Odsjaj zalazećeg sunca na obroncima Alpa u daljini ostaje iza nas >>. . Jedno popodne u Zagrebu >>, nakon toliko godina. . Glas Amire Medunjanin, niotkuda >>. . Skidanje majice i skok u bazen nakon četvorosatnog DJ-isanja, u toploj junskoj noći. . Ovaj tekst >>, posvećen prvim pokušajima i drugim uspesima. . Vožnja pod punim mesecom >> kroz crna brda Meteora, bez tabli i putokaza i sa neupotrebljivom mapom na kolenima, dok mlade lisice pretrčavaju drum uplašene farovima. . Magarci i koze skriveni od julske žege u tunelima grčkih brda, nasred trake, bez pokreta čak i dok ih zaobilaziš, u poslednji čas. . Otkrivanje skrivene puste plaže na zapadnoj strani Lefkade. . Napuštene kuće na Itaki. .
Potraga za hotelom po Atini >>, noću, bez GPS-a. . Andrejev dolazak u Beograd i spašavanje snimaka Krakowa >>. . Zalazak sunca nad poljima suncokreta, dok se vraćamo ka Beogradu. . Konačno primerak "Pjesme uz koje ne plešem" Dragana Todorovića u rukama, pravo iz Rijeke >>. . Nadrealni dijalog u kojem nas troje, ničim izazvani kreiramo hipotetički nacionalni plan za period od 300 godina ;) . Brajan Feri >> na bini Arene peva "My only Love". . Knjiga o Margiti >>. . Dva gola koja sam dao Žiletu u jednoj tekmi - drugi čak u suprotni ugao, ni ja nisam očekivao. . Brada, osedela. . Nils Fram >>, njegova lampa i klavir u "Rexu". . "Pina" >>. . Ponovno postavljanje stranica posvećenih Subi >> na Mrežu. . Gudači Sv. Đorđa sviraju Piazzolu na Kolarcu. 2x. . Ovo veče, prešlicavanje čitave godine. . Pakujem sve te sitnice u kutiju "2011". Za narednu godinu pripremam veću, ojačanih ivica. Toliko toga želim da vidim u njoj spakovanog, za tačno 366 dana. . I zato već večeras počinjem da tražim načine - kako sve to sakupiti? . "Nema ničeg boljeg od traženja, ako želite nešto da nađete." (Dž.R.R. Tolkin - "Hobit"/Torin Hrastoštit). . Srećno i vama ;) .
Prvo - Ištvan. Ime priče: . "Profesionalni ponos" . Mene su od tvrdog materijala načinili! Umem da kontrolišem sebe. Ništa se na meni nije dalo primetiti, mada je u pitanju bio dugogodišnji naporan rad, priznavanje mog talenta, čitava moja budućnost. - Ja sam umetnik u podražavanju životinja - rekao sam. - Šta znate? - pitao je direktor. - Podržavam ptičji cvrkut. - Na žalost - odmahnuo je - to je već odavno demode. - Kako, molim? Gukanje grlica? Dživžikanje riskog vrapca? Pućpurikanje prepelica? Kreštanje galebova? Pev ševe? - Passe - rekao je direktor s izrazom beskrajne dosade na licu. To je zabolelo. Ali mislim da se to na meni nije primetilo. - Do viđenja - rekao sam učtivo i - izleteo kroz otvoreni prozor. . Ova priča objavljena je u knjizi "Jednominutne novele", 1985. godine.*
A ovaj video klip jedan je od radova animatora Santianga "Bou" Grassoa. Traži svega dva minuta vaše pažnje. Zove se "The Bird and the Man" .
. * - koristim i ovu priliku da zahvalim Kizi na primerku knjige koju nisam imao :) .
Rođeni Poljak, Džozef
Konrad - nije u potpunosti savladao engleski sve do kasnih dvadesetih godina
života. U 29. je promenio ime. U trideset i sedmoj godini je objavio prvu
novelu.
Volt Dizni je na
početku karijere dobio otkaz u novinskoj redakciji u kojoj je počeo karijeru
zbog „nedostatka mašte i ideja“.
