Rajko Grlić: "Animal Movies" (fragment iz knjige "Neispričane priče")

"Animal Movies.
Fimovi u kojima su životinje glavna lica: King Kong (1933), Lassie Come Home (1943), Jaws (1975), Babe (1995), 101 Dalmatians (1996), Vuk samotnjak (1972) itd., uz bezbrojne crtiće, lutka-filmove i dokumentarce. 

Zagreb, Beč, Wroclav, 1966. 

Student sam prve godine filozofije i sociologije na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao glumac amater igram u predstavi Studentskog eksperimentalnog kazališta Ars Longa, Vita Brevis. Putujemo u Poljsku na prvo međunarodno gostovanje. Beč je prva stanica na tom putu i moj prvi susret sa Zapadom. Fotografiram se ispred divovskog panoa na kojem bujna crnka reklamira „Palomin“ grudnjak. Na susjednom panou žirafa poziva Bečlije da posjete Zoološki vrt Schönbrunn. U Wroclavu igramo kod Grotowskog. Te iste večeri, nekoliko ulica dalje, Ida Kaminska, glavna glumica Klosove i Kadárove Trgovine na korzu, igra oproštajnu predstavu i time zauvijek zatvara posljednje židovsko kazalište u Europi. 

Zagreb, 1982. 

S petogodišnjom Olgom gledam BBC-jev dokumentarac o povijesti zooloških vrtova. U njemu kažu da je prvi europski vrt sa životinjama otvoren u bečkom Schönbrunnu i da je žirafa bila njegov prvi stanovnik. Nekoliko dana kasnije nalazim podatak da je sredinom osamnaestog stoljeća vladar Egipta, kao vladarski poklon kraljevima, poslao dvije žirafe u Europu – jednu u Pariz, drugu u Beč. O tome kako je putovala francuska žirafa, Mediteranom do Marseillea, a od njega do Pariza malim kanalima, postoji puno dokumenata i nekoliko knjiga. O putu druge žirafe do Beča ne postoji dokumentacija, ili je ja nisam uspio pronaći. Zato sam i sastavio ovu priču. Da je imam, za svaki slučaj, ako me Olga pita nešto o toj žirafi. 

Los Angeles, 1991. 

To je ujedno i prva priča koju sam upisao u režijsku bilježnicu. 

Beč, 1752. 

Car Francis I za rođendan je dobio neobičan poklon. Kao velikom ljubitelju prirode carica mu je usred Schönbrunnskog parka sagradila stakleni dvorac. Kralj je u njemu svakodnevno doručkovao i provodio duge sate uživajući u pogledu na perivoj. Ptice su pjevale, drveće je uredno raslo, kipovi grčkih bogova bili su simetrično poredani, no carica je primijetila da caru ipak nešto nedostaje, da mu je, usred čitavog tog raja, beskrajno dosadno. Nekako u to isto vrijeme iz daleke Afrike na dvor je stiglo pismo kapetana Koenigsmarka. Bilo je popraćeno crtežom čudne životinje i u njemu je pisalo: „Šaljem Vam crteže camelopardialisa, točno onakvog kakvog sam ga vidio blizu Rta dobre nade. Vjerujem da ta životinja nije bila viđena u Europi još od vremena Julija Cezara koji je uz nju marširao u svojoj trijumfalnoj povorci pr. Kr.“ Čudan crtež čudne životinje, za koju su stručnjaci smatrali da je nastala križanjem deve i leoparda, došao je u caričine ruke. Tako se rodila ideja o dolasku kamiloleoparda u Beč, ideja o stvaranju a zoološkog vrta oko staklenog paviljona u carskom parku, ideja kojom je carica željela razveseliti sve depresivnijeg cara. No da bi car za idući rođendan dobio taj čudesni poklon, trebalo je savladati stotine i stotine gotovo nepremostivih prepreka. O tim preprekama, o zgodama i nezgodama, o tom dugom i teškom putu, o ljudima i životinji koju danas svako dijete jednostavno zove žirafa, govori ova priča. 

Rt dobre nade, 1752. 

Pod vodstvom kapetana Koenigsmarka stotine domorodaca i desetak iskusnih lovaca danima su lovili veliku žirafu. Kad su je napokon ulovili, odveli su je do za nju specijalno pregrađenog broda. 

Atlantski ocean, Mediteran, Jadransko more, 1752. 

Mjesecima se dvije tone teška i šest metara visoka žirafa valjala po uzburkanom oceanu, da bi zatim brod uplovio u Mediteran i mirno Jadransko more. Žirafa je dnevno jela deset kilograma lucerne, pet kilograma specijalno sušene trave, tri kile zobi, bačvu narezanih jabuka, bačvu naribane mrkve pomiješane s djetelinom i suhim kruhom. Kapetan Koenigsmark noćima nije spavao. Brinuo je o žirafi, hranio je, tetošio. Njezin dolazak u Beč bio je za njega pitanje života i smrti, pitanje časti i slave, mogućnost dokazivanja nemogućeg. 

Rijeka, 1752. 

Brod je napokon uplovio u Rijeku, jednu od najsjevernijih luka Jadranskog mora. Od carskog Beča sada je zbunjenu žirafu i premorenog kapetana dijelilo svega 700 kilometara. Tek tu su za kapetana Koenigsmarka, u trenutku kad mu se činilo da je najteži dio puta savladan i da je slava nadohvat ruke, počeli pravi problemi. Hrabri kapetan Koenigsmark tada nije znao ono što danas svako dijete može pročitati: „Najveći problem koji zoološki vrtovi imaju sa žirafama jest tlo po kojem ona može hodati. Većina životinja manje-više hoda po svemu, ali žirafe su drugačije. Ako je tlo pretjerano tvrdo, ona će odmah odustati čuvajući izuzetno nježnu 30 a donju stranu kopita. Ako je tlo previše glatko, po njemu neće hodati jer će joj kopita obrasti i postati bolna. Doista, teška životinja!“ Jedini mogući put kojim su mogli doći do Beča bila je cesta posuta grubim i nadasve oštrim kamenjem. Šume su bile guste, planine strme, rijeke opasne. Žirafa po svemu tome jednostavno nije željela hodati, a odgovarajuće vozilo za nju nije postojalo. Razumljivo, jer sve ovo zbiva se sredinom osamnaestog stoljeća. Carski se rođendan približavao, a Beč kao da je svakim danom bio sve dalji i dalji. No kapetan Koenigsmark došao je na spasonosnu ideju kupujući cipele. Od obućara je naručio divovske kožne papuče. Obućaru je trebalo nekoliko dana da ih sašije. Navukli su papuče žirafi na noge i ona je napokon prohodala. Koenigsmark je odmah iznajmio obućara s cijelom njegovom radnjom, napravio za njega i njegove šegrte specijalna kola, i karavana je napokon mogla krenuti. 

Put prema Beču, 1752 – 1753. 

Papuče su se trošile svaka dva do tri dana. Obućar i šegrti danonoćno su šivali nove. Polagano ali sigurno, krčeći šumu gdje je bilo potrebno, pojačavajući mostove kad su bili preslabo sagrađeni, zaobilazeći alpske vrhove i probijajući se kroz snježne oluje, karavana se napokon približila Beču. 

Beč, 1753. 

Carica je odahnula. Carev rođendan mogao je biti dostojanstveno proslavljen. U Beč se sjatilo pola Europe. Došli su vidjeti cara, ali čudna žirafa i kapetan Koenigsmark bili su ipak najveća atrakcija. Taj dan sve ozbiljne knjige slave kao rođendan prvog zoološkog vrta. Uz žirafu, tu je svoje dane provodio i kapetan Koenigsmark. On joj se jedini smio približiti. Mnogi i danas tvrde da je satima znao s njom razgovarati jezikom koji su samo njih dvoje razumjeli. Car je sve to gledao iz svojeg staklenog dvorca i dobro se zabavljao. Carica je napokon odahnula. 

