Thursday 27 December 2007

Čuvajte jelke!

"Ide jelka ulicom,
i vidi veoma lepog čoveka.
"Što da ne?" - pomisli jelka..."



Wednesday 26 December 2007

Zeitgeist

Evo filma čiju premijeru nećete dočekati, izuzev je sami ili u krugu prijatelja ne organizujete. Film, naime, nije planiran za premijere i festivale – štaviše – ne postoji u velikim on-line bazama poput allmovie.com ili imdb.com, iako nigde i nikada nije zabranjen. Ipak, nekoliko nedelja je bio na vrhu liste najčešće preuzimanih filmova na mnogim pretraživačima i – još bolje – umnožavanje je u potpunosti omogućeno od strane autora - kompletan film je dostupan u prihvatljivoj rezoluciji na sajtu http://zeitgeistmovie.com/, dok se DVD direktno od autora može dobiti za 5 USD + troškovi poštarine.


Zeitgeist je producentsko delo Pitera Džozefa i obrađuje, koristeći prvenstveno dokumentarni materijal, tri velike teme „našeg vremena“: hrišćanstvo, 11. septembar i bankarski sistem u Americi.
Sigurno je da je način na koji su ove tri teme obrađene jedan od razloga tihog bojkota i teškog pronalaženja informacija o filmu na mainstream sajtovima. Džozef jednostavnom, linearnom naracijom potkrepljenom dokazima koji će svakako biti dokazivani (diskusije uveliko traju i na internet forumima u Srbiji) stavlja velike znake pitanja na mnoge vrednosti koje čine osnove sistema, prvenstveno zapadne ali i globalne civilizacije. Zeitgeist je, dakle, na prvi pogled kao stvoren za obožavaoce teorija zavere ali i one koji veruju da su mnoge ključne vrednosti savremene civilizacije zapravo – namerno ili slučajno pogrešno interpretirani simboli. Ipak, ideja filma nije rušenje mitova već poziv da sve dokaze ili verovanja valja kritički posmatrati, ako je moguće iz više uglova i sa zadrškom – jer je mit „kritičkog uma“ zapravo taj kojem sledi brzi krah, ukoliko se ne bude neprekidno (p)održavao u vremenu koje je pred nama.

Ipak, to nije jedina vrednost ovog projekta. Kao što se od juna 2007. godine, kada se film pojavio na Mreži, dokazalo da je nemoguće kreirati „zabranu“ u vremenu Broadband interneta i da je radoznalost snažnija od ćutnje, tako je ovaj projekat dokaz da je vreme u kojem svako može kreirati svoju „istinu od 24 sličice u sekundi“ (Godar) konačno došlo i da svako ima priliku da pruži sopstveni doprinos Zeitgeistu.


P.SSSS.T! Koristan link (i još sličnih filmova) dostupno Vam je na adresi http://freedocumentaries.org/index.php

(objavljeno u Singidunum Weekly, decembar 2007. godine)

Saturday 22 December 2007

Control, The Movie

Stvoren iz potpuno drugačijih namera i sa opozitnim ciljevima od sjajnog "24 Hour Party People" Majkla Vinterbotoma, "Control" prečesto gubi kontrolu nad pričom o Ianu Kertisu (Ian Curtis), jednom od najznačajnijih ličnosti iz panteona odrastanja mnogih generacija, svakako i mojeg, pevaču benda Joy Division.



Zasnovan na knjizi Kertisove udovice Debore ("Touching from the distance", nazvane po stihu iz epohalne "Transmission"), čiji je niz prethodnih odbijanja stopirao ranije pokušaje ekranizacije Ianove biografije, ovaj film više sakriva nego otkriva mnoge uzroke njegovog samoubistva. Detaljno lišen čak i pokušaja razumevanja Weltschmerza generacije, demona svedenih na bolest i ljubav, više posvećen odnosu bračnog para Kertis - jedan od najduže očekivanih filmova ne decenije, već čitave mladosti, ne ispunjava mnoge preduslove da postane kultni, iako nekoliko puta proglašen "filmom godine".