Iako je skok u vis olimpijska
kategorija još od 1896 - niko pre Dika Fosburija 1968. godine nije pokušao da preskoči letvicu odrazom koji
je podrazumevao prelet najpre glavom i ramenima, a zatim leđima.
Prvi proizvod Akita
Morite, osnivača Sonyja, bio je nekakvo „kuvalo za pirinač“, koji nije prodao
ni u 100 komada.
„Pukovniku Sandersu“,
osnivaču Kentucky Fried Chicken su
1009 puta odbili „specijalni recept“. Prvu franšizu je prodao posle 60.
rođendana.
Edison je, po
sopstvenom priznanju, realizovao ideju zvana „sijalica“ nakon više od 1000
pokušaja.
Manoel De Oliveira ima
103 godine i snima filmove svake godine. Prvog „Zlatnog Lava“ osvojio je u 73.
Konačno, Isus je do
30. bio stolar.
Nije, dakle, pravo pitanje
šta želite od Nove godine, već kako otplivati do
tamo.
"Postoje situacije, naravno, koje te u potpunosti
ostave bez teksta.
Samo možeš da upireš u stvari.
Reči ne mogu više osim da prizivaju stvari.
Tada ples opet
stupa na scenu."
. Siguran sam da Wim zapravo nije planirao da će „Pina“ biti ovakav film.
Tokom priprema za snimanje Pina Bausch je umrla.
On je želeo da otkaže snimanje. Članovi njenog ansambla su ga ubedili da snime film i odigraju još jednom sve, pre no što nastave da istražuju dalje, sami.
.
Iznenađujuće - gotovo pedesetak ljudi u sali “Koloseja”, sinoć, iako je film na repertoaru već desetak dana + Festival autorskog filma pre toga.
Sigurno i zato što je film sniman i promišljan kao 3D, koji ovakvim korišćenjem zaista dobija na težini, nije u pitanju prosta atrakcija.
. Požurite. Ovakvi filmovi čiste srce i hrane glavu. A možda pokrenu i na ples.
.
.
p.s. Ovo je i prilika da se zahvalim profesorki engleskog na FDU, Ljiljani Bogoevoj, koja nam je otkrila Pinu Bauš na njenim časovima. Ostali, valjda, nisu smatrali da je važna. .
(Predlog dodatnih predmeta za oporezivanje „muzičkim dinarom“)
.
Nekad poštovana Državo,
u skladu sa najnovijim uredbama - od kojih jedna >> tvrdi da je fotokopiranje knjiga kažnjivo jer je to, zapravo, „ulaganje u sebe a zarad dobijanja boljeg posla i bolje plate“ a druga >> tvrdi da se ima platiti dodatni namet na gotovo sve što radi na struju a u sebi sadrži opciju reprodukcije zvuka ili umnožavanja autorskih sadržaja – evo, dakle, još nekoliko predloga koji predmeti bi mogli biti dodatno oporezovani, te ćemo na taj način dodatno popuniti budžet i mirno prebroditi najnovije talase krize, koji će se razbiti o hridi naše stamene ekonomije.
.
Ovom prilikom navodim nekoliko primera, poređanih azbučnim redom, a kao dokaz da sve može. Ukoliko postoji interesovanje za dalji istraživački rad u smeru otkrivanja dodatnih mogućnosti, rado ću se prihvatiti tog izazova a potpuno besplatno, jer znam da je napor koji činim usmeren ka opštem dobru.
.
Babice. Pripadnice ove struke, te vredne žene koje su najčešče i prve osobe sa kojima dolazimo u kontakt u ovoj inkarnaciji mogle bi biti oporezovane jer pomažu u procesu umnožavanja ljudi. Sad, kako se ta činjenica i uz najbolju volju ne može baš najbolje pravno odbraniti, čak ni uz pomoć reformisanog pravosuđa, možda je zgodno reći da one učestvuju u procesu rođenja jedinki koje su, od rođenja – često izvor zvuka; Štaviše i još gore – te jedinke, a čim progovore postanu sklone reprodukciji, tj. pevanju tuđih melodija i tekstova, čiji autori nisu. Smatram da je objašnjenje više nego pravno odbranjivo, ako je fotokopiranje "ulaganje u sebe" zarad dobijanja boljeg posla, može i ovo.
.
