Beograd -> Piran -> Firenza -> San Gimignano -> i natrag

(Zastajemo gde hoćemo, nastavljamo kada poželimo, skrećemo sa puta ukoliko nam se prohte - u tome je, zapravo, suštinska lepota neorganizovanog putovanja. 
Jedino što je važno je stići u bukirane hotele, iskoristiti tuš, udobnost kreveta i doručak.)
.
Sumrak prvog dana zatiče nas u Piranu, do kojeg se spuštamo kroz Vinjole, zatim Portorož; kiša polako spira poslednje tragove zalaska sunca sa površine mora a Tartini trg čini tihim i punim odblesaka svetla uličnih lampi. Pristup starom Teatru je ograđen, deo obale se urušio - ali se do restorana "Pavel 2" može stići i kroz puste mokre ulice pored Galerije. Gospođa koja radi u "Pavelu" nudi njihovu "Malvaziju" i to vino nas konačno usporava; nakon sedamstotina kilometara puta, mirišu i kiša i more i sveža riba; iz kafane gledam ka doku na kojem sam pre desetak godina igrao prilično pijan od sreće i vina, dok je Predin svirao samo za nas u kafeu Tartini.
.

Prijatnih četiri stotine i pedeset kilometara kasnije, ulazimo u Firencu, koju naravno nije teško naći i bez modernih tehnologija, ali kako pređeš reku Arno tako se suočiš sa sistemom jednosmernih ulica koje imaju za cilj da te stalno vraćaju u krug, sve dok ne istrčiš iz automobila do slučajno izabrane prodavnice u kojoj te nasmejana prodavačica na savršenom engleskom uputi do hotela oko kojeg si zapravo kružio sve vreme, samo nisi znao da jedna ulica ipak nije jednosmerna.

.

Zvona Duoma u predveče, 
festival sladoleda, 
prijatne kafedžije, 
katančići na Ponte Vecchio, 
noge teške kao kamen nakon toliko sati hodanja po gradu u kojem sezona tek počinje.

.

Dva Karavađa, jedan Leonardo i jedan Mikelanđelo zapravo su sasvim dovoljni (ma, previše) za tri dana, dva oka i jednu glavu. A broj čuda koja te očekuju po galerijama i muzejima je mnogo stotina puta veći.

.

Udaljeno kreketanje žaba sa reke u zoru odmenjuju stotine ptica koje te bude i pre no što si planirao - a planirao si rano: galerije, ulice, pijaca, mostovi, sladoledi, sve te to čeka, vremena je tako malo, a grad je pun uglova na kojima vreme zapravo - stoji i mnogi prosto traže da im se posveti što više vremena.

Tri dana sam posmatrao unezverene grupe turista kojima je svaki od gradova Italija izgleda dat na upoznavanje za svega nekoliko sati: posmatram devojčicu od oko deset-jedanaest godina koja prolazi Galerijom netremice gledajući isključivo u ekran kamere koju drži u ruci, posmatra dela i grad kroz objektiv kamere umesto očima, hodajući brzim korakom za majkom - i shvatam da je bolje proći tri puta istom uličicom nego sumanuto juriti dalje, doći ćemo ponovo, sve te zgrade i stepeništa i kule su tu već vekovima, sačekaće nas još malo.
.

Kič-momenat putovanja: dok iz Firenze vozimo ka San Gimignanu slušamo muziku iz "Sobe s pogledom".

I onda - nenamešteni trenutak kakav nijedna turistička agencija ne može obećati: niotkuda, zvuk harfe koju nepoznati majstor svira na sporednom obodu San Gimignana - i to samo slučajnim prolaznicima i onima koji su krenuli u istraživanje van rute, ispred njega nema ni šešira ni kutije za sitniš, prolaznicima je gotovo okrenuo leđa, svira za sebe, ispred njega je samo Toskana, podne.

