(Bora Ćosić citira Pesou)

"U današnjem društvu nije moguće da neka skupina ljudi, ma koliko svi u toj skupini bili dobronamerni i isključivo zaokupljeni stvaranjem slobode, deluje zajednički, a da među sobom ne stvore tiraniju, da u praksi ne unište sve ono čemu u teoriji teže, da nenamjerno u najvećoj mogućoj mjeri ne naruše svoje ciljeve koji promiču. 

Trebalo bi da svi radimo za zajednički cilj, ali odvojeno".

(Bora Ćosić - "Drugi", iz antologije "Drugi pored mene")

Za povratnike sa odmora [dajdžest]

Vratili ste se nakon odmora i strahujete da ste nešto užasno važno propustili?

Ovako stoje stvari...

Nakon prva tri dana, u kojima tamniju boju kože počne da nasleđuje staro, dobro poznato bledilo od ranih ustajanja i previšesatnog rada, najpre oko očiju, a onda se širi preko ostatka lica; i u kojima ste podelili sa prijateljima savete o idealnoj destinaciji za odmor i pokazali fotografije koje ste smeli da pokažete, nije baš sad vreme da se pokaže kako ste odbacivali skrupule, najpre ćeš na tim fotografijama već sada primetiti da si to na odmoru bio stvarno pravi ti a ovo već sada ko zna ko je – jer nit' se sebi dopadaš niti sebi prijaš – ali možeš već sada početi da se samoubeđuješ da je to post-odmorni pesimizam koji će odmeniti bonaca kasnog leta i rane jeseni, biće prijatnih večeri uz reku dok se ne zažuti lišće; nakon toga će se već opet kovati planovi za zimski odmor, no trenutno je ta zima predaleko, a opet preblizu kada preračunaš da ti je zapravo do kraja života ostalo još možda trideset i pet – ma najviše četrdeset letovanja, možda koje više ako budeš ekstremno pažljiv kako se hraniš i na šta živce trošiš, jer muškarci u Srbiji žive u proseku 69 godina, a žene nešto duže, u Austriji je recimo čak 79 - no nikada se nisi pronalazio u srpskim statistikama pa nemoj ni u ovoj, vreme je dakle da počneš da praviš liste „35 places you must visit before you die“ a sve to pod znakom pitanja da li ćeš već sledećeg leta imati dovoljno da odeš barem na ona najjeftinija, najniže rangirana mesta sa te liste, jer možda za više imati nećeš; kolika digresija; i tako ta prva tri dana prođu a sve je udaljenija huka talasa i pesma zrikavaca i trećeg dana uveče se upitaš – šta li se važno dogodilo za tih petnaest dana tokom kojih se nisu pratile „vesti“, mora da je na planeti barem nešto krenulo na bolje za tih 15 punih krugova oko sopstvene ose – a onda shvatiš da su problemi koji si ostavio za sobom ili već zarđali od nepomeranja, od ležanja na suncu i kiši i tek sada ih je teško pomeriti – ili su već previše izdžikljali jer ih je neko iz nepažnje previše zalivao pa se tu i korov nahvatao okolo, pa to bode i ranjavi prste dok ga vratiš barem u stanje u kojem je ostavljen pre odmora; sve u svemu malo toga se promenilo na bolje: u najbližem mikrosvetu komšije i dalje kradu delove od lifta i kvare ih trudeći se tako da zarade koji dinar od bakarnih žica ali i skrate živote svojim najstarijim ukućanima i time oslobode sobičak za treće dete koje je na putu ili čisto da imaju taj sobičak kao ostavu; one druge komšije i dalje smatraju da ima šanse odbaciti kesu sa đubretom i do 100 metara od zgrade u pokušaju da pogode kontejneri; a do kontejnera skupljači više ne dolaze na raskantanim dijanama ili spačecima, već su počeli ponovo da uprežu konje, valjda je to još jedan znak krize koji je ostao neprimećen, ili se ta promena tek sada dogodila; a na opštem planu vidiš da je dinar skočio, okliznuo se i eno ga sada pada kroz prozor, i kada se učini da se zakačio za antenu na trećem spratu i ima šanse da se izvuče onda ga golicaju da padne još niže; ma nije ni važan taj dinar, važno je da nam nisu odgovorili na pitanje koje nismo ni postavili i te da i dalje smatramo da je južna pokrajina i dalje deo naše države iako već i sami komuniciramo da je „nemoguća misija“ uveriti i ostatak sveta da je to tako; a deca koja su rasla jedući štangle šećernih tabli jer za više nije bilo posegla su za štanglama od gvožđa da drugim ljudima isteruju tamo neke ideje iz glave; nije teško biti fin ali je lakše biti bitanga u okruženju koje se održava predsedničkim „snažnim preporukama“, njegovom „iskrenom zalaganju“, „odlučnim sugerisanjima“, „više puta podvučenim prioritetima“ da se grade i mostovi i stanovi i putevi i krstovi od 150 metara ako je potrebno i da žive u miru i vuk i lisica i miš i mačka i meda i zeka i cela šuma da bude jedinstvena u odbrani teritorijalnog integriteta, suvereniteta i teta; a to što se rupe za budućih platane na Bulevaru još ne vide nije ni važno, zašto bi se uradilo sve odjednom kada posao može da se radi i naplati dva puta; i što ona jadna kuja neće dobiti pomagala za koju je već skupljen novac od preživelih filantropa kojima je stalo; u međuvremenu se Grand nije duplirao mitozom ali je inspirisao nekog genija da fenomenalno sublimira dve ključne vesti dana u „Grand na Foxu, Lejdi Gaga na koksu“, jer to su bili najčitaniji naslovi na internet stranicama; sve ostalo je manje važno za naš dalji napredak; u međuvremenu se i selektoru nedavno kanonizovanom u Sv. Antarija Čudotvorca zaklimao oreol, a njegovi fudbaleri su odlučnim možda podržali da je dobro imati trenera ali da im je načelno svejedno pod čijom se kontrolom neće truditi koliko to od njih nacija gladna pobeda očekuje; važno je da su oni familija i da se neće rastajati ko god im bude bio komadant mogu oni do kraja sveta ovako; i kad smo već kod kraja sveta valja primetiti da na kosmičkom planu ima vesti ali nisu sjajne - Hoking nas je podsetio da imamo još cca. dva veka da počnemo sa iseljavanjem sa Planete inače je kasno; i to ukoliko pre toga preživimo jedan asteroid koji će nam dva puta prohujati kraj ušiju - prvi put kroz nezavršen tavan a drugi put kroz hodnik, osim ako ne pošaljemo Brusa Vilisa IV u međuvremenu da razbuca asteroid dok Stiv Tajler zavija iz pozadine; sve u svemu - ništa niste propustili, Zemlja se vrti u krug i samim tim sve je isto – pitanje je samo godišnjeg doba, odnosno da li smo bliže ili dalje od izvora toplote i sreće – Hose Arkadio Buendija je odavno primetio da se vremenska mašina pokvarila i da se ni uz najveći napor ne može pronaći valjani dokaz različitosti između danas i juče; ne gubite vreme surfujući po netu ili prelistavajući već zastarele magazine, tragajući za nekakvim novitetima, nema specijalnih vesti – čak se i moda osamdesetih povampirila, još samo naramenice ženama da ponovo stave, i kada se oljušti sve – ostane par informacija poput one da Fernando Tores ostaje u dresu Liverpula a Brajan Feri najavljuje novi album novim singlom, kakva barokna raskoš zemlje Hedonije je ta pesma, „You can dance“, dakle igrajte i igrajte se, to je najbolje što se može uraditi, dok još ima toplote i snage nakupljene odmorom u stopalima i kukovima, dok se i poslednji sloj tamne boje ne oljušti sa kože a onda ćemo početi da planiramo u koji raj do pobegnemo na novih 10-15 dana, tamo jedan dan od nedelje, da se ode tamo gde nema lavine vesti koje to zapravo i nisu ili ćemo već od večeras da razmotrimo – kako da sve ovo postane malo smislenije ili barem vedrije, važno je ne odustajati od ideje da je happyend moguć i u trećoj dimenziji, van bioskopske sale, samo valja požuriti, vidite da je sve jedna neprekidna rečenica, stvari teku, nema tačke

