Sunday, 20 October 2013

Ry Cooder: "Priče iz Los Anđelesa" [knjiga, preporuka]

Čitanje prve knjige Raja Kudera donosi zadovoljstvo istovremenog gledanja noir filmova s početka pedesetih i čitanja romana prvog talasa američkih bitnika, dok u pozadini sve vreme odjekuju bluz, Tex-Mex i prvi akordi rok-end-rola.

Muzičari sa margine koji preživljavaju sviranjem po sumnjivim klubovima, krojači odela za meksikance, podvodači, tinejdžerke utekle sa srednjeg zapada u potrazi za slavom, prodavci oružja, lopovi, ubice, sitni biznismeni, bivši vojnici, nekadašnje femme fatales, žene prerušene u muškarce ali i Džon Li Huker i Čarli Parker - svi oni krstare Kuderovim pričama čiji je narativ tečan poput njegovog sviranja: melodičan i istovremeno čvrst, sklon obrtima, kratkim vatrometima ali i tamnim tonovima koji probijaju iz prič epohe posle Drugog rata, vremenu Kuderovog odrastanja pod suncem Kalifornije.

Kuder je ovu, prvu knjigu objavio u 64. godini i dokazao se kao odličan pisac. 
Ali ne znam da li bi bilo bolje da se ranije posvetio pisanju jer bismo u tom slučaju gotovo sigurno ostali uskraćeni za neki od albuma čiji su tonovi odavno duboko u našim glavama i srcima.

Ovo je odlomak iz priče "Ubih me, por favor" (1952)

* * *
U lokal je ušao muškarac. Stajao je i posmatrao binu.
Crnac, oko metar i šezdeset s platformama, u zelenom odelu i sa zelenim šeširom čvrstog oboda. Videlo se da je ozbiljan i da nije pijan. Džoni je mahao rukama tražeći aplauz. Filipinci su udarali čašama o stolove.
Muškarac se okrenuo ka meni. "Je l' ovo mala tebi pripada?" Glas mu je bio dubok i preteći i nekako neusaglašen s tim malenim telom; ali lice mu je bilo nenamršteno, a oči, teških kapaka, iskrile su hmor.

"Ja sam joj menadžer", odgovorio sam.
"Daću ti petsto." Posegao je u džep i izvukao svežanj novčanica veliki kao bala seba.
"Nije na prodaju."
"Sve ima cenu", rekao je. Beti nam je prišla.
"Bani, ovaj čovek hoće da te kupi. Šta kažeš na to?"
"Koliko nudi?" pitala je Beti.
"Ja sam Džon Li Huker. Imam ploču broj jedan u Detroitu. Ovde ne znam nkog. I samo zato što sam stranac, svi bi 'teli da me vodaju kô mazgu. Treba mi nekao da se izjadam." 

Izdvojio je još petsto dolara. "Imam baš veliki", rekao je gledajući u Beti.

"Bani Rej nastupa s Džonijem Dolorom i pet bolova, svake večeri", rekao sam.
"To je jedan Džoni previše", odgovorio je Huker. Popeo se na binu. Muzikanti su sedeli unaokolo, pušili. "Hej, gospodine gitarista", rekao je, "daj mi malo gitaru. Neću da je povredim."

Uzeo je gitaru i seo na stolicu. Spustio je mikrofon i obratio se publici.

"Upravo sada, odsviraću dobru stvar koja će biti hit, i hoću da je ukapirate i da je prihvatite, a zove se "Previše je Džonija".

Zavrnuo je čiviju na gitari. Počeo je iz E: čank-čank-a-čank-a-čank, dobujući obama stopalima ritam od pravilne četiri četvrtine. "Treba neko da mi pomogne za bubnjem! Ajmo!" viknuo je. Krenuo sam. Seo sam za bubanj i krenuo s laganim bluz ritmom kao pratnja. Du-ča-du-ča-du-ča-du-ča.
Glas mu je zvučao opako, i vukao te je da ga slušaš:

Previše je Džonija, koštaće te pameti,
da, previše je Džonija, koštaće te pameti,
život sam potrošio, i srećni dom odbacio
Kada prvi put u ovaj grad stigoh, hodao sam
              Centralnom avenijom,
čujem govore o Klubu zvanom Randevu
reših da svratim baš to veče, da, i kad tamo stigoh
rekoh, da, ljudi moji, baš se ovde provode,
              baš tako, znam!
Bugi!
Filipinci su prestali s ćeretanjem i počeli da slušaju. Semi je došla do kraja šanka i posmatrao binu. Beti je pažljivo motrila.
Mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom,
              ne znam sam ni ja,
O, da, Džoni, mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom ali ne znam
sam ni ja,
zato bolje da završavam,
jer mora se dalje ići, da.

Ispratio je zadnje reči na gitari: ka-čank-ka-čank-ka-čank-du-daaa, rekao "Hvala", spustio gitaru i sišao s bine. Prvi put sam čuo da reč hvala zvuči kao pomilovanje. Učinilo mi se da su Filipinci ovoga puta još jače udarali čašama o stolove.
Huker je odšetao do šanka i spustio dvadeseticu. "Barmen, hoću jedan skoč, jedan burbon i jedno pivo."

Semi me pogledao "Je 'l misli sve odjednom?"
"Rešaj ovamo", rekao je Huker. "Hoću da svi moji prijatelji popiju. Dok imam para, skoro svaki dan imam i prijatelja."
Filipinci potrčaše prema šanku. Skitnica u kaputu je stajao u dovratku i psoamtrao. Huker uperi prstom u njega. "Daj mu kol'ko god 'oće da pije, ja plaćam. Daj mu ceo bokal, nema veze. Jer i ja jesam bio dole, a dobrog prijatelja nije bilo lako naći."

(Raj Kuder, odlomak iz priče "Ubij me, por favor", strane 110-112, prevod Uroš Tomić, objavila Geopoetika >>)


.

No comments:

Post a Comment