Pilion [Grčka]

Nakon Lefkade i Kefalonije postaje teško pronaći novo mesto koje "oduzima dah", kako to vole da zabeleže putopisci i autori tekstova u turističkim vodičima. A Pilio je ionako mesto od druge vrste: na ovom poluostrvu može se "disati punim plućima" i slan i sladak vazduh.
Šumovita planina koja se uzdiže iznad mora, plaže na zapadnoj i još lepše na istočnoj obali postoje da se diše duboko, gleda preko pučine ili ka okolnim ostrvima, osluškuju tišina i zrikavci, usporava srce, oporavlja glava i uči jezik zrikavaca i talasa.

Može i da se vozi: miljama, do mile volje, iako Pilio nije preveliki.

Od luke Volos kroz koju se ulazi na poluostrvo do najjužnije naseljene tačke i plaže izuvijano je sedamdesetak kilometara puta. Od zapadne do istočne obale - uglavnom nema više od četrdeset kilometara uspona i krivina. Putevi su od one sorte koja ne dozvoljava vožnju bržu od 40-50 na sat, puni krivina, skrivenih makadama, koje GPS ponekad preterano favorizuje - ali nema razloga slepo slušati Nevenu. (Nas je, jednog nedeljnog prepodneva bez drhtaja u glasu doterala do zadnjeg ulaza dvorišta Crkve, sela koje nismo ni tražili, sve do ulaza za koji verovatno znaju samo lokalni pop i njegov 4x4 Cruiser parkiran u hladovini). Na putevima možete sresti i potpuno opuštene životinje koje drumove prihvataju i kao svoje putanje (zato ćete, kada naiđete na kornjaču usred šume zakočiti, uključiti četiri migavca, iskočiti iz automobila i istu vratiti u rastinje, koliko god se one džilitale).
Vredi zakočiti i kada drum preseče vodopad, poput ovog.

Plaže na istoku su lepše i uglavnom manje posećene od onih na zapadu (izuzev Milopotamosa, on je gužovit), ali zapadne imaju prednost kupanja u zlatnom sumraku i mirnom moru.
More je sa obe strane poluostrva prijatno, možda i pretoplo, talasa ima taman toliko da pesma zrikavaca ne bude jedini zvuk koji ispunjava uši, osim u danima kada se pučine ka istočnoj obali krenu lepi, veliki, glasni talasi u koje je uživanje bacati se.

No, iako Pilio nije preveliki - nema kratkih vožnji, ukoliko ste željni otkrivanja svih kutova poluostrva. Mreža puteva je takva da se odluka o današnjoj plaži donosi pre stiskanja papučice za gas, jer svaka naknadna promena plana znači ne mnogo kilometara - ali mnogo krivina. Putevi jesu povezani - ali uglavnom ne idu uz vodu, a brdo je brdo i greh je provesti dan u kabini automobila.

* * *

Ukoliko je, dakle, cilj "otkriti sve" nijedno mesto, dakle, nije idealna baza. Svaka od lepih tačaka podjednako je udaljena od drugih važnih tačaka. Ukoliko se spava na zapadnoj obali - bliži su luka Volos, retki hipermarketi (svakako prijemčivijih cena nego u "supermarketi") i zalasci sunca na plaži. Ukoliko se spava na istočnoj obali: deo oko Tzangar(a)de je sjajan (i raskošniji), ali ste usmereni na plaže u blizini (Milopotamos, Ag. Ioanis, Papa Nero). Središnji deo pojasa (plaže istočne strane: Potistika, Melani, Palsti, Mouritas, zapadna strana: Afisos, Leftokastro, Kalamos) - sa obe strane poluostrva su nevelika seoca iz kojih se može voziti u svim pravcima, dok na južnom delu nije loše biti u Plataniasu, prijatnom mestu sa dobrom klopom, malom plažom i - polazištem jedinog brodića koji vozi do Skiatosa, svaki dan.

Zbog plaže Potistika će se priča na ovom mestu usporiti. 
Od petnaestak plaža na kojima smo bili, ova je, bez dilema, najlepše mesto poluostrva.
Ukoliko cilj nije otkriti sve, ovde vredi spavati i istraživati okolne uvale i plaže (odmah iza prvog grebena je i izgleda jedina nudistička plaža, a Mijović nam je otkrio da je u blizini i pećina po čijim zidovima su razne hipi-komune ostavljale crtane tragove, do nje ipak nismo stigli). Sa grebena se vidi kako je i na tom delu ostrva, kao i na obližnjoj plaži Melani sasvim prirodno kampovati uz vodu i paliti vatre.

