sviraju nijednu pesmu mlađu od dvadeset-trideset godina, a postoji i jedna pesma koju će svirati svi tokom narednih večeri, ima neka tajna veza između Krisa Ajzaka i ovog otoka. Možda je nekada bio ovde i zaveo lokalnu lepoticu, možda postoji neka strašna ljubavna priča, nisam otkrio.
Tačno u ponoć muzika utihne, glasovi se stišaju, grad zanemi, zvonik se oglašava na pola sata jednim udarcem, zašto buditi usnule.
*
Iz večeri u veče tražim vezu između položaja anđela na vrhu zvonika i doba dana, tek pred kraj shvatam da ga okreću u skladu sa vremenskom prognozom, ukoliko će biti vetra okreće se trubom prema moru, ukoliko će dan biti lep, okreću ga prema gradu.
* Nakon druge večere u konobi "Andreja" prvi put u životu žalim što ne znam da pišem o hrani.
*
Plaže su lepe, ali prenapučene. Danima kružimo po otoku tražeći naše mesto, a mir pronalazimo tamo gde ga nismo očekivali: na stenama ispod Haludova, u Malinskoj, gde je more toplo , za razliku od stena koje seku stopala i ostavljaju ožiljke koji će me dugo podsećati na ovo letovanje. Na severu otoka je more nežnije, na severu hladnije, ali uvek besprekorno čisto.
I onda napušteni hotelski kompleks Haludovo, betoniran u prošlosti i istoriji, prirodni kraj leta koje se umalo nije dogodilo, ali obećao sam i sebi i moru, više se nijedan diktator neće isprečiti između nas, nikada više.
Zatrčao sam ka plićaku gradske plaže, nisam obraćao pažnju na ubode kamenja pod stopalima, nije mi zanimalo gde stajem, samo sam želeo da uronim. I more me prepoznalo. Svakim zamahom sam postajao sve lakši, komadi tereta su otpadali sa mene i na obalu sam se vratio neki drugi ja, blažen i slan, zaboravljen od svih peripetija.
Izgleda da je u tom zalivu sa mene otpalo i mnogo reči. Po povratku sam se setio da postoji i jedna pesma o tome, pevaju je The Saxophones i počinje stihom "Found me swimming In eternity bay/ I was just wasting away." Večeras ćutim i pravim na obali mora dvorac od pesama za kraj avgusta i raspusta.
"Ja sam onaj koji prepoznaje šta je hit pesma i preduzetnik sam u muzičkoj industriji.
Precizan opis mog posla je A&R – artist and repertoire, što je starinski šou-biznis naziv za lovca na talente (...)
A&R, u stvari, znači: ljudi i pisanje pesama, samo što zvuči nekako veliko i francuski kad se izgovori. Hitovi moraju da pogode pravo u metu. Samo dobra muzika može da podigne uloge istinski izražavajući ono što svi mi osećamo, ali ne umemo sebi da objasnimo.
Najveći izvođači su često i najbolji kompozitori i tekstopisci. Čak i ako ih nikada u životu niste sreli, oni su uvek bili vaši najbolji prijatelji. Kad nam je potrebno rame za plakanje, naše najdraže i najomiljenije pesme su kao melem za dušu. One nam omogućavaju da se dobro isplačemo i da budemo ono što stvarno jesmo. One nas čine boljima."
(Simor Stajn, u uvodu knjige "Pesma sirena")
Oduvek me zanimalo šta se dešava iza scene.
Ta zainteresovanost se, naravno, nikada nije usmeravala na priče ko je kome preoteo devojku ili ko je sa kim pijančio i izvlačio linije u bek-stejdžu, već me je zanimalo odakle stižu pesme koje izazivaju vrtoglavicu, od čega su napravljene one u čijem se zagrljaju osećam dobro, i kakve sile su dovodile do susreta ljudi koji su potpisivali komade muzike koji su me "činili boljim".
Trideset i pet godina čitanja o muzici pružilo mi je odgovore na neka od pitanja. Sada znam odakle stiže onaj zvuk gitara u "Heroes" i da je jedna od najlepših do sada objavljenih pesama XXI veka nastala iz greške Nika Hornbija. Ta otkrića mi, naravno, ne pomažu mnogo da racionalizujem dejstvo nekih pesama na mene, ali me utvrđuju u stavu da sticaj okolnosti ponekad daje veličanstvene rezultate.
