Ry Cooder: "Priče iz Los Anđelesa" [knjiga, preporuka]

Čitanje prve knjige Raja Kudera donosi zadovoljstvo istovremenog gledanja noir filmova s početka pedesetih i čitanja romana prvog talasa američkih bitnika, dok u pozadini sve vreme odjekuju bluz, Tex-Mex i prvi akordi rok-end-rola.

Muzičari sa margine koji preživljavaju sviranjem po sumnjivim klubovima, krojači odela za meksikance, podvodači, tinejdžerke utekle sa srednjeg zapada u potrazi za slavom, prodavci oružja, lopovi, ubice, sitni biznismeni, bivši vojnici, nekadašnje femme fatales, žene prerušene u muškarce ali i Džon Li Huker i Čarli Parker - svi oni krstare Kuderovim pričama čiji je narativ tečan poput njegovog sviranja: melodičan i istovremeno čvrst, sklon obrtima, kratkim vatrometima ali i tamnim tonovima koji probijaju iz prič epohe posle Drugog rata, vremenu Kuderovog odrastanja pod suncem Kalifornije.

Kuder je ovu, prvu knjigu objavio u 64. godini i dokazao se kao odličan pisac. 
Ali ne znam da li bi bilo bolje da se ranije posvetio pisanju jer bismo u tom slučaju gotovo sigurno ostali uskraćeni za neki od albuma čiji su tonovi odavno duboko u našim glavama i srcima.

Ovo je odlomak iz priče "Ubih me, por favor" (1952)

* * *
U lokal je ušao muškarac. Stajao je i posmatrao binu.

Crnac, oko metar i šezdeset s platformama, u zelenom odelu i sa zelenim šeširom čvrstog oboda. Videlo se da je ozbiljan i da nije pijan. Džoni je mahao rukama tražeći aplauz. Filipinci su udarali čašama o stolove.

Muškarac se okrenuo ka meni. "Je l' ovo mala tebi pripada?" Glas mu je bio dubok i preteći i nekako neusaglašen s tim malenim telom; ali lice mu je bilo nenamršteno, a oči, teških kapaka, iskrile su hmor.

"Ja sam joj menadžer", odgovorio sam.

"Daću ti petsto." Posegao je u džep i izvukao svežanj novčanica veliki kao bala seba.

"Nije na prodaju."

"Sve ima cenu", rekao je. Beti nam je prišla.

"Bani, ovaj čovek hoće da te kupi. Šta kažeš na to?"

"Koliko nudi?" pitala je Beti.

"Ja sam Džon Li Huker. Imam ploču broj jedan u Detroitu. Ovde ne znam nkog. I samo zato što sam stranac, svi bi 'teli da me vodaju kô mazgu. Treba mi nekao da se izjadam." 

Izdvojio je još petsto dolara. "Imam baš veliki", rekao je gledajući u Beti.

"Bani Rej nastupa s Džonijem Dolorom i pet bolova, svake večeri", rekao sam.

"To je jedan Džoni previše", odgovorio je Huker. Popeo se na binu. Muzikanti su sedeli unaokolo, pušili. "Hej, gospodine gitarista", rekao je, "daj mi malo gitaru. Neću da je povredim."

Uzeo je gitaru i seo na stolicu. Spustio je mikrofon i obratio se publici.

"Upravo sada, odsviraću dobru stvar koja će biti hit, i hoću da je ukapirate i da je prihvatite, a zove se "Previše je Džonija".

Zavrnuo je čiviju na gitari. Počeo je iz E: čank-čank-a-čank-a-čank, dobujući obama stopalima ritam od pravilne četiri četvrtine. "Treba neko da mi pomogne za bubnjem! Ajmo!" viknuo je. Krenuo sam. Seo sam za bubanj i krenuo s laganim bluz ritmom kao pratnja. Du-ča-du-ča-du-ča-du-ča.

Glas mu je zvučao opako, i vukao te je da ga slušaš:

Previše je Džonija, koštaće te pameti,

da, previše je Džonija, koštaće te pameti,

život sam potrošio, i srećni dom odbacio

Kada prvi put u ovaj grad stigoh, hodao sam

              Centralnom avenijom,

čujem govore o Klubu zvanom Randevu

reših da svratim baš to veče, da, i kad tamo stigoh

rekoh, da, ljudi moji, baš se ovde provode,

              baš tako, znam!

Bugi!

Filipinci su prestali s ćeretanjem i počeli da slušaju. Semi je došla do kraja šanka i posmatrao binu. Beti je pažljivo motrila.

Mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom,

              ne znam sam ni ja,

O, da, Džoni, mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom ali ne znam

sam ni ja,

zato bolje da završavam,

jer mora se dalje ići, da.

Ispratio je zadnje reči na gitari: ka-čank-ka-čank-ka-čank-du-daaa, rekao "Hvala", spustio gitaru i sišao s bine. Prvi put sam čuo da reč hvala zvuči kao pomilovanje. Učinilo mi se da su Filipinci ovoga puta još jače udarali čašama o stolove.

Huker je odšetao do šanka i spustio dvadeseticu. "Barmen, hoću jedan skoč, jedan burbon i jedno pivo."

Semi me pogledao "Je 'l misli sve odjednom?"