Elegantna izvedba Antona Korbijna (Corbijn), kojem je ovaj film ujedno rediteljski prvenac, brižljivo odabrane rekvizite i dobrog sountracka (sjajna verzija "Shadowplay" The Killers!), pada na detaljima kojih su mnogi obožavaoci benda itekako svesni. Iako Sem Rajli (u "24 Hour Party People" igrao Mark E. Smitha, vođu još uvek aktivnih The Fall) zaista "odgovara očekivanjima" (šta je moja percepcija Kertisa: sećanje na retke članke u srpskoj rok štampi, dvadesetogodišnje preslušavanje snimaka i još uvek besprekorno poznavanje svih tekstova zahvaljujući divnom izdanju SKC Niša iz 1988.), film jednostavno ne stiže do nivoa u kojem ćemo, konačno, shvatiti kako su nastali neki od najlepših rokenrol stihova dvadesetog veka, poput "Heart and Soul, one will burn".

Sve, nekako, ostaje distant.
  

Thursday 20 December 2007

Polifona terevenka

Počelo je gotovo slučajno. Među stotinama foldera iz kojih se prelivala razna poznata i nepriznata muzika a koje je Marija donosila (i koja će reći "Ti si budala i kreten, to nije bilo slučajno!") našao se i njihov EP "Wait", koji je, pored ostalog krasila fenomenalna obrada Kobejnovog (Cobain) "Lithiuma", jedan od onih covera koji zasene original neočekivanim tumačenjem, uz svu počast autoru. Već na prvom refrenu, onom zlosutnom "Yeeeeeaaaa-yeeeeeh", obožavao sam The Polyphonic Spree, ne znajući iz kog sazvežđa taj zvuk oupšte dolazi (posle se ispostavilo: Dalas, Teksas, potpuno neočekivano)

The Polyphonic Spree je čudesna grupa(cija), koja okuplja između 13 i 27 muzičara - desetak pevača i pevačica (hor, zapravo), naravno gitare, bas, bubanj, klavijature, ali i flautiste, harfiste, solistu na cevastim zvonima i koješta još - što njihov zvuk čini jednim od najspecifičnijih koje sam ikada čuo. Godinama su nastupali obučeni isključivo u belo, što je u kombinaciji sa razdraganim, fascinantnim zvukom koji stvaraju podsećalo na red heruvima potpuno uzbuđenih otkrićem LSD-a, spremnih da posvedoče u njegovu uzvišenost pred Svevišnjim.



Nekoliko činjenica:
Osnovani na zgarištu Tripping Daisy. Njihovu pesmu "Light & Day" su Volkswagen & iPod koristili za joint venture kampanju. Bili su predgrupa Bouviju na "Reality" turneji, a na njegov nagovor su svirali i sa The Divine Comedy. Pronaćićete ih na soundtracku "Eternal Sunshine of A Spotless Mind" Mišela Gondrija, na "Nobel Prize Peace" koncertu 2004. godine najavljivali su Vangari Mathai, prvu crnu ženu dobitnicu Nobelove nagrade za mir. Nedavno su komponovali i za Adidas. Više ne nose samo belo. Ostali su dovoljno neozbiljni da kreiraju X-mas čestitke poput ove.

Nekoliko impresija:
The Beach Boys iz "Pet Sounds" faze greškom ulaze u studio u kojem The Spiritualised i The Pixies pokušavaju zajedno da sviraju materijal za "BossaNovu", dok se za miks pultom sjajno zabavljaju The Flaming Lips i tonac Mercury Rev, tog dana potpuno trezan, razmatra da li neki pasaži isuviše liče na Bouvijevu "Alladin Sane" fazu. Sve to ekipu iz The Polyphonic Spree ne remeti preterano. Potpuno su posvećeni želji da stihovi "It's like running away with the wind in my face/It's like flying/And you and I are open wide" budu tako otpevani i odsvirani da pokreću ne samo moždane vijuge već i stopala, da odskoče od poda. Visoko.... "I get around the world on your freeways"



Nekoliko korisnih linkova:
za prvo slušanje: "Mental Cabaret" i "Running Away"

Tuesday 18 December 2007

Nik Stivenson: "Dejvid Bouvi" (knjiga)


"Obožavaoci su Bouvija pretvorili u kulturni resurs koji se mogao drugačije interpretirati u zavisnosti od njihovih promenjivih životnih situacija. Zapravo, Bouvi ima ulogu hiperteksta, jer obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju. Onda se ova informacija prevede i shvati u kontekstu njihovih života koji se menjaju.

U tome je uočljiva Bouvijeva pozicija centralnog autoriteta. Bouvi se ceni kao "učitelj", kao "dobar mentor", kao neko čiji su rad i muzika stalna inspiracija (...) U društvu gde tradicionalne koordinate porodice, klase i crkve slabe, ljudi traže nove oslonce i značenje koja bi dali svom životu i trenutnom iskustvu (...) 

