Dođu, tako, vremena kada pamet zašuti, neznalica prepiše a Andrić nema veze sa tim

Postoji jedna sjajna, stara igra koju smo svojevremeno koristili u novinarskoj školi Dače Kocjana:
Petoro iz grupe bude zamoljeno da napuste prostoriju. Preostalim slušaocima bude ispričana kratka priča, namerno obogaćena detaljima.
Zašto? Zato što ljudi pri prepričavanju priča vole da dodaju detalje, želeći da je učine autentičnijom.

Primer priče: „Za drvenim, masivnim stolom u dnevnoj sobi sedi muškarac od oko 40 godina, zagledan u prazan papir uvučen u staru Olympia mašinu za kucanje. Na stolu je i jedna boca likera, kraj nje dopola puna čaša, poslužavnik sa kolačima i kafa. Na zidovima sobe su posteri Ekatarine Velike, plakat za film „Sabirni centar“, portret Lava Tolstoja i reprodukcija jedne Miroove slike. Na podu sobe, ispod otvorenog prozora leži veliki bernandinac. Muškarac pali cigaretu. Sa radija se čuje Betovenova „Peta simfonija“. 

Nakon što smo je ispričali grupi - uvodimo u prostoriju prvog od onih koji su bili zamoljeni da napuste prostoriju pre prepričavanja. Jedan od onih koji su priču upravo čuli će je prepričati.

Zatim će taj koji je upravo čuo priču od „prenosioca“ to prepričati sledećem iz grupe izdvojenih.

Šta će se dogoditi?

U petom prepričavanju muškarac će postati starac koji upravo završava oproštajno pismo na mašini za kucanje, liker postaje rakija iz sela njegovog dede koji je radio u sabirnom centru za izbeglice, kolači su nestali iz kadra, kao i kafa, na zidovima su Električni Orgazam, Dostojevski i još neka slika nekog pušača, a pas po imenu Lav veselo skakuće oko stola čekajući vreme šetnje, sve u ritmu „Radecke simfonije“.

Za svega nekoliko minuta, a zahvaljujući dobronamernim prenosiocima sadržaja, scena se u potpunosti promenila.

*

Pre nekoliko dana se na Facebook stranicama mnogih pojavilo ovo:

“Ivo Andrić ima 14.000 fanova na FB-u. Ekrem Jevrić 42.000, Kristijan Golubović 68.000, Jelena Karleuša 182.000... Ovaj nobelovac je jednom prilikom napisao: "Dodju tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati. (ovo dođe kao neka vrsta pobune...širi dalje :)))” 

Ideja širenja te poruke dalje je na mestu, ali 
Ivo Andrić nije autor ove rečenice.

Projekat na kojem radimo, i u kojem smo želeli da iskoristimo isti taj citat doveo nas je do Andrićeve zadužbine.
Poslali smo upit u vezi sa autentičnošću tog citata, ovo je odgovor:

“Nama je već izvesno vreme poznato da se cela rečenica, u nekoliko varijanata pojavljuje u tekstovima na Internetu pod Andrićevim imenom, ali bez bibliografskog podatka. Mi takvu rečenicu, i pored temeljnih pretraživanja tekstova Andrićevih dela, do sada nismo našli. U korpusu Andrićevih dela, pronašli smo, međutim, nekoliko sličnih formulacija: (... među kojima je – prim. N.) “Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu.” 

Ukoliko zaronite u Andrićevu zaostavštinu, postoji jedna rečenica koja je nalik toj citiranoj i nalazi se u "Travničkoj hronici": "S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku."

(Kraj poruke iz Andrićeve zadužbine.)

Sve to je normalno: rečenice se tokom godina upotrebe menjaju u skladu sa aktuelnim slengom. Zagorče se, zaslade, prilagode kontekstu ili političkoj (zlo)upotrebi.
Problem je što se i tako izmenjene i dalje pripisuju autoru o kojem sudimo na osnovu rečenice/stava koji on, zapravo, nije izrekao, barem ne tim rečima. No - mi i dalje citiramo te reči, zavedeni, oduševljeni ili zgroženi i značenjem i izborom reči, čiji novi raspored ili zamene priči daju - drugi ton.

Slično preinačenje dešava se i sa nekim nedavnim, a važnim izjavama.

Pavlovo “Budimo ljudi, iako smo Srbi” lagano (p)ostaje “Budimo ljudi” (pod tim imenom je objavljena i knjiga njegovih beseda), što jednoj od ključnih rečenica novije srpske istorije daje - drugačiji smisao.

Slog po slog, promena po promena – zaboravi se i sam autor, odnosno originalni izvor - misao „pređe“ u vlasništvo druge osobe. Josipu Brozu i SKJ pripisujemo „Tuđe nećemo, svoje ne damo“, iako je autor te rečenice Vladko Maček (napisao je u vreme boravka u zatvoru 1933. godine). 