"Rešaj ovamo", rekao je Huker. "Hoću da svi moji prijatelji popiju. Dok imam para, skoro svaki dan imam i prijatelja."

Filipinci potrčaše prema šanku. Skitnica u kaputu je stajao u dovratku i posmatrao. Huker uperi prstom u njega. "Daj mu kol'ko god 'oće da pije, ja plaćam. 
Daj mu ceo bokal, nema veze. 
Jer i ja jesam bio dole, a dobrog prijatelja nije bilo lako naći."

(Raj Kuder, odlomak iz priče "Ubij me, por favor", strane 110-112, prevod Uroš Tomić, objavila Geopoetika >>)

.

Peter Gabriel: "In your eyes" [četrdeseta pesma]

>> Play

Prizemlje "Arene", 5. oktobar 2013. godine, 20:30.

U njegovoj garderobi smo.

Piter:

"H-fala, le-po? It sounds a bit... African when I say it?"

Maša, Duda, Srđa i ja u glas:

"H-vala, le-po! You're doing fine!"

Piter:

"Now I have to repeat the whole part from the beginning. How much time do we have?

Asistent:

"Eight minutes, Peter!"

Piter je potpuno normalan tip, pametnih pitanja i radoznalih očiju. 
Sve ga zanima - do toga kako se i sa čim jede ajvar koji su mu Maša i Srđa poklonili - a svašta ima i da podeli sa nama. 
Bilo bi sjajno imati ovakvog ujaka ili strica u familiji.

Piter:

"Ok, ok, just once again... Dob-ro ve-che, Beo-grad-E!

Dvadeset i šest godina nakon što sam sedeći uz radio učio reči "In Your Eyes" sa frekvencije Studija B, sedimo kraj Pitera Gebrijela i učimo ga našem jeziku.

Imamo još sedam minuta.

Zajedno se smejemo njegovom naporu da pravilno izgovori "ž", "lj" i "nj".

Zaista mu dobro ide. 
Neke reči menjamo "lakšim", sa manje "šuštavih slova".

Još tri minuta.

Idemo.

* * *

<< Rewind

Mesec dana ranije nas nekoliko je napravilo dogovor: putovaćemo 800 kilometara tamo i natrag u 24 sata da bi bili u parteru 2 Zagrebačke Arene (jedina preostala pristojna mesta sa kojih se dobro vidi bina). 

Piterov planirani dolazak "u komšiluk" je retka prilika da vidimo uživo čoveka čiji rad je oblikovao naše glave, uši i duše.

Srđa neće reći Maši da kupujemo karte, to će biti iznenađenje. 

I nakon što smo uz mnogo peripetija uspeli da 
uplatimo novac za karte, 
pronađemo smeštaj 
i organizujemo prevoz - 
u danu u kojem su nam karte poslali poštom ka Beogradu objavljeno je da koncerta u Zagrebu neće biti, već da se šou prebacuje na pet stotina metara od mesta na kojem sam prvi put čuo "In Your Eyes".

Ta činjenica mi donekle olakšava muku - višednevnu prepisku sa Zagrebom na temu otkazivanja smeštaja i vraćanja uplaćenog novca - "možete nam dostaviti karte lično".

Ok, pronaćiću način da vam dostavim karte natrag.

Dvadeset dana pre koncerta našao sam se pred blagajnom u Beogradu kupujući karte beogradski koncert za sedam ljudi, u tom trenutku razbacanih na tri kontinenta i u različitim vremenskim zonama.

Kupujem sedam od preostalih osam karata u parteru.

Petnaest dana pre koncerta bio sam u Jurišićevoj ulici kraj Trga Bana Jelačića i vraćao karte za ZG koncert a preuzimao priznanicu koja je tvrdila da će mi novac biti uskoro vraćen.

Svih tih dana u kolima najčešće sam slušao ovu pesmu, iako nije jedina kojoj sam se radovao.

("...when I want to run away/I drive off in my car,
but whichever way I go/I come back to the place you are...")

Tri dana pred koncert Srđa mi saopštava da ćemo, možda, ući na tonsku probu.

Sve muke oko organizacije odlaska, vraćanja karata, prepiske sa Zagrebom i kupovine karata za ljude rasute po kontinentima postaju nevažne. Umesto osamstotina kilometara putovanja, možda ćemo imati čast da ga slušamo nekoliko minuta više, nas nekolicina.

("... I see the light and a heat"...)

Već na tonskoj probi je bilo jasno da će sve biti - sjajno. 
Njegova asistentkinja nam otkriva da nije običaj da tokom probe Piter komunicira sa publikom.

Tonska proba.

Nešto kasnije smo za stolom sa njim i Tonijem Levinom. Pored svih tema došli smo i do toga da mu objašnjavamo kako pravimo koktel pod imenom "Dunav".

Maša, Duda i Srđa me zavitlavaju da su mi uši crvene.
.

Photo: Maša

>> Start

Iako nisam očekivao, grlo mi se prvi put steglo na opštem mestu - kada je na "Solsbury hill" prvi put otpevao "Grab your things/I've come to take you home".
U tom trenu, srce je prvi put preskočilo.