London, 1993. 

Londonska „Granada“, producentica Pippa Cross, kupila je prava na ovu priču. Prvu ruku scenarija pisao sam s Clare Foster u Los Angelesu, u starom MGM studiju, u scenarističkom apartmanu u kojem je nekad radio Chaplin. (Umjesto verzija upotrebljavam meni draži izraz ruka, posuđen od soboslikara.) Drugu ruku pisao sam dvije godine kasnije, u Londonu, u uredima „Film TV Granade“. Moja advokatica Susan H. Bodine ponudila je projekt Tedu Hopeu i Jamesu Schamusu iz producentske kuće „Good Machine“ u New Yorku. Oni su s „Columbijom“ imali ugovoreno pravo prvokupa pa su im ponudili projekt. „Columbija“ je pokazala ozbiljan interes. Toliko ozbiljan da su počele pred-pripreme. Zajedno s engleskim i austrijskim producentima i scenografom Željkom Senečićem krenuo sam u potragu za lokacijama. Danima smo putovali između Istre i Beča. U Londonu su izabrane žirafe koje se za film moraju pripremati najmanje šest mjeseci. U tom je trenutku u „Columbiji“ došlo do promjene na vrhu. Nova je uprava odlučila da iduće tri godine ne ulazi u „dječje filmove“. Pripreme su zaustavljene. Pippa je narednih osam godina pokušavala pokrenuti ovaj projekt. Cijelo to vrijeme uredno je kupovala prava na priču. Ta prava platila su Olgin studij u New Yorku. Priča izmišljena za Olgu financirala je njezino školovanje. Bilo je u tome neke pravde."

*

Rajko Grlić, iz knjige "Neispričane priče" (Laguna, 2018), stranice 27-31.

"Neispričane priče" su pune opojnih momenata, zdravica, sete, nesnimljenih filmova, ludih trenutaka u večnosti, lica kojima smo se divili, Grlićevih junaka, ali i podsećanja na momente kojima vreme ne može oduzeti gorčinu.

Otvoriti vino,
početi sa čitanjem.

Podigni ruke i piši! (Džek Keruak Marlonu Brandu, oko 1957)

Pred kraj 1957, pošto je njegov nešto ranije objavljen roman hvaljen od gotovo svih kritičara, pisac bitničke generacije Džek Keruak ciljao je u nebo i napisao strasno pismo holivudskom glumcu teške kategorije Marlonu Brandu trudeći se da roman dobije filmsku adaptaciju. U pitanju je bila knjiga Na putu, opširan autobiografski roman koji predstavlja hroniku putovanja i prijateljstva Sal Paradajza i Dina Morijartija, tj. zapravo Keruaka i pisca Nila Kesidija. Pošto je očajnički želeo da film bude snimljen prema romanu, Keruak je hteo da Marlon Brando otkupi prava za filmsku adaptaciju i da igra ulogu Morijartija naspram Keruaka koji bi igrao Sala. Na njegovu veliku žalost, Brando mu nikada nije odgovorio.
Džek Keruak je preminuo dvanaest godina kasnije. Film Na putu je konačno snimljen i prikazan u bioskopima 2012. godine

*

Džek Keruak

Ulica Klauser br. 1418 1/2

Orlando, Florida

Dragi Marlone

Molim se da ti otkupiš NA PUTU i od njega napraviš film. Ne brini se za strukturu, znam kako da sažmem i malo prerasporedim radnju kako bi dobila potpuno prihvatljivu filmsku strukturu: tako što će to biti sve jedan sveobuhvatni put a ne nekoliko putovanja od obale do obale kao što je u knjizi, biće to jedan dugačak put od Njujorka do Denvera pa do Friska onda do Meksika pa do Nju Orleansa i opet do Njujorka. Mogu da zamislim prelepe kadrove ako se kamera postavi na prednje sedište kola snimajući put (dan i noć) kako se odvija pred vetrobranom dok Sal i Din brbljaju. Voleo bih da ti glumiš jer Din (kao što znaš) nije neki blesavi ulični trkač već jedan inteligentni (zapravo Isusovac) Irac. Tu glumi Dina a ja ću Sala (Vorner Bros je predložio da ja igram Sala) pa ću ti pokazati kako se Din ponaša u stvarnom životu, ne bi mogao ni da zamisliš dok ne vidiš dobru imitaciju. Činjenica je da možemo da odemo i posetimo ga u Frisku, ili može i on da dođe u El-Ej još uvek je pomahnitali mačor ali sada se smirio sa svojom poslednjom ženom i uveče se moli Gospodu sa svojom dečicom... kao što ćeš videti kada budeš pročitao dramu BITNIČKA GENERACIJA. Sve što želim od ovoga jeste da uspem da sebe i majku obezbedim do kraja života, tako da stvarno mogu da tumaram svetom i pišem o Japanu, Indiji, Francuskoj, itd... Voleo bih da mogu slobodno da zapišem ono što mi izlazi iz glave & da mogu slobodno da nahranim drugare kad su gladni & ne brinem za majku.

Inače, moj novi roman PODZEMNICI izlazi sledećeg marta u Njujorku i radi se o ljubavnoj vezi između belog tipa i obojene cure i priča je vrlo moderna. Neke od likova iz romana upoznao si u Vilidžu (Stenlija Goulda? itd) Lako može da se pretvori u dramu, lakše nego NA PUTU.

Ono što bih želeo da uradim je da preuredim predstave i filmove u Americi, da dobiju mrvicu spontanosti, da odbace predrasude "situacije" i da puste ljude da buncaju kako to rade i u stvarnom životu. To je predstava: bez nekog određenog zapleta, bez nekog određenog "značenja", onakva kakvi su i ljudi. Sve što pišem pišem u duhu kako ja to sebe zamišljam anđela koji se vratio na zemlju i tužnim očima posmatra sve onako kako jeste. Znam da se ti slažeš sa ovim idejama & uzgred i novi šou Frenka Sinatra bazira se na "spontanosti", što je i jedini način da se nastupa ionako, bilo u šou-biznisu ili u životu. Francuski filmovi iz 30-ih su i dalje mnogo bolji u odnosu na naše jer Francuzi zaista puštaju svoje glumce da nastupaju i pisci se nisu bavili predrasudama o tome koliko je inteligentna filmska publika, priče su od duše dušama i svi su odmah sve razumeli. Voleo bih da pravim velike francuske filmove u Americi, na kraju, kad budem bogat... Američko pozorište i bioskop su sada zastareli dinosauri koji nisu mutirali zajedno sa najboljima iz američke književnosti. 

Ako zaista želiš da sa ovim nastavimo, možemo da se vidimo u Njujorku kada sledeći put budeš dolazio, ili ako ideš na Floridu eto me, ali ono što bi trebalo da uradimo jeste da popričamo o ovome jer predviđam da će to biti početak nečeg velikog. Ovih dana se dosađujem i tražim nešto čime bih popunio prazninu, u svakom slučaju - pisanje romana postaje prelako, a isto je i sa dramama, napisao sam dramu za 24 sata.

Pa hajde sada, Marlone, podigni ruke i piši!

