Stotine pevaju zajedno, sami: The Virtual Choir

Nakon YouTube orkestra, robota koji dirigiju simfonijskim orkestrima, preuzimanja i razrađivanja tuđih semplova on-line, kao i fenomenalnog inbflat projekta, bilo je pitanje vremena kada ćemo zapevati na mreži zajedno, a svako za sebe.

Sasvim je već potpuno izvesno: približava se dan u kojem će neki junoša, zagledan u skenirane fotografije tamo nekog školskog hora, u kojem prepoznaje i lica svojih roditelja, podići pogled sa ekrana i naglas pitati: "kako to misliš, dolazili ste svi do jedne sale da biste u njoj zajedno pevali? Zašto ste to tako radili?"

Erik Vitejker, dirigent i kompozitor svetu je predstavio The Virtual Choir – projekat koji je podrazumevao uklapanje preko 240 snimaka učesnika iz 12 zemalja koji se nikada nisu međusobno sreli, ali su zajedno otpevali njegovu kompoziciju "Lux Aurumque" (Svetlost i zlato). Više o ideji i njenoj realizaciji možete pronaći ovde.

Oni sa boljim sluhom lako će razlučiti da su svi ti snimci i glasovi prošli višeslojna uklapanja i dorade, radi dobijanja prave slike, odnosno efekta koji se dobija stvarnim zajedničkim nastupom. No, ovaj projekat i nije pokazna vežba kako se neznanci mogu okupiti u virtualnom svetu i uživati u trenutku zajedničkog muziciranja – ona je još uvek neizvodiva u ovakvom mediju. Ono što je pak trenutno moguće je okupljanje oko ideje, kojoj svako iz svoje fotelje može doprineti – i sopstvenim glasom, pevanjem, u trenutku u kojem ti odgovara.

Ipak, bez obzira na svu tehnologiju - verujem da će radost zajedničkog muzicaranja, odnosno stvaranja muzike bez narušavanja jedinstva prostora i vremena ostati - izvin'te – neprejebiva senzacija. 

Ili, kako bi svojevremeno rekao Lu Rid: "You can't beat 2 guitars, bass, drum"

(and now... self-promotion break :)

(City Magazine, #28: http://www.citymagazine.rs/page.php?id=1742)

"To sam ja" ("39 pesama", #1) *

Dobro se sećam prvog „velikog“ koncerta Ekatarine Velike u Hali „Pionir“, 24. decembra 1987. godine. Prvi razlog za sećanje nije nimalo poetičan, ali je životno važan: na pola koncerta moj prijatelj Andrej bio je odveden sa tribina i naprimao se šljaga od strane organa reda – a zbog nekih idiota koji su se, nedaleko od nas, fenomenalno zabavljali bacajući petarde po Hali (da, idiota je oduvek bilo i biće i da – organi reda su pravili greške i praviće ih – dve važne lekcije za 14-godišnjaka na kraju osamdesetih, koje je valjda imao naučiti na koncertu najdražeg benda, na koji je otišao verujući da će barem tamo biti zaštićen od sve brojnijih tipova sumnjive subkulturne provenijencije).

Drugi razlog sećanja bio je ipak iz domena muzike – bio je to prvi susret EKV sa mnogobrojnijom publikom - pojava albuma „Ljubav“ promovisala ih je u zvezde, rešene da svetlo bacaju mnogo dalje nego prethodnim delima. Bio je to pomalo zbunjujući susret za sve strane – stariju publiku naviknutu na manje prostore, novu publiku nenaviknutu na stare pesme, njih na bini, okružene akustikom "Pionira" koja je učinila svoje... je... je... je.

Treći razlog je ova pesma.

Incident sa organima reda doveo nas je do partera.
Rif koji nas dočekuje je uvod u „To sam ja“.
Prvi put ga čujem uživo.
Fenomenalni, silazni, usamljeni niz akorda koji ne prepoznaje veći deo publike.

Za momenat u kojem ti znaš nešto više od ostatka publike današnji tinejdžeri kažu – "neprocenjivo". Prosto osetiš da si na neotkrivenoj teritoriji - na kojoj ste sami, ti i muzika.