Severni deo (Zagora u brdima, plaže Horefto i Agii Saranto, jezero severno od Volosa) ostavljamo za neku drugu priliku (edit: otišli smo četiri godine kasnije, audio razglednica je ovde >>) . Na fotografijama izgledaju spektakularno - i u letnjem periodu i u vreme snegova, ali je već pređenih 800 kilometara po polostrvu odveć previše, čak i za nas.
Na odmoru smo, ipak.

* * *

Pilio, trenutno, ne postoji zbog turista.
Barem ne - zbog stranaca.
Ovde letuju (i zimuju) uglavnom Grci.
U naseljima nema džidžabidžarnica punih brendiranih majica, tanjira, kapa i vaza, engleski je retko u upotrebi, izgovor je pomalo nemušt i tvrd; nema prodavnica slatkiša, meda i vina koja se mogu kupiti za poklon (možete ih kupiti od bakica koje ih prodaju uz drum), u noćnim satima nema glasne muzike i na plažama gotovo da nema izbegle dece Afrike koja prodaju naočare za sunce ili šarene pantljike. Većina gostiju su Grci, koji su najčešće i vlasnici raskošnih kuća u priobalju i brdima, sve napravljene od specifičnih kamenih ploča i drveta, zanimljiv spoj zimskih brvnara i kuća koje u letnjim danima čuvaju hladovinu. Nema grčkih belih zidova, plavih vrata i krovova. U selu u našoj blizini nije bilo ni fast food objekta, jedina opcija je da se sedne na obalu i uživa u krajoliku, mirisima i jelu.
Ništa na brzinu.

Sve to ne znači da domaćini nisu ljubazni - štaviše: retki stranci koji se nađu u selu dobijaju iskrene, široke osmehe i pozdrave, naročito u zabačenijim ribarskim mestašcima, čiča na pumpi u dalekom brdu nas dočekuje zvonkim: "Dobar dan! Zdravo!" pre no što pređe na šturi engleski, a naši domaćini se trude oko svake sitnice, potpuno nenametljivo, i to prija.

* * *

Sve ono turističko dostupno je na susednom Skiatosu, do kojeg se stiže pomenutim brodićem (25 EUR po osobi). Uz zaustavljanja za kupanje pre i posle obilaska grada, izlet traje gotovo ceo dan. Ulice Skiatosa (grada) su ono u čemu prepoznajemo Grčku: usporena vrelina, sunce na belom kamenu, miris smole koji podseća na Dalmaciju, lenje mačke opružene na pločnicima, desetine prodavnica raznih umetnina, krpica i smicalica i uglavnom lepe, ali prenapučene plaže. 
Voda je i ovde nestvarno blaga, ježevi u lukama su valjda dokaz da je more čisto.

* * * 
Skopelos drema u daljini. Sledeći put.

* * * 

Pilio ima "ničeg previše" (Meden agan). 
Toplote julskog sunca koliko je potrebno da koža uživa, brzo se suši i prekrije slojem soli, noći su prijatno sveže, vetra taman toliko da se šum mora ujednači sa pesmom zrikavaca, more je "bistro i hladno poput vina" (Darel), stanovnici su prijatni i nenametljivi domaćini.

* * * 

Nevreme nas podseća zašto su pisci mitologija tvrdili da su se na obroncima nalazili letnjikovci bogova. 
Oblaci sakriju vrhove od pogleda, a zvuk koji stiže do nas, ispresecan čestim munjama, trese prozore kao da se pomeraju čitavi blokovi stena. 

To boginje naređuju novi razmeštaj po terasi letnjikovca, Zevs gunđa, munje mu izbijaju iz očiju i gura levi vrh planine bliže drvetu fikusa. 

Pred zoru se ta akcija završi.

* * * 

Desetine kuća skrivenih šibljem, maslinama i morskom zelenikom na morskim rtovima
redefinišu životne ciljeve. 

* * * 
Usamljene uvale teraju na razmišljanje o posedovanju nekakvog plovila, barem sa kabinom i nekakvim motorom.

* * * 

Fotoaparati miruju u torbi pod glavom. 
Sve do čega se moglo stići i što je delovalo zanimljivo je zabeleženo, gledam u pučinu i slušam talase.
Bez mirisa mora i pesme zrikavaca, neke scene nema smisla beležiti.