Na drugom opštem mestu je predivna Dženi posle tri otpevana tona izbrisala na tren sećanje na Kejt Buš i na licu mesta učinila da Piter izgleda dvadeset godina mlađe.

Na "Mercy street" nas je sve bacio na pod, ležeći na podu, ispod objektiva kamere.

I onda su se Arenom, konačno, razlili uvodni tonovi "In your eyes" i uvodne reči koje je Piter u poslednji čas uklonio iz verzije pesme koja je završila na albumu "So":

"Accepting all I've done and said/I want to stand and stare again
Til there's nothing left out/It remains there in your eyes
Whatever comes and goes/I will hear your silent call
And I will touch this tender wall/'Til I know I'm home again."

Kod kuće sam, na svojoj zemlji.

Znam svaki njen ton: bas liniju, sinkopu, prateću klavijaturu, svaki vokal, sve do Levinovog dubokog odjavnog glasa, tik pre no što pesma ode u tišinu i nastavi da odjekuje mojom glavom.

I sve što znam, odvija se sada, pred našim očima.

"Love, I get so lost, sometimes..."

I stvarno se izgubim.

Vraćam se natrag tokom aplauza i horskog pevanja ljudi oko mene koji vraćaju Pitera i bend na binu i koji koncert završavaju osvrtom na to zašto je 5. oktobar važan za nas i zašto je ta borba za slobodu nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni >>, i da će nakon pesme "Biko" mikrofon okrenuti ka publici.

Jer - "From now on - is up to you.".

Pesnice se podižu u vazduh.

Jer, nije kraj.
.

Photo: Tony Levin. Poslao nam je onu na kojoj se vidimo u publici.

Fwd >>

Ljubavi,

ukoliko jednom ipak budemo stali pred matičara, moja želja je da "In Your Eyes" bude tu, na početku ili na kraju.

"I want to be that complete/
I want to touch the light/
The heat I see in your eyes."

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisanih do 39. rođendana dostupne su ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]

.

"Zvučni zid 2: vinilne priče" (knjiga)

Kada sam svojevremeno pisao o zbirci priča "Zvučni zid" >> nisam očekivao da ću četiri godine kasnije, stojeći u knjižari u drugoj državi i na sedam stotina kilometara od kuće, na koricama nastavka knjige pronaći citat sa ovog bloga i moje ime kao preporuku za čitanje njenog nastavka :)

"Zvučni zid II: vinilne priče" je, dakle, nova zbirka priča koja okuplja autore različitih generacija, porekla (i zanimanja) ujedinjenih istom strašću: muzikom i promišljanjem njenog uticaja na naše živote i svet oko nas. Za razliku od prethodne, u kojoj su svi pisci poticali iz regiona - ova zbirka među dvadeset i osam imena (i priča) krije i neke specijalne goste: Hjua Kornvela (The Stranglers) koji je želeo da bude deo ovog izdanja, Kirka Frensisa (dobitnik Oskara za zvuk) i Leslija Vudheda koji je još šezdesetih snimao dokumentarce o Bitlisima i Stounsima.

Uz knjigu stiže i CD sa tri snimka među kojima je desetominutna "Ena" na kojoj gostuje i Rundek, dostupna i na ovom linku >>

Arsen Oremović, urednik ovog izdanja je na promociji izjavio:

"Nastavak knjige se podrazumijevao sam po sebi iz dva razloga: jedan je taj što se pola tiraže prve knjige prodalo u prva tri mjeseca, a drugi, za mene važniji je taj da se Zvučni zid provlačio kroz većinu razgovora što s ljudima iz svijeta glazbe i izdavaštva , ali i s nekim strancima koji su dolazili ovdje svirati poput Micka Jonesa koji je uzeo knjigu i uvrstio u svoj clash muzej. Hugh Cornwell je pohvalio cijelu ideju i poželio biti njezinim dijelom ukoliko dođe do drugog nastavka što se i dogodilo. Tako je na neki način knjiga postala i internacionalna jer su joj se pridružili veliki britanski dokumentaristi Leslie Woodhead koji je 60-ih godina snimio Beatlese i Stonese. Potom oskarovac Kirk Francis, ali i neki od velikih ikona iz regije Srđana Gojkovića Gileta (Električni orgazam) i bosanskog režisera Pjera Žalice. Ništa manje nije važno što su poziv za pisanje  prihvatili goran Tribuson, Renato Baretić i  drugi naši autori..."

"Zvučne priče II" kriju u sebi nekoliko izuzetnih kratkih komada:

"A Day in The Life" Alena Bovića - koja otkriva šta bi bilo sa Lenonom da ga otac nije ostavio da živi u Liverpulu; Oremovićeva "Dan kada je Rock stao", "8/12/1980" Anta Perkovića koja raspaljuje maštu idejom da su se nekoliko sati pre Lenonovog ubistva The Bealtes ponovo okupili; odlična "Koma" Edija Jurkovića; "Špica sa slabim marketingom" Krešimira Mišaka; "Božićna priča Srđana Gojkovića" Gorana Gerovca; "Beatlesi i ja" Vudheda; sjajna Tribusonova "Blonde on Blonde", Kornelova "Rana opijenost" koja dokazuje da je uticaj muzike na odrastanje identično (poguban) bez obzira na to gde se odvija; te filmična "Buco Šlafrok" Pjera Žalice i - veliko finale - "Tetrapunk" Nenada Marjanovića (Dr. Fric) delići su kolaža u kojem ima materijala kao na duplom albumu, a koji se može čitati i preslušavati i po redu i na preskok, dok se ne iskristališu lični favoriti.