Češalj. Za ovaj predmet postoje barem dva osnova po kojima bi se isti mogao dodatno oporezovati. Prvi razlog je indirektnije prirode, ali bi mogao poslužiti: Češalj je, suštinski, alat kojim osoba koja se priprema za reprodukciju zvuka unosi red i sklad u svoje vlasi, a poznate pod imenom kosa, što ga, normalno, čini privlačnijim izvorom reprodukovanog zvuka – što, pak, rezultira – većom publikom na koncertima ali i većim prodatim tiražima. Kauzalni odnos uređenih vlasi kose i popularnosti dokaziv je mnogim primerima iz pop-kulture, siguran sam da agencija koja se bavi zaštitom prava izvođača može u svojim redovima pronaći barem deset osoba koje svoju popularnost podjednako duguju kako svojoj kosi, tako i reproduktivnim sposobnostima.
.
Konac za zube – zbog zato.
Ovaj predmet spisak stavljam da bi izazvao raspravu u Skupštini, jer će se opozicija baviti njime, umesto suštinom stvari. Tako neke uredbe lakše dolaze do objave u „Službenom glasniku“ (Koristim ovu priliku da predložim oporezivanje i samog „Službenog Glasnika“ – zato što u svom nazivu sadrži reč „glas“, koja grešno inspiriše na korišćenje glasa, odnosno – reprodukciju zvuka.)
.
Krevet. Zgodan za oporezivanje - poseduje ga verovatno svako domaćinstvo, osim onih od kojih je Država davno digla ruke, te ni krevet nemaju. S obzirom na to da se krevet koristi za trenutke odmora, sanjanje i sakupljanje snage – naučno je lako dokazivo da te radnje – odmaranje i spavanje – indirektno takođe predstavljaju ulaganje u sebe, a kroz proces koji do sada nije bio obuhvaćen dodatnim porezom. Kada na ovu činjenicu dodamo još jednu, i to ključnu – stvar pravno postaje potpuno čista: krevet je, takođe, prostor na kojem susret dva predstavnika suprotnih polova nakon nekoliko meseci (7-9) rezultira i umnožavanjem, tj. reprodukcijom onih koji kasnije reprodukuju tuđe pesme a procesom poznatim kao pevanje (ali i zviždukanjem, pevušenjem, i drugim radnjama), te je i ovaj predmet zgodno dodatno oporezovati.
.
Tuš. Pored činjenice da služi spiranju nečistoća sa tela i gorespomenutih vlasi kose – tuš svojim oblikom neodoljivo privlači izvesni procenat populacije na grešnureprodukciju zvuka a tokom radnje spiranja nečistoća poznatoj kao – tuširanje. U slučaju tuša postoje dva moguća pravna rešanja. Jedna je – a iz navedenih razloga – stavljanje tuša izvan zakona (jer navodi ljude na radnju reprodukcije zvuka a bez plaćanja). Druga – za državu možda upotrebljivija jer ne inicira raspravu o ljudskim slobodama te tako ne ugrožava naše integritete, teritorijalne suverenitete i tete – je dodatno oporezivanje tuševa kao takvih.
.
Iskreno se nadam da će ovi predlozi biti uzeti u razmatranje kao dodatne mogućnosti širenja polja delovanja uredbe kojom se dodatno oporezuju rezači diskova, skeneri, štampači, CD i DVD mediji i sve ostalo – i sve ostalo što može, a ne mora biti upotrebljavano za reprodukciju autorskih dela kako domaćih autora, koji umeju od Vaše organizacije zaraditi i po 17 dinara godišnje na ime tantijema, tako i stranih, koji su sigurno priuštili sebi po 2 vile od silnih novaca koji su im preusmereni od naših Organizacija a na ime reprodukcije njihovih autorskih dela na teritoriji naše Države, bez Kosova. I Metohije.
.
Iskreno Vaš,
.
. . .
Nije smešno. .
Najpre, moje laičko tumačenje ove uredbe je jednostavno: naplaćivanjem „muzičkog dinara“ – Država istovremeno legalizuje pirateriju u najavi. Jer, naplatom poreza na nešto što se u najavi koristi za skladištenje i/ili umnožavanje sadržaja koji podležu autorskim pravima a koje nabavljamo neleganim putem – deluje kao institucionalizacija piraterije.