„To sam ja“ nalazi se na prvom albumu Ekatarine Velike, onom za čiji je omot najzaslužniji Gera i čiji se reski, hermetični ton zario još tada u srce, gde i danas svrdla. Milan je otkrivao nove zenite, rasterećen nasleđa Šarla, željan promene u odnosu na Katarinu II, sve dalje od ranih XTC i sličnih uzora, svestan snage svakog akorda koji svira, ali i snage sopstvenog glasa.

Smeštena odmah iza jednog od njihovih prvih hitova – "Modro i zeleno", a po redosledu na B strani - pre čemerne "Olovne godine" i frenetične "I've always loved you" ova pesma predstavljala je međaš između tetovirane i neosvetljene strane albuma. I danas, i svaki put kad krenem ka srcu ove pesme, zastanem slušajući kako u ta četiri minuta Milan, Magi, Bojan i Firči demonstriraju stepen neverovatne međusobne privrženosti, harmoniju u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj ima mesta za svaku majstoriju.

Ta međusobna privrženost je, na neki način i dokumentovana: tekst za "To sam ja" jedini je ikada, u celokupnoj njihovoj diskografiji potpisan imenom benda, ne Milana ili Margite.

Milanov solo na gitari uzdiže se poput vatrometa iznad scene i onda
zaranja natrag, ka nama, zavijajući, praćen njegovim glasom; Bojanov nenametljivi ali snažni bas koji čini tu samospoznaju još dramatičnijom; Margitin skakutavi lajt-motiv u refrenu, te konačno – Firči.

Firčijev fenomenalni uvodni bubnjarski pasaž pred kraj pesme, kojim počinje 37-sekundni crescendo bio je dugo dovoljan da opraštam sve bljutavosti koje je dvadeset godina kasnije radio sa EKV Revisited. U tom pasažu sublimirano je, ujedno sve najbolje što je ikada uradio, od "Nestvarnih stvari" preko "Maski za dvoje" i - čini se - da je to ujedno bio jedan od njegovih poslednjih blistavih momenata. Taj momenat bio je dovoljan, sve do jučerašnjeg farmerisanja.

No taj potez, valjda poslednji pre povlačenja u konačni zaborav jedinog preživelog člana ove četvorke ne umanjuje sve što mi "To sam ja" i danas znači - zapravo - čini je još dragocenijom i to samo u toj staroj, studijskoj verziji. Jedina dostupna live verzija pesme ("Live '88") donosi drugačije impresije, iako je na tom snimku ponovo na okupu identična postava: Milan, Magi, Bojan i Firči. Drugačije je.

Freeze frame.

* - Ideja "39 pesama":
do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.

Logorama!

Ronald McDonald uzima decu kao taoce i puca iz šmajsera i dobija Oskara za najbolji animirani kratki film? Wow...

Logorama je logičan nastavak kreativnog ludila koje je široj publici postalo poznato antologijskim spotom “The Child” (Alex Gopher) pre više od deset godina.Taj i takav spot doneo je francuskoj ekipi H5 dovoljno izazova za čitavu dekadu – što je njihov showreel učinilo jednim od boljih koje smo gledali proteklih meseci, nasluđujući oči jednostavnim, efektnim i inspirativnim sekvencama, tražeći dokaze da je kreativnost u oglašavanju ipak – i moguća i profitna.

Noćas je objavljeno da su H5 osvojili Oskara za najbolji kratki animirani film - prebrendirani logotipirani kermes koji duboko u sebi čuva duh Adbusters-a, pitchwise koji je mogao nastati samo u glavama onih koji se bude uz “Make the Logo Bigger” himnu i koji znaju da nema slučajnosti u tome što se jedan Finčerov završava uz “Where is My Mind”, ali koji će uredno sutra nastaviti da se bave novim korporativnim projektom, što će im uskoro omogućiti neki novi trenutak slobode. Ne spominjem Finčera slučajno – i on je jedan od saučesnika u ovom 16-minutnom incidentu.

McDonald's će, neminovno, jednom biti klijentom ove ekipe.

Tako to ide.

