[Rukopisi ne gore]

Karl Sagan u fenomenalnoj, suštinskoj knjizi „Kosmos“ (koja se bavi „svom materijom koja postoji i svim prostorom u kojem se odvijaju procesi“, a ne samo nebom, zvezdama i galaksijama) posvećuje ne mali deo priči o Hipatiji, poslednjoj upravnici Aleksandrijske Biblioteke, ubijenoj 415. godine nove ere.

Osnovana na inicijativu Demetrija, Aristotelovog učenika, peripatetičara i drugara iz klupe Aleksandra Velikog, biblioteka je do početka I veka nove ere uspela da, zapravo, sakupi sve što je poznati svet znao o sebi (i bližoj okolini) – po nekim procenama u njoj se nalazilo i do 700.000 svitaka koji su objedinili sva dostupna znanja, od postanka pisma do tada.

Iako prvi put uništena požarom koji je 47. godine n.e. izazvala Cezarova vojska, biblioteka je obnovljena po Kleopatrinoj ideji, Cezarovoj i Antonijevoj femme fatale. Tri i po veka kasnije ponovo je bila uporište svekolikog sakupljenog znanja. I koliko o prvom potpaljivanju biblioteke postoji nekoliko različitih, ali jasnih verzija, toliko podaci o periodu između 390. i 415. nisu najjasniji, a zaslužuju pažnju.

Ono u čemu se mnoge verzije slažu je sledeće: nakon proglašenja hrišćanstva za državnu religiju Rima, car Teodosije naređuje uništenje svih paganskih hramova. Hrišćani, pod vođstvom aleksandrijskog patrijarha Teofila spaljuju biblioteku 391. godine. Ipak, čini se da je ne uništavaju do temelja – jer se za 415. godinu vezuje još jedno, ideološki verovatno ključno uništenje ideje o riznici znanja. Hipatija, u nekim verzijama imenovana upravnicom Biblioteke, matematičarka, astronom, neoplatoničarka - našla se, prvenstveno zbog ovog poslednjeg, na udaru aleksandrijskog patrijarha Ćirila. Njegovi sledbenici su 415. godine, "zahvaćeni histerijom" skinuli Hipatiju sa kola koja su prolazila ulicom, svukli je do gole kože, odvukli do obližnje crkve i iskasapili, "školjkama joj sastrugavši meso sa kostiju."

Po nekim izvorima, na koje se poziva i Sagan, biblioteka je "nešto nakon toga spaljena".

U drugim izvorima, ovog podatka nema.

Inspirator ovog ubistva, patrijarh Ćirilo proglašen je pravoslavnim svecem 431. godine na saboru u Efesu.

(Hajde sad malo da ćutimo, razmislimo o svemu tome.)

Konačni, treći (ili četvrti?) udarac izvodi kalif Umara, 642. godine, nakon osvajanja Aleksandrije, prostim odgovorom na pitanje šta učiniti sa knjigama: "One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne".

Ako je nešto i preživelo (Borhes se u "Knjizi o izmišljenim bićima" u poglavlju "Peritoni" poziva na spis nepoznatog Grka - "preuzetog iz proročanstva dok još Omar nije bio spalio aleksandrijsku biblioteku") - šteta je neprocenljiva. Koliko se sećam, Sagan u "Kosmosu" gorko procenjuje da spaljivanje biblioteke unazadilo čovečanstvo za nekoliko vekova i da je sasvim izvesno da bismo uveliko hodali planetom Mars da nije došlo do ovog diskontinuiteta znanja. Naše znanje o nekim piscima antike je potpuno unakaženo, o nekim delima znamo samo "iz priče", dok se o drugima nagađa (pročitati, na primer -"Ime ruže" Umberta Eka – kako prati priču o drugoj knjizi Aristotelove "Poetike")

Skupini navedenih štetočina, a boraca u svekolikoj borbi protiv znanja kao takvog pridružuje se i Diego De Landa Kalderon, katolički biskup koji u toku svega jednog dana - 12. jula 1562 - u prah pretvorio ne samo preko 5000 totema, likova i skulptura civilizacije Maja, već i kompletnu pisanu zaostavštinu. Preživele su svega tri knjige, zahvaljujući kojima ponešto znamo o čitavoj civilizaciji. Preživela je (ironijom sudbine u izmenjenom, dopisivanom obliku) i Kalderonova knjiga – u kojoj daje svoje viđenje naroda koji je zatirao, kao i detaljan opis uništavanja spisa. Suđeno mu je. Oslobođen je.

Očigledno postoji nekakva privlačnost ovog spiska štetočina.

Privukla je još mnoge da se bave istom delatnošću – uništavanjem.

Ali, "rukopisi ne gore".

Ma koliko štetila, sva ta uništavanja nisu zaustavila – Zemlju da se okreće oko Sunca, Magelana da podigne sidro, Rablea da piše o brisanju stražnjice piletom, Kopernika da restauira Aristarhove teoreme, Darvina da se ukrca na brod.

Gotovo dve hiljade godina nakon Cezarove paljevine - 21. aprila, zvanično je otvorena Uneskova Svetska digitalna biblioteka – ili "World Digital Library".

Znanje se ponovo, zvanično, grupiše.

I kreće dalje, u svim pravcima.

Na spisku saradnika je i Narodna Biblioteka Srbije.

Za sada smo predstavljeni "Miroslavljevim Jevanđeljem" i (iznenađenje!) avangardnim časopisom "Zenit".

Danas je Svetski dan knjige.

Slavimo,

pamtimo.

Idemo.
.

Facecyclopedia [srp. fejsciklopedija, im.]

Sećate se Danila Kiša, "Enciklopedija mrtvih"?