.
Sad - u nedavnoj prepisci sa drugarom koji se razume i prati pravnu regulativu ove vrste – shvatio sam da ova uredba nije ništa nenormalno, kada se poredi drugim državama. Jedna od njenih konsekvenci jeste - na neki način - i pravno regulisanje privatne piraterije, odnosno posedovanje i lično korišćenje sadržaja koji podležu zakonima o autorskim pravima. . Dodatno, ova Uredba bi trebalo da donese neku korist autorima i interpretatorima, odnosno da monetizuje njihov umetnički i/ili intelektualni rad.
.
Burna reakcija (ili ovo moje gorenavedeno sprdačenje u vezi sa temom) - ne dolazi samo zbog Predloga Uredbe/zakona/kakogod se to zvalo, već ima jači koren. Prvi je, naravno, način na koji nam je objašnjeno o čemu se radi, na šta se odnosi, te - svakako i zbog onih koji ovaj Zakon predlažu.
.
Po procenama koje se mogu pronaći u medijima, Organizacije koje su zahtevale donošenje ove Uredbe zaradiće samo od nje oko 4.4 miliona evra na godišnjem nivou. Opet - prema podacima Agencije za privredne registre, poslovni prihod „Sokoja“ je prošle godine iznosio oko 185 miliona dinara, od čega je samo na zarade 64 (šezdeset i četvoro) zaposlenih u toj organizaciji - otišlo nešto više od 114 miliona dinara.
.
Prosek plata je, dakle, oko 90.000 dinara. Nemam ništa protiv, moj san je da svi u Srbiji imaju plate po deset hiljada evra mesečno, minimum.
Ali - pomenuta grupa S.A.R.S je za „'Lebac“ dobila 16-17 dinara na ime tantijema u godini u kojoj je ta pesma bila veliki hit, takođe na godišnjem nivou.
.
Poređenje tih iznosa asocira me na vlasnika obdaništa koji najpre roditeljima masno naplaćuje boravak dece u celodnevnom boravku, decu hrani buđavim 'lebom, a kad ponestane užine žicka od dece za kupovinu kifli - koje sam pojede.
.
Problem, dakle, nije samo u loše formulisanom odgovoru – koji ostavlja prostor da nagađamo da su na spisku i frižideri i tuš-kabine sa ugrađenim audio izvorom i svašta nešto – već i u tome ko je Uredbu predložio i kako se do sada ponašao.
.
Hoću da kažem: živimo u sistemu krcatom već prokaženim tipovima čije čak i dobre ideje naiđu na đon - jer su ih takvi prokazani izložili javnosti. (Tačnije, živimo u sistemu u kojem su svi i sve je prokazano, nema više za šta čovek da se uhvati, do za sopstvenu glavu. Ili spolovilo. Ili oružje.) Ukoliko je Nekadpoštovanoj Državi važno da verujemo da su im namere časne, ima načina kako se to radi. No, izgleda da im nije stalo.
. Zato je zapravo najveći problem - da li će ova Uredba/ovaj Zakon zaista „proći“, te - ko će je sprovoditi.
Ukoliko prođe ovako, a mi zaćutimo, ostanemo bez glasa i prestanemo da pevamo – onda ništa.
O "muzičkom dinaru" >> O 17 dinara >> Evo i online peticije za ukidanje i zabranu delovanja SOKOJ-a >> . p.p.s. inspiraciju za neke od predmeta koji bi mogli biti oporezoveni dobio sam od kolege i prijatelja, čije ću identitete štititi, sve dok sami ne zatraže da im imena bude objavljeno - ili dok me Komisija za isterivanje zlomisli na to ne prinudi mučenjem - višekratnim emitovanjem bilo koje od pesama sa liste najpopularnijih, a po listingu organizacije SOKOJ.
Ukoliko posegnu za pesmom pod rednim brojem 6, odajem sve odmah, na prvu reprodukciju. .
"El Camino" nije Chevrolet model sa omota albuma - na omotu je stari Chrysler Town&Country model, vozilo kojim su The Black Keys putovali na prve turneje. , "El Camino" je, takođe, na španskom "put". Ovaj album, konačno objavljen pre nekoliko dana dokazuje da je ovaj dvojac uveliko na auto-putu i da u rezervoaru ima goriva za još mnogo kilometara, da se tako izrazim, a to je pokazao i prvi singl sa albuma: .