Kefalonija #2 [tips, tricks & štips]

Pod mediteranskim podnevnim suncem, kada senke nestanu i stvari se pojavljuju samo u svom pravom obliku – nije lako razumeti Odiseja i njegovu privrženost Menelaju koja ga je naterala da krene u avanturu i da napusti ovakvo mesto; kao što je teško verovati da je pod tim vrelim suncem, mirisom ruzmarina i borovine Penelopa bila verna svih tih deset godina.

Do takvih misli dolaziš pri prvom spuštanju na Mirtos, uvalu koja je Kefaloniju razglasila svetu. Mirtos krase one boje mora koje je u nekim danima mirno i bez talasa sve do podneva, sitan šljunak je dovoljno udoban za ležanje i dovoljno dubok za ubadanje suncobrana, dovoljno prostran da se na njemu u prećutnoj simbiozi nađu i porodice sa decom i nudisti; parkinga koji je relativno slobodan do 11-12 sati, nakon čega se automobili lagano slažu uzbrdo, sve dalje od plaže, stvarajući oblik bleštave zmije pune odsjaja koja se uzdiže iznad uvale i lagano raste, iz sata u sat.

Ipak, slavu Mirtosa ugrožava možda najlepša neotkrivena plaža Ostrva, koja se ne može naći na svim mapama a pronalaze najuporniji: na jugozapadnom delu, pravo preko brda koje se uzdiže iznad Liksurije, put kroz tiha sela potonula u fjaku, ka manastiru Kipuria - a zatim makadam, na čijem se kraju nalazi dvestotinak stepenika koji pod skoro neprijatnim nagibom vode do skrivenog carstva: plaže Platia Amos. Ova plaža je možda najlepši odgovor Kefalonije na lepote Lefkade: lepo skrivena u uvali koju posećuju zaista retki, krupnijeg šljunka uglancanog talasima i suncem do visokog sjaja nudi najskrovitije mesto za potpunu „obamrlost duše i tela, uz potenciranje volje za ništa“: nema glasova, nema vriske koja krasi na primer Makros Gialos; prilaz moru je prijatan a voda je prijatna, iako (prebrzo) i duboka. Povratak sa Platia Amosa vraća u sećanje 300 stepenika Egremnija, ali i otvara pejsaž koji će grejati misli i tokom najbljuzgavijih noći zime koja dolazi.

Jugozapadni deo Kefalonije otkriva najpre zaliv crvenog peska – poznat po plaži Ksi (Xi), čiji je glavni deo prekriven ne-vozećim gostima obližnjih hotela, što je čini previše adastom, ali koja omogućava da svega pet stotina metara dalje, nakon kratkog hoda kroz plićak dođeš do tihe uvale u kojoj su prethodni kupači za sobom ostavili figure žena u realnoj veličini stvorene od gline za koju se priča da je lekovita, a nedaleko od njenih stopala jeste glineni krokodil, u raskoraku ka vodi. U tom prijatnijem, pustom delu se sa vremena na vreme nađu i lokalci – najčešće kreposni, još uvek snažni starci tamne kože i bele kose, iskaču iz svojih transportnih kamioneta i traže osveženje u vodi u ranom popodnevu, a onda te prijatno iznenade ponudom koja dolazi niotkuda: uz širok osmeh pun zuba nude kriške rashlađene dinje, iako te vide prvi, a verovatno poslednji put, ali – ne mari.