Iskreno, kasnije, Džek Keruak

(Prekucano iz knige "Muzej prepiske - Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima", sakupio i priredio Šon Ašer, s engleskog prevela Jelena Lazić, objavila Geopoetika, 2016)

Federiko Felini o "Amarkordu" (fragment)

Federiko Felini piše o "Amarkordu" u knjizi "Napraviti film" ("Fare Un Film", 1980):

"Već dugo imam želju da snimim film o mestu u kome sam rođen. Na kraju krajeva, neko bi mogao da kaže da ništa drugo nisam ni radio sve ovo vreme; možda je to istina; ali, ja sam se stalno osećao kao zarobljenik čitave gomile ličnosti, situacija, istinitih ili izmišljenih uspomena vezanih za moje mesto, koje su me ponekad i gnjavile. Da bih se toga definitivno otarasio, bio sam prinuđen da ih smestim u film. Uostalom, samo za to su mogle i da posluže. Moram da kažem da od pre izvesnog vremena radim filmove kao neko ko raščišćava stan, daje nameštaj na licitaciju, uklanja stvari i činjenice, ko zna čemu pravim mesto i šta je to što želim da uselim? (...)

Ne umem da objasnim šta se događa sa mnom kad me spopadne manija velikog spremanja, uskršnjeg čišćenja, rasprodaje. "Amarkord" je, dakle, trebalo da bude konačni rastanak od Riminija, od tog skučenog i trošnog teatra, kojim sam zaražen, od školskih drugova i profesora, od "Grand Hotela" leti i zimi, od kraljeve posete i snega na moru, od Klerka Gebla, i sočnih usana Džoan Kraford, od Musolinija koji pliva na otvorenom moru u Ričoneu, dok oko njega, kao peraja ajkula, kruže i bacakaju se plivači Milicije. Ali, postoji opasnost da sa krunicom ovih prašnjavih trenutaka nikada ne završim. Pre svega, "Amarkord" je trebalo da bude adio jednom periodu života, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek, i sa kojom ja i dalje ne znam šta da radim, da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu. Uostalom, taj moralistički cilj da se "odraste", šta on znači? Pa, i pod predpostavkom da je moguće odrasti, šta biva kada se odraste? Da li ste ikada sreli "odrasle"? Ja nisam. Možda pravi odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja.

Ali, vratimo se Riminiju, toj neuništivoj premisi, tom toplom i dražesnom, a pomalo opscenom gnezdu, čije su poreklo i cilj nerazdvojno zapetljani. Film se rađao i iz pokušaja da presečem, da razdvojim ova dva pojma koji su bili jedan preko drugog, pomešani u nekom nejasnom promiskuitetu. (...)

Tako je nastao portret italijanske provincije, bilo koje provincije, iz vremena fašizma. Svakako, fašizam u "Amarkordu" nije objašnjen spolja, dozvan i prikazan kroz ideološku i istorijsku perspektivu; nisam sposoban za hladne sudove. Aseptične dijagnoze, iscrpne i sveobuhvatne definicije uvek mi deluju apstraktno i neljudski, čak pomalo neurotično ako ih izlažu oni koji su preživeli fašizam, a koji ih je neizbežno odredio, jer se uvukao, pustio pipke u najintimnije sfere života.

Bilo mi je posebno drago kada sam u nekoj kritici pročitao da je fašizam retko kada prikazan sa tolikom verodostojnošću kao u mom filmu. Tim pre što sam nastajao da se na neki način ogradim od takozvanih političkih filmova. Nisam razumeo, na primer, zašto se filmovi političkog sadržaja a priori smatraju dobrim filmovima. Ja nikada ne bih umeo da napravim politički film i uvek sam osećao da sam izvan te prepotentne i sigurne šeme. (...) Osim toga, verujem da čovek treba da radi ono što zna da radi, i što je još važnije, mora da nauči da na vreme prepozna šta ume da radi. Velike ideje, borbeni entuzijazam, revolucionarni zanos, mogu i da me ganu na trenutak a onda me odjednom napuste, nestanu, ne razumem ih više. Tada se povlačim, vraćam se na poznat, blizak teren gde mogu da, u ovom ili onom filmu prikažem čak i propalu revoluciju. Treba imati na umu sopstvena ograničenja, svako od nas ima jasne granice. Možda se ne može biti svuda. Mislim da je za mene i za ono što radim korisnije da delujem tamo gde mi se čini da imam šta da kažem, a znam i kako.

Ako bi se, međutim, pod politikom smatrala mogućnost zajedničkog življenja i rada ljudi koji poštuju sebe i koji znaju da lična sloboda završava tamo gde počinje sloboda drugih, u tom slučaju, čini mi se da su i moji filmovi politički, jer govore o tim stvarima, makar i ukazujući na njihovo odsustvo, predstavljajući svet u kome ih nema. Verujem da svi moji filmovi pokušavaju da raskrinkaju predrasude, praznoverje, šablone, pogrešno obrazovanje i njihove posledice. Šta još može da se uradi? Čini mi se da je pošten razgovor o potrebi da se projektujemo u nečem, razgovor o poverenju, o dobroj volji, zajedničkim ciljevima, na žalost, još uvek, jako opasan. Kada slušamo nekoga ko govori, zapadnemo u neko infantilno stanje; odmah se javlja smrtna opasnost od prepuštanja, od poveravanja, jer uvek postoji ko je spreman da to iskoristi i da celu stvar vrati na početak, uz iste greške, iste nesporazume, iste grubosti. Možda je raskrinkavanje laži, prepoznavanje i obaranje poluistina i neistina, za sada jedini izlaz, neka vrsta podrugljivog, privremenog načina da spasemo našu propalu istoriju. 

U provinciji iz "Amarkorda" možemo svi, sa autorom na čelu, da prepoznamo neznanje u kome smo živeli. Jedno veliko neznanje i veliku konfuziju. Ovim ne želim da umanjim značenje ekonomskih i socijalnih uzroka fašizma. Želim da kažem da je ono što me interesuje psihološko i emotivno ponašanje fašista: jedna vrste blokade, zastoja u periodu adolescencije. Ubeđen sam da taj zastoj, to suzbijanje prirodnog razvoja jednog bića, mora da dovede do kompenzacionog sukoba. Ako je to naše odrastanje jedna nedovršena i izneverena evolucija, fašizam i neki njegovi aspekti mogu da izgledaju kao alternativa razočaranju, neka vrsta hirovite i nespretne pobune.

Fašizam i adolescencija su na neki način stalna istorijska razdoblja našeg života. Adolescencija - našeg individualnog života; fašizam - našeg nacionalnog; u stvari, ostajemo večita deca, svaljujemo odgovornost na druge, živimo sa utešnim osećanjem da postoji neko ko misli umesto nas; nekad je to mama, nekad tata, a drugi put gradonačelnik, ili Duče, zatim biskup ili Madona ili televizija. Spremni smo čak i na to da teroriste ili bilo koju drugu destruktivnu pojavu upotrebimo za sopstveno projektovanje i prepoznavanje, za konfuzna iskupljenja, ispravljanje grešaka, unutrašnje pobune, opasno posežući za bilo kojim lekom, ne obazirući se na simptome. (...)

Kako sam drugačije mogao da nazovem film koji se sve više određivao u tom pravcu? Jednog dana u restoranu, dok sam žvrljao po servijeti, izašla je na videlo reč amarkord; pa da, rekao sam sebi, odmah će je poistovetiti sa "sećam se" na romanjolskom dijalektu, a hteo sam da izbegnem autobiografsko tumačenje filma. Amarkord: jedna bizarna reč, vergl, fonetski kapric, kabalistički prizvuk, marka nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne asocijacija koja me strašno nervira: je me souviens ("sećam se" - prim. prev.) Reč koja bi u svojoj ekstravaganciji mogla da bude sinteza, referenca, takoreći zvučni odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja - dvostrukog, kontraverznog, kontradiktornog; koegzistencija dve suprotnosti, stapanje dva ekstrema, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnost i cinizam. 

Činilo mi se da bi film trebalo da predstavlja baš to: neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te odredilo, zarazilo, pritislo, u čemu su sve emocije opasno izmešane. Ta prošlost ne sme da nas truje i zato je moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još uvek deluju, i sačuvati je kao najčistiju svest o nama samima, kao našu istoriju. 