Vreme je za povratak.
Jedini hotel za koji nismo pitali Google Maps tražimo po mrklom mraku pustih sporednih drumova slovenačkog primorja, sve dok mi ljubazni taksista u centru usnulog Kopra ne potvrdi da ja zapravo već znam put, samo nisam bio siguran.
Sa terase hotela gledam ka pučini i njušim vazduh.
Iako je tek kraj maja, so se uvlači u kosu.
Jutro otkriva pustu plažu, talasi ponavljaju "ostanite".
.

Senka automobila je sve duža, koliko god je jurili. 

I nakon nešto više od 500 kilometara vožnje po nekadašnjem auto-putu "Bratstvo i jedinstvo", prve džombe te podsete da si stigao kući i da su delovi asfalta nekako više jedinstveni u nekada bratskim republikama, nema više zaštitnih ograda, duga svetla vozila iz drugog pravca nas konačno usporavaju.
.
Ulazimo u Beograd. 
Nakon 2450 kilometara, ponovo smo tamo odakle smo krenuli.
Još uvek ne znam na kom skretanju sam pogrešio, ali sam rešen da grešku ne ponovim.
.
Više fotografija sa putovanja dostupno na ovom linku (Facebook) >>
.
* * *
.
Dodatak - korisni tips'n'tricks: 

• Ukoliko ne posedujete GPS -> Google Maps je besprekoran savetnik za pravce i kilometraže, koje valja popisati ili odštampati pre etape koja je pred vama.
• Kupovina (na primer 7-dnevne) Vinjete je ekonomičnija varijanta od plaćanja putarina po Sloveniji.
• Hotel Keltika u Izoli je odličan izbor za prespavati ukoliko ste na proputovanju: na dobroj je lokaciji, Piran je iza ugla, doručak dobar, osoblje ljubazno. Važno: check-in je moguć samo do 20h, nakon toga kompletno osoblje napušta Hotel, prethodno vam ostavivši ključ od ulaznih vrata.
• Bukiranje karata za galerije u Firenzi (naročito Uffici i Galleria Academia) može uštedeti i do nekoliko sati boravka u gradu. Redovi su predugi, a oni sa bukiranim kartama ulaze za 2 minuta. 
• Ukoliko ste rešeni da ostavite katanac na Ponte Vecchio, ponesite ga od kuće, ispisanog, graviranog, kakvog god. Blesavo je plaćati katanac na sred ulice, nedaleko od mosta.
• Pri bukiranju hotela u Firenzi proverite da li je u cenu uključena i City tax, koja naraste tokom nekoliko dana do nivoa oskudnije večere, nije malo.
• Flašica gaziranog pića od 0.5l pored Duoma košta 4EUR, 300 metara dalje - 1EUR. Isti odnos cena važi i za jela po restoranima.
• Benzin je u Italiji odvratno skup - do 1.95 EUR/litar. Punjenje rezervoara u Sloveniji (1.45 EUR/litar) umanjuje troškove.
• Svega nekoliko dana bez "vesti" u Srbiji a o Srbiji može ozbiljno popraviti vaše raspoloženje i zdravlje. Potvrđeno.

„Someone Somewhere in Summertime“ (Simple Minds, 39 pesama, #36)

Iako odavno nisam obožavalac takvih top-lista, drago mi je kada ugledam album “New Gold Dream” Simple Minds na listi “1001 albums You Must Hear Before You Die”. Iako ne posedujem dokaze za narednu tvrdnju, siguran sam da je taj album jedan od nekolicine koje sam ja zapravo preslušao 1001 put. Matematički je sasvim moguće: album sam prvi put presnimio od Vlade Gugla pre više od dvadeset godina - i kako sve pesme zajedno traju tačno 45 minuta (taman za jednu stranu kasete) – sasvim je moguće da sam nešto više od 32 dana života proveo slušajući ga.  Da znam da sviram sve te instrumente, mogao bih to da dokažem i tako što bih kompletan album odsvirao, jer znam svaki njegov detalj, od prvog udarca bas bubnja u „Someone Somewhere in Summertime”, do poslednje činele u „King is White and in the Crowd” koja zatvara album.

.