Na kojoj god stranici da je otvorite - čućete odjek pesama koje su menjale živote ili će vas prodrmati vibracija pesama koje to i dalje čine.

p.s. Ukoliko pronađete neki primerak u Beogradu - javite! Hvala!

.

Sting: "The Last Ship" [preslušavanje]

Nakon deset godina pauze u kreiranju sopstvenog materijala, udobno zavaljen u poziciju muzičara kojem je dozvoljeno da radi samo ono što želi, Sting se vratio albumom "The Last Ship", veslajući ka detinjstvu i brodogradilištu kraj kojeg je odrastao u Volsendu, kraj Njukasla, usporavajući, s vremena na vreme, na teritorijama koje je oplovio i na albumu "The Soul Cages".

Pre preslušavanja bi valjalo znati da je "The Last Ship" pisan kao mjuzikl koji će biti postavljen na Brodveju naredne jeseni.

Ova informacija neće ometati preslušavanje albuma - već će pomoći u praćenju priča o odrastanju, gadnom životu brodograditelja, porinuću brodova, ljubavi, opraštanju i starosti - a sve ispričane kroz muzičko putovanje u kojem ima manje pop muzike a više odjeka folk muzike severne Engleske. 

Da se na njemu samo nalaze "Practial Arrangement", najbolja gorka balada koju je napisao u proteklih dvadeset-i-nešto godina i njena pesma bliznakinja - "It's not the same moon" bilo bi dovoljno. 

Album je dostupan za preslušavanje i na Deezeru >>

 .

Rovinj, #2

Prvi put posle mnogo godina na biciklu, najpre pomalo nesigurno teram premali bajs izvijenog volana uz obalu dok šljunak prska pod točkovima a vetar šumi u ušima, a zatim već siguran u pedale i ravnotežu jurim da bih bio u moru što duže, voda je hladna u prvih nekoliko minuta a nakon toga postane sasvim prijatno, sunce i blagi vetar će me brzo osušiti, ležim i upijam iz stena poslednje tragove topline koje prošlonedeljne bure nisu odnele, so se skuplja u kosi i lako je zadremati na tom suncu kasnog septembra nakon noći u kojoj se pilo samo belo vino.

Prošlogodišnje oduševljenje prvim susretom >> sa Rovinjom nakon dvadeset i nešto godina sada razmenjujem za opušteno uživanje i lovim sebe u ideji da je kupovina nešto vina, medice i premaza sa tartufima zapravo prioritet dok hodam ulicama u rano jutro, tezge na pijaci se tek otvaraju, vratiću se kasnije, nastavljam da se šunjam uličicama i tražim prave uglove za snimanje tek razbuđenog grada a to nije lak zadatak nakon prošlogodišnje serije fotografija, grad nije prevelik - ali bi se u njemu sigurno mogao pronaći u budućnosti neki kvadrat i za nas i sigurno ima toliko toga za lagano otkrivanje, sve što je potrebno je da usporim.

Miris novinarnice na podnevnom suncu me podseti na to da bi bilo sasvim prikladno ponovo kupiti York, nakon toliko godina, baš tu. 

"Sa cigaretom nisi sam."

U knjižari prekoputa pronalazim knjigu koju sam iščekivao dugo a na kojoj, neočekivano, pronalazim mali citat sa ovog bloga i sopstveno ime, kao preporuku za autore i te kratke priče o muzici, čiji sam prvi deo davno hvalio, kupujem jedini primerak.

Dobra muzika i dobra priča uvek pronađu put do onoga kome su namenjene.

Više o tome u narednoj priči.

Tog popodneva dobijam priliku da mojih "39 pesama" konačno predam i Amiri i Zvezdani bez kojih jedne od priča nikada ne bi ni bilo, ali i Mariji i Hajdi koje te večeri upoznajem. Mirzi ostajem dužan primerak, nisam poneo dovoljno iz Beograda. 
Uskoro priča teče kao da se svi dugo, dugo poznajemo.

Mesec je pun, 

noć miriše na jesen,

galeb nadleće ulicu.

Sad ću da zaćutim, 

da gledamo fotke.

Više fotografija dostupno je i u FB galeriji >>

.

[ || ]

Kada bih imao vremena i strpljenja, pronašao bih i ime autora i tačan citat. 
Gotovo sam siguran da se krije se na jednoj od tri stotine strana knjige "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona. 
(Ili je možda, ipak, na stranicama eseja Ernesta Sabata?)

Parafraziram, dakle:
"Ne mogu opet da pričam o stvarima o kojima sam već sve rekao na bolji način."

Zato,
pauza.



.

"Popboks" u nokautu

"Nakon gotovo devet godina postojanja, 17.600 objavljenih vesti i 4.570 autorskih tekstova, Popboks prestaje sa radom." (www.popboks.com)

Nakon nestanka...

... "Džuboksa" i "Rocka" - koje sam koristio kao prve prave mape kosmosa pop-kulture u vreme kada je radio bio jedini izvor nove muzike a ti magazini jedini izvor novosti...