Treba prihvatiti prošlost da bismo što svesnije živeli sadašnjost. Ta sirota škola koju karakterišu neznanje i šibanje, te teška i blesava obaveza da se uvek bude zajedno, u povorkama, na paradama, u crkvi, u bioskopu, na zborovima, da bismo pevali hvalospeve i prdeli ustima; ta učmala usamljenost, utonula u snove o američkom filmu, ispunjena beskonačnim masturbiranjem u mlitavom očekivanju nekog događaja, izuzetnog i slavnog, koji mislimo da sigurno zaslužujemo zbog toga što imamo privilegiju da smo Italijani, i zbog plavog neba, pape, Dantea... Zar to nije naša istorija koja je već iza nas? Čini mi se da iz nje nismo još izašli, da još nismo potisnuli njenu senku.

Film je komičan, ličnosti i situacije su smešne, ali neki gledaoci "Amarkorda" su bili potreseni; možda zbog nostalgije za mladošću i stvarima koje su nam pripadale - nežnost, razumevanje, solidarnost - u jednom izgubljenom svetu u kome je lepo ponovo otkriti sebe. Prirodno je što sve to razneži i izmami uzdah, ali ostao mi je utisak da je u mikrokosmosu "Amarkorda" bilo i nečeg neodređeno odbojnog, čini mi se da je u ponekom njegovom kutku ono što zasmejava pomalo zaudaralo na ludnicu, a što bi trebalo da izazove nemir i nelagodnost koji bi nas naveli na razmišljanje.

Ali možda nam ne prija da osetimo nelagodnost, tegobu, odbojnost prema sopstvenom načinu življenja. Čini mi se da je to nepotrebno, jer smo možda ubeđeni da smo drugačiji ili da smo se promenili i da je fašizam bio samo jedan istorijski fenomen, period našeg života koji smo prespavali, sanjali i iz koga smo se na volšeban način ponovo rodili. Ovo neprekidno potiskivanje identiteta je jedno od naših osnovnih obeležja. Uvek odbacujemo samokritiku, odbijamo da objektivno procenimo sebe, gledamo stalno s druge strane, ne prihvatajući analizu i nova saznanja, i na sve to smo ponosni. Ne primećujemo da se tako prepuštamo biološkom potčinjavanju, autoritetu, dogmi, institucionalizovanim vrednostima, a pošto ni u njih nije prodrla svetlost kritičke distance, i dalje nas gledaju kao poslušnu decu, uvek spremnu da prihvate opasne i ponižavajuće avanture. Možda je ovo što govorim konfuzno i brzopleto, a zbog nepreciznosti ponekad i nelojalno; ali nema sumnje da je to stara priča s kojom se treba suočiti i razjasniti je."

*

(Prekucano iz knjige "Napraviti film"; Federika Felinija, str. 117-121, prevod sa italijanskog Milena Krstić, objavio Institut za film, 1991. Scene iz filma preuzete sa filmgrab.com)

"Toliko knjiga, tako malo vremena!"*

Atlantis Books, Santorini, letos.

* (Citat, Frenk Zapa)

To je to. 

Neću uspeti da pročitam sve knjige koje posedujem.

Ova misao je od nejasne slutnje (uglavnom se javlja kada se nađem na vratima omiljene knjižare >>) prešla u okamenjenu činjenicu dok sam premetao knjige po policama a foldere po hard disku, trošeći vreme na samoobmanu da je moguće osmisliti sistem uz pomoć kojeg ću lakše doći do nepročitanih knjiga koje su "u drugom planu" (naslagane iza prvog reda, horizontalno, hrbat ka spolja), kao i onih koje su iza njih (licem ka spolja, leđa uz zid biblioteke). Samoobmana je trajala koliko čitanje stotinak dobro napisanih stranica, i to vreme sam možda mogao da uložim i u popunjavanje tiketa koji bi mi omogućio kupovinu prostora u kojem bih imao bolji pregled knjiga. Ipak, to ne bi uticalo na početnu činjenicu zato što nije problem u prostoru već količini.

(Sa folderima je lako. 

Ukoliko znaš šta tražiš.)

Egzaktna matematika pokazuje da ipak postoji teoretska šansa. Ukoliko bih čitao knjigu-na-dan, možda bih i stigao sve, a u okvirima prosečnog životnog veka muškarca u Srbiji (ne osvrći se na to da se taj broj umanjuje iz godine u godinu). To bi, istovremeno, značilo da do kraja života ne unesem nijednu novu knjigu u stan što je verovatno koliko i da se u narednih deset godina izmisli i napravi vremeplov ili da ugradim neki Automan plug-in (sećaš se, on je čitao baš brzo!) Ideja anti-biblioteke Umberta Eka, te činjenica da Japanci imaju i reč-kovanicu kojom imenuju želju za posedovanjem više knjiga nego što je moguće pročitati za života (Cundoku) - nisu utešne.

Prebrojao sam opcije koje su mi na raspolaganju. 

1. Prestani da se osećaš loše kada odustaješ od knjige sa kojom se ne razumeš, a pre kraja. Šo (ili je to bio Tven?) svojevremeno je zabeležio da "svaka knjiga ima nešto dobro u sebi - kraj", ali ja za taj kraj više nemam vremena. Prvih dvadesetak odustajanja mi je bilo čudno. Onda sam se setio profesora sa FDU koji je tvrdio da je deset minuta filma dovoljno da bi se znalo i prepoznalo da li je film vredan našeg vremena ili ne.

2. Ugradi veći broj filtera za izbor, poslušaj Tomasa Eriksena. Jedna preporuka ponekad nije dovoljna. Preporuka + nezavisni prikaz - možda . "Trojica su već društvo", još je bolje ako treći stiže od osobe sa kojom se razumeš, ali se najčešće ne slažeš. Pažljiv izbor je majka kućnog budžeta.

(Kad smo kod filtera - prestani da pušiš. Vudi Alen tvrdi da ćemo time dobiti još nekih sedam dana i da će tokom tih sedam dana padati kiša, tako da će biti idealno za čitanje, u sedam dana mogu da stanu 2-3 solidne knjige.)

3. Kupi knjižaru. Iako ne pomaže u rešavanju problema, pretočićeš čežnju za čitanjem u "to mi je posao". Ako je knjižara na moru, još bolje. (videti fotografiju)

I to je to.

*

Nisam ove godine pisao na blogu o svim knjigama koje su zaslužile preporuku.
Neke zaslužuju još jednu.

Koristim priliku: počinje vreme darivanja, a drugari iz Beopolisa su i ove godine pokrenuli već tradicionalnu akciju druženja sa knjigama i popustima 'Praznici sa prijateljima' >>

(Gde je >>, tu je link!)

Aleksej Slapovski - "Antiapsurd" >> (Logos, 2007.)

Vilijam Barouz - "Razgovori" (LOM, 2018.) 

Vladimir Sorokin - "Manaraga" >> (Geopoetika, 2018.)

Vladimir Tasić - "Udaranje televizora" (Adresa, 2009.)

Gabrijel Garsija Markes - "S puta po Istočnoj Evropi" >> (Sezam Book, 2018.) 

Eduardo Galeano - "Knjiga zagrljaja" >> (Službeni Glasnik, 2017.) (obavezno)

Zoran Paunović - "Doba heroja" (Geopoetika, 2018.)

Ivana Đilas - "Kuća" >> (Booka, 2018.)

Jevgenij Vodolazkin - "Avijatičar" (Službeni glasnik, 2018.)

Juval Noa Harari - "Homo Deus" >> (Laguna, 2018.)

Kristian Novak - "Črna mati zemla" >> (KR Rašić, 2017.)

Lešek Kolakovski - "Da li je Gospod Bog srećan" (Alef/Gradac, 2013.)