“Nije važno pobediti, važno je učestvovati" decenijama se pogrešno pripisuje Pjeru De Kubertenu, „osnivaču modernih olimpijskih igara“ - iako je ova rečenica deo govora anglikanskog sveštenika Etelberta Talbota. U jednoj verziji, ta rečenica je upućena puku Britanske vojske koji se spremao za odbranu jedne od kolonija, a u drugoj je izgovorena pred Olimpijcima koji su kretali na OI 1908. Kada rečenicu posmatrate u kontekstu rata i osvajanja, ona svakako dobija drugi smisao i izaziva nelagodu. Jer, kako se uopšte jedan ratni govor našao među najvažnijim krilaticama jedne manifestacije mira? 

Korak dalje počinju ozbiljni falsifikati - poput „oproštajnog pisma“ Gabrijela Garsije Markesa – teksta koji već godinama kruži Mrežom, izaziva uzdahe i dalje slanje a koji sa Markesom veze nema. Čuveni govor koji je poslužio i za pesmu Baza Larmana „Everybody's free to wear Sunscreen“ pripisuje se Kurtu Vonegatu, a on ga napisao nije; a kada se prebacimo na naše tlo valja se setiti i „Kremanskog proročanstva“ - koje je ko zna koliko puta dopisivano i menjano u skladu sa trenutkom, a poslednji put pred izbore 2000. godine.

Zašto je sve ovo važno?

Preinačenja nas odvode sve dalje od obale i istine. Vazali postaju narodni junaci; hrabri ljudi dobijaju etiketu izdajnika; lošim muzičarima pripisuje se autorstvo najznačajnijih albuma epohe; hoax mailovi na temu kontraobaveštajnih delatnosti muzičara u SFRJ prihvataju se kao istina; Forest Gamp se rukovao se sa Niksonom a upoznao je i Džona Lenona!

Evo, postoji i fotografija!

Sve ovo dovodi do jednostavnog zaključka: sve što znamo a što nije rezultat našeg ličnog iskustva odnosno svedočenja - moramo dovesti u pitanje – pre no što ga iskoristimo za donošenje zaključka ili kao dokaz da smo u pravu.

Priča ima i zabavnu stranu. 
Pogledajte ovaj video u nastavku.
Šta ćemo misliti da znamo o najvećem bendu XX veka za 1000 godina?
Ovo je dobar primer kako se stvari lako mogu pomešati i kako dobijaju drugačiji smisao, ako ne pamtimo i ne zapisujemo na vreme. 

Da citiram sinovca jednog mog prijatelja: "Što te ne ubije čini te jačim - lepo kaže 50 cent!"
 

Zimske čarolije Kalvina i Hobsa

Tokom ovakvih hladnih, bljuzgavih, lapavih, žitkih, klizavih dana dobro je setiti se barem delića zimskih čarolija Kalvina i njegovog krpenog i samo Kalvinu "vidljivog" prijatelja Hobsa.

I vremena kada nismo znali šta je "konvencionalno ponašanje".

"Ovo je čaroban svet" jedan je od 7 naslova izdanja Kalvina i Hobsa koje je u Srbiji objavio Systemcomics, sve krase odlični prevodi. Ukoliko pronađete neki preostali primerak u knjižarama Beograda, ne oklevajte.

"Childhood is short and maturity is forever."

“Dođi da slušamo ploče! (biće nas petoro: Bright Eyes, ti i ja!)“

idigs.blogspot.com

Svojevremeno (ne tako davno, početkom devedesetih godina XX veka :) je na talasima radija B92 postojala emisija čiji naziv ovde namerno parafraziram. „Dođi da slušamo ploče – biće nas šestoro: Bitlsi, ti i ja“, emitovala se nedeljom uveče (ako se dobro sećam), a njen naziv je brzo postao deo slenga, odnosno delić mnogih (ne)uspešno započetih konverzacija sa (ne)poznatim devojkama.

Svega ovoga se ne bih setio da Bright Eyes najnoviji (i poslednji) album ne predstavljaju na YouTube kanalu na do sada neviđen, a tako „retro“ način: kompletan album možete preslušati na YT, u okviru klipa koji traje pedesetak minuta i koji je, zapravo, „snimljeno slušanje ploče“.

(Da bi sve bilo u duhu vremena: album mi je prethodno FB porukom preporučio Matt-ori Strale, sa kojim se poznajem iz vremena kada su radijski studiji imali i gramofone i kada su se diskovi razmenjivali, a koji sada hrabro plovi Mrežom kao kapetan BIR - internet radija)

Dakle:

ozvučenje, soba, grickalice, fotelje,

čak je i projektor sa kojeg se mogu pratiti tekstovi tu, ljudi ulaze i izlaze,

muzika teče, gotovo kao nekad.

Poslednje, a nikako najmanje važno: „The People's Key“ je sasvim dobar album.
"Može neko da mi presnimi ovo?"

“Božja stolica je prazna”

(Džordž Širing: 13. avgust 1919 –  14. februar 2011.)

“Narod je dobacivao “Vozi!”; Din se preznojavao, okovratnik mu je već bio načisto vlažan.

“Evo ga! To je to! Stari Bog! Stari Bog! Širing! Da! Da! Da!”

