Nema čaja u Sahari

The Police su direktno odgovorni za jednu od ključnih promena tokom odrastanja – koja se videla kako spolja, tako i iznutra.

"Gramofonska dijeta" bila je definisana sledećim mehanizmom – 5 dana štednje kinte dobijene za užinu = jedna LP ploča u PGP-u. Kako PGP nije imao ne znam kako bogatu ponudu, ali je objavio kompletan The Police opus - nakon albuma "Synchronicity" njihova diskografija je ubrzano sabrana na polici i naučena napamet, pantalone su postale prevelike, roditelji sumnjičavi a ja – iskrenim obožavaocem. "Zenyatta Mondatta" je i danas jedan od omiljenih albuma, možda zato što je na njoj trojka prikazala sav talenat u punom sjaju, verovatnije zato što nikada neću shvatiti kako je Stjuart Kouplend odsvirao neke deonice bez dubbinga.
Uz svo poštovanje prema svim solo i sličim radovima koji su sledili nakon raspada benda, taj deo njihovih karijera ostao je važniji od svega što je došlo posle.

Mnogo godina kasnije, udobno zavaljeni na zadnjem sedištu šou-karavana koji već slovi za jedan od najuspešnijih u istoriji pop-industrije (sa tim razlogom je i započet), The Police su konačno sleteli u Beograd.

Priča kaže da su The Police na početku karijere, u vreme "novog talasa" i pesama poput "Next to you" i "Can't stand losing you" izlazili na binu uz rečenicu: "Sada ćemo svirati new wave – što znači da će reči biti banalne a muzika loša". Zanimljivo, upravo su im pesme iz tog perioda nekako najbolje išle, publika je na njih čak najbolje i reagovala.

Besprekorno uvežbani, tiši no što je prostor dozvoljavao, usporeniji no što sam se plašio (ok, Endi Samers ipak ima 65 godina), predvođeni Stingom čiji glas i dalje fascinira te i dalje blistavih deonica u kojima je prednjačio Kouplend, odsvirali su koncert koji verovatno neću dugo pamtiti, osim po fascinantoj verziji "Wrapped Around Your Finger" koja je zaista zvučala bolje nego u originalu. Privatni favoriti, poput "Driven To Tears", "Walking on the Moon"" i "When the World is Running Down..." bili su zaista na nivou, dok su trojka na očekivanim vrhuncima, poput "Everylittle Thing She Does is Magic" i "Everybreath you take" previše oslonila na publiku, odnosno opštu besvest od sreće što se neki od najvećih hitova dekade uopšte sviraju ponovo uživo.

Sve zajedno, ok.

The Police su poslednji album "Synchronicity" snimali tako što ih je producent fizički razdvojio, komunikacija je išla samo preko monitora. Nisu se više "voleli", nezadovoljstvo je raslo. Ipak, rezultat je bio briljantan.

Za ovih 25 godina pauze su naučili: alhemija koju izazivaju češće je rezultat naših učitavanja nego emitovane emocije i sada su to, na neki način, iskoristili. Mi smo oduvek znali da su muzika i tekstovi The Police dovoljno široki da upiju sva naša očekivanja i pogrešna čitanja, čak i ideju da je "Everybreath you take" ljubavna pesma, iako ona to zapravo nije.

"Nije bilo ljubavi", kaže prijateljica.
Ljubavi je bilo, ali nekako nije bila obostrana tokom cele večeri.

Da su sebi dozvolili i "Tea in The Sahara" u izvedbi poput "Wrapped...", sigurno bi i uživanje u pamćenju na koncert bilo bolje, impresije trajale duže.

Glava govori da zgrada svira

"Careful listening is more important than making sounds happen."

(Alvin Lucier) 

Bilo je nekako logično: nakon TH epizode, saradnje sa Vilsonom, stvaranja muzike sa Inom, otkrivanja merenge i ostalih ritmova, stvaranja "disko opere" (?!) sa Debelim Dečakom Slimom i mnogih drugih avantura – Dejvid Birn je od pre nekoliko dana javnosti omogućio da svira na zgradi ili preciznije: svira zgradom. 

Neki snovi postoje isključivo da bi bili ostvareni. 
[link]

"Hvala", na engleskom!

Montaža: Nick Cave 2008 - >1984

Praćen Zlim Semenjem koji su sinoć zvučali kao otpadnici pakla u potrazi za stepeništem koje iz podzemlja vodi do zaštitničkih anđeoskih krila, Majstor je sinoć pevao i isijavao tako impresivno da je bilo gotovo nedostojno ali i nemoguće i nepotrebno pevati zajedno sa njim. Ta misao me, naravno, nije sprečila da se u ne malo navrata i ja oglasim, nedostojan, sve češće promukao – ne od urlanja, već radosti.

Nije bilo lako popuniti onakav i onoliki prostor - ne publikom već energijom koja je prštala od prvog udara "The Night of the Lotus Eaters" sve do posvete Dilanu i Čoveku u Crnom i trena u kojem je rekao da se uskoro vidimo ponovo, siguran da je zauvek obuzdao sve demone koji su ga ikada vijali.

Zaista se nadam da će biti tako.

Ukoliko budemo opet čekali onoliko - sledeći put će on imati 70 a ja 53.

Nakon rečenice u kojoj posmatraš sebe sa više od pedeset godina, shvatiš da je toliko ikona odrastanja stavljeno na portal u jednom trenu, da si lako mogao da se zagrcneš.

Ipak, nakon ovakvog koncerta dostojanstveno starenje deluje izvesnije, duša je mirnija.

I zato mi se o ovom koncertu više ne piše.
All the Towers of Ivory are Crumblin'... čuvamo za sledeći put.

"Thank You, in Serbian!"
.