When You're Strange: A Film about The Doors

1. Ent. Kabina automobila, dan/Eksterijer autoput:

Vidimo profil zabrađenog mladića u razdrljenoj košulji, kovrdžave kose i smirenog pogleda; gazi papučicu gasa, usisava drum ispred sebe jureći ka sumraku, dok spiker sa radija objavljuje da je Džim Morison pronađen mrtav u Parizu.

Kamera otkriva lice vozača.

Vidimo Džima Morisona, koji najpre pogleda ka kameri, a onda ponovo ka drumu, ubrzavajući. Zvuk motora se moduliše u odjekujuću buku.

Fade-out/zatamnjenje.

Ovaj zahvat reditelja (Tom DiCillo) je samo naizgled neprikladan uvod u „anti-Oliver-Stone“ dokumentarac koji bi trebalo da ispravi mnoge netačnosti Stounove verzije iz 1991. godine – a zapravo je briljantan uvod u proces raščlanjivanja nekih od mitova vezanih za The Doors: stavljajući gledaoca na prvo od nekoliko iskušenja (Da li je ovo pravi Morison? Ovo je dokumentarac ili Biopic? Nije li Val Kilmer bio bolji od ovog dublera!?) zapravo nas vraća izvornoj verziji, tj. pravoj slici stvari, baratajući isključivo autentičnim snimcima i verzijom priče preživela tri člana benda, istovremeno se blago poigravajući i sa ključnom temom celokupne mitologije: da li je Morison zaista mrtav?

Izbegavši formu intervjua (koja bi ga učinila prosečnim i još-jednim-od-filmova), DiCilo gledaoca „When You're Strange“ prepušta do sada ne-prikazivanim dokumentarnim materijalima i naratoru (Džoni Dep), čiji tekst nije preopterećen vrednosnim sudovima ili očekivanim citatima ključnih stihova – već dobro ispričana hronologija 54 meseca karijere Morisona i benda, od stihova „Moonlight Drive“ recitovanih u mitskoj sceni na plaži 1965. - do poslednjeg odjeka gromova i šuma kiše u „Riders on the Storm“.

„When you're strange“ odlično komunicira sa obožavaocima (ili barem poznavaocima) opusa - kojima sagledavanje dokumenata od perioda Morisonovog detinjstva do njegovih poslednjih dana pomaže u daljem otkrivanju značenja poetike The Doors. Od pisama njegovog oca iz 1966. u kojima ga opominje „da ne razmišlja o bilo kakvoj muzičkoj karijeri jer apsolutno nema ni trunke talenta za muziku“, preko snimka sa prvog nastupa u „Whiskey A Go Go“ klubu, sve do podsećanja na javne skupove koji su osuđivali pogubni uticaj „pokreta mladih“ po javni moral Amerike raščerečene segregacijom i ratom u Vijetnamu, a u vreme suđenja Morisonu za „lascivnost na sceni“ i „obsceno pokazivanje penisa publici“ – pred gledaocem je zapravo čitava hronologija uspona i nestanka verovatno najautentičnije pojave pop-kulture, predstavljena tako da gledalac može konačno sam donositi neke vrednosne sudove, što je najteže kada su mitovi u pitanju.

I tu se otkriva prava vrednost ovog dokumentarca i ključno iskušenje: nakon višegeneracijskog, dvadesetogodišnjeg tumačenja fenomena The Doors kroz Stounov film, sada je konačno moguće proučavati zaostavštinu benda kroz izvorne priče, bez nakalemljenih atrakcija i suvišne pirotehnike.

Brodski je tvrdio da se o pesnicima i njihovom delu može istinski suditi tek nakon pesnikove smrti, jer promišljanje počinje tek nakon čitanja poslednjeg reda, poslednjeg stiha, kada više nema promena i dopisivanja, When The Music's Over.

Ovih dana obeležava se trideset devet godina Morisonove smrti.

Zvanične.