Sada se nailazi na nešto što liči na paradoks: ako je Bouvi, obezbeđujući polutrajno prisustvo, životima ovih obožavalaca dao oblik, onda je to postigao obezbeđujući promenu. Drugim rečima, Bouvi je smislio šifru mogućnosti pronalaže sebe i način bavljenja promenom. Obožavaoci Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života."
- Nik Stivenson, u knjizi.

*

"Ja umirem. ti umireš. Sekundu po sekundu, sve je prolazno.
Je li to bitno? Da li gnjavim?" -
Dejvid Bouvi

Sеćam se zime 1983, tada popularni časopis "ITD" objavljuje specijalni podlistak posvećen Bouviju, vreme najveće slave, opšta histerija "Let's Dance" albumom i turnejom.
Dobar deo tog dodatka verovatno i danas znam napamet, neke sentence se ne zaboravljaju, poput plivanja.

Dvadeset i pet godina kasnije, postaje nam dostupna mnogo serioznija, lišena velikog dela (zapravo nevažnih) romansiranih detalja - sjajna knjiga Nika Stivensona: "Dejvid Bouvi - slava, zvuk i vizija" (Klio, 2007). 
Ova knjiga vam neće pomoći da bolje sagledate hronološki tok njegove karijere, ali to nam više nije ni potrebno. Ona će nam pomoći da bolje razumemo šta i zašto se je ona išla tim tokom.

Iz ugla okorelih obožavalaca često prestroga prema fazama u kojima Bouvi ni sam nije znao šta zapravo radi, iskrena kada se bavi lutanjima i manipulacijama kroz koje je prolazio, puna oduševljenja u delovima koji su posvećeni "Zlatnim godinama" ali i pažnje u poglavlju dijaloga sa obožavaocima.

Neki albumi sada postaju jasniji, neki stihovi još draži. 

Ovo je obavezna lektira za one koji se smatraju poštovaocima i obožavaocima.
Dobar sažetak knjige može se pronaći i
ovde.

P.S.
Dodajem link ka sjajnom tekstu
Dragana Ambrozića - "Poslednji čovek u Evropi"
(Vreme, novi broj)


Monday 17 December 2007

Rasvetljeno: "Remain in Light"

Danima uživam u remasterizovanim snimcima Talking Heads nedavno objavljenim kao DVD set od osam komada, krcati pesmama koje već dobro znam i bonusima koji su mi do sada bili nedostupni. No, najviše se vraćam njihovom najkompleksnijem (logično, najslabije prodavanom) albumu, kojem je The Rolling Stone odao počast rangirajući ga među najznačajnija četiri tokom osamdesetih godina: 
»Remain in Light«.


»Oni su imali gomilu dobrih zapisa, bez vokala i nisu znali šta sa njima da rade... Oni, zapravo, nisu znali šta im se tu dešava« izjavio je kasnije Adrian Belev (Belew), fenomenalni gitarista čiji su prsti otisnuti u Bouvijevoj trilogiji "Low-Heroes-Lodger" (kao i prsti Brajena Ina (Eno), koji će biti jedan od junaka i ove priče). 
Kako se dogodilo da ekipa koja je prethodno realizovala tri dobro prihvaćena albuma, prepuna revolucionarnih rešenja (naročito na »Fear of Music«) »ne zna šta im se dešava«?

Godinu dana pre početka rada na ovom albumu, Brajen Ino i Dejvid Birn (Byrne) počeli su rad na albumu koji je, eto istorije, takođe promenio mnogo toga u osamdesetim. Pristupili su snimanju albuma »My Life in the Bush of Ghosts« kao »praznoj tabli«, bez jasnog koncepta, melodija i ritmova, koristeći snimke dugotalasnih radio programa (od evanglističkih propovednika do mujezina i natrag) kreirali »zvučnu sliku«, slojeve ritma i muzike koja je nastajala ili slučajno ili kao refleksija na ono što se »našlo na traci«, dakle snimili su seriju neplaniranih incidenata, koji su, sticajem okolnosti, javnosti postali dostupni tek posle objave »Remain in Light«, što je učinilo da je publika potpuno nespremna u svom neznanju.

Birn je posle izjavio: »U to vreme sam bio veoma zaokupljen idejom o jednoj gomili ljudi koja zajednički nešto radi.« Okupivši vanserijsku bandu muzičara, predvođenu spominjanim Belevom, Basta Džonsom, Nonom Hendriks (na spisku će se naći i Robert Palmer, ali na udaraljkama) i prepustivši se Inoovoj palici, bend je ostavio Arijadnin konac na ulazu u studio i ušao u hrabru avanturu.