Pogledajte, dok je dostupan:

Hipatija

Alberto Mangel, jedan od Borhesovih čitača (onih koji su imali tu čast da potpuno slepom Horheu pred smrt čitaju poeziju i prozu i slušaju njegova tumačenja pročitanog) zaključuje u sjajnoj knjizi „Biblioteka noću“ da je spaljivanje Aleksandrijske biblioteke uništilo ne samo svu postojeću prošlost sveta, već i njegovu budućnost – kako antičkog, tako i onog koji tek ima da bude otkriven. Karl Sagan je sličnu tvrdnju izneo na drugom mestu, zaključujući da je taj požar unazadio civilizaciju za oko petnaest vekova – toliko vremena je, naime, ljudskom rodu bilo potrebno da ponovo otkrije ono što je već jednom spoznao, zapisao i pohranio u biblioteku čiji je poslednja poznata nastojnica bila – Hipatija. (Sagan, čak, hrabro tvrdi da bi neki od vas ove rečenice čitali rasuti na više planeta da nismo osujetili sopstveni napredak, jer bi kolonizacija okolnih svetova išla mnogo brže i lakše da nismo vatrom izbrisali nekoliko hiljada godina sakupljenog znanja).

O Hipatiji i njenom tragičnom kraju sam već pisao, slaveći početak rada World Digital Library, prvog internacionalnog interaktivnog projekta koji bi se mogao nazvati naslednikom Biblioteke, koja je tehnički i praktično prestala da postoji Hipatijinom smrću. Njena smrt, ujedno, ne predstavlja samo simbol nepravednog toka istorije, u čiji je temelje uzidan i njen ubica u funkciji hrišćanskog sveca, već se smatra i danom u kojem je klasična antika ubijena, raščerečena, na ulicama Aleksandrije konjima o repove, rasečena oštrim školjkama. Nakon nje je, jednostavno, prevladala druga struja, čiji duhovni(?) istočni naslednici voze crne audije a zapadni traže svoj put do auditorijuma pojavljujući se na albumima pop-muzike, kojim popunjavaju kasu izudaranu milionskim odšetama zbog tužbi za pedofiliju. Tako se, nekako, ta ideja razvila.

Ovo su neke od činjenica koje bi valjalo uzeti u obzir pre gledanja novog filma Alehandra Amenabara – „Agora (Hypatia)“ premijerno prikazanog prošle zime, koji je za sada ovenčan ne malim brojem španskih Goya nagrada, ali ne i preteranom pažnjom medija i koji bi trebalo da širem auditorijumu ponovo predstavi epohu i predoči okolnosti pod kojima smo utonuli u srednji vek.

Ipak, jedan detalj brine, pre gledanja filma. Način na koji se film najavljuje – kao da dokazuje da su Mangel i Sagan bili u pravu na temu spaljivanja budućnosti i štete koju smo napravili: jer, kako drugačije razumeti činjenicu da je u prvoj dekadi dvadeset prvog veka film o jednoj od najumnijih žena antike koja se ponegde pominje kao majka sekularnog pogleda na svet i kao jedna od prvih ikona feminizma - oglašen i muškim plakatom, tj. onim na kojem je u prvom planu - muškarac? Žena-borac-mislilac nije dovoljno snažan triger za gledanje filma na teritoriji Španije, koliko vidim. Francuzi, pak, imaju žensku verziju plakata. Zanimljivo. Tragikomično.

Gase se svetla. Počinje.

"Ruši se stablo... po stablo... po stablo... po stablo" (*)

Sve je delovalo zaista idilično te godine: nezavisni mediji nisu postojali ni u naznakama; mostovi su obnavljani; teroristi koji su planirali smaknuće Vođe pohapšeni su po gudarama; fotošopom i mitozom klonirani radnici množili su se na naslovnim stranama složni u podršci; odigrali smo kako-tako na Euro 2000, Holandija nas je samo malo tukla; ankete su govorile da Svetloj Budućnosti ništa ne stoji na putu.

Raspisali su redovne izbore za parlament SRJ i lokalnu samoupravu i - puni entuzijazma nadgrađenog halucinacijama o tome da su voljeni - raspisali prevremene izbore za predsednika Jugoslavije, ubeđeni u pobedu.