"Uostalom, u mirne dane leta, sve što se na sredozemnim morima događa od izlaska do zalaska sunca po banalnosti daleko nadmaša  banalne fotografije - plavetnilo mora, belina kamena, stidljivo zelenilo nisko priobalnog žbunja, uobraženo zelenilo borova, pod svetlim plavim nebom koje ima boju haljina u koje su odevene svetice u seoskim baroknim crkvama." (*)

* * * 

Dve generacije mačaka dremaju na kamenim pločama naše terase, tople od sunca.

Sunce se spušta iza obronaka planine, more je zlatno.
Ribarska brodica ide ka otvorenom moru.
Početak avgusta je, plaže se polako pune, kolone automobila slivaju se svim drumovima ka obalama Grčke.

Skrivene bube iz šume i ovde danima zriču: 

"ne odlazi".

Ali toliko obala čeka da budu otkrivene.
Ukoliko pokazivač kilometraže ne laže, sva naša dosadašnja putovanja Cliom dugačka su tek koliko polovina obima Planete.

Ne znam koliko puteva čovek mora da pređe, 
ali znam da moramo da požurimo.

* * *

Praktični, korisni detalji:

• Od Beograda do Volosa čeka vas cca. 840 kilometara vožnje + kilometri do mesta u kojem odsedate. Planirajte dolazak za dnevnog svetla ukoliko nemate potpunu, 100% preciznu, proverenu i pouzdano tačnu adresu na kojoj vas čeka krevet (primera radi "23 km road from Volos" nije potpuna adresa a u mraku se čovek lako izgubi na nepoznatom drumu...)
• Benzin je i dalje jeftiniji u Makedoniji nego u Grčkoj (1.45-1.5 vs. 1.7-1.8)
• Na naplatnim rampama u Makedoniji više ne primaju metalne eure, kusur vraćaju denarima (ali konačno sve rampe izdaju i fiskalne račune)
• Parking u Volosu nalazi se odmah kraj tačke ukrcavanja na trajekte za Skiatos i Skopelos. Nije preskup.
• Lidl i Veropoulos na izlazu iz Volosa su svakako jeftiniji od radnjica po ostalim mestima.
• Najlepša plaža: Potistika i okoliš (da ponovim :)
• Karte za brod (turistički) ka Skiatosu valja rezervisati ranije (najavite se barem dan ranije - koristan link >>, telefon na dnu strane), trajekti idu svaki dan iz Volosa.
• U nekim delovima poluostrva signala mobilne telefonije gotovo i da nema. Ali, šta će vam? :)

(*) - Jovan Hristić, iz knjige "Terasa na dva mora", priča "Tajanstveno ostrvo", strana 28.


UPDATE: Audio razglednica iz Horefta, Pilio, 2017 >>

Doviđenja... i hvala na svim brigama!

Hladiću glavu ležanjem na vrelim stenama, u sumrak.

Smiriću srce uskakanjem u talase.

Utišaću buku u glavi pesmom zrikavaca iz borove šume koja se spušta do obale na kojoj ćemo biti sami.

Otupeću brige sitnim peskom.

Usporiću vreme pedalom za gas.

A možda ponovo počnem i da sanjam.

Pisci mitologija tvrde da su se letnjikovci bogova nalazili u tim brdima. 
U njihov izbor lokacija ne bi trebalo sumnjati.

Doviđenja, dakle.

I hvala na svim brigama.

Ray Manzarek: "Light My Fire/Moj život s grupom The Doors"

"Znaš što, otpjevaj mi neku pjesmu, Daj da čujem što si napisao."
"Aaaa, Ray, nemam baš neki glas", odgovorio je stidljivo.
(...)
Nastavio sam ga ohrabrivati. "Ovdje smo samo ti i ja i neću prosuđivati tvoje pjevanje. Samo želim čuti tvoje riječi i, znaš, ono što je u tvojoj glavi. Hajde, Jime"

To je, čini se, upalilo. Ohrabren, spustio se na koljena, okrenuo prema meni i zakopao ruke u pijesak. Izvukao je šake pune pjeska i počeo ga čvrsto stiskati. Vidio sam potočiće, slapove pijeska kako cure iz njegovih ruku... a onda je rekao: "Ok. Evo jedne. Zove se 'Moonlight Drive'. Zatvorio je oči i počeo pjevati, pijesak je i dalje curio, a ja sam po prvi put slušao te riječi..."

