Prešlicavanje za Lice ulice :: Antropoceno, Little Simz, Pulp

Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera.
Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit.
Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti.
Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali.
Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu?
Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?

Antropoceno: „Natureza Morta“ (Longinus Recordings, 2025)

Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.

 A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.

Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika.
„Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?

Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.

Link za preslušavanje >>

Little Simz: „Flood” (AWAL, 2025)

Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).

Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).

Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)

Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.

„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature.
Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera.
Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara.
Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.

KOIKOI u Makarskoj / 'Modro i zeleno'

Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna.
Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.

KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku.
Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.

p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.

Jedva čekam da svi čuju novi album.

Milan Mladenović i Makarska, ili „tamo gde talasi zovu bela jedra”

Milan u Makarskoj, sedamdesete (c) Zadužbina Milana Mladenovića

Na obroncima Biokova i dalje žive oni koji pamte Milana kao bucmastog dečaka koji se sa drugarima iz Puharića spušta do plaža Makarske jašući ’magere’. Milan u to vreme već zna kako se magaretu komanduje da krene („Gijo! A može i - ’co!")

Pamti se i kako kao dete objašnjava ujka Martinu da Bog ne postoji, i te scene se prepričavaju uz glasan smeh: „Gagarin je bio gore, nije ga vidio!“

Jedan od bliskih prijatelja iz Makarske priča: „Za nas on nikad nije prestao biti išta više od dječaka s kojim smo se vozili na biciklu, igrali košarku i picigin, dijelili snove, planove i prijatelje. Mi smo svjedočili njegovoj neobičnoj nježnosti i nespretnosti koja je tražila popuštanja naše strane. Rugali smo mu se kad bi s plaže došao crven poput jastoga i mazali ga maslinovim uljem a na bolna leđa stavljali melem od gaze natopljene octom.“

Treći se dobro seća večeri kada su kao tinejdžeri svirali turistima i zaradili „prvi honorar“ od 5.000 (starih) dinara, o čemu je Milan tog leta pisao i roditeljima. Tokom razgovora neko će iz kutije izvući i fotografiju sa muzičkog takmičenja održanog na terasi hotela u Tučepima. Na sceni je kvartet, Milan je gitarista. Na poleđini fotografije piše: 30. VII 1977, Jadran, „Mikrofon je vaš“. Osvojili su prvo mesto.

Neki se sećaju igranja basketa („Milan je bio odličan tehničar“), drugi vožnje pikapom putevima ispod Biokova: „Milan stoji odzada. Diga je ruke i vrišti u vjetar, od tog osjećaja slobode“. Sećaju se kako uplovljava u luku na brodici kojom je njih nekoliko krenulo na plovidbu od Biograda preko Makarske ka Hvaru, iako niko od članova „posade“ nije moreplovac. Jedan pominje i druženje sa Rundekom u kasne sate na gradskoj plaži – „Darku je pobegao trajekt.“*

Pamte se dani na plažama Sveti Petar, Ratac i Nugal, sviranje Nila Janga na akustičnoj gitari, „ekstravangantni gosti“ koji su leti dolazili u Makarsku sa Milanom.

Više njih pominje mir i sreću kojima je zračio tokom poslednjih dolazaka. „Meni se čini da njegov osmijeh nikad nije bio veći i iskreniji i svežiji nego ovdje. Ovdje se zapravo samo smijao i uživao u svakom trenutku. S Majom mu se osmjeh proširio još par centimetara.“
Makarani znaju i kome je posvećeno „Jadransko more“.
Mali grad kraj mora i podno Biokova ovih je dana pun smeha, muzike i priča o Milanu.

Te slike su žive, pune boja.
Ima i modrih i zelenih.
Jer, Makarska je odista bila Milanovo “srećno mesto”.

*

Pisano za Zadužbinu Milana Mladenovića, u septembru 2025 > 

*Darko Rundek pominje istu epizodu u ovom intervjuu >>

Još jedan od "Slučajeva"

A jednom je Rusko Ministarstvo Podstrekivanja nešto urgentno objavilo o situaciji u drugoj zemlji, i sve novine su pisale o tome na naslovnim stranama, većim slovima nego o onima koji su ispali kroz prozor.

Sutradan na Maljcevskoj pijaci jedna bakica je umotala ribu u jucerasnje novine, i poklonila drugoj koja je ribu u slast pojela uz malo blitve.

I to bi, uglavnom, bilo sve.

(Danil Harms, verovatno.)

*

Scena iz filma "Slučaj Harms", Slobodan Pešić, 1987. 

Pinoče, Aljende i Viktor Hara ili o pesnicama režima i pesnicima

Dve nedelje nakon puča i ubistva Salvadora Aljendea u septembru 1973, Pinočeovi vojnici ubili su u zatvoru i Viktora Haru, muzičara, pesnika i levičara.

Njegova poslednja poznata pesma je "Estadio Chile", posvećena hiljadama ljudi koji su bili utamničeni u improvizovanom pritvoru na stadionu. Hara je bio među njima.
Pinoče je vladao Čileom dvadeset i sedam godina, a njegov režim je odgovoran za najmanje 3000 ubijenih, hiljade utamničenih u logorima i desetine hiljada mučenih.

Ali, država Čile to nije zaboravila i ostavila po strani.

Četrdeset i pet godina kasnije - osam penzionisanih čileanskih vojnika osuđeno je na po 18 godina zatvora za njegovo ubistvo, a 2023. osuđen je još jedan, uhapšen na teritoriji SAD.

Pravda je ponekad spora,
ali je ima.

*

Preporuka za čitanje:
Gabrijel Garsija Markes - "Zašto je Aljende morao da umre?" >>

Evropska prestonica diktature*

Foto: Gavrilo Andrić

Našem protivniku se sve raspalo, osim batine.

Stranka mu se raspala isto kao što je i nastala, iz čistog oportunizma.
Raspao se i strah na koji je igrao od vremena kada je shvatio da ga niko nikada nije poštovao.
Mora sve više da plaća za osećaj podrške, ali je već rasprodao sve što je mogao.
Ne oseća ljubav, i to u njemu raspaljuje još veću mržnju.
Uspavljuje se brojanjem uhapšenih, i svake večeri mu treba sve veći broj.
Još samo nasilje može da ga nasmeje.

Najsrećniji bi bio da svi nestanemo,
i zna da će biti gotovo kada svi stanemo.
Zajedno.

*Autor nepoznat