A Širing je bio svestan ludaka iza svojih leđa, mogao je da čuje Dinovo dahtanje i brektanje, moga je da oseti iako nije bio u stanju da ga vidi.

“Tako je!”, derao se Din.

“Da!” Širing se smeškao.

Potom se digao od klavira, sav okupan znojem; bili su to njegovi zvezdani časovi godine 1949. – pre nego što je postao hladan i komercijalan.

Kada je otišao, Din je pokazao na praznu klavirsku stolicu.

„Božja stolica je prazna“, rekao je.

Na klaviru se nalazila truba; njen zlatni odsjaj čudno se odražvao na pustinjskom karavanu, naslikanom na zidu iza bubnjara. 
Bog je otišao; carovala je tišina njegovog odsustva.

Napolju je kišilo."

Džek Keruak, „Na putu“ (*)

Zbog ovog furioznog, znojavog pasaža sam prvi put potražio Širingove snimke, i to one najstarije, iz vremena kada su oni slušali, na putu od Istočne do Zapadne obale, i natrag.
 

Sada, konačno, opet može da svira njima.

* - prevod: Vojislav Despotov, izdanje Književne zajednice Novi Sad, 1988.

"All we ever wanted was everything" [39 pesama, #13]

Dva akorda. 

Jednostavna, osnovna.

I još jedan u refrenu.
Deset redova teksta.

Jedva četiri minuta trajanja.

Stotine preslušavanja.

Sa četrnaest godina, pri prvom slušanju – osećaš da se iza teksta krije pank filozifija, koja se iz tebi tada nepoznatog razloga našla u akustičnom okruženju.

Sa sedamnaest veruješ da je ova pesma zapravo čist romantizam, u primerenom akustičnom aranžmanu.

Sa trideset i nešto znaš da je ova oda sjajna i strašna zato što je – jednostavna:

gitara,

bas,

vokal, 

poneki udarac četkice preko doboša.

Ne sećam se gde sam je prvi put čuo.

Sećam se da sam imao 14 godina kada su ta dva akorda prvi put krenula u krug sa zvučnika Sanyo kasetofona i da, zbog navedenog broja godina - nisam mogao da naslutim da će prolaskom vremena reči pesme sve više dobijati na značenju i sve više značenja: da će se njena prvobitno odbojna jednostavnost (kada si tinejdžer i otkrivaš Bauhaus – u fazi si traganja za komplikovanim stvarima) – tokom godina pokazati veoma važnom –> jednostavnost je ta koja te i danas obara na leđa, pravo u blato; na početku nisi znao da će svako novo preslušavanje zapravo biti sve komplikovanije, sada naslućuješ da će sve češći biti trenuci kada bi bilo najbolje ne slušati ovaj snimak.

Verovatno je već sada neprihvatljivo i nezrelo preslušavati pesmu o rasparčavanju tinejdžerskih snova, imaš već 37 –> šta je svrha ponovog preslušavanja pesme koja ti je zapravo od prvog trenutka govorila da nisi ti taj, jedini koji će uspeti da uradi sve što je sanjario, ali to tada nisi razumeo, a sada to znaš. Kao što znaš i da nikada nećeš prestati da je slušaš. Da bi se podsetio, ka kojem kraju duge si jurio.

(i kakav je to prelaz u svega dva reda:
"The Sound of the Drum is calling,
The Sound of the Drum has called", 
toliko vremena u udahu vazduha, između dva stiha.)

Možda je sada, nakon svih godina, jedina svrha pesme da se prisetiš šta si želeo, šta si uspeo da ostvariš, od čega bi već mogao lagano da odustaneš,

a za šta još uvek,

zapravo,

imaš vremena,

ako nastaviš da želiš i tražiš,

ako potrčiš,

sada.

Možda i stigneš tu pticu, koja ti je bežala preko Hvarskog Trga,

pre trideset godina.

Sada si veći i brži.

(snimljeno na Hvaru 1980. Usporavano na računaru 2011. 

Kroz kadar jurim - ja. Snimio: tata Brana. Na 3"16' kroz kadar prolazi i mama Nada. Napomena: prva verzija video klipa je "zabranjena" 2011, te sam postavio novu 2012.)

.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

.

“Pobunite se!”

Šta pokreće časnu starinu (93 godine) da se iz udobne anonimnosti penzijskog života oglasi ovakvim tekstom, ne dužim od 15 strana, ovakvog naslova – i to nakon što je za naciju učinio više no što su hiljade ili milione mogli da maštaju (rođeni Nemac -> De Golov saborac -> jedan od heroja francuskog pokreta otpora -> logoraš -> jedan od koautora “Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”...)

Odakle snaga i žestina, u tim godinama?

Drugo pitanje je teže: šta je sa društvom (Francuska) koje tako snažno pokreće pamflet Stefana Hesela (Stephane Hessel) koji počinje rečima:
"Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina!“, dakle - zašto se ovaj i ovakav tekst kupuje u gotovo milion primeraka? (Do sada je prodato oko 600.000 primeraka, nedavno je doštampano još 350.000.)  