O „Someone Somewhere in Summertime” je zapravo teško pisati. Jer - svaki put kada čujem uvodni rif; od prvog udaraca bas bubnja i fantastičnog ulaska bas linije i gitare, sve to mi pomalo zamuti pamet poput slatkog Auruma, onog čudnog likera u kojem ima čak i previše šećera i gust je poput meda, na prve gutljaje deluje bezopasno - ali zapravo sadrži lep procenat alkohola – i tako neprimetno opija. Svaki put kada je čujem, pre no što Džim Ker zapeva, ja pomislim na polovinu avgusta, onaj period leta kada je glava već rasterećena višenedeljnom fjakom a još uvek sam bezbedno udaljen od početka septembra; noći su sve duže ali i dalje sviće dovoljno rano, tako da je lako dočekati zoru; pesma se lepi poput smole za prste, ali je ti ne skidaš sa kože jer se u toj mešavini slanog vazduha i lepljivih prstiju ne može uživati svaki dan, to je leto, i ti u njemu, negde.

.

Postoji, dakle, nešto vanvremensko u tim slojevima klavijatura, gitare i basa koji nikada pre nisu tako zvučali – bend je još uvek bio rasterećen slave koja je nastupila godinu dana kasnije i reflektori će uskoro istopiti preveliki deo magije njihovih albuma i poetike Džima Kera, koji je u tih četrdeset i pet minuta zapravo dosegao vrhunac (i nešto kasnije oženio Krisi Hajnd iz The Pretenders – zapravo – to je bio njegov vrhunac ;), nižući slike u kojima se lako nađeš kada imaš manje od dvadeset godina, lako je pronaći svoje mesto u stihovima poput “Somewhere there is some place/that one million eyes can't see/And somewhere there is someone, who can see what I can see”, koliko god ti stihovi sada, sa distance, delovali banalno.
.

„Someone Somewhere in Summertime” ujedno je bila i jedan od razloga odlaska na njihov koncert u “Areni” pre dve-tri godine. Nesrećno promašivši onaj prvi koncert u Beogradu, za koji su godinama sami članovi benda govorili da je to bio njihov najbolji nastup ikada, našao sam se konačno pred binom lišenom nepotrebnih pirotehničkih pomagala, nije bilo gužve i to je bilo sasvim ok. Džim je bio bolestan do mutiranja glasa, i zato se nakon druge pesme obratio publici:  „...I have influenca, you can hear it obviously... Doctors told me to cancel this show... But Simple Minds never cancel!  Not in Belgrade!...“ - i to je bilo sasvim dovoljno da sve u trenu dobije zlatni odsjaj i da uvodni taktovi ove pesme sruče neočekivane količine endorfina i dopamina koji me je i te večeri iz hladnog novembra vratio u ona leta u kojima se ne dešava ništa, ali se zapravo dešava sve, u vreme kada dani nisu imali imena i u kojima je bilo lako izgubiti se, “letim ka letu”, rekao bi jedan prijatelj.

.

Noć je, maj.
Preslušavam album 1002. put.

.

"Brilliant days/
wake up on brilliant days"



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

.

"Un cuento chino" (kakav film!)

Morao sam da nadoknadim propušteno: "Un cuento chino" prikazan je čak tri puta tokom ovogodišnjeg Festa, sinopsis je obećavao ali su i termini prikazivanja obećavali da ćemo se ovaj film Sebastiana Borenštajna i ja mimoići tih dana.
Ali, drago mi je što smo se konačno sreli.
.
Ovo je film o susretu dva čoveka različitih jezika, porekla, navika i želja. Jedan od njih, razuveren u smisao kao takav jedinu pasiju pronalazi u bizarnim vestima koje iseca iz novina, dok je drugog iz Kine do Argentine dovela jedna od tih istih bizarnih priča: krava koja je pala sa neba i to pravo na njegovu verenicu, dok su se u divnom prolećnom popodnevu vozili čamcem po jezeru.
.
No, iako je prva scena pad krave niotkuda (i koja kao da je doletela pravo iz genijalnog filma "Luna Papa" Baktijara Kudojnazarova), ovo je ipak priča o prijateljstvu, sporazumevanju i neočekivanim obrtima - ispričana tako da je "Kinez za poneti" zapravo jedan od najboljih filmova koje sam video u proteklih nekoliko meseci, i koji nastavlja niz izvrsnih filmova koji stižu iz Argentine - poput "Subote u jednom kadru" ili "Dobar život" (Buena Vida Delivery).
.
Obavezno gledanje.
.
Update: Ana >> dojavljuje da će "Kinez za poneti" biti ponovo emitovan 20. maja, u okviru festivala "Španski metar", DKC. 
.