Rezultati su fascinantni i danas - dvadeset sedam godina nakon objavljivanja.
Uvodni taktovi "Born Under Punches (The Heat Goes On)", potpuno iščašene Kraftwerk-Can-afro-funk stvari u kojoj se možda prvi put u istoriji jedan beli pop bend usudio da na sred pesme usporava traku, preliveni horskim "All I want is to breathe, won't you breath with me ?", predstavljali su samo uvod u višeglasnu orgiju i sinusoidne ritmove pesama "The Great Curve" i "Crosseyed and Painless", prepune feedbackova, horskog nadmetanja i nemogućih zvučnih zvrkova za koje je zaslužan kompletan bend. Dejvid u potpunom sjaju - "Sometimes the world has a lot of questions/Seems like the world knows nothing at all/The world is near but it's out of reach/Some People touch it... but they can't hold on..." - pevao je gotovo zaglušen ritmovima koji su se slagali jedan preko drugog, ritmovima koji su nastajali slučajno, nasnimavanjima, muzikom koja je nastajala kao reakcija - na muziku – i sve to kao uvod u ultimativni hit osamdesetih godina - "Once In a Lifetime", kao končani dokaz da se iz opšteg, kontrolisanog haosa može stvoriti i remek delo pop strukture. Uzgred, Birn je kasnije i sam otkrio da je pesma nastala na osnovu rifa koji se u pesmi gotovo i ne čuje, osim kao "baram-ba-ba" dva Brajana u pozadini, podvučenih basom. To se SADA, u remasterizovanoj verziji itekako čuje.



"B" strana albuma (dok je bio na ploči, sad ta podela više ne radi) albuma predstavlja svakako najzanimljivije konceptualno putovanje TH u njihovom kompletnom opusu. Sporija, izmuljanih klavijatura ali opet nepodonošljivo zaraznog ritma, "Houses In Motion" podseća na ceremoniju u sumraku Nju Orleansa. "Seen And Non Seen" sadrži jedan od najboljih tekstova koje je Birn ikada napisao, dok su "Listening Wind" i "The Overload" (posveta Joy Division, indirektna) verovatno najdraže »lično mesto« mnogih obožavalaca benda i konačni adagio novom talasu. Talking Heads, rodonačelnici, jedan od ortodoksnih CBGB bendova, jednostavno su prešli granicu i povratka više nije bilo, što se i pokazalo narednim albumima, ali i promenom koju je cela scena proživela u naredne dve godine. TH nastavljaju dalje oslobođajući se ljušture kroz »Stop Making Sense« i »Speaking in Tongues«, definišući savršeni pametni pop na »Little Creatures«, koji ih je lansirao u orbitu u kojoj su postali zvezde vidljive svima. Ovaj album je, konačno, sadržao i seme razdora u bendu. Na omotu su, kao autori, potpisani samo Ino i Birn, dok su Tina Vejmut, Džeri Harison i Kris Franc ostali potpisani samo kao članovi benda. Kasnije, Birn je krivicu za ovo svaljivao na sebe, dok je Tina Vejmut izjavila da se Ino i Birn "oblače isto" i ponašaju "kao dva četrnaestogodišnjaka, koji pokušavaju da fasciniraju jedan drugoga".


Outtakes, odnosno prateći snimci objavljeni u okviru remasterizovanog paketa samo dokazuju stepen kreativnog rasula koje je očigledno vladalo u studiju tih nedelja. Snimci »Fela's Riff«, »Unison«, »Double Groove« i »Right Start«, ne samo što otkrivaju zametke finalnih verzija, već i nagoveštavaju razna blaga, slučajno nastala, slučajno »izgubljena u remiksu«.

Kad bolje razmislim, Inu i bendu su bila sasvim dovoljna dva zvučnika. 
Sve ostalo nam je već tu, u Glavama.



Sunday 18 November 2007

Tanto Tempo

Novembar prolazi, omeđen više sećanjima nego planovima.

Početkom meseca neobeležena, godišnjica Subine pogibije žulja iako i dalje verujem da je od onih koji bi više voleli sećanje na rođendan nego na dim.

Zato vršljam Mrežom, pokušavajući da pronađem šta se promenilo od kako smo pre više od šest godina ne malim naporima postavili na mrežu prvi i još uvek jedini sajt posvećen Subi na srpskom*.