* * * 

"No svi smo postali prijatelji i poslednjeg dana našeg kratkog, dvotjednog angažmana s irskim luđacima svi smo se zajedno našli na pozornici u čudovišnom jam sessionu. The Doors i Them skupa na pozornici! Jim Morrison i Van Morrison na pozornici u isto vrijeme! Pevaju 'Gloria'! Kakva jebena noć. Morrisoni su bili nevjerojatni. Više je snage dolazilo s te pozornice nego što je se ikad stvorilo na uglu Sunseta i San Vincentea. Nikada neću zaboraviti prizor meni s desna: Van uz mikrofon na stalku, a Jim s mikrofonom u ruci sjedi na velikom pojačalu. Njegova je glava bila iza i malo iznad Vanove, a zlatno ih je svjetlo obojicu obasjavalo. A onda su nestali! Bili su u drugom vremenu, na drugom mestu. Bili su unutra, u glazbi i zavijali su. Svi smo zavijali! Bila je 1966. i bili smo mladi, živi i rokali smo. Budućnost je bila naša."

* * * 

"Ray, što misliš, koliko ćeš dugo živjeti?"
(...)
"Oh, Bože, vjerojatno... hmmmm", mucao sam u pokušaju da projiciram sebe iz tog zlatnog dana u daleku budućnost. "Vjerojatno... nešto kao... osamdeset i sedam".
"Oaaah, ja ne, čovječe. Nikad neću toliko doživjeti." Govorio je to bez imalo straha u glasu. "Vidim sebe kao zvijezdu padalicu. Znaš ono, kad si vani s tom hrpom ljudi, na plaži, a netko uperi prst u nebo i kaže, "Hej, pogledajte, zvijezda padalica!" I svi prestanu pričati i kažu "Aaaa!" To ih zaokupi na tren... i onda nestane."
(...)
"Tako ja sebe vidim, Ray!"

In that year, in our youth, we had an 

intense visitation of energy

Uvijek će mi nedostajati."

* * *

Nakon čitanja ove knjige postajem još sigurniji da su se pre mesec i po dana Džim i Rej ponovo sreli, na nekoj Zlatnoj obali, u sumrak.

"Moj život s The Doors" je sjajno napisana knjiga, krcata hrabrim prelazima i obrtima kakve je Rej umeo da izvodi na klavijaturama i starom Vox-u na kojem je svirao bas deonice. 
Ova knjiga je, istovremeno, puna ljubavi za Džima, kao i razumevanja za Jimbove demone i njihove štete.

Rej je, sticajem okolnosti, često bio jedini svedok scena poput one sa početka priče, a koje su uveliko deo mitologije rock'n'rolla i pop kulture. 
Na sreću, zapisao ih je na vreme, pre no što je muzika utihnula. 
I sada, konačno, znamo sve važne detalje i možemo odbaciti izmišljene i suvišne.

Manzarek je zabeležio sve važne trenutke onoga što je prethodilo nastanku The Doors, dane okupljanja, čitanja bitnika, Kerouaka, Selina, Džojsa i Ničea, otkrivanja vrata percepcije, druženja, maštanja o bendu koji će napraviti, proba i susreta sa Njujorkom, Vorholom, Niko, Grateful Dead, Them, Jefferson Airplane... sa - slavom. 

Uz odličan dokumentarac "When You're Strange" >>, ova knjiga će valjda uspeti da rasprši sve netačne ili nemušte interpretacije iz onog Stounovog nesrećnog filma. 
Svaku od epizoda koju je Stoun koristio u svom igrokazu a koja se zaista dogodila Rej je raspisao sa posebnom pažnjom - istine radi, i uz prateću tvrdnju da je Stoun običan "fašista".

Na Borinu dojavu, knjiga je kupljena u suterenu knjižare u Sremskoj ulici, odeljak "Dalas records".
Ne znam sa koliko primeraka raspolažu.
Požurite.
Vredi.
.

Prvi "veliki" intervju :)

...Nadam se da će članovi šire i uže familije prihvatiti pojavu intervjua u "Bazaru" kao dokaz da sam uspeo u životu, i da završimo više sa tim :)
Jučerašnji broj, strane 74 i 75.

(Desni klik/Open in new tab na sken za lakše čitanje :)

.

Živeo život

"Ja kad želim da odem u neko mesto gde sam srećan, ja odem u Jugoslaviju"

(Borivoje Petković, 2013)

"Grocka kombinat": logotip nisam video dvadesetak godina. Ukus njihovih marmelada bih, siguran sam, prepoznao i danas.