No, zbir svih krupnih i sitnih a gorkih nezadovoljstava bio je preveliki, čak i za nas, postojane klisurine.

Nije bilo tako davno, nismo zaboravili.

(*) - citat dolazi od onoga koji "nije zaslužio" ulicu.

Niz drum, pevajući

Kako vreme odmiče, sve ređe pevam iz sveg glasa, a volim, razne energije izlete van.
Sve ređe sam na koncertima jer - sve je manje bendova čije diskografije naizust znam; sve je manje mesta na kojima muzika grmi a u kojima je prijatno biti. Konačno, loša gradnja čini svoje - jer ako čuješ kroz zid kad komšija kija ili jede keks – ne poželiš da pustiš glas u kasniji sat, kada si konačno kod kuće.

Pod tušem pevaju samo amateri.

Sve je, dakle, manje prostora.

Sve je postalo tiše.

Mesto poslednje odbrane, pokazalo se proteklih meseci, postala je kabina automobila - zimski period, zatvoreni prozori, ostali vozači ionako ne gledaju dalje od znaka na haubi i levlje od retrovizora, ne mare za tvoj ukus.

Pevaš do mile volje.

Punim plućima.

Iako znaš da, spolja gledano, deluje krajnje idiotski, dok čekaš zeleno.

Dolazi proleće,

otvaraju se prozori.

Kako nisam od onih koji će ozvučavati čitavu ulicu iz kabine automobila, moraću i tu da zaćutim, na neko vreme. U međuvremenu, ostaje mi da se zamislim nad činjenicom da plejer, u randomize modu jako često zastane baš na ovoj pesmi.

"Dear God...": naj-albumi svih vremena po Vatikanu [i kako smo mi glasali ;]

Vatikanski list "L'Osservatore Romano" objavio je listu 10 najboljih pop i rok albuma, među kojima su i albumi Majkla Džeksona i Bitlsa, prenosi britanski "Telegraf".

Prvi na listi je album Bitlsa "Revolver" iz 1966.godine, a na listi su i albumi grupa Pink Flojd i Oejzis. Svi muzičari sem irske grupe U2 su britanski ili američki, dok italijanskih nema.
"Ova top lista je naš skromni vodič za dobru muziku i tu je da vas podseti da postoji i drugačija muzika" piše ovaj vatikanski list, pozivajući Italijane da je slušaju umesto lakih nota sa italijanskih festivala kao što je San Remo.

Top 10 :

1. Revolver – The Beatles
2. If I could Only Remember My Name - David Crosby
3. The Dark Side of the Moon - Pink Floyd
4. Rumours - Fleetwood Mac
5. The Nightfly - Donald Fagen
6. Thriller - Michael Jackson
7. Graceland - Paul Simon
8. Achtung Baby - U2
9. (What's the story) Morning Glory - Oasis
10. Supernatural - Carlos Santana

(kraj vesti sa www.blic.rs)

Ne mogu da odolim:

Krijući se iza priče o malverzacijama i smenama, koja u javnosti odaje utisak ozbiljnosti projekta i tako prikriva pravu prirodu sukoba struja unutar Crkve, velikodostojnici SPC juče su započeli rad na izradi liste najboljih albuma po našim kanonima. No, već na preslušavanju pesme "Taxman" (prve na albumu "Revolver") došlo je do sukoba na temu da li se ovde peva o taksama ili taksistima, te se sukob ubrzo preneo i van zidina manastira u kojem je 10 najboljih albuma imalo da bude proglašeno. Kako je prava tema susreta sada svima poznata - očekuje se najpre saopštenje na temu skarednog izbora muzičke redakcije Vatikana i pozivanje na Vaseljenski sabor na kojem će se raspravljati kako je moguće da u izbor ulaze bendovi koji su se proglašavali većim od Boga, dokazani uživaoci droga, saradnici Aparthejda, homoseksualci; crni muškarci koji su umrli kao bele žene i ostali.

Na slici: članovi žirija preglasavaju obožavaoca kasne faze Radiohead.

Zašto volim radio

Ne mogu da odredim kada je sve počelo.