/massive attack u beogradu/

/martina topley-bird uvodnim nastupom demonstrira snagu i lepotu svog glasa, fascinira kostimom i osvaja publiku oružjem koje u areni do sada niko nije potegao: jednostavnošću./

/početak. bas gitara ugiba, uvrće i cedi dnk lanac; bas bubanj pomera ključnu kost./

/nedaleko od nas, na prvi udarac doboša i gitarskog pasaža u „angel“ jedna plastična čaša dopola puna piva biva bačena na gore, i onda počinje da

p

a

d

a

u slowmotion-u, u kontrasvetlu, rasipajući kapljice po publici.

a pio sam samo coca colu./

/inertia creeps/safe from harm/unfinished sympathy/atlas air/karmacoma/veličanstveno/

/i bez obzira na svu magiju i zvuke koji nas vraćaju na dugačke i duboke noći kroz koje nas je vodio masivni opus: ovo nije bio koncert koji se smeo/mogao slušati zatvorenih očiju i u kojem smo mogli da se prepustimo sanjarenju: stotine poruka ispisanih na srpskom jeziku šibale su sa ekrana iza benda, podsećajući nas neprekidno gde se zapravo nalazimo, kakva nam je nadrealnost van zidina hale i šta mi još uvek nismo, zapravo, uradili povodom toga/

fotografije pozajmljene iz ove galerije>

p.s. i još jedna, sjajna galerija >

p.p.s: i veoma dobar tekst, mnogo rečitiji od mog zapisa.
.

"Godina knjige i jezika"

Andrej mi ovu i druge fotografije šalje pod naslovom „Znaci vremena“ i to sa druge strane planete, stigla bruka sve do Pacifika - i ja se najpre dosetim „Znakova pored puta“, onda shvatam da taj put, zapravo više ne postoji, makadam je to postao, kao što i spomenuta knjiga verovatno više nema nikakvu drugu vrednost - izuzev dekorativne. U centru Beograda, u kafiću "TimeOut" su, želeći da obogate prostor, postavili police za knjige. Ali, police su plitke, zašto bi zauzimale onoliko prostora, te su knjige - prepolovljene, po širini.

Džejms Džojs: „Portret ume u mlados“

Anto Čeho: „Sabra del“

???

Predlažem da se ponuda kafića obogati i sledećim naslovima:

- „Ukroćena goro“ (Vilijem Šeks)

- „Romeo i Jul“ (isti pisac)

- „Braća Karam"

- "Gospođa Bova"

- "Gospodar Prst"

- "Hobi" (Dž.R.R.Tol'ki)
- „U potpalu“ (Vladimir Arsen)
- „Seja u svemiru 2010“

- „Otpad“ (Dobrica Ćos)

- „Edi“ (Sofokle)

- „Tako je govorio Zara“

Nije smešno.

Za razliku od one prethodne generacije novopečenih bogataša, koja je knjige kupovala „na metar“ i uklapala boju poveza sa bojom polica ili tepihom – svesna da postojanje knjiga u domu daje kredibilitet vlasniku samih polica, ovi novi knjige prosto – seku na pola, ne bi li se uklopile u dubinu polica i kompletan ambijent kafića, učinili ga „duhovno bogatijim“, stvarajući iluziju iluzije, pan-simulaciju i odgovarajuću sliku odnosa Srbije prema pisanoj reči.

Postoji priča o kafedžiji u Novom Sadu koji je kafić oblepio tapetama koje stvaraju iluziju postojanja police sa knjigama. To je poštenije.

U okeanu strašnih stvari koje iz dana u dan vređaju i ukus i inteligenciju, ovaj čin ipak stvara najdublji vir i izaziva u da se u glavi pokrenu morske pijavice. Nije ovo došlo iznenada.

Jedna za drugom, padale su knjižare u centru grada i ustupale mesto low-budget krpicama; onda su se došle i akcije: kupovinom mleka za telo dobijate i – knjigu; onda smo se smejali načinu na koji naša mladež prepričava lektiru, iako uveliko nije bilo smešno – a ovo nedelo samo je logičan završetak jedne epohe i to u godini koju je Ministarstvo kulture prozvalo godinom „Knjige i jezika“, tokom koje se isto to Ministarstvo oglašava nemuštim, komunikacijski očajno sročenim spotom „Ko čita – pobeđuje“, zasnovan na neprirodnoj, suvišnoj vezi između čitanja i fudbalske igre, na način koji ne bi ubedio ni najdobronamerniju dušu da posegne za (celom, neprepolovljenom) knjigom i možda nešto između korica - i potraži.

Verovatno ne postoji nijedan zakon koji bi ovakav vandalizam mogao osuditi, sigurno nijedan koji brani vlasniku/privatniku da u svom enterijeru radi štagod poželi. Zato je bojkot kafića „Time Out“ najmanje što se može učiniti, za početak. Postoji toliko drugih, manje uvredljivih mesta.