U junu je Bebel, stojeći pred krcatim Domom Sindikata posle prve pesme povikala: "I'm in a land of Subaaaaaaa".

U proteklim mesecima do ušiju je došlo dosta snimaka na kojima sam prosto čuo glas producenata, aranžera, muzičara - "Ovo bi trebalo da zvuči kao Sao Paolo Confessions".

Možda Srbiji bude dovoljna decenija da se prihvati uloge kolevke jednog od najsvestranijih muzičara s kraja dvadesetog veka, domovine čoveka koji je uspeo da pronađe zvuk Borhesovog ranjenog tigra i redefiniše ritmiku i boje kompletne neobossanove. Ako je NASA-i potrebno pedeset godina da ponovo posete Mesec, nama je možda dovoljno deset da se iz fioka povade trake i potvrdi da su notni sistemi u kojima je orbitirao vredni poštovanja. Strahujem da trake, prirodno, tokom vremena gube magnetizam i da će možda postati neslušljive. Strahujem da li u Radio Novom Sadu uopšte postoje tragovi perioda u kojem je, svake nedelje, donosio nove snimke krijući se pod pseudonimom koji je krajem devedesetih obrisan i sa zidova grada Novog Sada.

Lutanje Mrežom ipak oraspoloži: na ovom linku pronalazim rad (koga drugog nego starog Subinog prijatelja) Zorana Janjetova & prijatelja koji, dosledni Inovaciji, kreiraju nešto novo. Ta priča raduje. Istovremeno, na Youtube mogu se pronaći zanimljivi videoklipovi, posvećeni ili inspirisani Subom (vredi probati kao keywords i "mitar subotic suba" i "suba").
Zanosno.

. . .

(Šta li rade tamo gore Njih Dvojica, životno ispresecanih putanja, tonova i kontinenata, blisko povezanih čak i datumom smrti? "Brzo, brzo, brzo, u grotlo svemira"...
... Ovih dana Ministarstvo za Kulturu raspisuje konkurs za projekte od značaja za nacionalnu baštinu...)

. . .

(Sledi tekst napisan 2001. godine, sada blago obogaćen. Ovakve priče vredi ponavljati)




Faktografija, hladna i zapravo malo bitna kada se piše o umetnicima, zabeležiće da je Mitar Subotić rođen u Novom Sadu 1961. godine. Diplomirao je na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Nakon toga, pohađa kurs elektronske muzike kod multiinstrumentaliste Pola Pinjona. Prvim potezima najavljuje neobičan pristup - zaobilaznu strategiju koja vodi ka anti-karijeri: svake nedelje, Subotić je radio nove snimke za emisiju "Novi vidici - jedna druga jugoslovenska pop scena" Dragana Gojkovića ali je tek posle godinu dana otkrio svoj identitet. Krajnji rezultat ovog poteza: sada već zbrisani grafit "Rex Ilusivii" na čuvenom zidu u Novom Sadu, donedavno jedina uspomena Javnosti na čoveka koji je svojim radom počeo temeljno prekrajanje muzičke mape sveta.

Tokom osamdesetih Subotić - "Kralj Iluzija" - virtuozno, gotovo mahnito pomera granice, sve vreme otvarajući Nove Puteve: od demo snimaka, objavljenih na čuvenim "Ventilator" kompilacijama, preko saradnje sa Milanom Mladenovićem, Massimom, Marinom Perazić (verovatno najbolji snimak koji je ikada napravila - "Plava jutra"), Igorom Popovićem i ostalima, Rex postaje autentična anti-zvezda koja se nezaustavljivo penje ka zenitu: eklektična obrada "Sex Machine" sa Milanom, spomenuta "Plava Jutra", "Arabia" sa Igorom dokazale su ga kao muzičara koji se sjajno snalazi i u popu ali koji nije uspeo nijedan od navedenih snimaka da zvanično i objavi. Na nagovor(!) Vite Simurdića iz Radio Novog Sada objavljuje debi LP "Disillusioned" (u simboličnih 500 primeraka, pre tačno 20 godina), album koji i danas predstavlja jedan od poslednjih promišljenih projekata jugoslovenske pop/alternativne muzike. Tema "Thanx Mr. Rorschach - ambijenti na muziku Erika Satija", posvećena radu čuvenog francuskog kompozitora rađena je po principu Roršahovog testa u psihologiji. Ostale teme, poput "Courage I" i "Facedance" samo su dokazivale već naslućeno: Zenit hemisfere je postavljen prenisko.