... "Ritma" - koji se pojavio pred generacijom starijih maloletnika gladnima drugačijeg pristupa pop-kulturi od onog koji su koristili "Huper", "Ćao" i umirući "Pop-rock" (a koji je i danas dominantan) i koja je odrastala uz B92 i emisije poput "Makroi, dileri i muzički saradnici"...

... "XZabave" - koja mi je, često, bila jedini dokaz da van granica naše države svet i dalje postoji i menja se i zbog koje sam 90% tadašnjih honorara trošio na berzi albuma ili u onoj tesnoj prodavnici kaseta ("Feliks"?) u Sremskoj...

te nakon gašenja "Ukusa nestašnih" i mnogih drugih sada zaboravljenih magazina koji nisu doživeli treće izdanje jer su precenili sopstvene mogućnosti ili očekivanja publike - nakon nestanka svih njih - gašenje Popboksa ne bi trebalo da me tangira.

Ipak, žulja.

Zašto je Popboks, zapravo, nestao?

"Razlozi su različiti: od sužavanja i deprofesionalizacije domaće popkulturne scene koja je bila predmet našeg interesovanja, preko neatraktivnosti ovakvih poduhvata za reklamno tržište, do seobe online čitalaca na socijalne mreže." (iz saopštenja redakcije)

O temi "sužavanja i deprofesionalizacije scene" možemo diskutovati. Kako je argumenata za diskusiju zapravo malo i dolaze iz subjektivno - kvalitativnog a ne kvantitativnog, iskoristiću kao paradigmu one koje imam: jasno je da smo trideset godina udaljeni od trenutka ili kulturnog miljea u kojem se album "Let's Dance" Dejvida Bouvija prodavao bolje kod nas nego u Italiji (*), ali znam i to da je krajem osamdesetih film "Hajde da se volimo" pogledalo pet miliona stanovnika Jugoslavije, dok je najkomercijalniji album Ekatarine Velike - "Par godina za nas" - u isto vreme prodat u cca. 40.000 primeraka.

Taj proces "sužavanja i deprofesionalizacije" traje, dakle, već dugo (zapravo - od kako znam za sebe) a odron jačeg inteziteta počeo je pre dvadesetak godina.

Taj problem, dakle, nije od juče.
.

Dodatno - Popboks je imao priliku da formira scenu, i zaista je činio napore u tom pravcu nekoliko godina, ali je taj pokušaj ostao, na žalost, poluuspešan.

"Seoba čitalaca" koja se pominje kao jedan od razloga odustajanje takođe traje već godinama. Dodatno - ovaj stav pokazuje prilično nerazumevanje suštine društvenih mreža. Dotične (mreže) upravo se "pune" sadržajima koji dolaze "sa strane", odnosno sa sajtova, portala i privatnih blogova i na društvenim mrežama se bore za popularnost.

Tako sadržaji sa meni dragog "malog portala" Slicing Up Eyeballs posvećenom uglavnom muzici koja je nastala ili stasavala '80ih ima cca. 60.000 pratilaca na Facebooku, a tekstovi "dobacuju" do stotinak lajkova po postu i desetine "shareova".

Prisustvo Popboksa na društvenim mrežama je, na žalost, jedva vidljivo.

I da se ne bih služio stranim primerima (drugi jezik, razvijena scena, ...) - tu je i primer domaćeg, "malog" magazina - sadržajnog i agilnog P.U.L.S.E-a >>, a čiji je motor entuzijazam malog broja posvećenih ljudi koji generišu svoje tekstove i kombinuju ih sa tuđim - i koji uspeva da tokom jednog meseca zasluži više od 400.000 otvorenih stranica od strane više od 60.000 posetilaca, što je za stranicu posvećenu ezoteričnijim sadržajima poput Frensisa Bejkona, Tarkovskog, Lori Anderson, Bouvija i Joy Division (nasumičan izbor tema) - i veliki uspeh sajta i dokaz da je uspeh - moguć, ako je jurnjava za brojem klikova u pitanju (jer vas čini poželjnim za oglašivače). Po rejtinzima na Alexa.com - P.U.L.S.E ima dvostruko veću posećenost od Popboksa i taj uspeh pripada upravo prisustvu na društvenim mrežama, glavnom izvoru posećenosti velikom broju portala, sajtova i blogova u Srbiji.

To Popboks nije na vreme prepoznao i iskoristio kao šansu.

Napomena: PULSE je nedavno startovao novu FB stranicu. Pre gašenja je imala oko 16.000 članova.

I tako su sve note ovog oproštajnog akorda (zvuči kao E-mol: ima u sebi i tuge i gorčine i opomene) kompletirane . "Neatraktivnost ovakvih poduhvata za reklamno tržište" je ono što je tehnički nokautiralo Popboks, a taj tehnički nokaut je rezultat prethodnog -  nesnalaženju u "sužavanju" i odsustvu truda da se ono što se radi - adekvatno promoviše i populariše.

Ukoliko je, naravno, to što se radi - kvalitetno.