A može se i onako, sočno, iz duše zaustiti: testerom ti predugačke špicaste cipele skraćivali; nule ti na godišnjem izveštaju odstranjivali poreskim makazama, na prodaju robe u pola cena prisiljen bio, samo petnaest slova u govoru koristio.

Whitest Boy Alive/koncert

Autor unikatne kolekcije suštinskih pop pesama, skriven iza imidža decentnog momka kojeg bi svaka mama oberučke prihvatila za zeta ali uz mrgodni pogled oca preko novina, muzičar besprekornog osećaja za trenutak u kojem valja odsvirati samo jedan, ali pravi ton - Erland Oye osvojio je beogradsku publiku sinoćnim nastupom pod zastavom The Whitest Boy Alive (WBA) na kalemegdanskoj tvrđavi.

Albumi ovog benda sigurno nisu prodati u Srbiji u tiražu koji odgovara broju obožavalaca koji su sinoć horski otpevali gotovo kompletnu set-listu – i to je očigledno iznenadilo i sam bend, koji se samim tim prepustio spontanom lutanju po sopstvenom (i tuđem) opusu u kojem je prednjačio sam Oye, emitujući sa scene vibraciju koja se najpre sat i po odbijala o zidine kalemegdanske tvrđave, a zatim mnogo duže u glavama onih koji su bili u publici.

Zapravo, još uvek vibrira.

Od prvog tona uvodne „Keep a Secret“, preko par neverovatnih mash-up momenata, sve do visokoenergetskih „1517“ i „Burning“, WBA su dokazali da se ispod iskrene i tople lirike koja krasi sve Erlandove projekte krije fantastičan plesni(!) potencijal i čist, iskreni optimizam. Još tačnije, tokom koncerta je postalo potpuno jasno da je ovo veče zapravo skup sobnih plesača, nekog finog sveta koji odavno skakuće i pevuši u intimi svoje sobe, zaražen vedrinom koja provejava čak i iz naizgled tamnih kriški WBA opusa. Skakutavi ritmovi bas-sekcije za koje je sada i uživo dokazano da zapravo dolaze iz čistog novotalasnog nasleđa, ispresecani i dovedeni do plesne forme uz pomoć fenomenalnog klavijaturiste; improvizacije u kojima se bend nije dao zbuniti; šarmantna spontanost i neverovatna energija – sve to se našlo ispod otvorenog neba Kalemegdana, kiša se vratila u pravi čas – na trećem bisu, nakon što je Erland prethodno čak i sišao u publiku da bi nam pokazao „kako se zapravo igra!“, što je i dovelo do vrhunca koncerta i još jednom pokazalo magiju ove muzike u punom sjaju: tršavi, mršavi, bledunjavi gitarista nejakog glasa - nošen na rukama beogradske publike u potpunoj ekstazi.

Veličanstveno.

Potrebno je još samo nekoliko ovakvih koncerata - i biće zbrisani svi zli dusi svih onih kozaračkih kola odtabanih na platou glavnog šetališta Kalemegdana i svih onih „Posela u pola četiri“ koja su se osamdesetih i devedesetih odvijali na terenu koji je nedaleko od jučerašnje pozornice - i Beograd će ponovo doći na nultu tačku, iz koje bi pop kultura mogla ponovo da počne da cveta.

Hiljadugodišnji osvajači su znali – osvajanje kalemegdanske tvrđave istovremeno znači i osvajanje celog grada. Erland Oye i The Whitest Boy Alive su tvrđavu sinoć – osvojili.
Sada je valja - odbraniti.

p.s. Iako znam da Bojani najviše znači zahvaljotka benda za poziv u Beograd juče izgovorena sa bine – moram i ja da ti poručim: hvala ti za ovaj koncert! :)

Fotografije sa koncerta preuzete su iz galerije "Refract" festivala - (Stanislav Milojković i Luka Knežević Strika)

Anais Mitchell – „Hadestown“

Zaboravio si lepote preslušavanja nove muzike u off-line modu: kada hodaš i kada sa slušalica plejera počnu da se valjaju akordi koji vode ka još pažljivijem slušanju, a ti nemaš (ili ne želiš) da automatski proveriš ko su ljudi koji stoje iza ovako zrelog, dobrog albuma; ne znaš ko su glasovi koji se čuju u prvom i drugom planu i brzo shvatiš da si uplovio u muzičku teritoriju o kojoj znaš nepristojno malo - ali te to ne sprečava da ubrzo i prestaneš da se opterećuješ faktografijom i sortiranjem žanrova - i prosto se prepustiš uživanju u slušanju tog otvorenog, srčanog ženskog glasa i koračanju kroz centar grada, kroz letnje sparno jutro, puste ulice.