Nalazimo ga za miks-pultom pri snimanju prvog albuma (objavljenog istog dana kada i "Disillusioned") La Strade (sećam se starog intervjua Tišme koji se žalio kako su vokale snimali dan nakon celonoćnog gledanja Live Aida i da mu glas zbog toga zvuči loše), nalazimo ga na listingu onih koji su radili na "Boleru" grupe Haustor, na "Crnom plesu" Oktobra 1864. Snimao je "Ekv Live 88" koji je Firči objavio gotovo deceniju kasnije.

Godine 1988. za "The Dreambird, In The Mooncage" instalaciju koju je radio sa Goranom Vejvodom dobija nagradu UNESCO fonda za promociju kulture. Deo materijala objavljen je (tek) 1994. godine u Brazilu. Delo - "In The Mooncage" kao polaznu tačku ima stare domaće uspavanke za decu. Po završetku tog rada, prestaje da koristi pseudonim Rex Ilusivi. I dalje nezainteresovan za tron koji ga je jednostavno čekao, Subotić odlazi iz Jugoslavije i počinje iznova. Traga za zvukom.

Seli se u Pariz, zatim u Sao Paolo. Uklapa se u muzički život, radi muziku za pozorište, modne revije i reklame, a zatim postavlja nove standarde u pristupu muzici i produkciji. U proleće 1994. godine sa Milanom i prijateljima snima "Angel's Breath" na kojem ukrsta brazilske i balkanske folklorne motive, snažno podcrtane Milanovom gorčinom, koja je ovoga puta progovorila drugačije nego na EKV albumima. Uskoro se pokazalo da je to, na žalost, poslednja saradnja dva najkompletnija autora našeg govornog područja s kraja XX veka: Milan je umro u novembru iste godine u Beogradu, ne dočekavši promociju albuma.

Od tog momenta, Suba kao da se sklonio sa vidika ili je izolacija oko nas postala predebela. Poneka štura informacija, koja je nagovešvala da se stvara se nova muzika, omamljujuća, fantastična kao jutro u Sao Paolu. Demo snimci za "Sao Paolo Confessions", poslani u Beograd početkom 1999. najavljivali su najlepšu muzičku kreaciju decenije, najbolju neo-bossanova ploču brazilske muzike koju, ironije li, kreira čovek drugačije genetske harmonije, zapravo dokazujući da su neke harmonije ipak univerzalne. Kralj se pripremao za zvaničnu inaguraciju.

Novembra 1999. do Beograda je stigla vest: stradao u požaru, spasavajući mastere albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto. Herojska smrt, viteški potez, autentična, ironična smrt muzike, nakon koje ostaje gluva i glupa, surova, tišina.

Koliko je traka, snimaka i ideja otišlo u Ništa, poput Aleksandrijske Biblioteke?
Blagi odjek felicidad, negde dole, niz ulicu.

(*) - update: link je premešten 2011.godine.


Sunday 28 October 2007

Rock, 1987: "Ovo su vesti"


(Stara škrinja puna je novih iznenađenja. Tražeći nešto sasvim drugo, pronalazim tekst napisan pre cca. 20 godina. Autor je Vladimir Stakić, za kojeg bih, BTW, voleo da znam da li uopšte piše. I to bi, zapravo, bilo sve, kako reče D.H.)




Tuesday 23 October 2007

The Joshua Tree, 20 godina

ili: Where the Sounds have no Name


(vest, ovih dana)
U2 će povodom dvadesetogodišnjice albuma koji ih utvrdio u statusu planetarnih zvezda, „The Joshua Tree“, reizdati isti kao specijalni boks set, nafilovan sa 4 formata, među kojima je planirano i vinilno izdanje.

(državno-privatni nivo)

Ako me sećanje ne vara, prvo pojavljivanje ovog albuma, u aprilu 1987. godine predstavljalo je i malu lokal-patriotsku proslavu: "The Joshua Tree" se u izdanju tadašnjeg „Jugotona“ pojavio u na rafovima naših malobrojnih prodavnica dva dana pre nego u Engleskoj, odnosno u "ostatku" sveta. Činjenica da smo imali prilike da uvodni huk sa „Where The Streets Have No Name“ čujemo pre ostalih značio je, naročito u vreme kada su izdanja kasnila mesecima ili čak godinama, zaista mnogo. (Digresija na temu kašnjenja: debi album istog benda, „Boy“, objavljen je u Jugoslaviji iste godine, dakle 7 godina zakašnjenja, naravno, svega nekoliko nedelja nakon što sam isti nabavio iz inostranstva, ironije!) Laskala nam je i značila u vreme „buđenja istočne Evrope“ ta povlastica, vreme će pokazati – jedna od prvih ali i poslednjih od takve vrsta, jer šansu nismo iskoristili. Ali, ovo nije priča o tome.