I da li će se sve završiti na čitanju ili će tih milion čitalaca nešto i učiniti nakon čitanja? 

Istovremeno, broj prevoda na razne jezike raste. Zahvaljujući Mirku Krtolici – odnedavno je dostupan i prevod na srpski jezik.

(iz odlomka: “Srdžba je povod za otpor”)

„Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku.“    

Poslednje pitanje je lokalnog karaktera: zar je ova časna starina toliko opasna ili toliko nezanimljiva - da se u srpskim medijima može pronaći tek pokoja rečenica o tekstu? 

"Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:

STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI." 

Kompletan prevod “Indignez-vous!” Stefana Hasela dostupan je – ovde.

Blago je svuda [#20: povratnici!]

... i kako se konačno i sunce vratilo u punom sjaju, tako su neki dugo očekivani snimci konačno ugrejali ruke, dušu, stopala i nos, jer sunce još uvek nije doteralo temperaturu iznad nule, a okruženje nudi malo toga što bi ogrejalo dušu. 

Peter, Bjorn and John uskoro objavljuju novi album “Gimme Some” – 40 minuta punokrvnog prašenja među kojima je i “Breaker, Breaker”, za sada jedan od kandidata za najzabavniji tekst godine (“Before you break my heart/I’m gonna break your nose and sing about it...”)

Edie Brickell ima novi, sjajan album: ne krije uticaje osobe sa kojom živi (Paul Simon) i sa lakoćom plovi odlično produciranim i odsviranim materijalom – kojim konačno uspeva i sebi i drugima da odgovori na 20 godina staro pitanje “What I am?”.

Michael Stipe je napunio 50 godina i vraća se korenima.

R.E.M. snimaju novi album “Collapse into now!”, istovremeno dopuštajući publici da prati napredak kroz materijal objavljen na njihovom YT kanalu, koji otkriva da je period krize benda - valjda prošao, da se više nikada ne vrati.

Čitajući vesti o Bajfordu, jednom sajtu i kandidatu za Nobela...

 ... setim se ovoga:

 

„Moja zemlja nije velika zemlja.

To je jedna od najneuređenijih narodnih zajednica na svetu. 
Jedno od najpokvarenijih, najbezosećajnijih, naj idi-mi-dođi-mi mesta pod suncem. 
Jedna od najskupljnih zemalja u kojoj za svoj novac najmanje dobijate. 
Moja zemlja je 
prljava, 
cinična, 
grlata, 
naduta, 
nepoštena 
i prostačka zemlja.

(Zašto, ipak, u njoj živim?)

Odgovor je prost:

U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde.

Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“

Činua Ačebe,

„Nigerija“

. . . 

Po istraživanju "Gallup International" na temu očekivanja u 2011, Nigerijci su među najvećim optimistima na svetu. Građani Srbije su na 4. mestu liste najvećih pesimista.

Napomena: priča je objavljena u zbirci "Najkraće priče na svetu", 1991.

"Cinema Komunisto"

Kao što nikada ne valja preskakati reprize „Sutjeske“ i „Bitke na Neretvi“ (jer svako gledanje otkriva nove, neverovatne detalje o stvaranju vrhunske filmske forme za potrebe jedne ideologije), tako je i juče valjalo prisustvovati premijeri dokumentarca Mile Turajlić – „Cinema Komunisto“ – verovatno prvog domaćeg dokumentarnog filma koji je napunio salu Sava Centra.

Iako ram za sliku/priču predstavlja sjajna istorija, ružna sadašnjost i tužna budućnost Avala Filma -  pažnja je, naravno, usmerena na glavnu i najveću zvezdu za koju je ram i pravljen – a to je Josip Broz Tito, od ranije poznat kao obožavatelj „dobrog filma“, a sada poznatiji i kao direktan inspirator i, donekle, stvaralac nekih od njih.

Neverovatni iskazi preživelih aktera (Velimir Bata Živojnović, Veljko Despotović, Veljko Bulajić, Steva Petrović, Gile Đurić...), dirljivi iskazi Titovog ličnog kinoperatera Aleksandra Leke Konstatinovića, briljantno korišćeni arhivski snimci, očigledan dug i predan rad na sklapanju celine – daju filmu neophodnu težinu i sasvim lepu količinu ironično-parodičnog odnosa prema spektaklu u kojem smo živeli od 1945. do 1980. i koji se, sigurno, neće ponoviti u našem gradu za naših života.

„Cinema Komunisto“ podseća da su za velike i verodostojne spektakle potrebni veliki ljudi, velika količina para, velika količina ludosti i veliki ideolozi a mi, trenutno, manjkamo u barem 3 od 4 preduslova.

Zato i živimo u društvu u kojem je svakodnevica najomiljeniji žanr, a bioskopskih sala je sve manje.

Obavezno gledanje.

Više informacija i detalja > www.cinemakomunisto.com

Novo: 
iako se u februaru 2013. na YT pojavio kompletan film, koji sam nakratko linkovao i ovde - na molbu ekipe filma uklanjam link ka filmu. 

Ovo je trailer.

„Netphobia“?