Mehmed Begić - "Pisma iz Paname" >> (Red Box, 2018.) 

Milan Trpković - "U dalekom svetu običnih ljudi" (Čarobna knjiga, 2018.)

Paolo Sorentino - "Nevažne tačke gledišta" >> (Booka, 2018.)

Paul Morley - "The Age of Bowie" (Gallery Books, 2016.) (obavezno)

Radivoj Radić - "Klio se stidi" (Evoluta, 2016.)

Rajko Grlić - "Neispričane priče" (Laguna, 2018.) (odlomak iz knjige >>)

Ted Čang - "Priče tvog života" (Booka, 2016.)

Timoti Snajder, "O tiraniji (dvadeset pouka iz dvadesetog veka)" (Dosije, 2018.)

Džonatan Frenzen - "Korekcije" (Dereta, 2015.) 

Džon Kenedi Tul - "Zavera budala" (Clio, 2015.)

Džon Fauls - "Čarobnjak" (AED, 2014)

Sad - ti. 

Otežaj mi buduće izbore.

*


Koristan tekst: 
Zašto je dobro okružiti se knjigama koje nećete pročitati (Fast Company >>)

Gabrijel Garsija Markes: "S puta po istočnoj Evropi"

"Gvozdena zavesa nije zavesa niti je od gvožđa. 

Ona je rampa s motkom ofarbano crveno-belo 

kao reklame za frizerske salone."

(GGM, početak knjige, ulazak u Istočnu Nemačku)

Neophodno je znati nekoliko stvari pre no što se krene na put u društvu mladog novinara iz Kolumbije i njegovih prijatelja ka granici Istočne Nemačke, a zatim preko Čehoslovačke i Poljske do Sovjetskog Saveza i Mađarske 1957.  godine. 

Gabrijel Garsija je u tim danima još uvek 'samo' novinar, udaljen gotovo deceniju od pisanja prvih poglavlja "100 godina samoće". Magični realizam još uvek nije zaposeo njegovu dušu i tokom života u Evropi ga je, zapravo, zanimalo nešto drugo - a to je mogućnost stvaranja komunističkog društva, što nije za čuditi ukoliko imamo u vidu tadašnje stanje u njegovoj domovini. Predsednik Kolumbije Rohas Pinilja je upravo bio zbačen sa vlasti i odmenjen vojnom huntom, SSSR je započeo proces destaljinizacije, intervencija u Mađarskoj je upravo bila završena.

Markes je po opredeljenju bio komunista od rane mladosti (što je takođe važno za razumevanje ove knjige) i ovo putovanje je donekle bila i njegova potraga za magijom, odnosno dokazima da komunizam može da funkcioniše kao model državnog uređenja. Ipak, iza zavese je zatekao ne magični realizam već surovu realnost, ali kao ozbiljan novinar nije ustuknuo, već je počeo da beleži ono što vidi i promišlja uzroke i posledice.

Treća (manje važna, ali ipak...) činjenica je da su ovi eseji pisani za novine, odnosno Markes nije razmišljao da će se ikada skupiti u celinu i biti objavljeni kao knjiga. "S puta po Istočnoj Evropi" je objavljena tek 1983. - nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost i kada je svaka njegova reč dobila novu tržišnu vrednost a Markes je ovu knjigu u intervjuima nazivao piratizovanom, zato što je objavljena u ovom formatu mimo njegove volje. Ipak, kada je dobio priliku da interveniše na sadržaju "nije promenio ni reč", već je dodao i prvobitno neuvrštene tekstove iz istočne Evrope, svestan da su eseji dobri i da je u njima, ne malo puta, jasno sagledavao budućnost svake od ovih država.

Sad možemo da se upustimo u čitanje.
Da ne bih prepričavao njegove priče, prekucaću nekoliko fragmenata.
Izbor fragmenata će biti težak, zato što je svaka priča izuzetna, a eseji o Mađarskoj i Moskvi ("Najveće selo na svetu") su verovatno najbriljantniji delovi knjige.

*
(Istočna Nemačka)

"Naš prvi susret s proletarijatom istočnog sveta dogodio se sasvim neočekivano (...) Nikada neću zaboraviti ulazak u taj restoran, Imao sam utisak da sam se razbio o jednu stvarnost za koju nisam bio spreman (...) Nikada dotad nisam video toliku količinu patetike u jednom tako jednostavnom činu svakodnevnog života kao što je doručak. Stotinu muškaraca i žena ucveljenih lica, u ofucanoj odeći, jeli su obilate količine krompira i mesa i prženih jaja u potmulom ljudskom žamoru i u prostoriji prepunoj dima.

Naš ulazak je presekao žamor. Novonastaloj napetosti doprineli smo ja, gotovo nesvesan svojih brkova i svog crvenog sakoa na crne kvadrate, i Žaklin, svojim egzotičnim izgledom. Osećajući na koži stotinu skrivenih pogleda zaputili smo se u tišini koja je zavladala, prema jedinom slobodnom stolu pored izbledelog gramofona. Repertoar nam je bio blizak: mambo Peresa Prada, bolero Los Panćosa i, pre svega, ploče sa džezom.

Franko je proučavao goste s potištenim izrazom lica. Postoje trenuci kada se osećanja ne mogu prepričati niti objasniti. Ti ljudi su doručkovali ono što čini normalan ručak u ostatku Evrope, i to po bagatelnoj ceni. Ali oni su bili duboko nesrećni, ogorčeni, i jeli su bez trunke uživanja božanstven jutarnji obrok od mesa i prženih jaja.

Franko je popio poslednji gutljaj kafe i opipao bedra tražeći cigarete. Ali nije ih našao. Onda je ustao, sasvim očigledno krenuo ka najbližoj grupi i znacima zatražio cigaretu. U bučnom, kolektivnom ispoljavanju velikodušnosti jedva da sam uspeo da razaberem da su se to muškarci sa okolnih stolova utrkivali ko će pre da nam da kutiju šibica, cigarete i neotvorene paklice. Trenutak kasnije, srušivši se na zadnje sedište automobila koji je leteo prema Berlinu, Žaklin je izgovorila rečenicu za koju mislim da je bio jedini pravi komentar u tom trenutku: 

- Jadni ljudi."

*
(Fragment / Berlin (pre podizanja zida, prim. N)

"Što se dublje zalazi u Istočni Berlin, shvata se da postoji više razlika između dva sistema: reč je o dva suprotna mentaliteta s jedne i druge strane Brandenburške kapije. Retki netaknuti blokovi u istočnom sektoru još imaju oštećenja od artiljerije. Robne kuće su bedne, zaklonjene iza puškarnica postavljenih zbog bombardovanja i s robom lošeg dizajna i osrednjeg kvaliteta. Mogu se videti cele ulice s razrušenim zgradama na kojima je od gornjih spratova ostao samo okvir. Ljudi i dalje žive stisnuti na donjim spratovima, bez sanitarnih čvorova i tekuće vode, s rubljem koje se suši na prozorima kao u zabačenim delovima Napulja. Noću, umesto reklama koje preplavljuju bojama Zapadni Berlin, na istočnoj strani blista jedino crvena zvezda. Vrednost ovog mračnog grada je u tome što je on prava slika ekonomske stvarnosti zemlje. Osim Staljinovog bulevara.

Socijalistička replika procvatu Zapadnog Berlina je groteskni izgled Staljinovog bulevara kolosalnih razmera. On deluje deprimirajuće, kako zbog dimenzija tako zbog neukusa. Ne može se svariti zbog mešavine stilova, što odgovara arhitektonskom kriterijumu Moskve. Staljinov bulevar je ogromna panorama rezidencija što lične na kuće jadnih provincijskih bogataša, nagomilane jedna iznad druge, s neizmernim tonama mermera, s cvetnim kapitelima, životinjama, kamenim maskama i mučnim ulazima s kopijama grčkih statua napravljenim od armiranog betona.