"Fruit Juice", leto 1982/3? Pošteno je cedio moj džeparac: prvi sok u "briku na slamku", revolucionarna promena u odnosu na do tada standardne "dojpake", koji se slamkom nisu mogli probušiti.

"Dve kifle za ovde i jogurt za poneti :)" @Pekara Pera, nekada na početku ulice Carice Milice.

U konkurenciji "mirisa žvaka", "mirisa Pino Silvestre", "Pitralona" i drugih, ovaj je, zapravo, najautentičniji.

"Dobar dan... Poslala me mama da nam sameljete kafu, ako radi mlin."

Pet dinara je bila cena i gore viđenog "Fruit Juice" soka. Odnos cena parkinga i sokova se promenio. 

Izbor pesama stavljen na "Jukebox 70", izložen na poslednjem nivou izložbe. Na žalost, ne radi.

Na jednom ovakvom sam prvi put slušao "Paket aranžman" i "Stop Making Sense"

Grafoskop, desno.

Magazin u kojem sam krajem 80ih pročitao prvi intervju sa Kejvom, ikada.

Izložba "Živeo život" otvorena je do 31. jula, u robnoj kući "kod ruskog cara", ili kako bi to stariji rekli - u "Robnoj kući Nama". 

Radi i "bioskop" u kojem je svake večeri na repertoaru drugi film, dok se preko dana emituju "prilozi iz bolje prošlosti" ili "priprema za budućnost koja se nije dogodila".

Ima i klikera, viršli "iz crvenog kioska" (liče, ali nema belih "državnih" kifli), Politikinih zabavnika iz sedamdesetih i osamdesetih, razglednica iz vojske, dresova fudbalera, singlica, Revox magnetofona i kariranih stolnjaka, čak i dva "stereoskopa", ko ih se seća?


Više o izložbi "Živeo život" dostupno je na: http://www.ziveozivot.com/
Aleksandrine fotografije sa izložbe dostupne su ovde >>
.

Pali na protestu ("Stop uništavanju kulture", 22. jun 2013.)

Fotografija: Dulex

"Zato nam i ide ovako, usrano" 

(Osvaldo Sorijano)

Glumci mogu da izađu na scenu - i ćute. 
Ili da otvaraju usta, bez glasa.
Ili kažu šta ih muči, jasno i glasno.
Ili da igraju pod otvorenim nebom i tako možda podsete i širu javnost na to čemu "kultura služi".

Muzičari mogu namerno svirati raštimovano.
Ili da sviraju kako nikada nisu svirali.
Ili da odbiju da sviraju.

Slikari mogu po galerijama da izlože bela platna, tek preparirana.
Ili da oslikavaju zidove grada, noću, gerilskim akcijama.
Subverzija, sećate se?

Vajari neka postave smese neobrađenog materijala u izloge.

Pisci mogu stati kraj novinarnica i čitaju svoja dela naglas.
Glumci im se mogu pridružiti.

Svi zajedno mogu stati u kolonu i u tišini hodati gradom, i ta tišina bi odzvanjala glasnije i strašnije od svih bubnjara, pištaljki ili pesme.

Postoji toliko načina za iskazivanje protesta.
I toliko načina da se podsetimo šta je kultura i čemu koristi?

U Novom Sadu su barem čitali knjige naglas.

Ukoliko, pak, organizatori jučerašnjeg okupljanja ne umeju/mogu da osmisle ništa subverzivnije od stajanja na suncu i  slušanja snimka na kojem se nižu imena pokojnih umetnika, onda ništa. 

I zašto su na spisku velikana isključivo pokojnici? 
Da li time glasno priznajemo da živi umetnici nisu vredni pomena? 
Ukoliko je tako, onda ništa i ovom slučaju. 
Ukoliko nije jasno da je "kultura" uveliko uništena, i da "Stop uništavanju kulture" kasni dvadesetak godina, te da je vreme za akcije pod nazivima poput "Ura za novu kulturu!", i onda - ništa.

I ukoliko je koncept bio doneti "target" crtež i desetak poluzaumnih parola i njima mahati pred kamerama, Ministar ima sve razloge da otrči do poslastičarnice i sve prisutne časti kabezom, jer Ministru nije čak upućen nijedan konkretizovan zahtev, ništa, ništa, ništa. 

Bez šale - nakon jučerašnjeg skupa, Ministar kulture može da odahne i da se zahvali svim "pregaocima kulture" što su dokazali da su potpuno bezopasni i svakog može da časti krempitom iz svoje poslastičarnice, specijalno ukrašenom iscrtanim likom Konstantina za čiju će izradu potrošiti i poslednji dinar od planiranih 0.62% budžeta namenjenog kulturi.