Od prvih tonova „Hadestown“ Anais Mitchell lako se razbukta maštarija o putujućoj trupi šarolikih folk muzičara koji su toliko puta prokrstarili rutom 66, od istoka do zapada Amerike i natrag i sada se lagano penju uz tok Misisipija, ka mitskom mestu iz kojeg sva ta voda iz podzemlja kreće da raspolućuje američki kontinent; svirače koji su, iako očigledno odrasli na punokrvnom američkom folku skloni skretanju i ka raspojasanom mardigrass ritmu i raskalašnosti koje se ni Dr. John ne bi postideo („Way Down Hadestown“), čudnom višeglasju koje prečesto podseti na zvezdane trenutke songova Brehta i Kurt Vajla, koji bude želju da se odmah počne sa promenom Sveta u fenomenalnoj „Why We Build The Wall“; na iskreno muziciranje u čijoj se strukturi niotkuda začuje i daleki Istok, što u maštariju unese dodatnu pometnju i rasprši je u svim pravcima, do mesta na kojem postaje svejedno svejedno iz kojeg pravca nekakav uticaj dolazi – jer sve zvuči tako skladno, tako narativno razorno ali i tako blisko – i ne liči na bilo šta što si čuo ranije.

On-line mod otkriva da su mnoge od maštarija ili asocijacija zaista bile tačne: „Hadestown“ jeste folk-opera, ponovo ispričani mit o Orfeju i Euridici, smešten u post-despresivnu Ameriku, sada, danas.

Ali, tu je i kraj mog prepričavanja ovog albuma: nema razloga da uskraćujem drugima uživanje u otkrivanju slojeva ovog parčeta muzike koje je još jedan dokaz da nema savršenijeg instrumenta od ljudskog glasa i nema boljeg prijemnika od hipotalamusa, mada neki to mesto još uvek naivno zovu – srcem.

p.s.

korisni linkovi:

Libretto: http://www.anaismitchell.com/hadestown/libretto.html

„Live“ snimak cele opere http://www.youtube.com/user/jbos6

Šta sam naučio... [#2]

[Zagledaš se u tekst nastao pre tačno godinu dana i najpre pomisliš kako si to dobro sročio, budeš čak i ponosan na sebe nekoliko trenutaka.

Onda shvatiš da se za prethodnih 365 dana, ipak nešto pomerilo: suviše si mlad da bi robovao zakucanim stavovima, dovoljno star da imaš snage za reviziju.

Ako se čitavi kontinenti godišnje pomere za 15 centimetara, nemoguće je da je u glavi ostalo sve – isto. Zato je vreme za mali revisited]

. . .

Budi uvek u pokretu.

Ako usporiš ili zastaneš, klepiće te rep nerešivih pitanja ili onih na koje odgovore ionako nemaš ti, već ljudi koje čak i ne poznaješ.

Ako si siguran za smer u kojem ideš - ne sklanjaj nogu sa papučice gasa i piči sve dok ima puta.

Kada puta nestane - nastavi svojim putem.

Putuj, da bi video da je svet tvoj.

Rođen si tu sticajem okolnosti, što ne znači da bi tu morao da ostaneš do kraja života.

Toliko je dobrih mesta koje bi lako mogla da postanu – dom.

Ako ti je savet potreban, traži ga - ali ne od ljudi koje ti često savetuješ.

Traži savete od majstora, makar ga video prvi put u životu.

Slušaj majstore.

Podražavaj ih.

Ako promašiš neki akord, to ne zna niko osim tebe – sve dok ne zasviraš pred publikom.

A prava publika će više ceniti iskrenost od perfekcije.

Perfekcija, ionako, ne postoji.

Ne postoji ni kašnjenje.

Nikad nije kasno.

Ali,

nisi besmrtan.

I neće sve uvek biti bezbolno, prolazi vreme kada su tableta ili dve dovoljne da odnesu sve bolove.

Zato uživaj,

dok ne budeš počeo doktore da viđaš češće no prijatelje.

Jedan,

Dva,

Tri...
... deset šest,

trideset sedam,

sad!

