Samos: mogućnost osame

Odavno naučeni da u paket-aranžmane ne možemo spakovati sve želje i da će u paketu biti stvari koje će nas žuljati poput kamenčića u patikama na plaži - ove godine biramo ostrvo na kojem do sada, izgleda, nije bio niko od prijatelja te neophodne informacije sakupljamo sa (polu)proverenih izvora; koristimo (konačnu uvedenu!) mogućnost kupovine samo avio-karata za čarter-let; smeštaj tražimo preko Bookinga danima (i tako zapravo upoznajemo celo ostrvo unapred), auto iznajmljujemo na trećem mestu, šture vesti o požaru koji je izbio dva dana pre našeg dolaska skupljam od onih koji ga posmatraju sa turske strane (1.6 km razdaljine), prevodim uz pomoć Googlea, 
ugašen, 
idemo.

To je ovde.

Premalo spavamo, slećemo u rano jutro i to čini da prvi dan liči na snoviđenje: od nespavanja, leta i pomeranja sata vreme se odmah raspalo i postalo nevažno. Dočekuje nas (te danima prati i nakon svega ispraća) vetar koji duva u svim pravcima i koji je nežniji prema južnoj obali ostrva; automobil nas čeka na dogovorenom mestu sa "ključevima ispod otirača" (to se dogovorite unapred, tu ćete ga i ostaviti na kraju boravka), tumaramo gradićem u vreme kada su otvorene samo retke pekare; more kod Ireona hladno ali prijatno, u podne silazimo na Balos ispod sela Koumeika i ulazimo u sobu sa terasom iznad talasa.

Panorama je nezaboravna.

Kao i spavanje uz talase, zbog toga smo i birali Amfilisos apartmane.

Klik za uvećanje, pogled sa terase Amfilisosa

Amfilisos >> koji smo izabrali za smeštaj je neverovatno prijatan: sobe su prihvatljivo male i dobro opremljene (i nemaju TV), wi-fi radi neobično dobro, draga Georgia svakog jutra predstavlja šta je njena porodica pripremila za doručak (uvek je drugačiji, domaće pite su mamin specijal i nenormalno su dobre), plaža ispred je taman za jutarnje kupanje a na 500 metara od Amfilisosa je divan mali zaliv sa pećinama u kojima se krijemo od sunca sve do ranog popodneva.

U samom naselju nema prodavnica: tri prebrojane taverne, dva bara (od kojih u jednom uveče sviraju uživo sasvim pristojni funk-jazz), jedan pekar koji svakog jutra stiže do sela i prodaje peciva direktno iz kamioneta. Meden agan, ili ničeg previše, dakle.

Seoce koje smo izabrali kao bazu jeste skrajnuto u odnosu na glavne drumove i naizgled je na neprikladnom mestu za istraživanje celog ostrva, ali su naredni dani pokazali da je Aleksandra bila potpuno u pravu kada ga je birala, jer takav spoj mira, plaže i smeštaja nismo našli otkrivajući deo po deo ostrva, koje je dovoljno malo da na njemu ništa nije daleko (nakon, recimo, 2000 kilometara koje smo na Kritu prešli za 12 dana :)

Nekoliko kilometara vožnje otkriva dva naselja krcata prodavnicama i tavernama – Ormos Maratokampos i Kampou Maratokampos (ima i pristojnu plažu), iza kojeg se krije odlična, uglavnom peščana Votsalakia, dovoljno duga da svako može da se osami, čak i ispod velikog bora u dnu plaže ispod kojeg gotovo nikad nema nikoga, kada god došli (ponekad se prepodne zabodu dva penzionera, odu pre ručka :)
U peščanom plićaku koji traje više desetina metara nema gužve.

Nešto dalje je Limnionas, prijatan zaliv bez vetra u kojem se nalazi i "Taverna at the End of the World".

Klik za uvećanje, plaža Balos.

Do severne strane ostrva: dvadesetak kilometara po zavojitom putu jeste četrdeset minuta vožnje ali su putevi u sasvim dobrom stanju. Karlovasi ne nudi mnogo (i nema Body Shop prodavnicu iako mapa Here aplikacije tvrdi suprotno, prodavnica se nalazi u Vatiju), dok je plaža na 2-3 kilometra ka severu potpuni surferski raj i ne priziva na kupanje.

Kokari je verovatno i najlepše mesto na ostrvu: deo sa tavernama je izuzetno prijatan, cene uglavnom ujednačene, izbor raznovrstan, mačaka ima više nego na Rodosu, plaža je za one koje vole talase.

Glavni grad, Vati je uglavnom pust i tih. Sporadično otvorene prodavnice, tišina, totalna fjaka.

Iz jednog kafića na obali mora čuje se Destroyer, "Downtown". Tada shvatam da se iz kafića i taverni na čitavom ostrvu zapravo uglavnom i ne čuje muzika, što izuzetno prija.

Pošto je Samos  relativno mali (nešto veći od Lefkade, poređenja radi) i do zaliva Kerveli na istoku od glavnog grada nije teško stići (ali valja paziti na savete obe aplikacije za navigaciju: iGo i Here imaju snažno izraženu želju da nas provlače kroz ulice čija je širina takva da uvlačimo retrovizore i jedva prolazimo iako smo u malenom Hyundaiu i10). Kerveli otkriva bezobrazno dobro sređene kamene kuće i vile, koje krasi odmerenost a ne rasipništvo, dok je plaža u uvali pomalo prenapučena ali je voda izuzetno topla.