Simor Stajn, autor "Pesme sirene" je jedan od tipova čiji je životni poziv upravo to: da poveća broj sticaja okolnosti i veličanstvenih rezultata loveći talente, omogućavajući im da stvore čudo, i uzimajući procenat od zarade.
Da, sasvim je jasno da bi mnoga među dole nabrojanim imenima (a kojima je Simor obezbedio ugovor, ili distribuciju, ili podršku da nastave sa radom) svakakouspela da dođu do ušiju i srca velikog broja ljudi bez njegove pomoći, odnosno uz podršku nekih drugih "A&R" ajkula, ali je pitanje kada i kako bi se to dogodilo (istoriju rokenrol i pop muzike ispisuju i lovci na talente koji su grešili - setite se izdavačke kuće Decca koja nije prepoznala potencijal The Beatles).
Ramones, Madonna, Talking Heads, Echo & The Bunnymen, The Smiths, Ice T, The Pretenders, The Cure, Seal, Depeche Mode, Focus, KD Lang, Yazoo, The Replacements... su deo bendova i imena koje je Simor prvi prepoznao (ili prvi stigao do njih, ili ponudio najbolji dil), i tako etablirao Sire, etiketu čiji je logotip na vinilu ili traci koja vam je upravo stigla u ruke garantovao da ćete sada čutinešto dobro. Koliko dobro (je) radi(o) svoj posao svedoče i izjave Džonija Mara, Krisi Hajnd i KD Lang na koricama knjige, ali i činjenica da su mu Belle & Sebastian posvetili pesmu (koja nije objavljena na njegovoj etiketi, što je još jedan sticaj okolnosti ;)
Sigurno svestan stare smicalice da je "pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi" - Stajn u "Pesmi sirene" ne gubi vreme na opsežne kritičarske osvrte ili teoretisanje o muzici - iako je, sasvim jasno muzički fanatik i čovek zaljubljen u muziku. U skladu sa onim što radi - Stajn izuzetno precizno navodi šta ga je intrigiralo kod bendova koje je lovio i šta je video u njima - ne izbegavajući da napomene i kada je imao loše ili netačne procene. (Prepoznao je potencijal Depeche Mode, ali nije očekivao da će četiri klinca iz Bazildona nekoliko godina kasnije puniti stadione u Americi.Da, bilo mu je jasno da je Madona rođena zvezda, ali nije odmah shvatao da će zavladati svetom. Da, u jednom trenutku je prepustio The Cure drugom izdavaču, prerano.)
Njegova priča o muzičkoj industriji, podeljena u deset poglavlja, funkcioniše kao dokumentarac sa elementima trilera koji otkriva kako se izdavaštvo menjalo od kada je počeo kao stažista u Billboardu pedesetih pa sve do dvadeset prvog veka, kako se ukrupnjavalo i postajalo industrija - i kako je to uticalo na karijere nekih bendova, ali i njegovo zdravstveno stanje.
U knjizi nećete pronaći previše sočnih epizoda kakve biste očekivali od veterana scene (možda i zato što kokain, ili prostitucija nisu gresi veći od izdaje, ili zakulisnih radnji kakvih je industrija puna), ali, ali, ali - epizode o Madoninom upadu u njegovu bolničku sobu kojim je počeo njen proboj ka vrhu (i koja pokazuje i ekonomsku, a ne samo muzičku genijalnost Najla Rodžersa, producenta "Like a Virgin"); opis putanje karijere Talking Heads i odnosa između Dejvida Birna, Brajana Ina, Krisa Franca i Tine Vejmut), fragmenti o CBGB sceni - sve to baca novo svetlo na neke pesme, albume i bendove koje volimo i pomaže da razumemo kako i zašto su se neke stvari dogodile, a od knjige ove vrste ne bi valjalo tražiti više.