Odnos dela srpske intelektualne elite prema tehnološkim promenama

ponekad podseti na odnos Kristine prema ton-filmu u „Maratoncima“.

Sećate se scene: na premijeri „savršenstva filmske umetnosti i filmske tehnike“ u Đenkinom bioskopu Kristina shvati da je njeno muziciranje od tog trenutka suvišno – te uz ciku i vrisku premijeru – upropaštava, dobijajući čak i Mirkovu podršku (setite se – on je progresivni predstavnik Topalovića - ključna rečenica: „A sad - malo ona!“). Ukoliko podsećanje nije dovoljno, Mreža mi omogućava da baš tih 50 sekundi pogledate odmah - ovde. 

Nije mi lako da jednog od književnih idola mladosti poredim sa tim i takvim likovima, ali - najnoviji tekst Davida Albaharija (dostupan zahvaljujući postojanju on-line izdanja „Politike“), naslovljen „Gore li kompjuteri“ pokazatelj je (ne)razumevanja promena koje se dešavaju – a na koje, zapravo – i sami utičemo.

(Ne)razumevanje ili – strah?

Oba?

Termin„sajberfobija“ (strah od računara) definisan je još 1985.

Strah od brojeva je, znamo -„numerofobija“, dok „fobija od Interneta“ još uvek nema, koliko znam, zvanično ime. Verovatno je vreme da se i ono definiše. 

Tri citata:

„(...) brojevi su na neki način zastrašujući. Recimo, podatak da se trideset šest milijardi fotografija godišnje postavi na Fejsbuku ili, pak, da se svakog dana na Jutjubu pogledaju dve milijarde raznih video-zapisa. To je neverovatna količina energije koja je upotrebljena za puku zabavu(...)“

“(...)Fejsbuk trenutno koristi šest stotina miliona ljudi (...) koji svoj društveni život zamenjuju virtuelnim(...)“ 

„(...)pokušavam da zamislim samoću koja okružuje jednog slikara, muzičara ili pisca. Koliko ljudi će videti slikarevu sliku, čuti muzičarevu kompoziciju ili pročitati piščevu knjigu?”(...) 

Ima tu i totalitarizma, nakrivo shvaćenog Orvela, spaljivanja knjiga i računara... uostalom – pratite link >>>

„Zamena za društveni život“?

„Puka zabava“?

„Samoća“?

Za koliko sjajnih filmova, knjiga, bendova, pesama, pisaca, fotografa, pesnika... ne bismo znali da nema Mreže? I koliko toga zaista vrednog je prepoznato kao sjajno, zahvaljujući činjenici da je dostupno 365 dana/24 sata/za 6 kontinenata, te da je svakome konačno omogućeno da se predstavi kao autor.

Koliko puta smo se okupljali u virtualnoj realnosti, ujedinjeni idejom i željom, a ne činjenicom da se znamo? (Što je jedna od lepota ove tehnologije koja može nekima delovati istovremeno zastrašujuće: zajedno - a ne znamo se. A kada se to desi "uživo" – onda to romatnično nazovu “pokret” ;)

Ovo nije priča poput one nedavne posvećene razlikama blogera i novinara. Albaharijeva reč ima veću težinu. I što ga više ne razumem, to me više žulja. (Konačno, prvu priču u životu objavio sam pre 20 godina u zbirci koju je upravo Albahari priredio.) 

Verovatno su slične (pod)svesne strahove delili i prepisivači knjiga u trenucima koje je Gutenberg posvetio zavrtanju poslednjih šrafova na spravi koja je sigurno bila shvaćena i kao „mašina koja će degradirati snagu i lepotu pisane reči“; sigurno su se tako osećali i pozorišni glumci u vreme snimanje prvih filmova – jer se čitav koncept glume morao menjati i prilagođavati novom mediju – i kako li su tek muzičari zagledali izloge pune prvih modela gramofona, a ne tako davno su mp3 fajlovi bili zabranjivani za emitovanje na radio-stanicama. No, sve se to, vremenom, zaboravi. I sve te promene prekrile su one koji su se promeni i shvatanju novonastale situacije opirali – a oni spremniji su stali na dasku za surf  i zajahali talas, uživajući u vožnji, gde god da ih struja nosi.

Zanimljivo - ti novi retko su manje kvalitetni od onih iz prethodne generacije, kao što ni smeće koje su nove tehnologije donosile nikada nije smrdelo više od onog iz prethodne. Odnos snaga uvek je bio, više-manje, isti.

Razlika je u sagledavanju i kretanju kroz materijal. Tragaš i otkrivaš, nema barijera prostora, vremena i jezika, to zvuči i pomalo opasno - nigde zaklona osim onog koji sam napraviš, ako ostaviš poneki trag to možda neko i otkrije, sam biraš puteve, veruješ sopstvenim čulima i stavovima, izbegavaš smeće, odbacuješ lažnjake, neprekidno ideš dalje a ne znaš gde ćeš stići i šta ćeš otkriti, jer mreža nema kraj.

Stvarno zvuči zastrašujuće, nema šta.