Kriterijum onih koji su smislili ovu strašnu farsu je elementaran. Veličanstven Hitlerov bulevar bio je Unter Der Linden. Veličanstven bulevar socijalističkog Berlina - jeste Staljinov bulevar. U Zapadnom Berlinu podiže se grad za bogate, iste one koji su se pre rata sastajali u Unter Der Lindenu. Staljinov bulevar je rezidencija za 11.000 radnika. U njemu su restorani, bioskopi, kabarei, pozorišta, koji su svima pristupačni. Svaki od njih je dozlaboga nakinđuren (...) Nijedan radnik nigde na svetu, a po smešnoj ceni, ne živi bolje nego na Staljinovom bulevaru. Ali, spram 11.000 privilegovanih koji tu žive, postoji čitava masa ljudi nagomilanih u potkrovljima, koji razmišljaju - i to kažu otvoreno - da se novcem kojim su plaćene statue, mermer, pliš i ogledala mogao pristojno obnoviti ceo grad.

Izračunato je da bi Berlin, ukoliko izbije rat, odolevao dvadeset minuta. A ukoliko ne izbije, za pedeset, sto godina, kada jedan od ova dva sistema odnese prevagu, dva Berlina postaće jedinstven grad. Monstruozan trgovački vašar sačinjen od besplatnih uzoraka oba sistema."

*
(Fragment / U Staljinovom mauzoleju)

"Staljin je utonuo u san bez griže savesti. Ima jednostavno ordenje sa leve strane, kao tri pruge. Pošto ordenje ima male plave trake, koje se mešaju sa šinjelom, na prvi pogled stiče se utisak da nisu pruge već niz znakova. Morao sam da se napregnem da bih ih video. Zato znam da je šinjel iste teget boje kao i Lenjinovo odelo. Kosa - potpuno bela - deluje crveno pod svetlošću iz kovčega. Staljin ima živ, ljudski izraz, i nekakav podsmeh koji ne deluje kao obično grčenje mišića nego kao odraz određenog osećanja. Iz njegovog izraza izbija nekakvo ruganje. Sem podbratka, ništa ne odgovara njegovoj ličnosti. Ne izgleda kao medved. U kovčegu leži čovek spokojne inteligencije, dobar prijatelj, sa izvesnim smislom za humor. Telo je čvrsto, ali lagano, s nežnim dlačicama i brkovima koji jedva da su Staljinovi. Ništa me nije toliko impresioniralo kao finoća njegovih ruku, tankih i prozirnih noktiju. To su ruke žene."

*

Prekucano iz knjige "S puta po Istočnoj Evropi" (izdavač Sezambook, 2018, prevod sa španskog Biljana Isailović). Knjiga se može naći u "Beopolisu" >>

Korisni linkovi:

Izvod iz Markesove biografije, a iz vremena putovanja po Istočnoj Evropi >>

Intervju iz 1983, a u vezi sa komunizmom i ovom knjigom >> 

*

Mehmed Begić: "Pisma iz Paname" [emisija]

Ovih dana u knjižare stiže nova knjiga Mehmeda Begića – 

"Pisma iz Paname -  detektivski jazz".

Neka te podnaslov ne zavede, zato što ovo nije samo knjiga o džezu - ali sve jeste džez: 

puna je 'killer joe' rifova, sinkopa iz života, ličnih priča iza scene i velikih priča na sceni, puna oda improvizacijama i onima koji jure slobodu i nalaze ljubav - svirajući, putujući, promatrajući svet, pišući o tom svetu, poput Mehmeda.

Ova knjiga jeste džez i zato što se u njoj preklapaju i zajedno sviraju lične priče, ljuti džezeri, ali i Koen, Kalahan, Berouz, Morphine, Lu Rid, Džo Stramer. 

Emisija "Pisma iz Paname" je nastajala nedeljama. 
Meša mi je hrabro prepustio izbor fragmenata :), birao i slao muziku, ja sam se zabavljao jureći i birajući šumove, miksovao, seckao, prevrtao raspored... rezultat je pred tobom.

U 'najdužem trejleru za jednu knjigu u novijoj istoriji Balkana' pridružili su nam se i Berouz, Smog, Elvis Prisli, Tim Hardin, Majls Dejvis, Ben Alison, The Jazztet, Nina Simon, Lenard Koen, Koltrejn i Kajl Istvud.

"Pisma iz Paname" je objavila izdavačka kuća RedBox. 
Knjiga je u sredu stigla i na Sajam.

Damir Šodan na koricama knjige, pored ostalog, kaže:

"... jednostavno ne znam da li u regionu ili šire danas uopće postoji pjesnik koji je kadar tako alkemičarski vješto kao Mehmed Begić pretočiti muziku u tekst. Zato zavirite slobodno u maniru free jazzera u poštanski sandučić svoje nove lektire i bez oklijevanja pružite ruku, jer Pisma iz Paname nisu dužnički račun, već poziv na avanturu."

Evo audio-poziva:

Juval Noa Harari: "Homo Deus" (Kratka istorija sutrašnjice)

Da li je besmrtnost sledeći (ostvarivi) cilj čovečanstva?

Da li smo počeli da razmišljamo o humanijem odnosu prema životinjama zato što smo, zapravo, uplašeni kako će nas, obične ljude uskoro tretirati nova, viša rasa ljudi čijim će krvotokom plutati nano-roboti i brinuti o zdravlju i dugovečnosti svojih domaćina?

Da li je strašnije to što će ljude u mnogim poslovima odmeniti roboti, ili to što će samim tim većina ljudi postati suvišna i nevažna sistemu, kojem više neće biti potrebni ni vojnici već nekoliko spretnih i dobro obučenih inženjera i hakera?

Gde se završava polje delovanja nauke, a šta ostaje polje delovanja vere, odnosno morala? 

Na kakvim iskušenjima se nalazi humanizam i da li će ga uskoro odmeniti tehhnohumanizam ili će prevladati vera u podatke? 

Imamo li slobodnu volju ili nama rukovode algoritmi (neki sada potpuno beskorisni) koje smo razvijali desetinama hiljada godina?

Teška pitanja?

Knjiga u kojoj se bavio istorijom ljudskog roda ("Sapiens" >>) je druga najvažnija knjiga koju sam pročitao u životu (na prvom mestu će uvek biti Seganov "Kosmos"). 

I koliko je u toj knjizi briljatno razložio sedamdeset hiljada godina istorije ljudskog roda na jasne mehanizme, uzroke, algoritme (i zablude), toliko se novom knjigom hrabro upustio u promišljanje budućnosti (koju ćemo doživeti) ne baveći se letećim automobilima, superbrzim internetom ili osvajanjem Marsa - već onim što je u nama i što je do nas a što će budućnost učiniti i blistavom i strašnom, zavisi od vašeg ugla gledanja, odnosno strane na kojoj ćete se naći.

Harari je fantastičan narator i vodič koji će vas sa lakoćom uzeti za obe ruke i voditi kroz lavirint kompleksniji od matične ploče dok vam izlaže svoju viziju budućnosti ljudskog roda. Čak i kada budete želeli da polemišete sa njim, imaćete pred sobom jasno izložene argumente (i dokaze, kada su dostupni), što produžava vreme potrebno za čitanje ove knjige te čini da i mnogo dana nakon što je odložite na policu nastavljate da polemišete sa njim, ili počnete da uočavate dokaze da je sve vreme u pravu, jer sve se već dešava.

Neću više da ti kradem vreme.
Pred tobom je pet stotina stranica fantastičnog putovanja kroz istoriju, sadašnjost i budućnost ljudske vrste.