Kroz izmaglicu se vide planine Turske.

Obišli smo sve plaže do kojih se može doći automobilom, ne žurimo dok se kroz sumrak vraćamo na Balos u kojem se posle devet uveče ne čuje ništa osim vetra i talasa.

Zašto uopšte žuriti bilo gde.

*

Godinama skrajnut i manje popularan od mnogih drugih ostrva, Samos će još nekoliko godina biti izuzetno prijatno mesto za odmor, čiji su stanovnici izuzetno srdačni a nenametljivi i normalni, još uvek neumoreni od turista i nezaraženi idejom brzog profita.
Način na koji održavaju čistim i blistavim ono što imaju, odnos koji imaju prema gostima te konačno i ta tegla džema koju smo dobili na rastanku :) – preporučuju ga kao mesto ka kojem valja požuriti, dok ne postane popularno.

Korisne informacije/podsetnici:

• Dobre, manje posećene plaže: Balos (ispod Koumenike) i Votsalakia; obe na jugozapadu
• Pristojne plaže: Kampos Maratokampou, Limnionas (jugozapad); Avlakia i Tsamadou (sever ostrva, Tsamadou ima i deo za nudiste); Kerveli (istok).
• Nije važno videti/gužva: Potokaki beach (jug, pored Pitagoreona), Gagou (sever, iznad Vathija), Mykaki, Psili Amos (jugoistok).
• Raj za surfere: Potami (kod Karlovasija, sever), Kokkari Beach (sever)
• Ko ima čamac: Mikro Seitani i Megalo Seitani (sever), Paleohori (jugozapad)
• Ukoliko ste smešteni na jugo-zapadnom delu ostrva i vozite ka Pitagoreonu – birajte "gornji" put, preko Chore a ne Ireona. Po mapama – razlika u dužini je svega 1 km, ali je razlika u broju krivina primetna.
• Na Samosu nema previše benzinskih pumpi. Na potezu od Pitagoreona do Maratokamposa, na primer – svega 2 u funkciji. Cene benzina kreću se od 1.45 do 1.55.
• Vozite sporije i pre i posle naselja: lokalni zverovi su uglavnom nenaviknuti na saobraćaj, a vole da love po mraku u okolini naseljenih mesta.
• Koga zanima da se bavi istorijom Samosa, odnosno civilizacije – neka unapred proveri radno vreme Herinog hrama (ove godine – do 18h) i lokalnog Muzeja, te ponese kvalitetne cipele za penjanje do Pitagorine pećine.
• ... Ili sedi na usamljenu stenu kraj obale i gledaj u zvezde – možda shvatiš odakle Aristarhu ideja o heliocentričnom sistemu koju je nekih 2000 godina kasnije Kopernik vasrksao.
• Pronašli smo 1 (jedan) Lidl na samom izlazu iz Pitagoreona i to vam je to. Ostali marketi su manji, nešto skuplji i sasvim dobro snabdeveni.
• Ekskurzija ka Efesu/Turskoj postoji kao opcija, brodići voze svakog dana.

p.s. tekstovi o ostalim ostrvčićima i mestima Grčke na kojima smo do sada bili dostupni su ovde >>

p.p.s JOŠ fotografija sa Samosa (Aleksandrine) dostupno je ovde >>

Evia: neistraženi džin Egejskog mora

 “Ne pitaj šta nas je dovelo ovamo:

Možda pesma čije smo odjeke slušali cele zime.”

(Jovan Vava Hristić, “Brodski dnevnik”)

Tri proleća je ovo ostrvo bilo na listi onih ka kojima vredi “baciti obuću preko ograde”, kako bi to rekao Sandrar u onoj staroj pesmi. Odlagali smo taj put najpre u korist Piliona >>, zatim i Korčule >> Broj informacija o drugom najvećem ostrvu Grčke nije se u međuvremenu uvećavao: premalo prijatelja je stiglo do džina, još manje onih čijim preporukama odista verujemo (1 osoba). Istovremeno – broj onih koji znaju gde džin pliva prekriven zelenilom, vezan mostom za kopno već 2500 godina, lenjo ispružen od Piliona do Atine (dužina ostrva je oko 150 km) takođe se nije bitno menjao.

Dostupni komentari na Mreži uglavnom su se odnosili na Pefki i severni delić ostrva. Naknadno se pokazalo da je to isto kao kada bi tragajući za informacijama o Beogradu pronašli poneki red o - na primer - Konjarniku i njegovoj mikro-klimi. Naknadno se pokazalo i to da je moje sagledavanje Google mapa bilo optimistično a da je moje mapiranje plaža duž celog ostrva plan optimistične budale. Naravno da je sa severa ostrva moguće stići do centralnog i južnog dela, ali stotinak kilometara vožnje po ovom ostrvu zahteva i po više sati, jer su drumovi uglavnom uski i gadno zavojiti, a Nevena, odnosno GPS navigacija izuzetno raspoložena da nas vodi kroz gudure koje jesu kraće ali su i sporije.

No, Aleksandra i optimistična budala su oprali starog Clia, zamenili mu ulje, kaiševe i lamelu i hrabro se otisnuli niz drum. Oko 900 kilometara u jednom pravcu, uz usputno spavanje u Solunu u kojem cveta popust ljut, no o tome možda više kasnije.