Centralni južni deo, od Argostolija ka Skali najpre otkriva prelepu, ali prenaseljenu plažu Mikros Gialos u Lasiju – karipski raj oslikan peskom, dugim plićakom zaštićenim od talasa – što ga istovremeno čini mlađe-maloletničkom rajskom destinacijom, a raj je u njihovim godinama veoma bučno mesto. Nešto dalje, odmah nakon bezobrazno skupog ali prelepog „White Rocks“ kompleksa i njihovih privatnih plaža otkriva se ponovo premala i prenaseljena plaža St. Tomas, iza koje sledi dugačka, prijatna Lurdata – duga peščana obala, do koje opet dolaze retki, iako puteljak od parkinga do same plaže zahteva pet minuta hoda. Na tom delu Ostrva počinje i carstvo kornjača, sektor u kojem se možeš kupati i uživati, ali uz poštovanje određenih pravila - među kojima se nalazi i klauzula da ste dužni da pre odlaska sa plaže za sobom srušite sve zamkove, mostove i kanale koje ste tako mukotrpno stvarali.

Put do Skale ujedno otkriva bogatiji deo Ostrva: putevi su glatki i lakši za vožnju, vode ka skupljim zvezdastim hotelima – sve do centra grada koji krasi i prijatna atmosfera i dugačka kamena plaža sa pogledom na Istok, odnosno kopno, no ta senzacija nije dovoljno jaka da bi nas duže zadržala, već nastavljamo dalje, ka Severu, putem na kojem valja zastati kada se dođe do čuvene pećine – 7 EUR po osobi za vožnju kroz čudo prirode.

Dve ključne tačke istočne obale svakako su gradići Ag. Efimija i Sami – čija je atmosfera mirnija i utegnutija od Argostolija i Liksurije. U Samiju se otkriju gotovo prazni restorani (previše njih sa Kapetanom Korelijem u imenu), valjda rezultat ovogodišnjeg smanjenja broja turista i tada već aktivne benzinske krize. No, svega 3-4 kilometra od Samija krije se lepa plaža Antisamos, na kojoj je vazduh predivno zasićen mirisima svega po čemu se leto pamti: borovina, ruzmarin i so nošeni vetrom po zalivu podsećaju na srednju Dalmaciju i neka pradavna letovanja po Hvaru i Korčuli.

U predvečerje, kada glava postane teška od soli i sunca u kosi a koža ispuca od vetra valja se uputiti ka Fiskardu, Ag. Efimiji ili Argostoliju: Fiskardo je prijatno ribarsko seoce, ali i najveća marina na ostrvu - zastave celog sveta lepršaju na vetru i utrkuju u visini, na rivi se mešaju engleski, holandski, italijanski, grčki i slovenački, najviše pred frižiderima sa dobrim lokalnim sladoledom.

Za razliku od omalene Liksurije koja je prijatna ali nudi samo jedno zaista dobro mesto za jelo („Zorbas“ – a kako bi se drugačije zvala najbolja kafana u gradu?) i koja nema dostojnog zamenika fantasičnom Statisu čiji su Girosi bili najukusniji deo odmora na Lefkadi - Argostoli, kao glavni grad, krije odličnu piceriju „Paparazzi“ u uličici kraj glavnog trga, kao i odlične kolače u „Premieru“ - mada ni palačinke koje se nude nešto dalje na glavnoj štrafti uopšte nisu za potcenjivanje. Još važnije: obavezno probati vafle sa prelivom od čokolade i sladoledom! Argostoli je ujedno jedina i prilika za nesuvernirski šoping, koga zanima.

I kada dnevna tura izmori i noge i oči i isprazni rezervoar (uzgred: 1.7 EUR/l), a moraš nazad ka Liksuriji ili bilo kom delu zapadne obale – nema razloga za vožnju (inače prijatnim) putem oko čitavog zaliva: trajekt na pola sata ide u oba pravca sve do kasnih sati (za vozilo: 3.60 EUR; po glavi 2.40 EUR) i ta vožnja kroz noć punog meseca preko zaliva u kojem se ogledaju svetla Argostolija i Liksurije jeste najlepši kraj dana, kada zrikavci utihnu a preko šuma talasa se prelama zvrndanje cvrčaka i daleka, jedva čujna izvorna grčka muzika iz taverni u kojima se toči belo vino i lagano priprema za jutarnje izvlačenje mreža.

Još ima vremena: dug je mesec avgust; a ni septembar, kažu, na Kefaloniji nije kišovit.

Plaže će biti praznije; pesak topliji a domaćini - još srdačniji.

„Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,

Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori,

I videćeš isti suri predeo što će ti reći:

Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“.

(J.H)

(prvi deo teksta >>)

.

"Disko i atomski rat"

I

Jedan dečak svake nedelje čitave epizode “Dallasa” pretače u pisma koja šalje svojoj rođaci sa sela. On je srećnik, jer živi u Talinu i gleda seriju na finskom TV kanalu čiji se signal hvata u gradu. Ostali Estonci nemaju tu sreću, ali „Dallas“ smatraju „realnim životom“: prvi put vide ljude koji rade u neboderima „i lepe žene koje su nesrećne“.

Godina je 1982, Estonija je pod Sovjetima, do dolaska Gorbačova ostale su još tri prvomajske parade.

II
Hiljade vozila istočne proizvodnje hrli ka tom istom Talinu, da bi gledali “Emanuelu”. Ilegalno prekucavan i umnožavan TV program (koji se prodaje za jednu rublju!) najavljuje film koji će stići do malih ekrana Talina sa tog previsokog predajnika, namerno okrenutog na Estoniji. Lokalne vlasti u međuvremenu nisu uspele da izgrade džinovsku mrežu koja će biti postavljena usred zaliva između Finske i Estonije i tako blokirati program.
„Do popodneva, na jugu zemlje ostali su samo starci i deca“.