Negde pri polovini „Imena ruže“ Umberta Eka slepi Horhe obraća se Vilijemu od Baskervila rečenicom:

„... Tok ovoga svijeta primiče se kraju!“.

Godina je 1327.

A Vilijem pod mantijom krije prototip naočara i sekstant, znajući da ga takve tehnologije mogu preporučiti i za lomaču. Znajući da uz pomoć naočara vidi više, a uz pomoć sekstanta – preciznije.

Napomena:

Albaharijev tekst iz „Politike“, tačan citat Đenke iz „Maratonaca“ kao i citat iz „Imena ruže“; datum utvrđivanja „Sajberfobije“ kao vrste straha, ilustracija za tekst te provera tačnog datuma početka radnje Ekoove knjige dostupni su mi zahvaljujući sadržaju Mreže. Sve je bilo na klik ili dva udaljeno od mene. Traganje za informacijama trajalo je ukupno 2 minuta. Znao sam šta tražim. Analognim putem tražio bih te podatke... danima?

Blago je svuda [a ovo su čuda: #19]

Od prve pojave The Buggles raste broj pesama na koje je prvo sećanje spot, sekvenca, kadar - tek onda melodija, tekst, značenje.

I to je sasvim u redu.

Da su autori pesama želeli drugačije, kreirali bi drugačije spotove.

Današnja potraga za blagom otkriva spotove koji će se pamtiti verovatno i duže od naslova pesama.

Cyriak je poseban ludak. 

Čak se i rimuje. 

Njegovi radovi (poput ovog) već imaju milione gledalaca na YT, a njegov talenat, smisao za humor i povezivanje Gilijama i Gondrija su konačno iskorišćeni i u komercijalne svrhe – a to je novi spot za Eskmo.

Ok Go već godinama kreiraju neverovatne spotove.

Ovaj je po magazinu “Paste” najbolji u 2010. godini!

Najlepše – za kraj.

El Guincho - "Bombay".

Spot čija bi analiza verovatno mogla da posluži nekom budućem psihijatru kao osnova za doktorat - "Čovek i njegovi simboli - II deo" :)

“We are going to explore the Cosmos

In the ship of imagination”

Tri, četiri, play > 

(backup link, u slučaju da Vas YT blokira na putu za "Bombay": 
http://www.vimeo.com/15274619)
 

„Diktat - kako sam proveo zimski raspust?“

Ubacivanje countera (srpski: brojača posetilaca) na blog nije samo u domenu korisnog: s vremena na vreme proveriš šta je od objavljenog više a šta manje zanimljivo; da li je smisleno ubacivati linkove u tekst, koliko ljudi je zaista pročitalo linkovani tekst kojim si oduševljen te ga preporučuješ i drugima; gde posetioci pobegnu kada preteraš sa pričom - i još dosta korisnih podataka koje bih mogao, ali uglavnom ne koristim kao smernice za popularizaciju onoga što pišem, tj. bloga.

Postoji, naravno i zabavni deo statistike koju brojač prikazuje: 

Zabavno je videti kako određeni procenat posetilaca (do) bloga dolazi mučeći Google pitanjima poput „kako se na engleskom kaže hvala“. Ima i onih koji do bloga dođu guglajući „swing parovi“, „sex oglasi“, „oglasi lične prirode“ – što ih dovodi do na ovom blogu objavljene sjajne naučnofantastične priče Stivena Atlija – „Pangalatičko svingersko odeljenje“. Zanimljivo je videti sa kojih servera brojač beleži posete (neki serveri imaju nazive kompanija kojima pripadaju) – i ja se iskreno zabrinem kada vidim da se u radno vreme traže takve ključne reči sa računara važnih državnih institucija a bogami i bogatih privatnih kompanija. No, sve to odlazi u drugi plan poplavom koju mi brojač prijavljuje u proteklih 12 sati: 63,86% poseta od podneva do večeras rezultat je jedne teme koja se pojavljuje u desetinama varijacija: 

„Kako sam proveo zimski raspust?“ 

(Tri genija su čak kucala „diktat – kako sam se proveo za zimski raspust“...

... Uzbuna! Šestoro je kucalo "provo" umesto proveo!")

Danas je bio prvi dan II polugodišta školske godine.

Učiteljice i učitelji su podelili zadatke.

Guglageri (tm) su, naravno, završili na ovom tekstu >> , koji po sadržaju teško može proći kao sastav jednog osnovca.

Za četiri godine postojanja prešlicavanja ovo je prvi raspust o kojem deca pitaju Google, a pominjala se reč "zimski raspust" u tekstovima i ranije, nije da nije.

I zastrašujuća je ta ideja: da želiš da prepišeš od drugoga sastav za koji nisu potrebna nikakva predznanja, već samo - samosvest.

Da je istorija ili fizika - to bih možda i razumeo.

I plaši me pomisao da će većina tih klinaca koji pitaju Google kako su se proveli za raspust - isto tako provesti - i život.