Do ostrva je najlakše doći auto-putem od Soluna ka Atini. Skretanje desno pre Volosa, zatim u pravcu Lamije, pre koje se niz uski, zavojiti drum spuštate ka Glifi, seocetu iz kojeg trajekt svaka dva sata vozi ka Agiokamposu na ostrvu. Trajekt polazi na vreme i ima lepo dizajniranu krmu koju je uživanje gledati kako odlazi od doka dok se poslednjom krivinom sjurujete ka selu, u kojem ćete provesti prijatna dva sata čekajući narednu vožnju na obližnoj plaži neverovatno mirne, prijatne i bistre vode.

Konačno: Evia.

Zrikavci koji se bude u tačno osam sati i sedam minuta i sviraju sve do deset uveče; borovina... borovina... borovina; neverovatno prijatna voda čak i u danima velikih talasa; vetra uglavnom dovoljno da razduva vrućinu (večeri umeju da budu sparne); opušteni i fini domaćini koji se očigledno još uvek navikavaju da turisti mogu imati prohteve nešto kompleksnije zahteve no grčki penzioneri privučeni lekovitim izvorima Edipsosa; ostrvo stotina kilometara drumova raznih širina i kvaliteta, isprepletanih kao linije na dlanu, nabubrelih od vrućine poput prstiju nakon previše vremena u vodi.

Evia je ostrvo koje ispunjava raznorodna očekivanja: onih iscrpljenih duhom, celogodišnjim radom (ili godinama) koji će svakog jutra izneti stolicu i suncobran na najbliže parče obale i tu provesti naredne dane - i biće im lepo - ali ima šta da pokaže i onima koji su čuli da se lepše plaže kriju na istoku i jugu ostrva i koji će, još uvek mladi auspuhom i zavedeni retkim fotografijama udaljenih plaža nekoliko dana odmora provesti jureći trideset po podnevnom suncu nadajući se da se iza naredne okuke krije netaknuti, nefotografisani raj. U tim potragama će se pojaviti nekoliko tačaka na kojima je sasvim lepo, a mnogo su bliže apartmanu, i nakon nekoliko dana će potrage prestati.

Mi smo, naravno, bili od ove druge sorte. Iza nas je gotovo hiljadu pređenih kilometara po ostrvu za 12-13 dana + odlazak brodićem do Lichadonisie, petnaestak overenih plaža, sada već izuzetno poznavanje raspoređenosti benzinskih pumpi (cena varira od 1.55 do 1.85 EUR/Litar) i rupa koje vrebaju čak i na glavnom drumu.

(Dakle, naredni redovi odnose se na gornju polovinu ostrva.)

Ukoliko vam je baza na severu ili severo-zapadu ostrva (toga najviše ima u ponudi na booking.com) - malo vožnje (45-60 minuta!) može vas ipak dovesti do nekoliko mesta sasvim prijatnih i za nas jonskim morem razmaženih.

Lichadonisia, sa goevia.com

Najpre – Lichadonisia: peščana plaža na ostrvčiću udaljenom deset minuta vožnje čamcem (5 EUR po osobi, plaća se pri povratku) od Kavosa, najzapadnije tačke na severnom delu. Prospekti kažu “Sejšeli Grčke”, a da li lažu znaćemo kada jednom stignemo na Sejšele. Kako god, Lichadonisia je verovatno najgužovitije mesto koje ćete pronaći na ostrvu: čamci dolaze na pola sata i iskrcavaju turiste, broj ležaljki i suncobrana je ograničen (a gotovo niko ih ne donosi sa sobom, takav je valjda red i običaj), cene u kafiću na obali su pristojne a more prijatno, prijatno, prijatno, nimalo hladno. Na ostatku stenovitih ostvrčića je kamenjar i nekoliko ruiniranih ribarskih kućica, te lokalna atrakcija – morska foka do koje će vas čamdžija odvesti, ugasiti motor i ućutkati, sve dok foka ne izviri iz vode.

Lichadonisia, sa čamca.

Drugo, teško otkriveno ali vredno traganja mesto je uvala na samom kraju plaže kod sela Fragkaki. Za razliku od ostatka istočne obale, na ovoj tački su talasi prihvatljivo mali (odnosno – nepodnošljivo mali za ljubitelja skakanja u iste), šljunak fino izvajan a ljudi gotovo i da nema. Odmah preko brega je i nešto popularnija (cca. 1 par na deset metara, nešto “klupica” u nizu, više taverni i talasa) plaža čiji je šljunak takođe lep a suncu ne smeta ništa sve do pola osam uveče, iako je na istočnoj strani.

Treći, skriveni mali raj i za mape uglavnom nevidljiva plaža ušuškana je na istočnom grebenu severnog dela ostrva: nastavite malo nakon sela Elinika, prekoputa stene-sa-crkvom Agios Nikolaos. Stotinak metara najfinijeg peska skrivenih padinom punom borova na kojem takođe nema prevelike gužve. Tu je i pogled ka Pelionu, Skiatosu i Skopelosu, dugačak plićak i zaštitu od vetra.