Na neki blesav način - grudi Silvije Kristel postaju iskre slobode savremene Estonije. (Ili je neko pažljivo birao šta i kada emituje komšijama u Talinu)

„Disko i atomski rat“ (Disko ja tuumasõda) je poludokumentarac koji se, iako govori o drugoj državi “iza gvozdene zavese”, drugim jezikom i o drugačijim prilikama – sa bolnom lakoćom razume i ovde: sumanute ideje lokalnih (estonskih) i sovjetskih lidera u borbi protiv „dehumanizujućeg TV kanala“; prvi susret socijalističke omladine sa disko muzikom; antene pravljenje od termometara koji ometaju obližnju bazu nuklearnih projektila; crna berza mikročipova koji omogućavaju prijem finskog programa koji je u drugačijem sistemu nego sovjetski; narodna milicija koja patrolira gradom; „hvatači signala“... - sasvim dovoljno podsećanja na to da svi socijalistički sistemi pucaju na istim šavovima, pokušavajući da sve uvedu u plave bluze i tamno braon odela.

Iako ispričan u gotovo romantičnom tonu, jezikom staloženih svedoka koji su doživeli da prođe i njihovo ovaj film najpre deluje nadrealno, a zatim prizove u sećanje vreme radosti zimskih raspusta u Sloveniji - kada sam gledao italijanske kanale, ali i mnoge minute TV-priloga s početka 80-ih godina na našoj televiziji – o ekipama inžinjera koji „švedskim detektorima“ pronalaze one koji nisu platili TV pretplatu i „pečate“ im TV prijemike ili, čak, nije šala, oduzimaju drugi prijemnik ako se pretplata plaća za samo jedan. A video-rikorderi uveliko stižu u grad, snimaju se epizode serija sa TV-a, presnimavaju filmovi, piraterija otvara vrata percepcije i oči, ali pomaže i prvobitne akumulacije kapitala najvećih među piratima i švercerima.

I onda pomisliš da su u nas vrata možda suviše naglo otvorena - ili su otvorena ona pogrešna: jer, sve je dostupno, svačega ima i svašta se može gledati, te ima i toga i previše– ali se sve manje vidi i sve je manje vrednog gledanja.

 p.s. Zanimljiva koincidencija: "Dallas" je prestao da emituje u godini u kojoj je Estonija proglasila nezavisnost. p.p.s. hvala Proceduri na skretanju pažnje na film.

Kefalonija [#1]

Iako su sva svetska mora odavno isparcelisana, a onda i mapirana - čak se i na Mediteranu – (svakako najduže crtanom i istraživanom moru u istoriji civilizacije) i dalje mogu pronaći uvale i obale koje su promakle i temeljnijim turističkim vodičima, fotografima i piscima monografija. I upravo zato je oduševljenje skrivenim uvalama još veće: kada ne očekuješ ništa spektakularno na kraju makadama koji te trucka i prašnjavi već treći kilometar, dok se voziš kroz stereo zrikavce koji svrdlaju sa obe strane puta; a voziš na leru jer grčki prevoznici ponovo štrajkuju i na ostrvo već danima ne dolazi ni kap goriva – i kada iza borovog šumarka izviri uvala koja ne staje ni u širokougaoni objektiv, a insistira da na nju zakoračiš, uskočiš, legneš i sanjaš ispod slamnatog šešira - ostaje ti samo da je poslušaš.

To je, ukratko, Kefalonija: najveće ostrvo Jonskog mora, južni sused prošlogodišnjeg otkrića - Lefkade, ovogodišnje ostrvo isceljenja.

Ako je plan za odmor avion+rent-a-car+apartman - dobićeš najmanje tri mape Kefalonije, koje se međusobno razlikuju – u putanjama asfaltiranih drumova; (ne)upisanim plažama, ali i planinskim selima; čak i rasporedom ulica u najvećem gradu - Argostoliju. Sve to predstavlja izazov kojim se valja baviti danima: zapadni krak ostrva (op. Pali – okolina Luksurije) deluje siromašnije: putevi su stariji; oznake zarđale, automobili prašnjaviji, koze češće idu drumom nego vozila - ali su i cene niže a najbolje plaže – nestvarno puste. Istočni deo (a ponajviše op. Eleios–Pronoi, okolina Skale) pak nudi glatke puteve, utegnutije taverne, naseljenije plaže i viziju svega što će kompletno ostrvo svakako postati u skoroj budućnosti, jer je turizam jedan od glavnih izvora prihoda za ostrvljane.

Zato na Kefaloniju valja požuriti.

Iznenađenje tim kartografskim nedoslednostima postaju još veća, kada se posegne za knjigama koje tvrde da je Kefalonija naseljena još pre više od 50.000, mada sigurni dokazi postoje za poslednjih 10.000 godina. Ipak, ni toliko dugo prisustvo ljudi nije, čini se, mnogo promenilo krajolik: osim poneke usamljene tvrđave, nema mnogo tragova o dugom boravku civilizacije na ovom ostrvu koje se, kao i Lefkada, velikim zemljotresom 1953. ponovo vratilo u pred-civilizacijsko stanje: gotovo je sve je srušeno. Samo je Fiskardo - mala luka na severu ostrva koja neodoljivo podseća na mala mesta na Hvaru - ostao relativno neoštećen. Ipak, za razliku od Lefkade, na čijim se kućama se još uvek mogu videti limene ploče umesto zidova i krovova, Kefalonija je pukotine nastale zemljotresom zašila i počela da živi - iznova.