Možda je to bila ona usisavajuća interferenca špice za „Vibracije“ Slobe Konjovića; verovatnije - godišnja lista „100 veličanstvenih“, koja je otkrivala kretanje muzičkih žanrova u svim pravcima, i od koje sam naučio i čuo više korisnog nego na svim časovima muzičkog zajedno. A možda je to bio Đuzin „Zabavnik“, kojeg smatram jednog od najboljih radijskih naratora ikada, možda i „Klub 2“ Zorana Stanojevića ili Mjehurove emisije na B92 u vreme kada se program radio čak i iz toaleta ako je bilo potrebno; ili Vojina, Robertova i Kuzmina „Frka“ na Pingvinu nedeljom uveče (kakav je to sonično-intelektualni kalambur bio!); no ipak – zaraza je počela emisijom „Peca i Deca“, 1979. (Studio B, nedelja rano popodne) u kojoj sam i gostovao, imao sam svega 6 godina - i zadatak da „ispričam moje viđenje“ filma „Godzila“, pogledan u Domu Kulture „Vuk Karadžić“. Reakcije rodbine nisu bile toliko važne (ovacije!) - ali, činjenica da sam pričao jednom čoveku a da su to čule hiljade, mogućnost da pričaš relativno tiho, „normalnim glasom“ – i to i kako i šta želiš – a čuju te toliki ljudi koje ne znaš - te senzacije bile su toliko snažne i dugotrajne da nije bilo čudo što sam mnogo godina kasnije, inspirisan jednom Dačinom rečenicom krenuo ka "Radio Pingvinu", jednog letnjeg popodneva.

Plovio sam etrom gotovo 9 godina.

Prva pesma koju sam „izabrao da se pusti“ bila je, ako se dobro sećam, „I Wanna Be Like You“ od Los Lobos, obrada pesme iz „Knjige o džungli“, vašar jedan.

*

Prva samostalna emisija koju radim kao voditelj, jutarnji program: paziš na svaku reč, a 6.15 ujutro je, velika je verovatnoća da i oni koji te slušaju zapravo ne čuju šta govoriš, još nije ni svanulo kako valja.

*

Kao-reklame.




*

„Radio se ne sluša, sa radijom se druži“.


*

Desetine traka, kaseta, poneki CD i gomile ploča koje nosim u torbi, remeni usečeni u ramena, da bih pustio po 1 pesmu sa svake od njih!

Besomučno emitovanje pesme „Vođa“ (S.T.R.A.H.) na dan pre izbora u decembru 1992.
Učim od Saleta da radim na mikseti od 4 kanala, koja uz pomoć „čudesne 386-ice“ ima – 8 kanala. Što olakšava manipulaciju, ali povećava broj „rupa“ u programu.

*

Prva noć koju sam potpuno sam proveo na smeni, kao voditelj, tonac i muzičar.

*

Dan u kojem nas sedamdeset napušta „Pingvin“.

*

Menjamo frekvenciju.
Vest o „Oluji“ prekida kviz koji radimo u lepo letnje prepodne, usred rubrike "Letnja veselica".

*

Čitanje grafita u emisiji moram da prekidam vešću da Dragoslav Avramović neće biti na izbornoj listi opozicije. To, naravno, utiče na dalji tok same emisije.

*

„Srbija 1998: Nešto je preživelo.“

*

Tanja i ja vodimo kviz u koji se javlja čovek koji zna kojim rezultatom je završena oproštajna utakmica Moce Vukotića, 0:1 za Čelik iz Zenice, 1987. Nagrade koje delimo su potpuno simbolične, ali to prosto nije nikome važno. (Mnogo godina kasnije, taj isti čovek osvaja automobile i velike novce po mnogo većim kvizovima.)

*

Prestajemo da snimamo na trake, počinjemo da koristimo softver za montažu!

*

„Radio Index – jedini RADIO u gradu“.

*

Nikola Momčilović i ja radimo sumanuti eksperiment "u sred bela dana": sa jednog CD plejera isključujemo levi kanal, a sa drugog desni. Puštamo u program istovremeno obe verzije „Ziggy Stardust“ – i Bouvija i Bauhaus.
„Za one koji više vole original, molim da posvete pažnju levom kanalu, za obožavaoce obrade Bauhaus – desni kanal. Radio Index – 48 sati muzike na dan!“
Ni danas, uz pomoć računara, ne mogu da ponovim čudo koje je Nikola radio uživo, "na programu".
I danas mi nije jasno kako nismo suspendovani.