Junakinja otkriva da u Švedskoj zaista postoji enciklopedija u kojoj se nalaze imena svih onih ljudi koje prave enciklopedije nisu zabeležile a koje sakuplja i obrađuje poseban red koji "mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu."
I pronalazi i čita kompletnu priču o svom ocu – od dana rođenja, dečaštva i mladićkih dana - sve do popisa stvari koje su ostale na bolničkom stočiću iza njega.

Ta premisa, ideja o postojanju “Reda-koji-sve-zapisuje” nije, naravno jedini razlog moje fasciniranosti ovom pričom.
Niste čitali?
Klik ovde.

> > >

Ne sećam se kada sam umrežio priču o „Enciklopediji” sa činjenicom da mi je život postao internetan. Možda onog dana kada je Čele nad kafom primetio da je Mreža zasuta strašnim količinama privatnih, ličnih istorija koje su dostupne svima i da se, samim tim, sve promenilo.

Namerno ih činimo dostupnima, podsvesno potencirajući čija je istorija i sadašnjost zanimljivija. Hajde da poredimo mitologije, kako bi rekao pesnik.

I ako veza između priče i Mreže tada počela da prolistava, onda je svakako procvetala poslednjih meseci, u kojima je verovatno i poslednji član Reda ostao bez posla, zatvorivši lancem bez lokota vrata velike prostorije u kojoj su uredno poslagane knjige od A do Š.
Jer, nije više bilo razloga da se bilo šta zapisuje, sve je scrobbled:

Ustao je oko 07.45, logovao se prvi put oko 08h, tražeći reakcije na sinoć napisani status na FB, reakcija na poraz Liverpula. Vidim ga zaglavljenog u autobusu ka Slaviji, broj scroblovanih pesmama sa plejera govori da je bio nervozan i da je to stanje trajalo, jer je slušao isključivo Mozarta, kojeg prekida tek u 27. minutu, dakle – na poslu je. Iako je njegov kolega - kancelarija pored - u tom trenutku na YT gledao novi spot Darkwood Dub - ipak je posegao za remiksima kubanske muzike Bil Lasvela, od kojih ubrzo odustaje, što znači da je sastanak počinjao. Ukoliko zanemarimo e-mailove, neaktivan sve do 19 časova, kada pušta „Bring the Noise“ od Public Enemy, što govori o tome kako je protekao dan...

I ako smo se do sada fokusirali na objavu naših imena, datuma rođenja, sa kim smo u vezi, u šta ne-verujemo, šta slušamo, gledamo, čitamo, posećujemo, klikćemo, da li smo poštovalac muzike rodnog jaja (dakle, sa očeve strane), odakle potiču i ko to stoji pored nas na svim tim fotografijama postavljenim na servere društvenih sajtova (da li smo i na serverima servirani od A do Z?)... odnedavno naša stranica u enciklopediji postaje nakrcana, začinjena, prelivena i presoljena = obesmišljena "kvizovima" i aplikacijama čiji rezultati ne služe baš ničemu.

> > >

"Koja ste rok-zvezda iz šezdesetih godina XX veka?"... „A iz sedamdesetih?”... “Koje si srpsko jelo”... “Koliki si patriota”..."Koja si planeta sunčevog sistema"..."Koji si brend"... "Koja ste žica na gitari Džimi Hendriksa"..."Koji ste prst devetoprstog Froda"..."Da li vaše ime na elviš jeziku znači "Idi i turi glavu u prase"... "Koji junak iz knjige bi masturbirao na vašu komšinicu sa petog sprata, da stvarno postoji"..."Koji mitropolit će ti održati govor nad odrom""... "Da li si to - ti?"... "Da li ste rođeni autor besmislenih kvizova?"
Da li je sve što će ostati iza nas neuknjiženih u prave Enciklopedije ta nevelika količina samo-unete faktografije i ova gomila rezultata džank kvizova i aplikacija zapravo potpuno lišenih bilo kakve zabave i humora?

Kakvim viškom vremena zapravo raspolažemo!

Sigurno, već danas možemo da počnemo da mislimo-o ili radimo-na nečemu što će, ako ništa više, barem trajati duže, ne mora da ima ne-znam-kakvu-umetničku-vrednost. Ne mora biti za pravu enciklopediju.

Ali, imate čitav medij pod prstima.

Tri,
čet'ir,
sad.
.
Bring the Noise.
. 

[..."he speaks of senseless things"....]

Premotavaš pesme i filmove; pauziraš; vraćaš natrag; biraš koje poglavlje ili delić violinskog pasaža ćeš preslušati, a Volfgang ga je nedeljama komponovao. Brže preslušavaš muziku nego što je ona odsvirana, brže preuzimaš fajlove sa Mreže no što je potrebno fajl i pogledati. Preskačeš stranice knjige, čitava poglavlja; čitaš samo antrfile ili boldirani deo teksta, žvaćeš sažetke, ma – samo naslove. Prstom pomeraš kazaljku na satu koju si zaglavio brišući prašinu, pomeraš sat napred, sat natrag, zavrtiš točkić na mikrotalasnoj, ciljaš koji je minut kada iskopčaš plejer iz struje, usklađuješ sat sa onim na glavnom Trgu. Letiš avionom ka suncu ili niz vreme, lutaš časovnim zonama, navikavaš se brzo na poklonjene ili ukradene sate.

Misliš da kontrolišeš i organizuješ, dakle.

Štagod radio vremenu ishod je, zapravo, poznat.

Zato: igraj se kontrole i organizacije vremena, kada god možeš.
I dokle god možeš.
Tek kasnije zaista nećeš imati vremena za to.