Umesto antičkih građevina – postoje mnoge legende: da je pre početka vremena ostrvo dobilo ime po Kefalusu koji ga je pak dobio na poklon nakon silnih ljubavno-preljubničko-ratničkih peripetija i odolevanja čarima boginje Io; da je Kefalonija zapravo dom Odiseja, koji je svoje brodove pravio od specifične vrste kefalonijskog bora i sada je zaista jasno zašto se tako dugo trudio da se vrati ovoj kući; da se deo Homerove Odiseje odnosi na Melisani pećinu, smeštenoj u srce ostrva (kao stvorenu za pirate, ljute odmetnike ali i tajne ljubavnike); da je zapravo na Kefaloniji počelo osipanje italijanske vojske u Drugom ratu; da nije čudno što ima ljudi koji nose i po dva ili više imena – jer deca imaju više kumova, a po broju kumova se procenjuje i veličina i važnost svadbi; da se u dane Svetkovine (polovina avgusta) bezopasne zmije upućuju ka ikoni Device Marije i nakon službe netragom nestaju... Najveće ostrvo Jonskog mora krije mnoge takve sočne detalje, koji bi se dali slušati verovatno danima uz lokalno belo – Robolu – ali, sve te glasove ostavljamo iza nas, željni da „dodirom peska na koži oklopljenoj suhim vetrom podneva“ sebi dokažemo da smo, nakon duge zime i lenjog proleća – i dalje živi.

Iz aviona se videlo da postoje mnoge uvale do kojih se ne može drugačije no čamcem.

Ali, plaže poput Steliate (ako se tako zvala, mape se razlikuju u iskazima), Antisamosa, Skale, Lurdate, Makris Gialosa – te svakako Mirtosa i Plati Amosa bile su dovoljne da umire tugu što se do nekih mesta ne može: nakon što je vrućina u prva tri dana iz nas iscedila i poslednju kap gradske vode i umora - moglo je slobodno da se leži licem uz kamen topao od sunca, izgubi smisao za vreme od neprekidne pesme zrikavaca koji su jedina konstanta i gradova i divljine i podjednako glasno pevaju i u centru glavnog grada i na najzabitijim plažama; da se bezbrižno sanja u sred dana na uglačanim oblutcima, go pod suncem, nezainteresovan za juče i sutra.

A kada se prvi put uhvatiš u polusnu, u koji si utonuo

iako ti sunce prži kožu
a talasi huče kraj levog uha,

odmor je zapravo,

tek tada počeo.

(najbolji rezultat u dostizanju nirvane za proteklih nekoliko godina: već četvrti dan, rano popodne )

Iako najveće ostrvo Jonskog mora, čitava Kefalonija ima sedamstotinak kvadratnih kilometara; najduža razdaljina ne iznosi više od sedamdeset - što omogućava da pri polasku iz apartmana tek na prvoj raskrsnici zapravo donesete odluku kuda će se ići, jer sve je blizu i svaki krak ostrva krije poneku pustu plažu. Tokom vožnje neće nedostajati ni car-drive-summerfling muzika, opet brižljivo pripremana za ovu priliku, ali, brzo se pokazalo – suvišna. Ukoliko još imate sreće da su vam domaćini poput naših (udoban i od civilizacije prijatno dislociran apartman "Lazaratos") - spremni da rešavaju probleme državne benzinske krize po mrkloj noći i preko prijateljskih veza – ne postoji ništa što može pokvariti odmor na ostrvu koje svojim imenom asocira da je idealno za isceljenje – glave.

Nastavak: više konkretnih detalja;

 

I will Posses Your Heart (39 pesama, #8)

Velike pesme uvek pronađu put: u izboru od 13.246 pesama, od kojih su mnoge bile nepreslušane, shuffle mod se zaustavio na ovoj, drugoj po redu na u plejer tek ubačenom albumu “Narrow Stairs”, benda Death Cab for Cutie o kojem nisam znao gotovo ništa.

Tihi, zavijajući fon krenuo je iz slušalica negde u blizini Bezistana i u početku se nije razlikovao od huka vetra: sneg je bio crn od gareži i ljudi su hodali gledajući u svoja stopala.

Hipnotička repeticija dovedena do savršenstva:

Klavijatura.

+

Fon.

Korak po korak.

Bas.Bas.Bas.

+

Fon.

+

Bas i gitara.

Korak po korak.

Klavijatura.

+

Bas i gitara i klavijatura.

Korak po korak.

Bubanj se priključio kod podzemnog prolaza.
Osnovni rif pesme se konačno razotkriva na pokretnim stepenicama.

Kuda sam dalje hodao i gde sam stigao -
ne znam.

Četiri minuta i trideset sekundi predigre! Najpre kanalisani, a zatim sve raspojasaniji vajb koji se otima kontroli i čisti sve pred sobom - da bi stvorio prostor za prve stihove, u kojem je glas ostavljen na goloj, hladnoj ledini, praćen samo bubnjem i tim istim, početnim fonom:

“How I wish you could see the potential/the potential of you and me.
It's like a book elegantly bound but/in a language that you can't read.
Just yet.”

I odmah nakon tih stihova, skoro da zažališ što nisi barem u tih 8 minuta i 30 sekundi nesrećno zaljubljen, da bi proživeo ovu pesmu celim frekventnim opsegom, da bi odjeknula punom snagom u ušima i glavi.

“You gotta spend some time, Love/You gotta spend some time with me.
And I know that you'll find, love/I will possess your heart.”

I taj refren će se u preostala četiri minuta ponoviti dovoljno puta – taman toliko da svima bude jasno da je autor pesme potpuno siguran u ono što tvrdi, dovoljno puta da se sve ne prevali u besmisleno ponavljanje do fade-out-a, dovoljno puta da se između ovih redova smesti i ključna rečenica cele pesme:

“I won't let you...

let me down...

so easily.”

Pomišljam da je ovo pesma koju su Coldplay i Keane oduvek želeli da snime, ali – nisu umeli. Ukoliko su možda nekada i bili blizu ovako grandioznog komada, sigurno nikada ne bi pomislili da je lansiraju kao singl/spot - a gotovo tri miliona gledanja ove verzije spota na YT - u odnosu na svega milion gledanja kraće verzije - govore da trajanje ne utiče na vreme u kojem će taj fon odzvanjati u glavi i srcu, rastopljenom između slušalica.

 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

“Glava” priča o muzici: David Byrne@TED

Kako se muzika menja u skladu sa prostorom u kojem nastaje ili – kojem je namenjena?
Kako se muzika menja u odnosu na kontekst u koji je stavljamo?