Elinika

Niz istočnu obalu se od Agkalija (plaža bi trebalo da se zove Ag. Ani. Dugačka je 9 

kilometara te se prepliću razni nazivi na raznim mapama) sledi Kria Vrisi – koju čine vreli pesak na obali, šljunak u plićaku, kantina, talasi i “ušće” rečice koja se useca u pesak; Kymasi koji slobodno možete preskočiti (prekoputa “plaže”, koju bi svaki pošteni Kubanac prosto nazvao “obalom” a ne “plažom” je gradilište); te Vlachia i Sarakiriko, koje takođe nisu spektakl. Mape, fotografije i tekstovi na mreži tvrde da spektakli počinju od plaže Kymi južno, ali je to po tim istim mapama 170 km druma od severnog dela, odnosno 4h vožnje u jednom pravcu.

Kria Vrisi, istočna strana, po vetrovitom danu.

Pefki na severu ostrva već važi za “srpsku koloniju”. Pefki izuzev dugačke plaže-obale ne nudi mnogo toga, a i ta šljunkovita plaža ume da bude gadno vetrovita. Na zapadnoj obali vredi spomenuti Lutru Edipsos, penzionerski raj sa izvorom termalne vode koja izvire iz stena na kojima ljudi obitavaju po nekoliko sati u različitim položajima od ranih jutarnjih sati sve do večeri; te Rovies do kojeg vodi solidno parče puta i na kraju Politiku do koje možete svratiti ukoliko ste se baš zaintačili da stignete i do najvećeg grada - Chalkisa. U planinama iznad Roviesa krije se i vodopad do kojeg nismo stigli.

(Tačno mesto na ostrvu na kojem je Aristotel umro izgleda nije poznato. 
Bilo bi zanimljivo stati na tačku na kojoj je bacio poslednji pogled na ovaj svet.)

Bez obzira na pređenu kilometražu, prašnjavi automobil i nekoliko ozbiljnih svađa sa GPS navigacijom otkrivena mesta pružaju ono što od (od)mora i tražim: buku zrikavaca a ne ljudskih glasova, šum talasa, miris soli na koži i ne prejako sunce, mir u kojem se ponovo mogu čitati Hristićeve ili Sandrarove knjige ili prosto gledati u plavo, ka Skiatosu, Skopelosu ili kopnu, čija svetla trepere u noći poput svitaca nad vodom, dok se neformalno okupljeni penzionerski hor raspevava na obližnjoj terasi uz vino, prekidajući pevanije samo kada neki od članova hora zaboravi tekst, što se dešava, a onda svi navale da ga podsećaju.

Ali taj zvuk, to uklapanje glasova je predivno.  

Evia nije, za razliku od nekih drugih ostrva Grčke, mesto za kojim ćete “osetiti nostalgiju i pre no što ga napustite”, kao što nije ni mesto na kojem ćete svako malo uzimati foto-aparat u ruke. 
No - Evia vraća "mir u grudima" i biće prijatno mesto za odmor - dok ne postane otkrivena.

Korisne tehnikalije za putnike - istraživače:

• Trajekt iz Glifija za dvoje + automobil košta 18EUR u jednom pravcu, kreće u parne sate, do cca. 20h, ako se na varam (proveriti na linku >>) Drugi način je trajekt iz Arkitse (kopno) ka Edipsosu koji košta gotovo identično, a podrazumeva 120km vožnje više. Treći je preko mosta kod Chalkisa, ali tim putem vredi ići samo ukoliko ste zapucali na jug ostrva ili dolazite iz pravca Atine.
• Trajekt iz Agiokamposa natrag ka Glifiju kreće u neparne sate, do negde 21h, osim sredom.
• Brodić koji vodi na jednodnevne izlete ka Skiatosu (Skopelos je kao destinacija ukinut ovog leta :( - košta 19EUR po osobi svim danima osim četvrtkom i petkom, kada je 10EUR. Kreće iz Pefkija, ranom zorom u 08.30h. To nisu informacije koje ćete pronaći na stranici Pefki Tursa, kojem se ima najaviti telefonom ako vam se ide na Skiatos.
• Hipermarketa na severu ostrva nema previše – jedan Lidl,  jedan MyMarket i jedan Cash&Carry - sva tri u centru mesta Istaiea je jedino što smo uspeli da otkrijemo. Na zvaničnom sajtu Veropoulosa ćete pronaći i trag informacije da postoji jedan u Loutri Edipsou, ali je isti zatvoren. Supermarketa ima mnogo više, ali su i cene nešto više.
• Benzinskih pumpi ima koliko hoćete čak i po najzabitijim gudurama. Što ne znači da ne treba dopuniti rezervoar kada padne ispod polovine :)
• Na Lichadonisiu krenite ili prvi (brodić počinje da radi od cca. 10.30h, nije baš tačan) ili idite u popodnevnim satima, kada se turističke ture razbeže (oko 14.30h), tada je veća šansa da ugrabite ležaljku i suncobran, koje se zvanično plaćaju, ali nama niko nije tražio novce a plandovali smo tamo gotovo čitav dan. Postoji i brodić iz Edipsosa, on košta 10EUR i vraća se nazad prerano, naravno.
• Svađajte se sa GPS navigacijom koliko god hoćete – uzaludno je. Puteljaka i putića ima neverovatno mnogo i mala je šansa da ćete stići tamo gde ste pošli onako kako vi mislite da je najbrže (Ovom prilikom želim da pozdravim i stanovnike svih naselja na visoravnima ostrva kroz koja smo prošli više puta). Koristite novije mape, situacija na terenu nije kao na mapama iz 2012.
• Ukoliko se uputite ka Chalkisu, računajte na šoping ali i na činjenicu da se većina prodavnica zatvara do 14.30h. Neke se otvaraju od 17h, a neke tek sutra ujutro. Parking-placeva po centru ima dosta, cene su oko 3-4 EUR za čitav dan, na nekima čuvari odu oko 14h i vraćaju se u 16h.
• Ne jurite. Životinjice istrčavaju po putevima svako malo, a ume i soko da poleti iz grma kraj druma.
• Ukoliko u dolasku ili povratku rešite da spavate u Solunu – topla preporuka za Tourist Hotel >> Hotel se nalazi na cca. sto metara od Aristotelovog trga, nudi opciju parkiranja na 50 metara od hotela za 15EUR/dnevno, što je svakako manje od 25EUR a što je češća cena po privatnim parkinzima u okolini. Hotel je napravljen u, po svemu sudeći, zgradi nekadašnje prefekture, ili tako neke institucije, visokih stropova, malih soba, starinskog lifta i dobrog doručka u sali neverovatnog poda od drvenih kocki. Ukoliko budete imali sreće – prozori će vam gledati na prijatnu baštu koja se nalazi suprotno od bučne ulice. Glavni tip u hotelu dobro priča engleski i ima blesav smisao za humor. “Evriting iz okej vid parking? Guuud! Den vi ar oooool heeeeepi piiiiipl naaaaaau, dec important!"