, Iako su kritičari uzdržaniji nego inače (u proseku: 4 zvezdice od 5), te razvlači bend od krajnosti zvane "komercijalizacija" do teorija kako The Black Keys popunjavaju prostor The White Stripes i/ili Jon Spencer Blues Explosion (?!?!) -> bend je itekako dosledan onome što je radio na prethodnom "Brother" albumu, te je ovaj novi - "El Camino" - jedan od najboljih albuma godine. Trideset i osam minuta (38), 11 pesama, briljatni rifovi i odlična produkcija (by Danger Mouse) - ali, neka vam sve to saopšte vaše uši i stopala - jer je album postao dostupan za preslušavanje: UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. . , Ukoliko nehotice zasvirate Air-Guitar slušajući ga, to je sasvim ok. Ukoliko ste, preslušavajući pomislili da je vreme da ponovo, ili čak prvi put napravite bend, i to je sasvim u redu. Niste jedini. .
. Ukoliko ukucate u Google reči poput ovog naslova – dobićete spisak od cca. „svih dva“ medija koji su objavili informaciju o dolasku jednog od najzanimljivijih neo-klasičara u Beograd.
.
Nils se već pojavljivao na ovom blogu, u okviru rubrike „Blago je svuda“.
Kompozicija „Unter“ ujedno predstavlja i jedan od najprijatnijih komada viđenih ove godine.
.
.
Zanimljivosti:
Nils Frahm je učenik Nahuma Brodskog, koji je, po nekim izvorima – poslednji učenik Čajkovskog.
.
Dodatno – njegov specifični zvuk modifikovanog klavira nastao je iz nužde: kako klavir često svira tokom noći, morao je da se utiša da ne bi ometao svoj komšiluk.
.
Na Facebook-u je dolazak na koncert do sada potvrdilo dvadesetak ljudi.
Premalo i u potpunom neskladu sa lepotom onoga što Frahm uspeva da uradi koristeći modifikovani klavir i – tišinu.
Rex, 13. decembra uveče u 20 časova. Cena karte je 200 dinara.
.
Album „Felt" iz 2011. godine dostupan Vam je za preslušavanje. (update) p.s. Impresije sa koncerta Drugačija atmosfera, izmenjena njegovom lampom ("volim da je nosim sa sobom, tako imam iluziju da sviram kod kuće, ne pred publikom) i gotovo 200 ljudi u publici (od kojih je nekih tridesetak moralo da stoji na bokovima sale), njegova leva noga kao pomahnitali sekvencer koji je održavao ritam čak i u trenucima u kojima smo pomišljali da smo prepušteni improvizaciji, sedamdesetak minuta muzicaranja koji su pročistili glavu i ispunili uši muzikom kakva se retko čuje uživo, u Beogradu.Kratki, a gromoglasni aplauz dao je za pravo delu publike da pomisli da je vreme za pauzu, te su počeli da izlaze, što je od muziciranja preznojenom Nilsu dalo za pravo da pomisli da nam je dovoljno. Nijedna od strana nije bila u pravu, ali je taj mali incident izglađen u holu. Bez obzira na to - ovo je nastup koji ću pamtiti. Evo i snimka dela koncerta: .
Iz arhive moje drugarice Ane: 01.09.1980. Ana je u prvom redu. Ja u drugom. Štreberi... ;)
. Učiteljica Marina nam je tu istinu o "drugoj kući" saopštila 1. septembra 1980.
Mi smo, kako dolikuje đacima-prvacima, tu istinu prihvatili.
Na stranu što su neki od nas to već znali – jer je smo već bili godinu ili dve u predškolskom u toj istoj zgradi u prizemlju. Nismo često išli na gornji sprat, tamo su bili stariji razredi, išli smo uz stepenice samo o svečanostima, ka velikoj školskoj sali.
U holu zgrade stajale su biste i braće Ribar, ali i Dositeja i Vuka.
I ona rečenica: „Knjiga, knjiga braćo, a ne zvona i praporaca”, ispisana krasnopisom na beloj traci.