“Do I write stuff for specific rooms, do I have a place, or venue in my mind when I write?”
U čemu smo slični – pticama?

Ovaj govor je David Byrne održao u okviru čuvenog TEDtalks programa.
Iako naslovljen „How architecture helped music evolve“ – ovaj ekspoze se ne bavi samo arhitekturom – već i promenama koje je donela tehnologija - od prijemnika dugih talasa, sve do iPoda, promenama koje donosi prostor/epoha/prijemčivost slušalaca.

Vredi petnaest minuta gledanja.

 
p.s. Da li bih drugačije pisao o ovom nastupu, kada bih poznavao više čitalaca ovog bloga? Kada bih znao da su svi fanovi Talking Heads? Da li bi rečenice imale drugačiji sklop, ako bi ih izgovarao u mikrofon? A kada bih pisao fontom u drugoj boji? Sigurno - da. No, suština ostaje najvažnija: muzika ili pokreće - ili ne. Tema prostora i momenta u kojem se konzumira je pitanje naše kreativnosti, snalažljivosti i otvorenosti.

Niko ne zna šta to svira/No one knows about Persian Cats

Postoji ta urbana legenda sa početka sedamdesetih godina, Beograd, SFRJ: neko je proneo glas kroz grad da će u „Nedeljnom popodnevu“ biti emitovan jedan (brojevima: 1) muzički spot, i to Led Zeppelin.

I onda – svi, zakucani za crno-bele ekrane, napeto iščekuju nakon svake rečenice voditelja najavu tog jednog spota, petominutne radosti i zaborava: na ulicama nema osoba u rasponu od 15 do 25 godina.

I čekaju,

čekaju,

čekaju.

Spot, naravno, nije emitovan.

Neki su ga vrebali i naredne nedelje popodne.

„No one knows about Persian Cats“ je novi film Iranca Bamana Gobanija (autor gorkog, sjajnog „Turtles can fly“), koji otkriva kako i u srcu Teherana - u podrumima, na potkrovljima, čak i štalama – pršte gitare, svira se indie-rock, heavy-metal, čak i fusion-jazz, i to se svira u pasažima dovoljno kratkim da komšije ne počnu da pozivaju policiju; peva se na engleskom i sanja o koncertu koji je nemoguće organizovati; cveta underground pokret hranjen šturim informacijama i plakatima koji se već mogu naći u muzejima Engleske, falsifikuju se pasoši i vize; distribuiraju se ilegalne kopije filmova; igra se na sve ili ništa da bi se iz zemlje pobeglo i zasviralo „na bini kraj Sigur Ros-a, on je sa Islanda i super zvuči“; gine se kada svi planovi propadnu a policija zakuca na vrata, rešena da po svaku cenu očuva moralnu čistoću omladine.

Nema hepi-enda.

Ovaj film (naravno, zabranjen za emitovanje u državi u kojoj je nastao) nije važan samo zato što otkriva postojanje pukotina u savremenom Iranu, naprsline kroz koje kriške zvuka i svetla prolaze sve do podruma Teherana: svaki represivni sistem se održava na takvim naprslinama - a na ove je još film „Offside“ ukazao pre nekoliko godina (sećate se priče o mladoj Iranki koja se maskira u muškarca samo da bi ušla na fudbalski stadion?). „No one knows about Persian Cats“ je važan i zato što još jednom pokazuje da ne postoje zidovi dovoljno debeli da zadrže, da utišaju muziku i da nema te armature koja će onoga ko je rešen da pusti kroz pojačalo E-dur/A-Dur/D-dur – zadržati ograđenog.
Izlaza, uvek, ima više.

U srce ove priče je istina koju smo već pročitali, u pratnji drugačijeg soundtracka i u podjednako represivnom okruženju: u gorkom „Bas saksofonu“ Jozefa Škvoreckog takođe se priča o tome kako najstrasniji i najtalentovaniji muzičari bivaju prvi prisiljeni da odlože instrument, da bi ostatak benda mogao da nastavi da svira.

Malo tiše, ali – svira.

Obavezno gledanje.

Blue Monday ("39 pesama", #7)

Dečak od 12 godina sedi pred praktično praznim ekranom televizora, za koji je “zakačen” računar (!) Spectrum ZX 48K.

Blinkajuće slovo na ekranu: “L” u crnom kvadratu.

Hardverske mogućnosti računara: 8 boja, i nemogućnost reprodukcije dva tona istovremeno. Nema akorda.

Ukoliko dečak bude dovoljno pažljivo pritiskao jedan taster (bilo koji, svi proizvode istu frekvenciju), zvuk iz računara povezanog preko izlaza za slušalice na ćaletovu „Aiwu“ iz šezdesetih - biće identičan uvodnim bitovima iz “Blue Monday” od New Order.

Godina je 1985.

Sve što dečak želi je mogućnost da taj zvuk snimi, i tako počne da pravi muziku: u drugom “snimanju” će taj snimljeni zvuk emitovati sa drugog kasetofona, a u real time-u će sa računara puštati drugi zvuk, tako da će to već zvučati kao dva instrumenta, i to će snimati dalje. Sati provedeni nad tom šturom tehnologijom i parčićima traka.

Deset godina kasnije, dečak nema mnogo prava da se tako i predstavlja - ali fascinacija hladnom tehnologijom te pesme koja i dalje budi emocije ali i pokreće nogu da prati bas bubanj je - identična. U međuvremenu je shvatio da lepotu “Blue Monday” čini i nekoliko neobičnosti: u ovoj pesmi nema refrena; bas linija je ono što bi verovatno gitara trebalo da svira; a uvodna sekvencer-melodija zapravo je potpuno raspasovana u odnosu ritam, što istovremeno kreira njenu suštinsku lepotu i zaraznost.