„Okean“ (La Strada; 39 pesama, #35)

Pokušavam da izaberem omiljenu Tišminu pesmu i shvatam da je taj pokušaj sličan onom sutonu poslednjeg dana odmora, još uvek si na plaži i torbe su pune sakupljenih kamenčića i školjki, jasno je da nećemo sve poneti jer ne može baš sve stati u kofere; zato izabiramo najčudnije, ostale bacam iz ramena daleko od obale, vraćam ih u okean. 

.

No, ovaj Tišmin Okean nije od te vrste - i ovo nije pesma o okeanu kao takvom, što ja, na prvo slušanje, naravno, nisam znao. Sa trinaest godina nije lako razumeti o kakvom Okeanu on zapravo peva - kao što nisam mogao znati da se on toj temi vraćao već drugi put (na prvom i jedinom albumu grupe Luna - "Nestvarne stvari" postoji istoimena pesma >>, ali potpuno drugačija). 

.

No, iako sam imao svega trinaest godina, bilo je jasno da postoji nešto zaista sumračno u pesmi ali da to nije suton o kojem Tišma peva: postoji kriška večnog u toj prelepoj gitarskoj temi, u odjeku bubnja i gitara i klavijature koji se zajedno valjaju poput talasa nasuprot krhkom i ponekad zbrzanom Tišminom pevanju, dok pokušava da ispali sav tekst iz sebe u strofi, načinom koji je promenio moje tadašnje razumevanje pevanja.

.

„Okean“ sam, dakle, prvi put čuo jednog subotnjeg popodneva 1986, u „Ventilatoru“ Zorana Modlija.

Slušao sam je još mnogo puta, iz prilično ne-muzičkog razloga.

.
Tih godina je Modli, oduvek pionirski natrojen tokom emisije emitovao po jedan program za ZX Spectrum, prethodno nas obaveštavajući da pripremimo kasete i to snimimo, te isti koristimo do mile volje na svojim računarima. To je bilo davno, ali zvuci koji su sledili >> na nacionalnoj frekvenciji teško se zaboravljaju decenijama, te sam siguran da su stariji slušaoci Radija 202 verovali da su u pitanju ili smetnje, ili dejstvo "švedskih detektora za drugi TV prijemnik" ili delo Nečastivnog lično. Mi mlađi znali smo da je ta gomila buke zapravo nova igra ili program koji nam Modli nesebično poklanja. Nakon jednog od tih emitovanja u etar je krenuo "Okean" i ostao zabeležen na istoj toj traci. I tako se prečesto nalazio i u mom kasetofonu, povezanom sa Spectrumom.

.
I danas sam zahvalan Modliju na oba snimka.

.

Predugo sam pesmu šetao sa kasete na kasetu, nedostajalo je nekoliko uvodnih udaraca bas bubnja i negde pred kraj je počinjala nekakva radio reklama, najduže je bio na crnoj TDK normalki, te sam navikao da je sastavni deo pesme i taj početak reklame - i tek nekoliko godina kasnije sam se konačno dokopao jednog od svega 500 štampanih primeraka albuma i napravio valjani snimak čitavog albuma. 
.

* * * 

Ova pesma je otvarala je drugu stranu prvog i jedinog albuma La Strade, objavljenom u tom nepristojno malom tiražu, snimljenog u Studiju Radija Novi Sad. 

.