U hladnoj noći ti pojedi sećanje na tople dane (#3)

"Moguće je, bez obzira na mesto rođenja ili prebivanja postati mediterancem. Mediteranstvo se ne nasljeđuje, već stiče" 

(Predrag Matvejević, "Mediteranski brevijar")

Ove godine sam imao sreće da gledam sumrak sa tri dela obale Mediterana.

Od godine poput ove nisam tražio mnogo više.

Odmah iza prozora je zima.

Ali današnji dan je duži nego onaj juče, leto je ponovo sve bliže.

Od zimskog dana poput ovog, 
bilo bi neprekiladno tražiti više.

Kan, jun.

Korčula, jul.

Rovinj, septembar.

Aleksandrina izložba! "Pardon my low-res: remixed" (KC Grad, ponedeljak, 13. oktobar!)

Bilo je uživanje gledati sve te uramljene radove u našem malom stanu ovih dana.

Bilo je uživanje i gledati kako nastaju i postaju sve veći: putujući od ekrana gedžeta do laptopa na kojem su doživljavali transformacije pod Aleksandrinom rukom, da bi izabrani konačno završili na na platnima.
U ponedeljak, 13. oktobra u 20 časova biće i pred vašim očima, u velikoj galeriji KC Grad.

Od prošlogodišnje izložbe >> fotografija, kojom je pokazala da je moguće kreirati fenomenalne stvari priručnim gedžetima i raznim malim aparatima, Aleksandra je nastavila da istražuje nove mogućnosti.

Neka ovi radovi koje danas postavljam na blog ("ekskluzivno! prvi put pred očima javnosti!" :) posluže kao teaser. Jer - uživanje i prepuštanje lutanju slojevima koje je Aleksandra ovoga puta nanosila na njene low-res fotografije postaje potpuno kada se nađete pred ovim radovima postavljenim na zid, u punom sjaju i većem formatu.

Više o izložbi dostupno je na ovoj stranici >> 

Dobro došli! 

p.s. 

Ukoliko se ne vidimo na otvaranju - izložba će biti u KC Gradu do 19. oktobra.

Izložba je prodajnog karaktera. 

Požurite! :)

.

Rovinj, u suton

Dan je počeo pljuskom, što nije osujetilo moj plan - rano ustajanje i lunjanje po ulicama još uvek uspavanog grada, ali kiša je rasterala mačke sa svakog dovratka na kojem su me već tradicionalno dočekivale, vlasnici prodavnica su odložili otvaranje izloga punih fotogeničnih andrmolja a kolori su zgasnuli i nikako nisu hteli da uđu u objektiv kako sam želeo.

Kada je kiša konačno stala, nešto utehe donelo je i dalje toplo more i upijanje poslednjih tragova topline stena kraj opustele plaže.

No jutros obogaćena kišnim kadrovima, kolekcija fotografija grada u kojem sam već treći put i koji i dalje smatram idealnim mestom za kraj i dalje je manjkala za par kadrova onih kitchy sumraka, kao sa razglednica - sve do večeras, kada smo se na konačno sreli sunce, Rovinj i ja u suton, i srcu se čula nepoznata muzika, kako bi rekao Tišma.

(slike se uvećavaju na klik)

"Finding Vivian Maier" (priča o 100.000 slučajno pronađenih fantastičnih negativa i jednoj tajnovitoj ženi)

Ovu priču bi trebalo započeti fotografijama Vivian Majer, nastalim tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.

Na poslednjoj u nizu, u odrazu ogledala vidimo Vivian Majer, tajnovitu autorku ovih (i još preko 100.000) fotografija, koje je stvarala malom Rolleiflex kamerom na ulicama Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa.

Sjajne su, zar ne?

No, istorija ovih fotografija, život Vivian Majer i upornost koju je Džon Maluf, klinac iz Čikaga uložio da bi ih učinio dostupnim javnosti čine ove fotografije još dragocenijim i pojačavaju kontrast na njima.