Dečak sada ima mogućnost i da stvara i da snima muziku na kolikogod kanala želi - ali je i dovoljno zreo da zna da stvaranje muzike nije proizvod samo talenta i slučajnosti - već mukotrpnog rada i da se pesma poput najprodavanijeg alternativnog singla svih vremena ne komponuje tek tako. Zato, nastavlja da uživa u slušanju iste pesme, sada dostupne u barem 4 različita remiksa, od kojih je najdraži onaj najduži, od osam minuta.

Deset godina kasnije, sve moguće verzije dostupne su mu u digitalnom formatu.

Kao i snimci iste pesme sa raznih koncerata, obrade, ali i demo-verzije, remiksi, remiksi, remiksi. Kada god začuje to magično tk-tk-tktktktktktktktktk-tk-tk-tk – on se ponovo oseti kao dečak. Sve donedavno je, bez obzira na obožavanje ove pesme bio pomalo smušen činjenicom da su isti ljudi uz Iana Kertisa svetu u lice sasuli “Closer” pod imenom Joy Division – i svega dve godine kasnije bestidno taj isti svet naterali da pleše. Sada je tom činjenicom – oduševljen, kao i shvatanjem da se i uz takav tekst može plesati - od gotovo patetičnog uvoda “How Does It Feel/To threat me like You do” do još patosnijeg kraja “Tell me How Does it Feel/When Your Heart Grows Cold”:

igraj,

igraj,

igraj.

Dvadeset pet leta nakon one prve scene, četvrt veka udaljen od tog crnobelog Sony televizora i Spectruma, nekadašnji dečak gleda u ekran računara povezanog na 5.1 liniju - i u jedan od kanala višekanalnog softvera ubacuje oznake za bas-bubanj koje nakon play generišu to briljantno, hladno 
tk-tk-tktktktktktkt-tk-tk-tk-tk... 
Dvadeset pet godina kasnije, nakon hiljada preslušavanja, ista radost.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Ostali tekstovi iz serijala dostupni su ovde.] 
.

Dopunska nastava/značenja

Dođu dani kada je neophodno zagledati se ponovo u pravo značenje nekih reči, radi lakšeg suočavanja sa satima koji su pred tobom:

Strateg (grč. strategos)
Poznavalac veštine ratovanja, vojskovođa.

Taktika (gr. od postavim, postrojim)
Figurativno: celishodno i odmereno postupanje pri radu ili ophođenju, umešnost.

Bitka

Sudar naoružane grupe, koja ima za cilj da porazi i uspostavi dominaciju nad nekom drugom grupom. Ishod bitke može biti presudan za dalji tok rata, a katkada i za njegov kraj.

Debakl (fr. debacle)
prolom leda; fig. propast, slom, krah.

Nada

Asteroid glavnog asteroidnog pojasa sa srednjom udaljenošću od Sunca koja iznosi 412.650.000 kilometara.
Otkriven 1989, nosi broj 4016.
Druga značenja reči "nada" danas neće biti dostupna.

When You're Strange: A Film about The Doors

1. Ent. Kabina automobila, dan/Eksterijer autoput:

Vidimo profil zabrađenog mladića u razdrljenoj košulji, kovrdžave kose i smirenog pogleda; gazi papučicu gasa, usisava drum ispred sebe jureći ka sumraku, dok spiker sa radija objavljuje da je Džim Morison pronađen mrtav u Parizu.

Kamera otkriva lice vozača.

Vidimo Džima Morisona, koji najpre pogleda ka kameri, a onda ponovo ka drumu, ubrzavajući. Zvuk motora se moduliše u odjekujuću buku.

Fade-out/zatamnjenje.

Ovaj zahvat reditelja (Tom DiCillo) je samo naizgled neprikladan uvod u „anti-Oliver-Stone“ dokumentarac koji bi trebalo da ispravi mnoge netačnosti Stounove verzije iz 1991. godine – a zapravo je briljantan uvod u proces raščlanjivanja nekih od mitova vezanih za The Doors: stavljajući gledaoca na prvo od nekoliko iskušenja (Da li je ovo pravi Morison? Ovo je dokumentarac ili Biopic? Nije li Val Kilmer bio bolji od ovog dublera!?) zapravo nas vraća izvornoj verziji, tj. pravoj slici stvari, baratajući isključivo autentičnim snimcima i verzijom priče preživela tri člana benda, istovremeno se blago poigravajući i sa ključnom temom celokupne mitologije: da li je Morison zaista mrtav?

Izbegavši formu intervjua (koja bi ga učinila prosečnim i još-jednim-od-filmova), DiCilo gledaoca „When You're Strange“ prepušta do sada ne-prikazivanim dokumentarnim materijalima i naratoru (Džoni Dep), čiji tekst nije preopterećen vrednosnim sudovima ili očekivanim citatima ključnih stihova – već dobro ispričana hronologija 54 meseca karijere Morisona i benda, od stihova „Moonlight Drive“ recitovanih u mitskoj sceni na plaži 1965. - do poslednjeg odjeka gromova i šuma kiše u „Riders on the Storm“.

„When you're strange“ odlično komunicira sa obožavaocima (ili barem poznavaocima) opusa - kojima sagledavanje dokumenata od perioda Morisonovog detinjstva do njegovih poslednjih dana pomaže u daljem otkrivanju značenja poetike The Doors. Od pisama njegovog oca iz 1966. u kojima ga opominje „da ne razmišlja o bilo kakvoj muzičkoj karijeri jer apsolutno nema ni trunke talenta za muziku“, preko snimka sa prvog nastupa u „Whiskey A Go Go“ klubu, sve do podsećanja na javne skupove koji su osuđivali pogubni uticaj „pokreta mladih“ po javni moral Amerike raščerečene segregacijom i ratom u Vijetnamu, a u vreme suđenja Morisonu za „lascivnost na sceni“ i „obsceno pokazivanje penisa publici“ – pred gledaocem je zapravo čitava hronologija uspona i nestanka verovatno najautentičnije pojave pop-kulture, predstavljena tako da gledalac može konačno sam donositi neke vrednosne sudove, što je najteže kada su mitovi u pitanju.