U intervjuu objavljenom u tadašnjem „Roku“ otkriven je i jedan od razloga zašto sve to tako zvuči: vokali za album snimani su jutro nakon „Live Aida“ koji su, po Tišminom priznanju svi odgledali od početka do kraja - a zatim su tako iscrpljeni, sa sve Subom kao producentom, očiju i ušiju punih velike scene, ušli su u studio u jutarnjim satima (za "male" bendove bili su slobodni samo ti termini) i snimili sve vokalne deonice, na ivici snage, verovatno željni samo jednog - da otplivaju do obala Okeana i konačno zaspu. No, ta nesavršenost jeste ono što "Okean" i danas čini velikom pesmom - autentičnom i iskrenom - iako uvijenom u mnoge metafore, od kojih za neke ni danas nisam siguran da ih dobro razumem. 

.

Ta, zapravo druga pesma koju je Tišma ispevao Okeanu bila je i poslednja tonski zabeležena posveta "praznoj pučini", ali - Tišma je nastavio da klizi niz obalu i temi okeana se vraćao još nekoliko puta kroz knjige koje je nastavio da piše: "Slika mora je večita inspiracija, more je kod mene stalno prisutno, ja sam opsednut sredozemljem, iako je moje neposredno iskustvo tog prostora takoreći nikakvo (...) To je jedno sećanje mora koje je izvan ovog prostora i vremena (...) Ja nisam bio na moru, niti sam doživljavao sve te senzacije pučine i utiske koji bi stvorili jedno emocionalno stanje i jedan naboj koji dovodi do jezika, do govora, do metafore i simbola, nije bio taj put. 

To je, u stvari, slika jednog unutrašnjeg mora koje je u svima nama, to je jedno sećanje iza sećanja."(*)
.

Tako sam, vremenom, otkrivao moguća značenja Okeana, jer se toj temi uvek vraćao - kroz plime i oseke - kao što se ja i danas često vraćam ovoj pesmi - ali i danas, kada god je čujem, shvatam da "Okean" - ni Tišmin ni onaj pravi - neću otkriti do kraja. Do sada sam ispitao možda deo obale, zagazio u plićak, još uvek vidim sopstvena stopala pod vodom i to je znak da nisam otišao duboko i da je voda bistra. Nemam pojma šta se sve krije u tom Okeanu punom reči, punom mačeva, ali me to ne sprečava da se svaki put otisnem sve dalje i zaplivam.
.

* * *
.

U kakvom tiražu je objavljena i koliko je slava promašila La Stradu - toliko je dokumenata iz tog vremena i sačuvano.

Donedavno jedini dostupan video zapis ove pesme bio je, ironično, samo šuštavi i mutni fragment "Okeana", pola pesme, snimak sa TV Novi Sad s kraja osamdesetih. Kako materijala nije bilo dovoljno, sve što mi je preostalo bilo je da od postojećeg materijala nekako "složim" dovoljno slike za svih četiri minuta i pedeset sekundi i preko  toga pustim "stereo" snimak, ova pesma je zaslužila - barem toliko pažnje.

Dok neka nova plima ne donese i ostatak snimka. 

Okean je to, izroniće već snimak odnekuda.

.

Četvrt veka nakon objave ovog "Okeana", 2012. godine Slobodan Tišma je dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman. 

.

Poslednje reči u "zvaničnom" delu romana su:  „Pozdravljam te, stari Okeane, još jednom. I budi im milostiv!"
.

*citat je preuzet sa bloga http://slobodantisma.blogspot.com/

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

Kako postati heroj [film, ceo ;]

U danima poput ovog valja se podsetiti nekih lekcija o istrajnosti, protoku vremena i kuraži.

Ovo je film Mladena Matičevića – sjajna, iskrena i normalna priča o čoveku koji je nakon višemesečnih priprema uspeo da pobedi samog sebe, odnosno da istrči maraton.

Film je odnedavno dostupan na Mreži - ne znam da li je tu uz dozvolu autora ili ne, do sada je emitovan svega dva-tri puta na televiziji - i zato valja požuriti sa gledanjem te početi sa pripremama već danas. 

.
Ipak će ovo biti svojevrstan maraton - oko 1460 dana je pred nama. 
Plan, naravno, nije da stignemo na cilj poput Filipida, javimo vesti i padnemo mrtvi. 
.
Valja trčati dalje.