Ipak, dok mi se ne dopusti da budem Ministar prosvete - ne bih više o tome zašto deca odgovor na diktat guglaju, umesto da stanu pred ogledalo i zavire iza sopstvenih zenica. Rado ću, pak, Ministarstvu dostaviti IP adrese sa kojih su dolazili, pa nek se zabavljaju i dele kečeve prepisivačima s predumišljajem. Još bolje, nek im daju neku knjigu da pripreme analizu. Neku zajebanu, o kojoj ni mati ni ćaća ništa ne znaju.

Elem, mogao bih -  u cilju povećanja popularnosti ovog bloga međ' mladeži (a koja će se svakako i narednih dana nasukavati na ovu stranicu tražeći spasonosni niz reči složenih u sintagme koje bi mogle i učiteljicama i roditeljima i njima samima da pomogne u prikrivanju totalnog odsustva iz sopstvenog života i sopstvene glave) da iskoristim priliku i kažem im nešto pametno ili čak i da napišem sastav...

(Deco! Probajte sa ovim tekstom da izađete pred učiteljicu: 

.

"Ovaj raspust želeo sam da provedem ispitujući gradaciju metaforičnog u tekstovima Valtera Benjamina posvećenim detinjstvu, ali mi je biblioterka rekla da je Valter Živojinović a ne Benjamin i poslala me u lokalnu bakalnicu da si kupim DVD.")

Mogao bih, takođe, da prepričam neke priče o tome kako su prepisivači iz moje generacije zaista postali glavne baje, ali je to zaista bilo -  na kratke staze. Većina je pala.  Odlikaši su, ipak i van svih klišea na kraju - i to uz najmanje rana, žrtava, lomova i svinjarija - zapravo uradili najveće i najbolje stvari.
Istina, većina je to učinila po inostranstvima.

Mogao bih, ali to ne činim.

Ne znam šta bih im rekao.

Nisam vlastan, ni pozvan, ni roditelj.

(A možda je do ovoga došlo zato što se svi razumeju u sve - svi su i selektori i ministri spoljnih poslova i generali, električari, automehaničari, prevodioci, dizajneri, štagod je već potrebno - sve može i svi mogu – i koga onda ti klinci da pitaju i čijem odgovoru da veruju kada traže zabavu, savet, odgovor, ponekad i nešto drugačije, čega nema u udžbenicima, ili – „pametnije“? 

Klinci, zapravo, i nisu mnogo krivi što im je okolina puna lažnjaka.)

*

Deco, ukoliko ste pročitali tekst do kraja - onda ima nade za vas. A sad sveske u ruke i probajte sami da sročite: "Kako sam proveo zimski raspust?" Sigurno se nešto dogodilo, barem u vašoj glavi, a vredno je priče.
Napišite je, Vaša je.
.

“Chamber Music” - Ballake Sissoko & Vincent Segal

Priča kaže da su se sreli slučajno.

I zatim rešili da muziciraju zajedno.

Klasični afrikanac, majstor instrumenta zvanog kora i klasično obrazovani evropljanin, čelista Francuske nacionalne filharmonije (i ujedno član jednog trip-hop benda (!?!).

Dva kontinenta,

dve rase,

dva instrumenta,

jedno savršenstvo.

Verovatno je najprikladniji naziv

Afropa.

Pored svih lepota koje „Chamber music“ donosi u januarsko veče kontinentalne Evrope, ovaj album prihvatam (kao i nedavni "Afrocubism") kao još jedan dokaz da smo isti, sa istog izvora, bez obzira na mesto rođenja.

Ne postoji drugo objašnjenje za ovakva sazvučja.

P.S. Youtube snimak je koncertni, album donosi dodatna iznenađenja.

„I'm here“: Spike Jonze

Koliko je umešnosti i hrabrosti potrebno da bi se kreirala Nova, Univerzalna priča, jednostavnosti i snage slične onoj koju imaju „Dobro drvo“, „Novogodišnja priča“ O. Henrija, ali i „Mali princ“ - a u kojoj su dva ključna junaka roboti – tj. dve ne-humanoidne forme, koje u ovom filmu umeju da sanjaju, osećaju, daju se – i koja je ispričana kroz jednostavan, realistički postupak?

Generaciji koja je prve lekcije o patnji spoznala i uz pomoć gumiranog mešanca kornjače i žirafe (E.T) i koja je shvatala pojam weltschmerza kroz monolog Roja Batija (Bladerunner) umesto kroz opus Šelija, Kitsa ili Bajrona, te neke od ključnih lekcija junaštva učila od modela T-800 Terminatora – ovaj film biće logična evolucija toka, samo što u fokusu više nije odnos čoveka i mašine – već dve mašine. Bez obzira na takvu izmeštanje iz našeg iskustva - „I'm here“ Spajka Džonzija pruža potpuno razumevanje nekih životnih mehanizama kroz metaforu i stilizaciju koje omogućavaju intelektualnu distancu – ali bez obzira na nju – dovodi do katarze.