U toj zgradi sam, sveukupno, bio pet godina.
Kako sam tu bio predškolac, u njoj sam i spavao.
Posle četvrtog razreda su nas prebacili u drugi objekat škole, u Birjuzovoj.
A pre mene - keva; zatim jedna pa druga tetka, veliki Nebojša, komšija iz zgrade; komšinica Nevena i njena sestra, sa njima smo delili terasu; zatim Miki i njegov burazer sa našeg sprata, kao i tetkine prijateljice iz zgrade prekoputa. Nakon mene – mlađi brat i sestra... Spisak je, svakako, mnogo veći i potpuno je prirodno da nas je bilo toliko – jer smo živeli u zgradi prekoputa Škole - pređeš pešački prelaz tadašnje ulice „7. jula“ – i u školi si.
Sa jedne strane školskog dvorišta zid&kovano gvožđe – i pogled na dvorište Saborne Crkve; sa desne druge – bedem Ambasade Francuske, iza koje se prostire - Kalemegdan.
U tom dvorištu provodilo se vreme i van škole – te je bilo i centralno mesto mnogih nedelja raspusta, jer je kapija bila otvorena tokom čitave godine.
U toj zgradi sam naučio nekoliko važnih stvari.
Ne mislim na priče o Jurici i Loli - braći Ribar i njihovoj borbi. Ne pričam ni o lekcijama o detinjstvu druga Tita; nije ovo priča o brojkama i slovima - iako sam i to učio – u toj istoj zgradi.
Nije sad važna ni činjenica da su pre nas na tom mestu bili i Dositej i Vuk i Kralj Petar, Mika Alas i Mokranjac, kao i mnogi drugi, važni. I da je prva utakmica u basketu odigrana baš u tom dvorištu, 1923. godine, te da je sadašnju zgradu projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić.
Mislim na one druge, životne lekcije.
Da kada razbiješ prozor - imaš i da ga platiš, da ga ne bi plaćao ceo razred.
Da ima momenata kada se valja potući, makar znao da ste vas dvojica itekako slabiji, ali da nema odstupanja.
Da je prepisivanje trenutno i jednokratno rešenje.
Da lepa reč i diplomatska vrata otvara – od mnogih lopti koje su prešle preko zida ka dvorištu Ambasade - većinu smo dobili natrag – zvoneći na vrata Ambasade i uljudnim rečima moleći da nam se lopta vrati.
Naučio smo da ima nepravde, ali da se protiv nje valja boriti.
Naučio sam i da postoje i neka nepisana pravila - poput onog da se za Svetog Nikolu može „izaći ranije“ sa časova, a kao svi smo uzorni pioniri i sjajni na takmičenjima iz poznavanja priča iz Titovog detinjstva.
Tu su i prvi poljubac (u obraz, naravno); ushićenje prvog postignutog gola na turniru u fudbalu; razočaranje prvog poraza na istom turniru; prvi koš i prva banana u basketu; "plava bluza i kifla pred čas". Zatim snimanje „Kockice“ - tema je bila ekologija. (Bila je pauza od nekoliko dana između snimanja, morali smo da se obučemo isto i bilo nam je zabranjeno da se šišamo tih dana. Na svojoj koži naučiš kako funkcioniše magična kutija zvana televizor i šta je to montaža.)
Prva šteta koju si napravio i koju pokušavaš da prikriješ i prećutkuješ do sutra ujutro i roditeljima i učiteljici. I strašan osećaj krivice, zapamtiš do kraja života.
Prvi odlasci na rekreativnu nastavu, izleti po Kalemegdanu; lekcije o drugarstvu, iskrenosti, pomaganju i poštenju.
Na kraju svega, razmena đaka sa bratskim školama, od Vardara pa do Triglava.
Svašta sam naučio u toj zgradi. Imao sam i od koga.
(Umalo da zaboravim i pesmu, Marina nas je učila prvih dana škole – pesma koju je pevala Nada Knežević, poslednji stihovi bili su: „pruži ruke svoje/tebe zove bolji svet.“)
Bolji svet?
Te godine, 1980, u Školu je upisano više od 130 đaka, četiri odeljanja po 32 učenika.
Ove godine – u školu je upisano: 49 đaka.