(muzičko-privatni nivo)

Nakon totalnog loma koji su izazvali sa „The Unforgettable Fire“ i singlom „Pride (In the Nameeeeee of Loooooveeee)“, U2 su već imali status zvezda, u fazi pretnje da postanu kompletno, totalno Sazvežđe, galaksija. Još uvek nestalni deo rođendanskih žuraka (to će postati upravo zahvaljujući ovom albumu), bili su dovoljno poznati da te prodavačice u „Kulturi“ i „Robnoj kući“ ne gledaju zbunjeno. Dovoljno poznati i dalje udobno a visoko smešteni na panteonu ključnih ikona odrastanja (kratka, najlepša faza nakon koje sledi „komercijalizacija“, „zaboravljanje korena“ i šta sve već ide uz to sa "velikim bendovima".)

Iz svake rilne „Joshue“ izbijala je ne rešenost da se dotakne zenit, već dokazivanje da su oni već tamo. Od prvih, uvodnih tonova spomenute „Where the Streets...“ preko kasnije opšteobožavanih „I still haven’t found“ i „With Or Without You“, ovaj album je u prvih šesnaest i kusur minuta uradio ono što je bilo potrebno: zakucavanje na vrh. Ipak, njegova veličina bila je definisana onim što je sledilo posle. Sjajna, oštra, nadničarska „Bullet the Blue Sky“; bluzerska „Running to stand still“; široke, zaslepljene Amerikom „In god’s Country“ i „Red Hill Mining Town“ te potresne, tamne „Exit“ i „Mothers of Dissapeard“ - delići su najlepšeg kaleidoskopa koju je ova četvorka ikada snimila, albuma koji je kritika hvalila a publika obožavala, što je redak spoj. Sve što su Brajen Ino, Danijel Lanoa i ekipa vežbali na „The Unforgettable Fire“ ovde je dovedeno do savršenstva i nije ponovljeno na kasnijim saradnjama: zveket Edžove gitare dobio je dovoljno prostora, celu preriju; bas i bubanj su vozili suvereno Rutom 66, Bono nikada nije zvučao zrelije, iako često upadajući u patetike, samo njemu svojstvene. Ipak, otpevati "Ja se penjah po planini, ja hodah po vodi, samo da bih bio s tobom" a da pritom ne zvučiš kao kompletni idiot i još da to prodaš u roku od 48 sati za platinasti tiraž, nije bila mala stvar u tom periodu osamdesetih. Tek kasnije, taj žanr je išao lakše.

(sad samo privatni nivo)

Koliko je vinil koju sam nabavio te 1987. tokom vremena dobijao sve više krckanja i šumova, što je imalo svoju zavodljivost, toliko se tek na piratskom CD izdanju koje se, eto slučaja, pojavilo na beogradskim tezgama deset godina kasnije - 1997. u junu - tek tu se sva sila čula u punoj širini i snazi. Ipak, koliko je na prethodnim albumima Bono zaista pevao ono u šta je verovao, toliko je na "Joshui" (naknadno primećeno) stvar polako postajala kalkulantska - iako u tom trenutku to nije smetalo. "With or without You" nikada nisam zavoleo, iako znam da bez nje album nikada ne bi bio isti.

"The Joshua Tree" bio je sastavni deo nekoliko ključnih teenage letovanja, začetka nekih prijateljstava, sastavni deo nekoliko sjajnih vožnji kolima po tadašnjoj Jugoslaviji, inspirator jedne prebrze vožnje ka Ljubljani pre nekoliko godina, lep sastojak istoimenog filma Majkla Vinterbotoma, te jedna od najčešćih kaseta u tadašnjem vokmenu. Gotovo sve tekstove i danas znam napamet, kao i mesta na kojima je ploča, tokom vremena, počela da preskače. Posebno mesto u ikonografiji zauzima majica "iz Amerike", koju sam bezdušno skinuo sa prijatelja Andreja Milivojevića i nosio i prao i nosio i prao sve dok lica nisu potamnela a natpis se istopio. Ne znam da li mi je Andrej tu otimačinu ikada, zapravo, oprostio, prijatelju - javi :)

(šta je bilo posle?)
Godinu dana kasnije, na platnu se pojavljuje "Rattle and Hum", album koji ih je utvrdio na poziciji. Svi su znali za, slušali, pevali, "Desire" je bio mega-hit, Amerika je bila pokorena, kao i ostatak sveta, uostalom. Priznajem, nekoliko puta sam gledao film, uglavnom u vreme bežanja sa časova u srednjoj, "Odeon", poslepodnevne projekcije. Sjajno su zvučale "Exit" i "Where The Streets...", dobro je išlo sa "God Part II" ali je sekvenca sa zastavom delovalo suvišnom, kao i rečenica "Fuck the Revolution!"