Rasprava o "kvalitetu" tekstova i recenzija na Popboksu će prerasti u raspravu o ukusima, o kojima valja i treba raspravljati. U komentarima na vest o gašenju Popboksa provejava da je ovaj medij bio "hermetičan", "namenjen malom broju ljudi" te je "forsirao samo njihov ukus".

Od ova tri - slažem se sa poslednjim, ali to i pozdravljam. Svaka redakcija, naravno - forsira svoj ukus i zato je to redakcija, a ne tiker servis za vesti iz pop-kulture koje mogu čitati i na ostalim informativnim sajtovima.

U redu, bilo je tekstova sa kojima se nisam slagao, ali sam poštovao argumentaciju i stavove autora. Kada nije bilo razloga za poštovanje stava - onda smo imali polemika u komentarima na tekst.

Istovremeno sam se divio posvećenosti koju su neki autori iskazivali, poput Jovana Ristića u serijalu o bendu The Stranglers (link ka prvom tekstu iz serijala >>) - koji predstavlja jedan od najboljih uradaka srpskog pop-kulturnog novinarstva u proteklih nekoliko godina

Popboks nije bio hermetičan u izboru tema: među poslednjim objavljenim (muzičkim) recenzijama imate i Black Sabbath i Pet Shop Boys, izvrsni "hermetični" Thundercat album i još mnogo toga šarolikog, više ili manje popičnog.

No, valjda ni taj izbor tema nije bio dovoljno "širok"? Ili je problem u načinu na koji je širina tema obrađivana?

Tu je, konačno, taj opšti stav da je Popboks uništio "kič, šund i neukus".

Da izvinete - to je potpuna besmislica i jedan od onih društveno-prihvatljivih prenemaganja koja nikako da prestane.

I šund i kič i neukus su oduvek postojali i biće tu do kraja sveta.

(Ukoliko se zadubite u tekstove o kulturnim gibanjima Jugoslavije (pre 1990) pronaćićete iznenađujuće dokaze o veoma živahnoj "narodnoj" sceni, ludačkim tiražima i uspesima zvezda čiji su mutirani potomci sadašnji vladari medijskog prostora u Srbiji, i koji su tu i toliko su glasni - zato što su traženi. Ni šund ni kič ni neukus ne izrastaju sami od sebe. A dokle god nas bude više zanimalo prisustvo ili odsustvo donjeg veša poznatih, dotle će nam i biti ovako, usrano.)

Ostaje, dakle, ta tema "hermetičnosti", odnosno načina na koji je šarolika pop-kultura tretirana od strane autora na Popboksu.

Možda je delić rešenja za uspeh nekog novog, budućeg života ovog ili nekog srodnog portala posvećenog pop kulturi upravo u tome.

Jer, bez obzira na dugačku pauzu u postojanju relevantnog magazina posvećenog pop-kulturi od nestanka "XZabave" do danas, na ovdašnjoj sceni i dalje ima sjajnih kritičara čije razumevanje filma, muzike, književnosti i stripa sigurno može, uz adekvatnu podršku, da razbudi zainteresovanost publike za sadržaje koji "nisu šund, kič i neukus", i čiji su tekstovi čitani na raznorodnim sajtovima, portalima, blogovima ili - "društvenim mrežama".

Potražite tekstove o filmu čiji su autori Marko Kostić, Vladan Petković ili Pavle Simjanović ("Danas"). Prokrstarite Mrežom i iščitajte tekstove o muzici Vladimira Skočajića-Skoče (B92) Jovana Ristića, Jelene Maksimović, Marka Nikolića (svi su pisali i za Popboks, ne toliko često koliko sam ja želeo), i dalje aktivnog Dragana Ambrozića (uglavnom u "Vremenu"), Aleksandra S. Jankovića, Gorana Tarlaća, Ivana Lončarevića, Mladena Savkovića? Zamislite da postoji prostor na Mreži koji (ukoliko su za njega raspoloženi) koriste autori poput Deane St. Maksimović (izvini što si u grupi sa starijima od tebe :), Aleksandra Žikića, Mome Rajina i, naravno - Pece Popovića, čiji su tekstovi čak i na "Blicu" uvek glasno odjekivali? I da se ne podsećam sada sa kakvim uživanjem sam nekada a i sada bih čitao tekstove Janje Bobić, Boška Milina i Aleksandra D. Kostića. Ukoliko ovom spisku dodam i podmladak koji se kali kroz projekte poput http://www.criticizethis.org/ i činjenicu da u srpskom blog-prostoru postoji još nekoliko izuzetnih autora koji pop-kulturu sagledavaju iz svežeg ugla, nemam dilema da autora ima i da bi njihovi tekstovi, u dobrom kolažu sa vestima, listama, najavama i ostalom pratećom pirotehnikom svakako imali i posećenost i (ključna reč) uticaj u re-kreiranju i scene i standarda.

(Dodatno, taj i takav medij imaće i važnu funkciju filtera, koji je apsolutno neophodnan ukoliko ste konzument pop-kulture (ili bilo kog drugog sadržaja sa interneta) - i ko u to ne veruje neka ponovo konsultuje izvrsnu knjigu Tomasa Eriksena - "Tiranija trenutka")

Ako je, primera radi, "Radio Pingvin" usred onolikog sranja u zimu 1991. godine uspeo da postane najslušanija stanica u Beogradu a bez politike i narodnjaka na programu, zašto je nemoguće napraviti sličan proboj u trenutku koji, realno, nije ništa teži nego što je bila ta godina?