Taj broj dovodi u pitanje i postojanje Škole.
.
U „Drinku“ je ove godine upisano njih 120. U „Alas“ – 109.
Tema, dakle, nije samo natalitet, već i - kvalitet. .
U tekstovima o školi koji se mogu pročitati po raznim novinama provlači se i priča o 23 nastavnika koji su napustila školu, kao i da Savet Škole ne može da smeni aktuelnu direktorku.
Iz Ministarstva javljaju da se škola trenutno ne zatvara.
Najstarija škola u Srbiji.
Ali i - zgodna lokacija, veliki prostor, sjajna zgrada. .
Ostaci "dobrog drveta". Fotografija iz 2005.
U redu, već sam preživeo - da mi domovinu smanjite i preimenujete; da mi preimenujete i školu, iako su Lola i Jurica bili časni mladi ljudi, ništa lošiji od Kralja Petra; preživeo sam da mine mali broj drugara iz generacije raselite po svetu; da malo po malo dovedete u sumnju sve što ste me učili; ono drvo što je bilo uraslo u ogradu ste posekli a kapiju dvorišta zaključavate, tako da mi kada prođem niz Rajićevu ostaje samo da virim kroz gvožđe. Iako je tu odigrana prva utakmica u košarci u Beogradu ikada, ni koševe nešto više ne vidim.
Ukoliko zatvorite i Školu, „našu drugu kuću“ - kako reče učiteljica Marina, zaboraviću - u trenutku a na neko vreme - mnoge lekcije iz pristojnosti koje sam u toj zgradi naučio. . Njeno zatvaranje bilo bi dokaz da je sve što smo tamo naučili - uzaludno - i da su pobedili dvojkaši.
.
I biću veoma, veoma ljut.
.
.
Potpisivanje Peticije – kojom se traži smena sadašnje direktorke, kao i vraćanje produženog boravka i predškolskog programa odvija se ovih dana u “Alternativi”, u Siminoj ulici broj 10 (ne znam tačnu satnicu - kada su drugari tamo?) Više detalja o Peticiji i akciji koju su pokrenuli bivši đaci Škole možete pronaći na ovom linku (FB) >>. . Za sada je grupa okupila više od 1000 bivših đaka. Pet hiljada (5000) potpisa je potrebno za naredni korak. . p.s.
Svestan sopstvenih slabosti – već u liftu razmišljam kako bi polovinu torte trebalo odmah staviti u zamrzivač. U suprotnom, čitava torta će stradati u svega par večeri i jutara, ništa od lepše od parčeta „Markize“ u sred noći. . Sečem tortu na dve jednake polovine. . Postavlja se pitanje – koja polovina odlazi na led? . Šta ukoliko nekom greškom ima više piškota na levoj polovini? Ili je više ruma nekim slučajem ostalo na desnom delu? Da li je leva polovina ukusnija bez, ili desna sa šlagom? Sa ili bez čokoladnih mrvica? (Mrvice želea nikako ne pripadaju ovoj torti, tu ideju unapred odbacujem.) . Svestan svojih slabosti – rešavam da polovine podelim na polovine i pravilno rasporedim šlag i mrvice na pripadajuće polovine polovina, dok preostale četvrtine ostavljam izvornim, radi utvrđivanja procenta piškota i ruma u definisanim delovima. . Čulo ukusa je varljivo, zato je bolje probati više zalogaja. .
Coolinarika
. Na kraju, jedino bi se moglo zaključiti da je uzorak premali da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi koja opcija je najbolja. (Ali, tokom testiranja postaje jasno da je neprihvatljivo zvati ovu tortu "Piškota torta", kada je svakoj dobronamernoj osobi jasno da nju zapravo čini blistava simbioza fila i piškota! Dodatno, iz zalogaja u zalogaj postaje očiglednim da je zločin premenovati keks "Piškote" u "Markize"!) . . . . . Govoto sve navedeno je, naravno, fikcija. Polovina torte je uveliko u zamrzivaču. Svestan slabosti, odmah sam je prebacio na sigurno. Da sam je odista pojeo celu, fućkalo bi mi se i za pisanje i za traženje najbolje moguće fotografije „Markize“, najbolje torte ikada.