Ovaj protest završen je rečenicom "istekao je prvi sat protesta. Protest je tek počeo. Protest će se nastaviti". 

Nadam se da će drugi sat doneti manje skakutanja po ringu i odmeravanja protivnika. U međuvremenu, ostaje mi da se prisećam protesta poput čina Antonija Pušića i njegovog "Neću da zabavljam glasačko tijelo" pre 20 godina pred uključenim kamerama RTS-a; vožnje džinovskog penisa Knez Mihajlovom grupe "Magnet" i glumaca tadašnjeg Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta koji su iz protesta posedali na kolovoz tadašnje ulice "Maršala Tita", jednom, 
očigledno predavno.

Bilo je toga još.
Sve što nedostaje je malo kuraži, 
za početak.
Ili prepišite tekst pokojnog Miomira Grujića Fleke, napisan je pre trinaest godina >>

I setite se strašnog oružja pod imenom "humor".
Smeh je ono što svaku vlast najviše nervira.

p.s. Sve je pisano je u dobroj nameri, i zato što mi je stalo.

Ukoliko je ovo zaista najviše što umetnici Srbije mogu da urade, Ministar može nakon rafalnog trošenja para na Konstantina i gušenja džeza da pređe i na druge forme izražavanja koje smatra nepatriotskim ili mu prosto nisu po ukusu. 
Juče je objavljeno i da je biblioteka za slepe "nije predviđena u budžetu" >>, što se nije dogodilo ni za vreme Drugog svetskog rata. 

U nastavku će Ministar možda objaviti da ne voli ni glumce koji imaju brkove.
Možda bi želeo da sve glumice budu crnke.
Možda ga ježi e-mol.
I knjige bez slika.

A možda želi i da njegovo ime odzvanja u večnosti.
"Mislite o tome."
.

Konačno, kod kuće (This must be the place)

Još uvek živimo u lavirintu kutija i neraspakovanih kofera i pozajmljenih torbi. 

Cipele - hodnik, desno; odeća - ostava, dole, u koferima i kutijama levo, važniji papiri su valjda u kutiji u uglu sobe, bendžamin (fikus) donet, bio sam poput Žana Renoa u onom filmu, nosim ulicom drvo od metar i po; ponoć je prošla i siguran sam da komšinici nije bilo svejedno kada je ugledala kako se iz mraka hodnika ukazuje najpre drvo a zatim i neki nasmejani ludak što šeta drvo po kraju u noćnim satima, eh kakvi se to ljudi doseljavaju u našu zgradu... "dobro veče komšija, hoćete liftom?"

U novom jastuku nemam više od dva-tri odsanjana sna. 
Nisam zapamtio ni prvi san u novom stanu, običaj nalaže da je to važno. 

Spavam kao kamen, izmoren bukom, prašinom i dokumentacijom koja se sakupljala u glavi mesecima.

Ipak, kada otvorim oči u ranom jutru koje miriše na lipu, 

znam da smo kod kuće.

Na zidovima još uvek nema Aleksandrinih slika, nema planiranih polica, još uvek nijedan ekser za kačenje stvari, tek poneka ogrebotina od unošenja kutija, kesa, kofera, torbi, kutija, kesa, kofera, kesa, kutija,

ali to su sada naši zidovi - i možemo po njima da radimo šta hoćemo.

Nema, zapravo, mnogo toga, ali ima mnogo ideja kako bi moglo da bude.

Još uvek učimo šta je koji zvuk u zgradi i još uvek ne znam da po sunčevom zraku zaustavljenom na biblioteci procenim koliko je sati i koliko ima do mraka, ali su sve knjige konačno na jednom mestu i prvi put posle deset godina mogu da ih sve obuhvatim jednim pogledom. Saramago se oslanja na Vonegata, obojica na Kortasara; Mangel uparen sa Taborijem i Kolakovskim, evo i Barikove knjige su jedna kraj druge nakon toliko vremena rasejanja po uglovima, policama, drugim i trećim redovima ispod klupa; mnoge zovu na ponovno čitanje, 

sada, 

odmah!

konačno imaš vremena, 
kod kuće si.

("I got plenty of time")

Tek nekoliko sumraka smo odgledali, u daljini se nazire reka i odsjaj neba na njoj, crvena boja je spektakularna kad dan stigne na battery low.

