.
Ova u koju sam ušao sasvim dobro živi od prodaje knjiga za jednokratnu upotrebu, da ih tako nazovem.
Ova je, zapravo, formalno knjižara: ima ulaz, police pune knjiga naređanih malo po azbučnom redu, malo po žanrovima, više po popularnosti, ima kasu, tu i jedna stolica valjda namenjena onima koji bi da prelistaju knjigu pre kupovine, ali kao što nema miris knjižare, tako nema ni zaposlenog koji se neće zbuniti ukoliko ispalim neki naslov, ime autora ili izdavača - već će morati da proveri u kompjuteru da li je ima na policama, ukoliko mu ponovim naslov knjige. Dva puta.
.
No, ušao sam u nju da bih proverio šta je novo na policama i onim promo-ostrvima - i da bih za koji dan otišao u knjižaru u kojoj volim da kupujem knjige, naivno verujući da će kupovina knjiga na tom mestu učiniti da ona postoji što je moguće duže.
.
Vidim drugo, dopunjeno izdanje "Osećanja. O Sećanja" >>, i to me raduje - prvih 1000 knjiga o Margiti je pronašlo čitaoce. Nasumično čitam jednu stranicu kratkih priča Berislava Blagojevića - "Revolucionar" (Rende) i stavljam je na spisak. Pre nekoliko dana mi je preporučen i Dejan Tiago Stanković >>. U ovoj knjižari nema odlične "Meke duše Juga" Milje Lukić >>, a znam kome bi valjalo kupiti po primerak. Uvodne stranice "Malog kasapina" Patrisa Mekejba obećavaju >>.
.
Biće puna torba, ali u drugoj knjižari.
U njoj znaju za čim tragam, preporuke su im valjane.
.
Tako ja razumem tržišnu ekonomiju.
Život me demantovao već nekoliko puta i mnoga mesta na kojima sam voleo da kupujem knjige više ne postoje. Ili, zapravo, više nisu knjižare.
Ali, ne prestajem da se trudim.
Nije svejedno gde se kupuju utehe.