.

"Lice revolucije" (film)

Naravno da "Lice revolucije" nije samo film o Branku Iliću, Otporu i Brankovom povratku u Beograd, deset godina nakon 5. oktobra 2000. godine. Ovaj film je istovremeno i naše ogledalo, iz kojeg nas gledaju nekadašnje želje i nade - najpre one neostvarene, a onda i one zaboravljene, koje još uvek čekaju svoj red ili propast.
.
Ipak, nakon sinoćne premijere najjači utisak ostavio je višeminutni aplauz >> koji je Branko dobio, istovremeno i veličanstven i gorak, retki su revolucionari koji to ostanu i nakon što se revolucija okonča.
.
Ovoga puta ne želim da analiziram, već želim da preporučim za gledanje. 
Jer, "revolucija je jedna z.....ana stvar".
.


.

"The Passenger" (Iggy Pop; 39 pesama #34)

I
.
Prvi put u životu ulazim u inostranu prodavnicu ploča.

Prodavnica nije prevelika ni preterano ekskluzivna, nema gramofona i slušalica za preslušavanje onoga što bih kupio (a toliko sam slušao o tim prodavnicama u kojima možeš da čuješ ono što bi kupio, toga kod nas nema); ulazim u prodavnicu na sredini Tsimiski Street u Solunu i u narednim minutima počinju da me bole - ovim redom - novčanik, zatim glava, te konačno - i srce.
.
Imam četrnaest godina, još uvek se nisam obrijao nijednom u životu, ograničen sam na džeparac - i imam dovoljno novca da kupim tačno tri albuma. 

.
Ili - jedan "dupli" plus jedan "običan"... 
Ili - jedan "dupli" plus dve kasete. 
Toliko tih "ili" mi se mota po glavi i srcu (sa novčanikom nema "ili", tu je sve egzaktno), a nalazim se u centru univerzuma, barem ja u trenutku verujem u to - jer - sve što sam do tada čuo ili znao da postoji, kao i još nekoliko stotina (ili hiljada?) naslova je pod mojim rukama - i svega će tri ili troje biti izabrano, odluka nije laka i moje kopanje po naslovima traje predugo.

.

Tog popodneva u toj prodavnici spoznao sam neke od najvažnijih životinih činjenica, a koje me prate i danas: 

Prva: "Nikada nećeš otkriti sve, jer kraj ne postoji".

Druga: "Nikada nećeš imati dovoljno para da kupiš sve ploče koje želiš".

.

Zato će tog popodneva, kao i mnogo puta kasnije, presuditi radoznalost.

.

Igija u tom trenutku bolje znam kroz priče koje sam čitao iz Bouvijeve biografije, te već posedujem album koji se tih dana mogao kupiti u Beogradu - "Blah Blah Blah" - "povratnički" album a koji mi nije odgovorio zašto je Igi toliko važan za rock'n'roll? Znam ga i po pesmi "The Passenger" koju su nekoliko meseci ranije obradili Siouxsie and the Banshees, a koja je već bila redovna u mom vokmenu.
.
I kako sam već uskraćen za preslušavanje albuma pre kupovine, odlučujem o kupovini na osnovu onoga što znam, a prethodno nisam čuo. 
Znao sam da su Dejvid, Igi, gitarista Rick Gardner i ostatak ekipe čitav album snimili za svega osam dana, u istom studiju u Berlinu u kojem su nastala i tri sjajna Bouvijeva albuma; znao sam da su se tokom snimanja ovog albuma njih dvojica utkrivala ko će uraditi više za kraće vreme, što je u jednom trenutku učinilo da se pitaju čiji je to zapravo album; znao sam da je "The Passenger" inspirisan stihom Jima Morrisona ("... modern life as a journey by the car... ") i da je tekst nastao na licu mesta, u studiju. Sve to bilo je sasvim dovoljno da probudi radoznalost - kako ta pesma zapravo zvuči u originalu, zašto su svi pisali o tom albumu kao važnom, šta se, konačno, nalazi - na izvoru. 