Iz obližne Bašte se čuju cvrči, 
miriše na lipu.

* * * 

Subota je, jutro.

Kroz roletne probija osunčan dan, pesma lastavica me podseća na letnje raspuste,

nedaleko je pekara na čijim sam kiflama svojevremeno takođe odrastao i

čiji me ukus podseća 

na dom.

Tu sam, 
konačno.

("Home, is where I want to be/
But I guess I'm already there/
I come home, she lifted up her wings/
I guess that this must be the place...")

"39 pesama", promocija! :)

Kada se Ivan >> pre nešto više od godinu dana javio sa idejom da serijal priča o 39 meni važnih pesama objavi kao knjigu, pričali smo o mogućnosti da promocija knjige bude na moj 40. rođendan.  Nema boljeg dana za zvaničnu promociju knjige priča o pesmama koje su učinile da se rodim, rastem, menjam i otkrivam svet a koje sam pisao do 39. rođendana na blogu >>.
Sticajem okolnosti - tako će i biti :) 

U proteklih godinu dana sve priče objavljene na blogu doživele su promene: drugačije su raspoređene, obogaćene nepravedno zaboravljenim detaljima, promenjenih pasusa tada pisanih za ekran a ne listanje stranica. Neke od njih su dobile i drugačiji ton - naročito "Enjoy the Silence" čiji je poslednji pasus dopisan u noći nakon konačno održanog koncerta Depeche Mode u Beogradu. 
Priče su zatim "polagale lektorski" kod stroge ali pravične i požrtvovane Staše od koje sam za nekoliko dana naučio mnogo, da bi ih na kraju grafički uobličavao Benussi, koji je bio svedokom barem tri od trideset i devet priča početkom devedesetih.

Autor nasmejane fotografije je Aleksandra.

Promocija knjige "39 pesama" zakazana je za ponedeljak, 10. jun.
Vidimo se u knjižari "Beopolis" (tržni centar u prolazu između Makedonske ulice (broj 30) i Dečanske 5), od 18h.
"Promocija" će trajati do 21h. Navodnike stavljam zato što ovo neće biti jedno od onih večeri u kojima autor čita omiljene odlomke, dok mu sa leve i desne strane sede kritičari ili prijatelji "koji o knjizi lepo misle". Slušaćemo muziku, uživati u piću i druženju - ko želi može dobiti i potpis... i to je to!
Izdavač je za promociju upriličio i specijalnu cenu.
Više o knjizi možete pronaći i na ovom linku >>

Dobro došli! :)

P.S: KAKO JE BILO NA PROMOCIJI - FOTKE :)

Aleksandrina izložba: "Belgrade, pardon my low-res" (dobro došli :)

"I kifla pred čas"

Aleksandra se vraća kući donoseći fotografije zabeležene u hodu i otkriva mi trenutke koje sam propustio a koji se najčešće neće ponoviti, jer se grad i nebo neprekidno menjaju. 

Sutra ćemo proći istim ulicama, ali krajolik će već biti drugačiji: omiljeni grafit iz kraja će biti izbrisan, neka fasada oštećenija, stara kuća na uglu će biti srušena a zalazak sigurno drugačiji od jučerašnjeg.
Aleksandra je sve te trenutke sačuvala.

"Citat"

Činjenica da su sve fotografije nastale zahvaljujući uređajima koji ne važe za "profesionalnu opremu" ovaj serijal čini još zanimljivijim: od kako je tehnologija demokratizovala umetnički čin i učinila autore suštinski jednakim - sve što je važno su talenat i budnost za "hvatanje trenutka".

U nedelju, 2. juna u 19 časova Aleksandra otvara izložbu izabranih fotografija u Kući kralja Petra na Senjaku, pod nazivom: Belgrade, pardon my low-res.

Vidimo se u Kući kralja Petra u nedelju uveče.

Dobro došli :)

"Oni dolaze"

"A sada iz profila"

Korisni linkovi:
"Zvaničnu" najavu izložbe možete pročitati - ovde

http://pardon-my-low-res.blogspot.com - još fotografija

http://www.kucakraljapetra.rs - tamo se vidimo

https://www.facebook.com/events/391834324263970/ - FB "event"

http://aleksandra-prhal.blogspot.com - Aleksandrin blog
.

Tricky: "False Idols" (preslušavanje & plutanje)

Tricky Kid se vratio, odrastao.