Pitanje je samo - ko bi prvi krenuo u ovakvu avanturu, u Srbiji, 2013. godine?

Šta je starije? Redakcija ili finansijer/oglašivač koji želi da podrži takav sajt?

No, da ne balavim dalje nad tim opcijama šta-bi-bilo-kad-bi-bilo, a do kojeg me dovelo raščlanjivanje razloga nokautiranja jedinog pravog, organizovanog internet sajta posvećenog pop kulturi nakon devet godina rada.

Nakon svega, ostaje samo jedna pitanje: da li društvo koje čini sedam miliona stanovnika (od kojih se 45-50.000 pojavi na koncertu The Rolling Stones) zaista nema potrebu za kvalitetnim magazinom posvećenom muzici, filmu, stripu, književnosti i fenomenima pop-kulture na svom jeziku ili je potrebno samo pronaći drugačiji način pakovanja takvog medija (a pakovanje je, u pop-kulturi važno koliko i sadržaj), čiji će nastanak i opstanak biti dokaz da rok-end-rol ipak nije nokautiran.

Sudija odbrojava:

šest,

sedam,

osam,

devet.

p.s.

Ne zaboravite - prvi biznis Ričarda Brensona bilo je lansiranje magazina "Student".

U prvom broju pisao je o Sartru i Robertu Grejvsu.

I nije imao nekih rezultata.

Zatim je čitaocima tog magazina omogućio naručivanje gramofonskih ploča, uz popuste.

Tako je nastao - Virgin Records.

Cars hiss by my window

autor: Aleksandra

Gospođa koja svakog dana dolazi u isto vreme i hrani golubove, koji su na trg sleteli minut pre nje.

I njen pas koji je prema golubovima potpuno ravnodušan.

Nabildovani tip u crnom koji za sobom vuče belu pudlicu.

Crnkinja koja nesigurnim korakom izlazi iz obližnje uličice, zastaje na trgu i gleda oko sebe, zatim u ulicu iza ugla, te konačno izvlači mobilni iz torbe i razgovara dok se okreće oko sebe.

Crveni "pezejac", u savršenom stanju, uglancan do visokog sjaja.
Odmah iza njega novi crni mini sa belim krovom, uglancan do visokog sjaja.

Dvoje u svađi.

Tri momka noseći gitare ka zgradi u kojoj je studio za snimanje.
Četvoro turista, ranaca uprtih na leđa ka hostelu pored naše zgrade.

Sunce, ka Kalemegdanu.

Ovo predveče i 
ova pesma.

Bolovi.

Ovaj dan.

Sve prolazi.

.

Leonard Cohen: "Omiljena igra" (preporuka!)

Koen je 
"Omiljenu igru" objavio pre tačno pedeset godina.

* * * 

"Auto-put je bio prazan. Samo su njih dvojica bili u bekstvu, a ta je spoznaja njihovo drugarstvo učinila još dubljim nego što je bilo pre. Brivman je bio oduševljen.

Rekao je.

„Kranc, sve što će o nama znati biće trag ulja na podu garaže u kojem čak neće biti ni duginih boja."

Kranc je u poslednje vreme bio dosta ćutljiv, ali je Brivman bio siguran da i on misli na isti način. Svi koje su poznavali i koji su ih voleli sada su spavali miljama daleko za njihovim auspuhom. Ako bi sa radija svirao rokenrol, jasna im je bila čežnjivost ove muzike, ako bi svirao Hendl, jasna im je bila njegova veličanstvenost.

U nekom trenutku tokom vožnje Brivman je postavio stvari na sledeći način: Brivmane, ti si sposoban za mnogobrojna iskustva u ovom najboljem od svih mogućih svetova. Ima mnogo divnih pesama koje ćeš napisati i zbog kojih će te veličati, mnogo jalovih dana kada nećeš biti sposoban da napišeš ni retka. Biće mnogo bajnih pičaka da se u njih ugnezdiš, raznobojne puti da je ljubiš, brojnih orgazama da ih doživiš i mnogo noći kada ćeš bazati naokolo sa požudom, ogorčen i sam. Biće mnogo emocija i zanosa, jarkih sutona, ushićujućih spoznaja, stvaralačkog bola i mnogo ubistvenih momenata ravnodušnosti kada nećeš biti gospodar čak ni sopstvenog očajanja. Biće mnogo prilika u kojima ćeš moći da se pokažeš nemilosrdnim ili blagonaklonim, mnogo neizmernog neba da pod njim legneš i sebi čestitaš na skromnosti, mnogo časova kada ćeš se gusiti kao galeot u bukagijama. To je ono što te čeka.

A sad, Brivmane, evo predloga: Hajde da pretpostavimo da bi ostatak života mogao da provedeš u svemu baš kao sto ti je ovoga trena, u istom ovom automobilu koji hita prema zemlji šipražja, tačno na ovoj tački puta pored niza belih tabli znakova, večno prolazeći kraj ovih znakova pri brzini od osamdeset milja na sat, sa radija trešti ista ova pesma o neuzvraćenoj ljubavi, pod istim ovim nebom sa oblacima i zvezdama, tvoj um čini ovaj trenutak ukrštenih sećanja - šta bi izabrao?