(Ono što nisam znao je da je "The Passenger" prvobitno objavljen kao B-strana singla sada zaboravljene pesme "Success", ali je ta istorijska nepravda ispravljena vremenom, te svakako ne bi uticala na moju odluku o kupovini.)

.

Konačno - ali nikako i najmanje važno - omot albuma bio je od one vrste koja ne čini da me roditelji gledaju popreko i počnu gunđanje na temu "na šta bacaš pare, mogao si nešto od Stounsa da kupiš", česta rečenica u periodu mog otkrivanja muzike.

.

Tako je "Lust for Life" postao jedan od tri albuma koji su završili u kesi koju sam nosio pod miškom, izlazeći na ulicu Tsimiski, teška srca napuštajući jednu od dve prodavnice muzike koju ću uvek pamtiti. Taj album biće ujedno i prvi od tri kupljena koje ću staviti na stari Phillips gramofon desetak dana kasnije, po povratku u Beograd.

.

I od prvog udarca bubnjeva na "Lust for Life" znao sam da se radoznalost isplati. Da nikada ranije nisam čuo tako dobro snimljen bubanj i da do tog dana nisam znao šta zapravo mogu da urade gitara, bubanj i bas. I kada sam se konačno otkrljao do "Passengera", u verziji potpuno drugačijoj od Siouxsie obrade - dobio sam prvu pravu lekciju o sirovosti u dve stotine sekundi, poučak o jednostavnosti i dobrom gitarskom rifu, shvatio sam šta je produkcija, pomalo patio što se na snimku od Dejvida ne čuje mnogo, malo me iritirao taj prateći vokal dok nisam shvatio da je to zapravo bolje; te dobio još jedan dokaz da su sve velike pesme nastajale na brzinu i da staju u četiri-pet akorda, to ih takođe čini velikim: ovde su to A-mol/F/C/G, odnosno F/C/E, dovoljno jednostavno da je i ja uskoro prosviram na mojoj akustari, znam sve te akorde, o sreće.
.
Nekoliko dana po povratku sa letovanja prvi put sam obrijao te tinejdžerske brkove, počeo da nosim album na rođendane i uspevam da pustim barem 2-3 pesme, lagana edukacija okoline, počeo sam ozbiljnije da razmišljam o pravljenju benda - ipak su to samo četiri akorda, možemo i mi tako, te na kraju shvatio i činjenicu da je to letovanje poslednje koje ću provesti sa roditeljima, i da mi najbolja putovanja tek predstoje.
.
II

.

U Tsimiski street ponovo sam zakoračio dvadeset-i-nešto-godina kasnije. 

.
Aleksandra i ja iza sebe imamo tri hiljade kilometara kruženja po Grčkoj prethodnih dana, lagano se povlačimo ka Beogradu i na tom putu prolazimo kroz Solun, tu ćemo prespavati; prolazimo i kraj tog ćoška na kojem je bila prodavnica; u izlogu sadašnje prodavnice cipela vidim potamnelog sebe i po prvi put nakon mnogo godina hronično neobrijanog, nisam ni znao da mi je brada tako proseda ali prija mi, ništa od toga me ne uzbuđuje, kao ni činjenica da je i ona druga-najvažnija-prodavnica-ploča takođe uveliko zatvorena, a nalazila se u Ljubljani, ništa me ne žulja; uskoro gazimo gas i krećemo ka kući, uskoro će sumrak i vozićemo još koju stotinu kilometara kroz mrak do Beograda, na usb-u sa kojeg muzika svira tokom svih tih kilometara verovatno ima i više muzike nego što je postojalo u toj prodavnici; tu je i ceo "Lust for Life"; nisam umoran i ništa ne smeta;"life as a journey by the car"; sada znam i to da je "The Passenger" više pesma o nemogućnosti upravljanja i prepuštanju nego o samom putovanju, ali ni to ne smeta, gazim gas i puštam muziku glasnije.
Najlepši kilometri su pred nama.

.
"And everything was made for you and me/
All of it was made for you and me/
'Cause it just belongs to you and me..."
..

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.