Jer niko pre njega nije imao uvid u negative i dokumentaciju Vivian Majer.
Niko o njoj zapravo nije ni razmišljao kao o umetnici.
Vivian Majer je po zanimanju bila - dadilja.

I čuvala je te desetine hiljada razvijenih i nerazvijenih fotografija i slajdova u skrivenim boksovima i kutijama koje su se sticajem okolnosti našle na maloj aukciji nakon njene smrti i koje je, slučajno (ima li u ovoj priči uopšte slučaja ili je u pitanju sudbina namenjena tim fotografijama?) kupio u druge svrhe, oduševio se zatečenim a onda shvatio da niko ne zna za Vivian Majer - umetnicu, već su ga svi tragovi kojima raspolaže vodili ka nekadašnjoj deci koju je Vivian čuvala kao dadilja, i koji je pamte kao fantastičnu, no čudnu ženu koja se nije odvajala od aparata -  i koja im nikada nije pokazala nijednu napravljenu fotografiju.

Dokumentarac "Finding Vivian Maier" razotkriva dodatne tajne ove fantastične priče, koja je ispričana isključivo zahvaljujući posvećenosti Džona Malufa, koji je povezivao delove slagalice, otkrivao putokaze, te onda i putovao, pričao i snimao sve ljude do kojih je uspeo da dođe a koji je sećaju Vivian. Uloženi napor je, za sada, rezultirao činjenicom da su fotografije Vivian Majer konačno stigle tamo gde su od početka i zasluživale da budu: u ugledne galerije i do očiju i srca publike koja je radove Vivian prihvatila i pre no što su istoričari umetnosti stigli da je uvrste među velikane fotografije, kojima Vivian pripada. 

Iako možda uopšte nije želela da se među njima nađe.

Ukoliko budete u prilici - svakako pogledajte.

.

p.s: "Vivijan Maier: dadilja koja to nije", juli 2014. >>, autor je @MaryJaneye
p.p.s Tekst o Vivian Maier na BeforeAfter, avgust 2015. >>
.

(Jutro, Kan)

Jutarnje sunce još uvek nije razbilo oblake iznad uvale nad kojom se mešaju glasovi galebova, golubova i kosova, i to je jedino što se čuje; jutarnje isporuke hrane, pića i svega što je potrebno već su prošle gradom oko pola sedam, pijačne tezge su otvorene ali još uvek nema gužve, pošten svet još uvek spava, ulice su puste i čistači će tek proći kroz grad, ponegde se vide tragovi sinoćnih žurki, nedogoreli tompusi i cigarilosi, poneka zaboravljena čaša rozea ostavljena na žardinjeri; nema previše toga za fotografisanje: fasade su identične i perfektno očuvane i izgledaju kao da su osmišljavane, pravljene i krečene u istom danu; nema grafita, nijedan grafički ili kontekstualni incident koje bi mogao da zabeležiš, zato se spuštam na plažu, skidam patike, prvi ostavljam trag u tek izravnatom pesku, stopala se raduju; na plaži pored rasklapaju stolice i suncobrane, onda donose udobne jastuke i zastore; evo i džogera koji se od osam sati pojavljuju na rivijeri iz svih pravaca i u neverovatnom broju; nema vetra, zato oblaci i dalje stoje nad zalivom, more miriše dovoljno primamljivo da se zatrčiš u hladnu vodu koja bistri glavu i priprema je za još dan u kojem će ti dokazani majstori pokazivati kako ideje - i dalje i uprkos svemu - mogu menjati svet, ali o tome više drugom prilikom.

Više fotografija (i jutarnjih i drugih) dostupno je 0vde >> 

... a dva dana kasnije nad Berlinom se zavijorio crveni stolnjak...

"Niko nije želeo da pogine te noći, jer rat je zapravo bio završen." izjavio je mnogo godina kasnije u jednom intervjuu Mihail Minjin, vojnik koji je prvi podigao crvenu zastavu na Rajhstagu u Berlinu, u noći 30. aprila 1945. godine.

Ali na fotografiji sa tog događaja je, to znamo - dan, ne noć. 

Na njoj ne vidimo vojnika Minjina, kao što ni zastava koja se vijori nad osvojenim Berlinom nije, zapravo, regularna zastava.

Jedna od najupečatljivih fotografija Drugog svetskog rata, dokument o slomu Trećeg rajha,  nastala je dva dana kasnije.

* * * 

Kraj je aprila 1945. godine. 

General Žukov osvaja deo po deo grada, napredujući ka zgradi Rajhstaga, srcu zveri.

Staljin je naredio da se najkasnije do 1. maja na krovu te zgrade zavijori zastava Sovjetskog saveza.

Jevgenij Haldej, fotograf. 

Teško je utvrditi dan i sat kada je na sto Jevgenija Ananjeviča Haldeja, dvadesetosmogodišnjeg službenog fotografa ITAR-TASS-a, poznatog po spretnim manipulacijama fotografijama stigla direktiva sa vrha. Za priču o fotografiji razvijanja crvene zastave na krovu zgrade Rajhstaga u Berlinu su sat i dan nevažni, jer je već bilo prekasno.

Direktiva je precizna. 
Staljin želi fotografiju koja će postati simbolom pobede Crvene armije nad nemačkom armijom, moćnu poput one koja je u februaru mesecu obišla svet a koja je prikazivala američke vojnike kako podižu zastavu na Ivo Džimi.