Još pedeset godina ove vožnje autom ili još pedeset godina uspeha i poraza?

Brivman se ni na trenutak nije dvoumio oko ovog izbora.

Da traje ovako kao što je sad. Da se brzina nikada ne smanji. Da sneg nikada ne okopni. Da se nikad ne okonča ovo prijateljstvo s mojim ortakom. Da nikada ne nađemo ništa drugo sto bismo radili. Da nikada ne procenjujemo jedan drugog. Da mesec zauvek ostane s ove strane druma. Da devojke budu zlatna izmaglica u mojoj svesti, kao sjaj mesečine, ili neonski odsjaj iznad grada. 
Da električna gitara ne prestane da gruva uz vokal koji kaže:

Kad izgubih moju malu

Ja skoro izgubih razum.

Da valovita brda ostanu u prozračnom mraku praskozorja. Da drveće nikada ne obraste lišćem. Da crni gradovi spavaju u noći dugim snom poput Lezbijinog ljubavnika. Da monasi ostanu u nedovršenim manastirskim zdanjima u četiri sata izjutra čitajući molitve na latinskom. Da Pet Bun bude na prvom mestu top liste i da svim fabričkim radnicima u nocnoj smeni obznani:

Bio sam kod Ciganke

Koja mi sudbinu reče.

Da sneg zauvek krasi groblja starih automobila na putu do Ejerove litice. Da prodavci jabuka na svojim tezgama nikad ne iznesu izglancane voćke i flašice cidera. Ali da zapamtim sve voćnjake koje pamtim. Da ne izgubim moju zericu fantazije i uspomena, sa svim slojevima koji se čitaju kao na uzorku geologa. Da kadilak ili folksvagen zapiči kao lud, sevne kao munja, bude kao bomba. Da reklamna poruka ne prekida pesmu koja svira do u beskonačnost:

E pa ljudi da vam kažem

Vesti baš i nisu dobre.

Vesti su fenomenalne. Vesti su tužne, ali to je samo u pesmi pa nije tako strašno. Pet piše sve moje pesme umesto mene. Ima pravi stih za mali milion ljudi. To je sve sto sam hteo da kažem. Destilisao je tugu, u gluvoj sobi je glorifikovao. Ne treba mi moja pisaća mašina. To nije prtljag koji sam se odjednom setio da sam zaboravio. Bez olovaka, nalivpera, blokova. Ne želim da pišem čak ni po vodenoj pari koja

se uhvatila na šofersajbni. Mogu da smislim čitave sage u svojoj glavi sve do tamo do ostrva Bafin, ali ne želim da ih zapišem na hartiji. Pet, maznuo si mi posao, ali si skroz dobar tip, pravi lik iz stare priče o američkom uspehu, prostodušni velepobednik, to je u redu. Ljudi iz pi-ara su me ubedili da si skroman momak. Ne mogu da te mrzim. Jedino što ti zameram je sledeće: budi više očajan, probaj da zvučis više paćenicki, inače ćemo morati da nađemo nekog crnca da te zameni:

Rekla je tvoja draga te šutnula,

Ovaj put je otišla zauvek.

Ne daj da gitare uspore kao točkovi lokomotive. Ne daj da mi tip sa lokalnog radija govori šta sam upravo slušao. Slatki zvuci, ne odbacujte me. Da se reči pesme ne prekinu i da se protezu kao predeli iz kojih nikada nećemo izaći.

Otišla zauvek.

Oh, neka ova reč ne utihne. To je treptaj oka za koji sam trampio sve predsedničke fotelje. Stubovi sa telefonskim žicama igraju se kolariću-paniću. Sneg je nadošao poput Crvenog mora koje nam sa obe strane seže preko blatobrana. Niko nas ne očekuje i nikome ne nedostajemo. Sipali smo benzin za sve pare, natankovani smo kao kamile u Sahari. Automobil u jurnjavi, drveće, mesec i njegov sjaj što se preliva po snegom prekrivenim poljima, rezignirano glasni akordi pesme - sve se savršeno udesilo da bude smrznuto, spremno za večnost u astralnom muzeju.

vek

Zbogom, gospodine, gospodo, rabine, doktore. Ćao. Ne zaboravite svoju torbu trgovačkog putnika

i svoje uzorke avantura. Moj drugar i ja, mi ćemo ostati ovde, sa stisnutom papučicom za gas, ne obazirući se na ograničenje brzine.

Je l' tako, Kranc, je l' tako, Kranc, je l' tako, Kranc?

- „Hoćeš da stanemo na hamburger?" upitao je Kranc kao da se bavio promišljanjem neke apstraktne teorije.

- „Sad ili narednih dana?"

* * * 

* * * 

Roman "Omiljena igra" je Koenov prvenac. Objavio ga je sa svega dvadeset i devet godina. 
Nedavno je, konačno, preveden i kod nas (odličan prevod Vuka Šećerovića), i objavljen u okviru edicije "Notni spisi" Geopoetike.

A o upotrebi baš ove pesme Peta Buna u ovom poglavlju - ljudi pišu čitave eseje :)

Link >>

.