Uvodnih trideset strane je dostupno za čitanje ovde >>

p.s. Knjiga se može kupiti u Beopolisu >>, u kojem sutra počinje Mali Sajam knjiga, pun naslova i popusta.



.

Ivana Đilas: "Kuća" [preporuka k'o kuća :]

(Ne bi bilo u redu na početku prećutati da je Ivana stara prijateljica i saborac, te jedina osoba na planeti koja nam svake godine pošalje lepu, pravu, veliku, štampanu čestitku za Novu godinu na adresu naše kuće. Štaviše, u vreme kada je otišla da sebi stvara novu kuću u drugoj državi - njena beogradska kuća je jedno vreme bila naše sklonište. Sve to me nije učinilo manje strogim kada sam čitao rukopis 'Kuće'. Učinilo me srećnim - zato što poznajem osobu koja je napisala ovakvu knjigu.)

Izaći pred publiku bez trunke šminke i glasno reći: "Ja sam probala i nisam uspela!" je izuzetno težak zadatak. Većina će u drugoj rečenici početi da nabraja razloge neuspeha i da prebacuje krivicu na druge, sistem, državu, vreme; drugi će čekati saosećanje publike i zarad toga briznuti u plač; treći će na scenu poslati izmišljenog junaka ili metaforu; četvrti će odustati nakon što rasvetljivač uperi snop svetla ka pozornici. Ivana je izašla pred publiku, saopštila da plan nije uspeo a zatim se posvetila vivisekciji tog neuspeha i njegovih faza (zato što neuspesi, kao ni uspesi nisu stvar trenutka već zahtevaju vreme), pričajući o njemu neuvijeno, jasnim jezikom, mešajući gorko, slano i slatko, izazivajući čak u nekim trenucima i osmeh, što je moć koju uglavnom imaju pripovedači koji su priču proživeli.

"Kuća" je, ukratko, priča o kući. 
Možemo tu kuću posmatrati kao metaforu onoga što uradimo zato želimo da posedujemo svoje mesto; priču o precenjivanju sposobnosti jedne generacije koja je poverovala da može svojim rukama i glavama da se izbori za svoja četiri zida; a zatim se suočava sa činjenicom da se zaletela i da mora da se preda - ali ova kuća nije (samo) metaforična.
Ona je stvarna, sa sve trešnjom u bašti i dečijom kućicom na njoj, nesređenom ogradom, slikama na zidovima, igračkama po podu i cenom, odnosno ratom koja pritiska njene temelje, sve ukućani ne budu prisiljeni da se iz nje isele. 

Prepričavati borbu ove male porodice sa tom kućom i onim što se mora uraditi da bi se ta borba završila koliko-toliko časnim porazom bi bilo pogrešno. 

U skladu sa temom, ponašaću se kao agenti za nekretnine.
Mogu da Vam kažem da je 'Kuća' izuzetno dobro sagrađena: čvrstog temelja i pametnog tlocrta u kojem se ne gubi ni centimetar prostora; raspored priče-soba je takav da ćete moći da uživate u suncu i dnevnom svetlu, a tu su i male, polumračne ostave u kojima možete biti 'na ti' sa autorkom koja se neće ustručavati da vam iskreno saopšti šta je sve žulja i muči; prozori su toliko veliki da možete viriti u njihov život i posmatrati suočavanje sa porazom i traženjem izlaza. U kući ima dovoljno mesta da se udobno smestite u ugao i posmatrate život porodice koja se hvata u koštac sa raznim vrstama agenata za nekretnine; koja uči kako prodati kuću (ne)zainteresovanim kupcima različitih profila; koja se suočava sa zabrinutom familijom i brižnim prijateljima pred kojima taj poraz izgleda još strašnije, naročito o dečijim rođendanima; suočava sa mukama nenaplaćenih poslova i neplaćenih računa, sve dok ne budu prinuđeni da kuću napuste, bez obzira koliko su bili hrabri i mudri i bez obzira na to koliko energije je uloženo da se selidba spreči.

'Kuća' je ispričana brzim, živim i neposrednim jezikom dobre prijateljice koja vam neće prećutati ništa od važnih stvari i koja muku razlaže na delove izuzetno racionalno (Miljenko Jergović u osvrtu >> na knjigu s pravom tvrdi: "mužu i djetetu pristupa kao da proučava bakterije") - i iako ima priliku da igra za publiku, odnosno manipuliše dramom i patetikom, Ivana to ne čini - iako bi "Kuću" to verovatno učinilo još prodavanijom i omiljenijom, ali lošijom knjigom.

Konačno, ali ne i najmanje važno je ova knjiga napisana iz vizure slovenke, odnosno osobe koja je svoju novu domovinu prihvatila upravo tako: kao novu domovinu-sistem u kojoj autorka ima podjednaka prava i obaveze kao i svaki druga građanka te zemlje. Nema tragova pokušaja vađenja za situaciju u kojoj se našla na račun porekla, ili činjenice da je u tu igru ušla posle dvadesete godine života - što je svakako teža pozicija za građenje kuće. 

To ovu knjigu čini dodatno zanimljivom onima koji su ostali u Srbiji, i koji su verovali da će svoju kuću moći da sagrade i sačuvaju ovde. Možda tokom čitanja shvate koliko je energije, pameti i ljubavi potrebno da bi se uspelo i preživelo čak i tamo. A možda nakon čitanja shvatimo da je vreme da prestanemo da se nadamo da će ova naša ruševina od kuće ikada biti popravljena, da je vreme da spakujemo neophodno i preselimo se u onu kućicu na trešnji sa početka priče.
Tamo ćemo biti srećniji.

*

Đilasova :), bravo! 

p.s. Bilo bi nepravedno na kraju prećutati da je dizajn korica Ksenije Pantelić fantastičan i 5x bolji od korica slovenačkog izdanja.

p.p.s. Prvih dvadesetak stranica 'Kuće' dostupno je ovde (Booka) >> 

Bogdan Bogdanović: "O sreći u gradovima: o metodi Johnnie Walkera"

"Saradnju na projektovanju Novog Beograda, kao što je čitalac već naslutio, na vreme sam odbio. Ali, „besposlen pop i jariće krsti", tako bar kaže jedna stara srpska poslovica. Ispalo je, u mom slučaju, da je ,,pop" sam sebi zadavao istraživačke zadatke, pa je bilo dana kad sam kao od šale umeo propešačiti i koju desetinu kilometara s kraja na kraj tada već prilično rasutog Beograda. Tragao sam za dečačkim uspomenama, krstario sam i po manje poznatim delovima grada i otkrivao, ili ponovo otkrivao, doduše u ubogom, oronulom, posleratnom stanju, mnoge poluzaboravljene zanimljivosti. Išao sam u lov i na jedva primetne urbanološke šljokice, u najboljem uverenju da se prema načelu pars pro toto mnogo šta o gradu, o njegovom životnom elanu, o karakteru, o njegovoj ličnosti, a pomalo i o budućnosti može naslutiti čak i na osnovu najbeznačajnijih mrvica gradskih pojava. Upuštao sam se, dakle, u strasne istraživačke ekspedicije i uživao u neočekivanim otkrićima. 

Što se metode tiče, i o tome koja reč! Bila je to, pre svega, metoda Johnnie Walkera – bar što se nogu tiče. A pomalo je bila i metoda Mister Pickwicka, ukoliko se u obzir uzme „istraživačka" istrajnost poduhvata. Inače, tu srećno udvojenu metodu ne samo da sam preporučivao studentima, već sam neretko i njih pozivao u svoje filozofske šetnje. Vukao sam ih sa sobom sve dok ne bismo solidarno spali s nogu. Držao sam se tog načela, kojeg se i dandanas nisam odrekao, čak ni ovde u Beču, i to još na izmaku svoje osme životne decenije. Naime, ubeđen sam da se pravi grad, na pravi način može pročitati samo peške, potpeticama, takoreći. 