(Mogućnost da su Staljin i Haldej znali da je američka fotografija, jedna od ikoničnih scena Drugog rata inscenirana gotovo da ne postoji. Pitanje njene dokumentarnosti i verodostojnosti otvoreno je tek nakon rata, ali ni to nije previše važno za ovu priču.

 

Vođa je jednostavno želeo jednu takvu istu, dokument koji će obeležiti pobedu.)

Sad vidimo užurbanog Haldeja kako u kofer uz Laika aparat stavlja i jednu crvenu zastavu, te istrčava iz redakcije ne znajući da je već zakasnio.
Tridesetog aprila uveče, oko 22 sata i 40 minuta, vojnik Crvene Armije Mihail Minjin je postavio zastavu na zgradu Rajhstaga, ali nikoga nije bilo da taj momenat zabeleži.

Nemci su sutradan ponovo osvojili tu zgradu i uklonili sovjetsku zastavu.

Haldej ulazi u Berlin u kojem borbe još uvek traju (Crvena armija je 12 dana granatirala grad) 1. maja 1945, po danu. Tragajući za ikoničnim momentom koji će pobedu Crvene Armije sačuvati za večnost shvata da pred sobom ima još jedan, neverovatan problem: zastava koju je poneo u koferu bila je premala.

Simbol Sovjetskog saveza koji je poneo sa sobom nije delovao nimalo impozantno u kadru.

Nije teško zamisliti kako se Haldej u tom trenutku osećao.

(Dostupni izvori informacija tvrde da se Jevgenij zbog ovog problema vraća u Moskvu.
To deluje neverovatno, ali ćemo pratiti priču kao da je tako, dok se ne pojavi demanti.)

Jevgenij se, dakle, vraća u Moskvu.

 

Vidimo ga kako panično po gradu traži zastavu adekvatne veličine, ali, pritisnut vremenom i Staljinovim naređenjem, odlučuje da zastavu iskroji od stolnjaka koji stoje u redakciji Itar-tasa i na tako skrojenu površinu došiva grb. 

Zadovoljan urađenim, ponovo se upućuje u Berlin.

Ponovo je u Berlinu 2. maja. 
Najpre pravi fotografije zastave na već osvojenom aerodromu, te nakon toga i na vrhu Brandenburške kapije, ali nije zadovoljan uhvaćenim.

Tada odlučuje da napravi fotografiju na vrhu zgrade Rajhstaga, ali kako je Mihail Minjin, devetnaestogodišnji vojnik koji je istakao zastavu na zgradi u noći bitke nastavio učešće u borbama po gradu, Haldej zaustavlja prve vojnike koji su u tom trenutku prolazili ulicom:  Jegorova i Melitona Kantariju (po nekim izvorima i - Alekseja Beresta). Moli ih da se popnu na zgradu i počinje da fotografiše. Od 36 snimaka koje je napravio, jedan se pokazao pravim, epskim: tri zašivena stolnjaka sa grbom koje na barjaku drži vojnik Meliton Kantaria postaće simbol pobede Crvene armije.

Izvorna fotografija

Po povratku u Moskvu Haldej je prinuđen da dodatno interveniše na fotografiji: uvećanje fotografije otkrilo je da vojnik koji se penje iza Melitona Kantarije ima dva ručna časovnika, po jedan na svakoj ruci, što je moglo biti protumačeno kao pljačkaški plen, a Staljin je pljačku vojnicima armije izričito zabranio. Nakon intervencije na tom detalju, shvatio je da će slika delovati dramatičnije ukoliko dodatno pocrni dim koji se vije u pozadini, te je doradio zastavu/stolnjake tako da izgleda kao da se vijore na vetru, čime je kompozicija, konačno, postala savršena.

Tako retuširana fotografija objavljena je 13. maja 1945. godine u jednom Moskovskom listu i ubrzo postala jedna od ikoničnih dokumenata Drugog rata.

Retuširana fotografija

* * * 

(Šta je bilo posle)

Za razliku od Džoa Rozentala, autora fotografije sa Ivo Džime koji nije krio da njegova fotografija zapravo predstavlja podizanje druge zastave na vrh Suribači (ali je negirao da je "nameštao vojnike"), Haldej nikada nije javno priznao da je njegova fotografija sa zgrade Rajhstaga nastala u danu u kojem je nemački general Vajdling već predao grad Sovjetima, dva dana nakon Hitlerovog samoubistva.

Štaviše, Haldej je javno branio postupak foto-montaže, tvrdeći da je ona neophodna da bi se određeni trenutak istakao. 

Nakon rata Haldej radi kao reporter sa Nirnberškog procesa, a 1948. godine zbog zastarelog stila biva otpušten iz Itar-tasa. Pod tim obrazloženjem krila se, zapravo, još jedna Staljinova čistka usmerena protiv jevreja u SSSR-u. Haldej je rehabilitovan nakon Staljinove smrti, te je, po nekim izvorima, fotografisao i Gorbačova i Jeljcina.
Umro je 1997. godine.

Mihail Minjin, vojnik koji je zapravo prvi razvio zastavu na zgradi Rajhstaga čekao je pedeset godina da mu se taj čin i zvanično pripiše. Jeljcin ga je za učinjeno herojsko delo odlikovao 1995. godine.
Umro je u januaru 2008. 
"Pravda" je njegovu smrt zabeležila tekstom pod naslovom: "Umro je čovek koji je razvijao zastavu nad Berlinom", u kojem beleži i činjenicu da on nije na fotografiji koja je ostala simbol pobede.