Sve napisano vodi ka prvom zaključku: Spajk Džonzi (Jonze) je taj umešni i hrabri genije –koji uspeva da i nakon „Where the Wild Things Are“ iznenadi – i polusatnom pričom o ljubavi i odanosti dva robota podseti publiku na važnost ideje davanja i to u sadašnjem vremenu kojem se prečesto pripisuje ideja otuđenja – stilizacijom koja je prihvatljiva i generaciji takozvanih „digital natives“ ali i nama, rođenim u analognom vremenu.

A stilizacija je prosta: roboti  se razlikuju od ljudi po izanđalim kućištima PC računara prve generacije na glavama; barataju štrokavim, plastificiranim udovima slične starosti, „pune se“ kablovima koji vire iz šklopocija dostojnih vremena kada su računari zauzimali čitave sobe i taj anahronizam daje dodatni šarm epohi suživota ljudi i mašina, u kojoj su ovi drugi, naravno – sluge - te omogućava da se priča prati bez potrebe za korišćenjem specijalnih efekata, uz lakoću poput one koju omogućavaju sve univerzalne, a tačne priče.

„I'm here“ je svakako stepenica - ili, u duhu priče – novi binarni niz - koja liči na novu metaforu onoga što nam se dešava i što će (nam) se dešavati u procesu umrežavanja ljudi i mašina – ali je zapravo polusatna lekcija koja nije posvećena našoj budućnosti već nama - sadašnjima.

Film je, u skladu sa sadržajem, dostupan na više načina.

Nakon premijernog prikazivanja na Sundance festivalu postavljen je na YouTube >> i Vimeo. Druga, zabavnija opcija takođe podrazumeva online gledanje – u virtualnom bioskopu u koji ne možete ući ukoliko je broj gledalaca, odnosno online posetilaca preveliki (broj mesta je ograničen) – već morate sačekati narednu projekciju, koja počinje za dva sata.

Ljubavna priča dva robota dostupna Vam je, dakle, i ovde:

http://www.imheremovie.com/

Isključite mobilne telefone. 

Ne grickajte bajtove preglasno.

.

[kako sam proveo zimski raspust :]

Ta činjenica blagotvorno deluje na raspoloženje: 
kada god poželiš, možeš se zalaufati automobilom gde god želiš. 

I 

Alpi u zimskom sumraku punom crvene boje ti promiču pred očima i prvi put ih vidiš na ovaj način. Jedna takva senzacija sasvim je dovoljna da isplati preko hiljadu kilometara puta tamo i natrag.

II

I nije teško dok voziš putevima sjajnim i glatkim kao glazura na ogromnim kolačima iz ljubljanske „Zvezde"; tačke do koje ćeš doći lutajući potpuno pustim gradskim ulicama, prstiju smrznutih od želje da sve zabeležiš i aparatom.

III

Putovanje zapravo postaje naporno tek na kraju. Sve i da nema zvaničnog graničnog prelaza – po zveckanju konzervi kafe u pretincu, ispadanju flašica vode iz ležišta na vratima i naglom buđenju Aleksandre od truckanja i poskakivanja automobila - shvatiš da si u domovini i zato si prvi put posle toliko kilometara primoran - 
da usporiš.
I opsuješ.

"Saviour, are you with me?": Mick Karn [1958-2011]*

Kada je pre nekoliko meseci Mik objavio da je bolest već u poodmaklom stadijumu i da mu je potrebna pomoć - prvi put u životu sam poslao poruku jednoj pop-zvezdi. Nikada ranije to nisam činio, jer nisam imao razloga. Ovoga puta, uputio sam mail Dejvidu, na adresu sa njegovog sajta – i to molbu da informaciju o Miku i neophodnoj novčanoj pomoći učini dostupnom i na svom sajtu: toliko godina su i toliko puta sarađivali, zar je važno što se prijateljstvo ohladilo?

Pisao sam, poput tinejdžera koji veruje u hepiendove.

Nikako i nikada neću pripisivati sebi - jer nas je sigurno bilo na stotine koji smo učinili isto – ali dan kasnije se apel za pomoć pojavio i na Dejvidovom sajtu.

No, bilo je prekasno.

Jedan od svakako najboljih basista pop-muzike ikada, prvi kojeg sam slušao kako fretless bas pretvara u višeglavu hidru (tek kasnije, otkrivao sam njegove uzore) i čije bas linije i nakon tri decenije uspevaju pri svakom slušanju da otkriju novi detalj pejsaža za koji sam bio siguran da ga već dobro znam, virtouz čije je sviranje bilo važno za zvuk Japan koliko i Dejvidovo pevanje i harizma – otišao je, tiho.

Dostojnih naslednika nema u blizini.

Početkom jeseni prošle godine Peter Murphy je objavio na svom sajtu da odlazi u London da bi sa Mikom snimio Dali's Car II – nastavak jednog od najčudnijih, ali i najvoljenijih naslova u privatnom panteonu božanstvenih dela. 
Ostaje nada da su tokom tih nedelja uspeli nešto i da kompletiraju.
Ne verujem u nezavršene priče.
Verujem da se samo najveći majstori usuđuju da zasviraju fretless.

„I'm tired but we won't sleep at all
Even though the air is calm
There's something here it's something warm
Something cuts and scars inside tonight.“