Erlend Lu: "Kraj nama poznatog sveta" [fragment]

"Kako vreme prolazi! I to je Dopler pomislio u šatoru na boru. Minuti, jutra, dani, noći, večeri, vikendi, godišnja doba, godine, svekoliko minulo vreme koje ga je načinilo onim što jeste. Mučna kakofonija nadolazećih jutara i dana, večito novih dana. Godinama se budio i uplašeno gledao oko sebe, još bunovan, polako shvatajući gde je, ko je, i iznenada bi se setio koliko je briljantan i osetio kao ljudina. Skočio bi i prionuo. Pun energije i optimizma. Ali samo dok se ne zapita šta se zapravo događa. Čim bi se zaustavio i porazmislio, čim bi pogledao naniže i shvatio da se popeo više nego što se u stvari usuđuje, ščepala bi ga panika. Tako je bilo. Tako to ide. Ponekad. Pomislio je na boru. Ponekad mu je nedostajao uredni haos iz godina pre odlaska u šumu, kad je sve naizgled bilo super i kada je miliso da je na pravom putu i da je sve kako treba. Vreme je registrovao samo kao intervale između obaveza i događaja. Sedmica je predstavljala minute i sate između takosa za večeru petkom, godina je bila interval između svakog puta kada je trebalo spustiti pogled kako ga ne bi izabrali za predstavnika roditelja odeljenske zajednice ili roditeljskog saveta. Dani su izgubili imena, godine, brojeve. Misli su dolazile i odlazile, bez reda, polako, na način s kojim je mogao da se nosi. Ako mu nešto padne na pamet, bavio se time dok ne ode samo od sebe. Nekad je radio kako treba. Nekad je grešio. Jednom je, na primer, popio malo urina. Tome se, začudo, stalno vraćao u mislima. Tom prekoračenju. Kao mlad student uzeo je flašu od pola litra ostavljenu na stepeništu nekog kluba. Otpio je gutljaj i shvatio da je to urin. Ukusa se nije dobro sećao. Bio je to ukus kao i ostali. Ali osvešćenje je bilo naglo i ponižavajuće. Šamar u lice. Kao da ga je ukorio stariji brat.
Niko ne ostavlja netaknutu flašu od pola litra na stepeništu. 
Svet nije takav."

(Erlend Lu, "Kraj nama poznatog sveta", Str. 50-51, Geopoetika 2016, s norveškog preveo Radoš Kosović.
Više na sajtu Geopoetike >>)

*

Ukratko:

• Kraj sage o Andreasu Dopleru. 
• Najbolja knjiga koju je Erlend Lu do sada napisao.