Meliton Kantaria, vojnik koji je glumio Minjina živeo je u rodnoj Gruziji sve do raspada SSSR-a.
Nakon otcepljenja Gruzije preselio se u Moskvu, u kojoj je i umro 1993.

Ali priča o "Podizanju zastave na zgradi Rajhstaga" nije time završena. 

I danas istoričari tvrde da je čovek sa dva sata zapravo Aljoša Kovaljov, a ne Jegorov kako su zvanična dokumenta tvrdila - ukrajinac čije je ime NKVD izbrisala iz priče, navodno zbog Staljinove netrpeljivosti prema ukrajincima.

Tu je bio i treći čovek - Abdulhakim Ismailov, kojeg je istorija otkrila tek 1997. godine, kao trećeg vojnika koji stoji ispod Aljoše Kovaljova (koji se dugo zvao Jegorov).

Ismailov je umro 2010.

Zanimljivo, na fotografiji na kojoj vidimo i Ismailova dim u pozadini je gotovo neprimetan, što stavlja sumnju i na to da li je izvorna fotografija to i zaista. Na njoj pak nema figure osobe koja pretrčava ulicu u donjem delu fotografije, tako da je moguće da je ova, na kojoj vidimo i Ismailova neka od 35 neiskorišćenih fotografija iz Haldejevog Laika aparata.

Kakav triler.

Klint Istvud je snimio film o momcima sa Ivo Džime pre nekoliko godina.

Priča o podizanju zastave na Rajhstagu čeka svog reditelja, i konačno verziju.

.

Plivanje! (Valeri, Hristić, Sandrar, Kami i Mediteran)

Dok sam prošlog leta ponovo čitao Hristićeve priče o moru i Mediteranu, "Terasu na dva mora", izležavajući se nadomak morskih talasa, obećao sam sebi ponovno čitanje Pola Valerija, koji često ulazi i prolazi kroz njegove priče.

(Pokojni profesor tvrdi da je Valeri napisao i najveću pesmu ikada ispevanu podnevu na Mediteranu. O zorama i sumracima nad pučinom nije teško pisati. Pisati o podnevu je zadatak za majstora. Hristić kaže: "Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete")

Početkom zime sam na policama "Beopolisa" konačno pronašao "Mediteranska nadahnuća" Pola Valerija, na čijim stranicama otkrivam i ovaj pasus, posvećen - plivanju.

"Baciti se u masu i pokret, delati do svojih krajnjih mogućnosti, od potiljka do palca na nozi; obrtati se u čistoj i dubokoj supstanciji; piti i izbacivati tu božansku gorčinu, to je za moje biće igra ravna ljubavi, čin kojim moje telo otkriva sve znakove i moći, kao što se jedna ruka otvara i zatvara, govori i dela. U moru, čitavo telo se daje, uzima, začinje, troši i kao da želi da iscrpe sve svoje mogućnosti. Ono želi da ugradi tu vodu, da je obgrli, ono postaje ludo od života i svoje slobodne pokretljivosti, ono je poseduje, ono izrađa s njom hiljade najčudnijih ideja. Zahvaljujući njoj, čovek sam kakav želim da jesam. Moje telo postaje direktni instrument duha, a ipak tvorac svih svojih ideja.
Sve mi postaje jasno. Shvatam šta bi ljubav mogla da bude u svojoj konačnosti.
(...)

Plivaj, dakle! 

Zagnjuri glavu u taj val koji se valja prema tebi, s tobom se razbija i valja!

U jednom trenutku, učini mi se da nikada neću moći izaći iz mora.

Stalno me bacalo, i ponovo hvatalo u svoj neodoljivi nabor. Povlačenje ogromnog vala koji me je izbljuvao na pesak valjalo je zajedno samnom i taj pesak. Uzalud sam zavlačio ruke u pesak, jer on se spuštao zajedno s čitavim mojim telom.

Kako sam se još malo borio, jedan mnogo veći val stiže, i kao olupinu izbaci me na rub kritičnoga područja.

Najzad koračam ogromnom plažom, drhteći i pijući vetar. Srećni bosonogi čovek, hodam pijan od hoda po ogledalu koje neprestano glača nežan val."

* * * 

U ovom popodnevu mislim 

na šljunak Egremnija na Lefkadi koji se uvija pod našim nogama,

mislim na crveni pesak južne plaže Kefalonije,

pesak i male uvale Elafonizija na zapadu Krita,

tišinu dugačke plaže posle Lindosa na Rodosu,

bele oblutke koji podsećaju na golubija jaja kod Sidarija na Krfu,
mislim na talase koji iz pravca Skiatosa stižu do obala Pilia samo da bih ja u njih uskakao,

čak mi i neudobna crna stena na istoku Sicilije nedostaje,

sve dajem za smolu na prstima i miris soli na koži,

"dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca", kako bi to rekao Alber Kami.

Mislim na ostrva na kojima smo bili 
i ona na koja se nikada nećemo iskrcati 
poput Bleza Sandrara koji baca svoju odeću preko ograde broda, 
želeći da stigne do njih.

Plivam ka.

Fotografije: Lefkada, 2011-12, Sicilija, 2008.