U2 su "prestali" da budu jedan od najvažnijih bendova odrastanja. "Achtung Baby" stigla je na vinilu iz inostranstva u vreme kada je muzika postala manje važnja od činjenice da su najbolji prijatelji negde na granici sa oružjem u ruci a nešto kasnije se i sam Bono pojavio sa te, druge strane granice, što je zapravo najmanje važno. "Zooropa" mi nikada nije bila draga, kada se pojavio "Pop" je već bilo svejedno, sa "All that you can't leave..." sačuvao sam u plejeru 2 pesme.

Nekako, sve je teže povezati čoveka kojeg su nedavno opisali kao "anti-veliko-kapitalistu" i tu mitsku, dečačku scenu - prvi koncert pred devet ljudi i jednu od prvih pesama - "A boy tries hard to be a man/His mother takes him by the hand/If he stops to think, he starts to cry/Oh why?" iako i dalje verujem u taj deo priče.


P.S. U sličnom trenutku karijere, 2005. godine, bend Coldplay sarađuje sa Brajenom Inom na albumu "X&Y". Nikako slučajno, njegove klavijature zvuče identično onima sa "Joshue". Put ka zvezdama uvek kreće sa istih međustanica.

Fotografija preuzeta sa http://www.luminous-landscape.com/

Tuesday 16 October 2007

World Citizen, u Beogradu (David Sylvian, koncert)

Kadar, eksterijer: plakati za koncerte - Silvijen i Usnija :)


Nakon dugog čekanja, još jednu velika i davna želja je konačno ispunjena.

Dejvid Silvijen - "poslednji romantik" - odsvirao je set od gotovo dva sata u mom gradu, iznenađen brojem obožavalaca koji su ga dočekali i ispratili uz "standing ovations".

.
(Iznenađenje je, zapravo, bilo obostrano: ni beograđani nisu verovali da će Dejvid napuniti sinoć veoma prijatnu salu od cca. 1800 mesta.)
.
Uvodna "Wonderful World" bila je nedovoljna da dobar deo publike zapravo prihvati da je jedan od najzanimljivijih i najdoslednijih umetnika pop muzike ispred njih, da je hodočašće već počelo. Tek kasnije, na prvo "Thank You" i uvodne taktove "World Citizen" vibracija počinje da kruži i pretvara se u živu lavu. Praćen perfektno uigranom ekipom, čiji je počasni član svakako brat Stiv, još uvek fascinantno odmeren za udaraljkama, Silvijan dodiruje različite periode karijere, izmamljuje prigušene uzvike iznenađenja na "Ride", da bi u potpunosti zasijao neverovatnom verzijom ikone "Ghosts", drugačijom od svega što smo očekivali, a opet u potpunosti u skladu sa onim što radi proteklih godina. Nešto kasnije "Mother and Child" bude sećanje na vreme "Parade albuma" i prvi susret sa albumom "The Secrets of the Beehive" koji i danas ima visoko mesto na panteonu, da bi u celinu stopljene "Brilliant Trees" i "Before the Bullfight" ispunile sva očekivanja ali i postavile jednostavno pitanje: da li će biti i nove prilike? Silvijan se ovom turnejom "oprašta" od dosadašnjeg materijala, ja jedne od najstarijih želja koju sam imao, Beograd dobija konačno mesto na mapi Sveta.
.
Šta ostaje?
Nada da je neko, krišom, ipak snimio sve juče odsvirano u sali Doma, i želja da ovakvih koncerata bude još. Postoji još muzičara sličnog kalibra, koje bi vredelo videti u Beogradu, što pre.


(napomena: sat vremena pre početka koncerta, nekako sam bio siguran da ću se istim baviti na nekoliko strana... sada, potpuno je jasno, zapravo samo pokušavam da ne priznam da sam zaista speachless. I gotovo sam siguran da će novi materijali koje Silvijen bude radio nuditi istu vrstu nemirnog utočišta, ali u još svedenijoj formi.)