Ali to 'više', ipak stiže:
"Pesma može da ujedini i podigne demoralizovanu naciju na način na koji to ne polazi za rukom nijednom političkom lideru. Nikada ne dozvolite da vas ubede da je muzika samo zabava. Uglavnom jeste samo zabava, ali kada treba da se izraze velike stvari, kada čovečanstvu nešto treba jasno da se predoči, muzika je taj uzvišeni jezik koji poziva na pravdoljublje. Gledajući na prošli vek i vremena pre njega, shvatio sam da je muzika kao reka koja teče kroz vreme. Ponekad je silna bujica, ponekad tek potok, ali dok god ljudi ovom planetom Zemljom budu tragali za srećom, ta reka neće presušiti. Samo će nastaviti da krivuda kroz nove predele sa novim pritokama punim novih muzičkih žanrova i ideja koje će stalno priticati. Osećamo kako struji kroz naše živote, ali samo retki se usuđuju da u nju i urone. Dejvid Birn je zaronio u tu reku. Ramonsi, Toking Hedsi, Pritendersi, Madona, Riplejsmentsi, Krisi Hajnd, Dipeš mod, Smitsi, Sil, Kej Di Leng, Ajs Ti, Ijan Mekaloh - svi oni, i mnogi drugi su zaronili u tu reku, svako na svoj način.
Ali ni najveći umetnici svih vremena ne mogu da pomere tok te reke. Ni Dilan, ni Henk Vilijams, ni Djuk Elington ni Mocart. Ta reka prati samo priču koju ispisuje čovečanstvo, a svi mi smo tek putnici koji se spuštaju niz njene obale. Svaka velika pesma koja je napisana ili snimljena je kao boca u kojoj se čuva destilat života. Otvorite neku od njih i one će vas magijom vratiti kroz vreme. Udisaćete njen vazduh i gledaćete njenim očima."
(prekucano sa str. 299)
"Pesma sirene" nije samo spomenik jednom vremenu i ljubavi prema muzici koja traje decenijama.
Ona je tu i da nas podseti da će muzička industrija do kraja sveta zavisiti od dve stvari: pesme i njenog autora.
Ok, i ponekog tipa poput ovog koji će omogućiti sticaj okolnosti da dva klinca počnu da sviraju "Space Oddity" unatraške i tako naprave "The Killing Moon".
*
(Knjigu "Pesma sirene" objavio je Mascom Publishing, 2020, prevod Slobodan Loka Nešović.)
Avgusti odavno nisu usporeni, lenji i lepljivi kao osamdesetih, ali ovaj deo leta u mojoj glavi i dalje ima karakterističan zvuk.
Deo tog zvuka čini i šum sa kaseta, koji i dalje očekujem da čujem u nekim pesmama, kao i 'drop' na snimku, ili zavijanje trake, pamtim gde sam morao da pravim lažni fejd-aut da bi se pesma 'završila' pre no što kaseta stane, zato što više nema mesta, ni dva obrtaja, kraj.
Taj hronični nedostatak prostora na kasetama, to je bilo ozbiljna frustracija – nešto manja od nepristupačnosti nekih devojaka, i nedostatka para. Oni koji imaju 40+ to verovatno razumeju. Oni mlađi od 30 možda misle da je to još jedan od "užasa života u socijalizmu", ali, ne - nedostatak praznih kaseta i mesta za pesme koje želiš, to je bio globalni problem, cela planeta je patila.
Ovaj miks je okasnela, ali važna osveta hroničnom nedostatku praznih kaseta i dostupnih vinila, i srednji prst svemu što me u vreme otkrivanja muzike sprečavalo da imam sve što želim. Ovo je miks u inat tadašnjim izdavačkim kućama koje nisu objavljivale pesme koje sam tražio, a koje su mi iz zvučnika radija gurale mozak levo-desno, i uvek napred.
Da mogu poslao bih ga sebi u prošlost uz poruku na omotnici: "Ne brini, sve ćeš ih skupiti."
A taj klinac iz osamdesetih bi mi uzvratio: "Stavio si u isti miks The Gun Club i Spandau Ballet? Šta ti se dogodilo u međuvremenu?"
Sada ih, konačno, imam sve, i pravim ovaj mikstejp od jednog dela najdražih.
A kad je mikstejp nema priče i trošenja prostora na kaseti najavama voditelja ;)
... Cocteau Twins, Dali's Car, Bowie, Depeche Mode, DuDuA, Echo & The Bunnymen, Gene Loves Jezebel, Icehouse, Japan, Laurie Anderson, Max & Intro, New Order, Pet Shop Boys, Pigbag, Propaganda, Psychedelic Furs, René Halkett & David J, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, Shriekback, Simple Minds, Siouxsie & The Banshees, Talking Heads, The Gun Club, The Smiths, The The, Thomas Dolby, Videosex, Yazoo...