Jutarnja gimnastika

Radi bolje psihičke pripremljenosti za glavolomne i glavobolne momente današnjeg dana, neophodno je adekvatno pripremiti sinapse, sive i bele ćelije, kao i čitavu glavu za izazove koji nam predstoje.

Zato, vreme je za gimnastiku!

Idemo - jen’-dva-tri:

Grom i pakao!

Grom i kakao!

Grom i kukao!

hm... moraćemo ponovo, zabušava leva polovina mozga:

Munje i gromovi!

Dunje i gromovi!

Dinje i gromovi!

Idemo još jednom sa desna na levo:

Ale i bauci!

Ale i jauci!

Bale i jauci!

A sada najteža vežba, u pet koraka:

Sivo

Savo

Salo

Selo

Belo

Za kraj, nekoliko polu-besmislenih kovanica:

... prenotavanje (zgodno za ime bloga koji se bavi samo muzikom?)

... prekrajanje (zgodno za ime bloga koji se bavi promenama biografija?)

... presmotavanje (zgodno za ime bloga posvećenom lakim narkoticima?)

Vidite da je već bolje, krv brže struji?

U međuvremenu ste i skrolovali gore-dole, dakle i motorika je bolja!

Novi radni dan počinje!

Juriš!

"Hey" - The Pixies [39 pesama #6]

Iako već dobrih petnaest godina “Doolitlle” od The Pixies posedujem u digitalnom formatu koji ne poznaje ideju “a” i “b” strane ploče ili kasete - i danas nakon kraja ove pesme očekujem tišinu, još par obrtaja do kraja trake i onda mehaničko, hladno - stop - kraj trake: bila je poslednja na strani TDK normalke na kojoj sam ovaj album prvi put dobio.

Ali, čak i da nije bila na tom mestu na traci, sve što u glavi ostaje nakon poslednjeg gitarskog akorda ove pesme ostaje - jeste tišina, potpuni vakum, praznina koja te čini bespomoćnim ali i – pročišćenim.

Gde i kako klasifikovati ovu pesmu?

Po nekoj uprošćenoj definiciji, baladom se smatra svaka (sporija) ljubavna pesma.

Ipak, uprošćene definicije ne funkcionišu kada se razmišlja o ovom bendu i o „Hey“ – jer, zapravo, nema načina klasifikovati momenat u kojem Blek Fransis vrisne „If you go, I will surely die/We’re chained” – stihovi kojima bi se podsmevali da ih je neko drugi otpevao, koji dobijaju na snazi tek kada se čuju u njegovoj izvedbi i odmah postaju jedan od najpotresnijih i najiskrenijih momenata u istoriji meni poznate moderne pop muzike.

Kao što se ova pesma retko slušala “u društvu”, barem ne treznom, tako nikada nisi ni pokušavao da je odsviraš, jer znaš da je gotovo nemoguće uraditi je bolje no originalu, tako gotovo nikada nije ni obrađivana, čak ni na Tribute to Pixies albumima, s razlogom se našla i usred jedne gorke scene inače iščašenog filma "Zaki and Miri makes Porno" – a nikada se nije našla na nekoj od “kompilacija” pravljenim nekim devojkama, davno.

Iako si silno želeo da baš ona zatvori jednu ili drugu stranu kasete, jer to je to, znao si da ne smeš da je staviš u izbor, barem ne na tu prvu traku koju kompiliraš, razorna moć ove pesme je ipak strašna. U tih 3 minuta i 30 sekundi lomile su se mnoge veze, čemer koji izbija iz svakog tona ovog snimka tera te da se neprekidno osvrćeš, zove da se vratiš, sve do mesta na kojem se osetiš svojim, čistim – ali i usamljenim, iako si vezan. I koja bi pristojna devojka želela da se veže za čoveka koji ovu malj-pesmu stavlja na traku koja bi trebalo da bude romantični soundtrack za prve nedelje bezbrižnosti, nema tu mesta za “must be a devil between us..”.

Pravo vreme za slušanje ovog snimka dolazi kasnije, kada se sve završi, kada su pauze između pesama koje slušaš veoma duge.

Video klip koji ilustruje pesmu nastao je mnogo godina kasnije i kao takav je još jedan dokaz da je ova pesma pores svega uspela i jednoj prostoj, najčešće optimističnoj, pozdravnoj, veseloj uzrečici da podari i novi smisao i težinu. To je, valjda, odlika velikih pesama.

Hey...




* - Ideja "39 pesama":do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.