Nakon gotovo dvadesetogodišnje potrage, samodokazivanja i borbe sa demonima koji su ga i gurali u različite orbite, Tricky je opisao pun krug i objavio najbolji album od "Maxinoquaye", prvenca koji ga je učinio slavnim.

Ogoljena struktura, hipnotički ritmovi, njegov prozukli, astmatični glas i novi ženski vokali (Franceska Belmonte, Nneka, Fifi Rong) i neverovatan broj referenci i semplova među kojima su Van Morrison, Japan/David Sylvian, Peter Gabriel, Chat Baker, The Antlers i drugi čini "False Idols" albumčinom čijih četrdeset i pet minuta jednostavno nisu dovoljni - tako da ćete ga preslušavati u krug, 
u krug, 
u krug...

"Follow and there it goes,
Cherish I think she knows
'Cause if I change my strike
And I'm fly.

And nothing's changed
Feel the same
Is just sure the pace,
Still have the same.

Nothing's changed,
Feel the same.
Nothing's changed,
I still feel the same."

"False Idols" je od pre dva dana dostupan za preslušavanje na stranicama omiljenog npr.org radija >>.

"Vrlo polako." :)

Intermezzo: Ernesto Sabato o heliocentrizmu + Derek koji se bori sa brzinom Zemlje

Najpre Ernesto Sabato - esej objavljen nekoliko meseci što je odustao od bavljenja fizikom i matematikom i posvetio se isključivo - pisanju:

I

"Ideje heliocentrizma je tako jednostavna da bi nas mogao začuditi otpor koji je izazvala u vreme Kopernika. Ima dva razloga koja objašnjavaju tu pojavu. Najpre, ona omalovažava večito budni antropocentrizam:

O, bože! ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci/
i smarati se kraljem beskonačnog prostora. (Šekspir, Hamlet, II)

Od Mojsija ljudi ne žele da se odreknu svojih kosmičkih povlastica i zamišljaju da je Stvaranje nekako upriličeno baš radi njih lično. Bernarden de Sen-Pjer je smatrao da dinja ima kriške radi lakše porodične upotrebe. Bilo je neizbežno da se Kopernikovo učenje sudari sa tim teološkim i gastronomskim predrasudama. Već je Aristarh sa Samosa bio optužen za bezbožništvo iz istog razloga, a strašljivi Pitagora je vodio dvostruko računovodstvo - geocentrično za široku publiku i heliocentrično za svoju ložu, kao oni poslastičari koji ne jedu ono što prodaju.

Druga je prepreka bila, kao i obično, cenjeni i večito od strane staraca preporučivani zdravi razum. Ta je ustanova proizvod nekoliko uslovnih refleksa i skromnog iskustva, što je ne sprečava u nameri da bude proročka, sa nepogrešivo katastrofalnim rezultatima. Postupak je sledeći: neki starac putovao je kolima i galijom sa tri reda vesala brzinom od stotinu stadija na sat; umorio se i usled kretanja, zavrtelo mu se u glavi. Ako bi zemlja kružila oko Sunca morala bi se kretati brzinom hiljadama puta većom, što ne može biti tačno, jer se nijednom starcu ne vrti u glavi niti se iko žali.

Hipoteza heliocentrizma je spavala sve do Kopernika. Jedan od odgovornih za tu katalepsiju bio je Aristotel, koji je svojim ogromnim policijskim autoritetom sprečio bilo kakvu pobunu protiv ustanovljenog poretka. Šopenhauer i Bertrand Rasel tvrde da je taj filozof predstavljao opštu nevolju dvadeset vekova. Mnogi se ljute, iznoseći tvrdnju da je bio veliki um. Ne vidim tu nikakvu protivrečnost: samo veliki um može prirediti veliku nevolju. Da je Aristotel bio nekakav mediokritet ne bi bio kadar da dve hiljade godina sprečava dolazak nove fizike. Geniji pokreću velike napretke u ljudskoj misli: ali kad im se desi da budu u zabludi, kadri su da je koče tokom vekova."

(Prekucano iz "Pojedinac i Univerzum" Ernesta Sabata, Gradac, 2005. Sabato je studirao matematiku, fiziku i filozofiju, pre no što se u trideset i četvrtoj godini posvetio pisanju.)

II

Višestruko nagrađivani kratki film Dena Ojarija je priča o Dereku koji se bori - sa brzinom planete Zemlje.
Pokušava da "drži korak".

Podsetnik: Zemlja rotira oko Sunca brzinom od 30 km/s.
To je veoma, veoma brzo.

Zato, slobodno usporite.


.