Cilj tih pešačkih seminara bio je: naučiti gledati oko sebe, naučiti videti grad (što nije baš jednostavno), udahnuti ga, čuti i saslušati, dodirnuti. Jednom rečju, obuhvatiti ga svim čulima u punom sadejstvu ličnih slobodnih asocijacija. Bio sam tada samo asistent ili možda tek asistent-pripravnik. Ali, imao sam širokogrudog profesora. Stari gospodin, bivši pariški đak, bio je potpuno svestan da se sistemi ideja, pa i fondovi znanja, bar u našem poslu, menjaju brže no što to mnogi neprikosnoveni znalci umeju primetiti. Bio sam dočekan rečima koje su odzvanjale kao najlepša muzika: ,,Ja Vas, verovatno, i neću bogzna čemu poučiti, ali Vas zacelo ni u čemu neću sputavati!" Vrhunac profesorske mudrosti, dakako.

Treba li reći da sam svesrdno koristio slobodu koja mi je bila data. Vodao sam studente s kraja na kraj grada, zavlačio ih u skrivene i njima uglavnom nepoznate gradske budžake, uvlačio ih čak i u podrume i gradsko podzemlje, ispentravao ih na krovove. Lutali smo do iznemoglosti po periferijskim i od boga zaboravljenim sokacima i ćorsokacima, divili se uvrnutoj mašti arhitekata-naivaca, dakle samih vlasnika, odnosno korisnika, koji su svoje graditeljske snove ponekad svojeručno preobražavali u čudesne oblike i ukrase ubogih udžerica. Zalazili smo i u periferijske birtije i nagvaždali sa „oriđinalima" u kojima Beograd nikad nije oskudevao. Otpočinjale su visokoparne debate o gradu, o gradovima, o čoveku u gradu, o ljudskoj sudbini i ljudskoj sreći. Ćaskalo se i o lošem, vrlo lošem saobraćaju, a ponekad i o četvoronožnim gradskim stanovnicima: psima, mačkama i pacovima, a zaobilazile su se obostrano, i vrlo vešto, političke teme. 

Mladi Pickwickovci, jedva nešto mlađi od mene i željni da što bolje obuhvate grad i da ga na svoj način shvate i opišu, neumorno su zapisivali, crtali, i trudili se da ponešto proanaliziraju, onako s nogu, na licu mesta. Njihovo viđenje grada po pravilu se preobraćalo u romansiranje, ali ja ih nisam zaustavljao – naprotiv. Uostalom, rezultat je bio manje važan, važna je bila metoda. Svi su pred sobom imali turističke planove Beograda, u ono vreme lako dostupne i sasvim jeftine, jer turista ionako nije bilo, pa se po tim planovima moglo do mile volje zapisivati, crtati, šarati. Šta? Pa, recimo, po slobodnom izboru sve i svašta, ali obavezno ipak ponešto od gradske stvarnosti preuzeto i na sopstveni način protumačeno. Strpljivi mladi istraživači nepoznatog kontinenta, zvanog „grad", izmišljali su svakovrsne znake i matrakuke, praveći postepeno svoje lične emotivne i „mentalne mape" Beograda. A kad bi se, posle nekoliko ekspedicija, dobro zabrljali turistički planovi, tad bismo, u jednoj podrumskoj prostoriji Arhitektonskog fakulteta, pravili male interne izložbe i o svemu dugo razgovarali.

,,Pa, eto", rekao bih pokazujući na gomile iscrtanih hijeroglifa, okačenih o zidove školskog podruma, ,,eto, Grad nam se, kao i Svet, nudi u šiframa i sav je, takoreći, ispisan ,kartezijanskim đavolčićima', kako ih je nazvao E. T. A. Hoffmann!" Ne znam, doduše, da li su uspeli da povežu Descartesa i pisca Krcka Oraščića, ali da im se neobičan izraz svideo – bilo je više no očigledno.
Kad sam početkom šezdesetih otpočeo sa katedarskom nastavom, posvetio sam se teoriji, a predmet koji sam uveo u život, nazvao sam – urbanologija. Želeo sam da ga i samim nazivom odvojim od praktičnog urbanizma, koji je u ondašnjim uslovima uveliko bio bratski hobby tehnokrata, političara i ideologa. A ja sam imao predobrih razloga da što neprimetnije iščeznem iz njihovog vidokruga. Fakultetski savet je pridodao još i podnaslov istorija i teorija grada, a bilo je predloga da se novi predmet proglasi i za filozofiju grada, ne bi li mi pripomogli, kao gostujući nastavnici, i neki tadašnji istaknuti beogradski filozofi-marksisti. Velika je zamisao, srećom, uskoro otišla u zaborav.

Suvišno je pominjati da svoj predmet, bez obzira na respektabilan naziv, nisam pribrajao ni jednoj naučnoj grani. Jednostavno nisam znao kojoj bi se i kakvoj dao pripojiti. Neka idealna nauka o gradu niti postoji, niti može postojati, kao što ne može postojati ni globalna nauka koja bi čoveka prikazala i rastumačila u potpunosti, počev od hromozoma pa sve do njegovih moralnih (ili amoralnih) fantazmi. Kako sam u ono vreme još uvek voleo da se prepuštam čarolijama reči i često im dozvoljavao da me povedu kud žele, nesuđena urbanologija je učas postala neka vrsta urbano-poetike. Davno je, međutim, rečeno da na jednu dobru poemu dolazi bar stotinu još boljih poetika. Ako Voltaireov sarkazam pokušamo da shvatimo kao stvarno pravilo, moglo bi se onda postaviti pitanje koliko bi tek stotina poetika zaslužilo poetsko čudo zvano grad tamo gde grada i gradske poezije još ima.

Na izmaku šezdesetih studenti su već pretežno bili gradska, pa i velegradska deca. Umeli su da se služe i sofistikovanijom literaturom, pisali su promućurne školske eseje i bogato ih ilustrovali svojeručnim crtežima. Pošto su dosta putovali i svašta već videli, mogao sam ih navoditi i na složenija uhađanja gradskih pojava. Uz generalno uputstvo da nikad i nikako ne gube iz vida prednosti blagorodne metode našeg dragog Johnnie Walkera. I, razume se, da ne zaborave ni na šaljivu akribiju uvaženog Mister Pickwicka. Podsticao sam ih da na šarenim stovarištima ovog sveta potraže svoje gradove i da u njima, kao u ogledalu, pokušaju da naslute sopstvene obrise. I obratno, da u sebi potraže odbleske univerzalnog Grada čovekovog. Navodio sam ih, dosta spretno, da se s vremena na vreme malo i zabrinu za sudbinu pojedinih gradova i za sudbinu grada uopšte. Najzad, i za sudbinu načela gradskosti (urbaniteta) koje u sebi, pretpostavljam, još uvek svi nosimo. Ekologija je sve više postajala tema dana a sve jasniji nagoveštaji strašnog sna o obzidanoj planeti Zemlji mogli su se već prihvatiti kao realno proročanstvo. Čemu je, u takvoj situaciji, trebalo poučiti studente? Čemu drugom do da između prošlosti i budućnosti uživaju u lepoti i mudrosti tradicionalnih gradova dok ih još ima; da uživaju za svoj račun i prema sopstvenim merilima... „Jer, svako ima pravo na sopstvenu urbano-poetiku", dodavao bih, ,,pa i na sopstvenu urbano-erotiku, malo morbidnu nauku o zakasneloj ljubavi, budući da gradove treba umeti voleti i onda kad već evidentno nestaju iz našeg vidokruga!"

*

Iz knjige "O sreći u gradovima", izdanje Prosveta, 2007.
Kupljena u "Geci Konu" prošlog leta za 120 dinara.