I tu se otkriva prava vrednost ovog dokumentarca i ključno iskušenje: nakon višegeneracijskog, dvadesetogodišnjeg tumačenja fenomena The Doors kroz Stounov film, sada je konačno moguće proučavati zaostavštinu benda kroz izvorne priče, bez nakalemljenih atrakcija i suvišne pirotehnike.

Brodski je tvrdio da se o pesnicima i njihovom delu može istinski suditi tek nakon pesnikove smrti, jer promišljanje počinje tek nakon čitanja poslednjeg reda, poslednjeg stiha, kada više nema promena i dopisivanja, When The Music's Over.

Ovih dana obeležava se trideset devet godina Morisonove smrti.

Zvanične.

/massive attack u beogradu/

/martina topley-bird uvodnim nastupom demonstrira snagu i lepotu svog glasa, fascinira kostimom i osvaja publiku oružjem koje u areni do sada niko nije potegao: jednostavnošću./

/početak. bas gitara ugiba, uvrće i cedi dnk lanac; bas bubanj pomera ključnu kost./

/nedaleko od nas, na prvi udarac doboša i gitarskog pasaža u „angel“ jedna plastična čaša dopola puna piva biva bačena na gore, i onda počinje da

p

a

d

a

u slowmotion-u, u kontrasvetlu, rasipajući kapljice po publici.

a pio sam samo coca colu./

/inertia creeps/safe from harm/unfinished sympathy/atlas air/karmacoma/veličanstveno/

/i bez obzira na svu magiju i zvuke koji nas vraćaju na dugačke i duboke noći kroz koje nas je vodio masivni opus: ovo nije bio koncert koji se smeo/mogao slušati zatvorenih očiju i u kojem smo mogli da se prepustimo sanjarenju: stotine poruka ispisanih na srpskom jeziku šibale su sa ekrana iza benda, podsećajući nas neprekidno gde se zapravo nalazimo, kakva nam je nadrealnost van zidina hale i šta mi još uvek nismo, zapravo, uradili povodom toga/

fotografije pozajmljene iz ove galerije>

p.s. i još jedna, sjajna galerija >

p.p.s: i veoma dobar tekst, mnogo rečitiji od mog zapisa.
.

"Godina knjige i jezika"

Andrej mi ovu i druge fotografije šalje pod naslovom „Znaci vremena“ i to sa druge strane planete, stigla bruka sve do Pacifika - i ja se najpre dosetim „Znakova pored puta“, onda shvatam da taj put, zapravo više ne postoji, makadam je to postao, kao što i spomenuta knjiga verovatno više nema nikakvu drugu vrednost - izuzev dekorativne. U centru Beograda, u kafiću "TimeOut" su, želeći da obogate prostor, postavili police za knjige. Ali, police su plitke, zašto bi zauzimale onoliko prostora, te su knjige - prepolovljene, po širini.

Džejms Džojs: „Portret ume u mlados“

Anto Čeho: „Sabra del“

???

Predlažem da se ponuda kafića obogati i sledećim naslovima:

- „Ukroćena goro“ (Vilijem Šeks)

- „Romeo i Jul“ (isti pisac)

- „Braća Karam"

- "Gospođa Bova"

- "Gospodar Prst"

- "Hobi" (Dž.R.R.Tol'ki)
- „U potpalu“ (Vladimir Arsen)
- „Seja u svemiru 2010“

- „Otpad“ (Dobrica Ćos)

- „Edi“ (Sofokle)

- „Tako je govorio Zara“

Nije smešno.

Za razliku od one prethodne generacije novopečenih bogataša, koja je knjige kupovala „na metar“ i uklapala boju poveza sa bojom polica ili tepihom – svesna da postojanje knjiga u domu daje kredibilitet vlasniku samih polica, ovi novi knjige prosto – seku na pola, ne bi li se uklopile u dubinu polica i kompletan ambijent kafića, učinili ga „duhovno bogatijim“, stvarajući iluziju iluzije, pan-simulaciju i odgovarajuću sliku odnosa Srbije prema pisanoj reči.

Postoji priča o kafedžiji u Novom Sadu koji je kafić oblepio tapetama koje stvaraju iluziju postojanja police sa knjigama. To je poštenije.

U okeanu strašnih stvari koje iz dana u dan vređaju i ukus i inteligenciju, ovaj čin ipak stvara najdublji vir i izaziva u da se u glavi pokrenu morske pijavice. Nije ovo došlo iznenada.

Jedna za drugom, padale su knjižare u centru grada i ustupale mesto low-budget krpicama; onda su se došle i akcije: kupovinom mleka za telo dobijate i – knjigu; onda smo se smejali načinu na koji naša mladež prepričava lektiru, iako uveliko nije bilo smešno – a ovo nedelo samo je logičan završetak jedne epohe i to u godini koju je Ministarstvo kulture prozvalo godinom „Knjige i jezika“, tokom koje se isto to Ministarstvo oglašava nemuštim, komunikacijski očajno sročenim spotom „Ko čita – pobeđuje“, zasnovan na neprirodnoj, suvišnoj vezi između čitanja i fudbalske igre, na način koji ne bi ubedio ni najdobronamerniju dušu da posegne za (celom, neprepolovljenom) knjigom i možda nešto između korica - i potraži.

Verovatno ne postoji nijedan zakon koji bi ovakav vandalizam mogao osuditi, sigurno nijedan koji brani vlasniku/privatniku da u svom enterijeru radi štagod poželi. Zato je bojkot kafića „Time Out“ najmanje što se može učiniti, za početak. Postoji toliko drugih, manje uvredljivih mesta.

A može se i onako, sočno, iz duše zaustiti: testerom ti predugačke špicaste cipele skraćivali; nule ti na godišnjem izveštaju odstranjivali poreskim makazama, na prodaju robe u pola cena prisiljen bio, samo petnaest slova u govoru koristio.