*

Montirani intervjui – snimiš sve govorne segmente nečije emisije, onda u montaži nasnimiš sumanuta pitanja – i dobiješ potpuno sumanuti kontekst, koji naravno emituješ – i koliko god možeš – paziš šta pričaš u narednim emisijama – jer znaš da te kolege snimaju – radi osvetničke montaže.

*

Shvatam da imam veoma malo fotografija iz tog vremena. Sve smo usmerili ka zvuku i mašti.

*

„U medijskoj džungli nije važno - biti najglasniji. Važno je preživeti.“

*

I onda fade-out, regler na nulu,
tišina.

(Odjavna špica: Aca, Joca, Bojana, Maja, Kiza, Tanja, Šejn, Boris, Dača, Kuzma, Kockica, Nevidljivi, Karlo, Škrbamaca, Strahinja, Nikola, Flora, Luka, Gorana, Hogar, Sale, Ivančica, Ah Neša, Bane, Ćale, Kepa, Mija, Alek, Mirko, Mortiša, Mad Man Hasan, Mirko, Bane J., Slobodan, Cope, Dušica, Olja, Slađana, Olika, Mira, Vedrana, Vedrana još jedna, Miša, drugi Miša, Darko... na radiju sam upoznao i Aleksandru, u prvoj reklami koju smo ikada snimili zajedno sam je zaprosio, rekla je "Da", nekoliko puta, nije bilo razloga da ponavljamo. Snimanje. Snimalo se na trake, 1995.)



Danas aplaudiram, svečano okrenut ka radio aparatu kada čujem voditelja koji „priča do vokala“, ostala navika. Radujem se kada čujem da neko brine o miksu između dve pesme. Još više - kada se čuje da se neko trudi.

I dalje važi - pored svih blogova, chatova i svega što se pojavilo u proteklih deset godina – mnogo je lepše i izaziva više vibracija kada nekome pričaš nego kada pišeš, normalno.

Poslednja pesma koju sam pre gotovo deset godina „pustio“, odjavljujući poslednju emisiju, bila je „Going Underground“ od The Jam. Svaka pesma je imala svrhu i cilj.

Moram da dobro razmislim, uz koju pesmu ću se vratiti.
Iako, sad shvatam, nikada nisam ni izašao.
.

Beopolis

Ne tako davno, opstanak knjižare „Geca Kon“ obezbeđen je okupljanjem „javnih ličnosti“ pod barjakom „očuvanja kulturne baštine“. Sa jedne strane – to beše ne mala pobeda iako je, zapravo donela malo upotrebljivog i korisnog: zaposlene i zaposleni u navedenoj knjižari i dalje mogu nesmetano nemati pojma šta u knjižari imaju ili ne, krišom zapaliti poneku cigaretu i spopadati posetioce muzikom sumnjivog subkulturnog porekla, te često prećutati da u podrumu kriju jedan od najboljih antikvarijata u gradu. Sve ovo navodim razočaran u ponašanje onih kojima je pružena šansa da se bave plemenitim poslom, ali je ne koriste.

No, svi ti detalji nisu interesantni široj javnosti - u knjižari ionako nema gužve – a javnost zna da je knjižara „Geca Kon“ sačuvana od prenamene i sama ta činjenica - da je knjižara i dalje tu - je sasvim dovoljna, još jedan dokaz da živimo u „You CAN judge the book by it’s cover“ vremenu.

„Beopolis“, po svemu sudeći, ne očekuje slična sudbina.

Možda baš zato što je filozofija „Beopolisa“ drugačija: petnaest godina teškog rada, stvarna posvećenost poslu, razumevanje delatnosti kojom se baviš, pokušaj da napraviš korak napred, trud da nešto i objaviš - u Srbiji izgleda donosi ili osude ili nestanak sa scene.

Nestanak, i to uz zdušnu - ravnodušnost!

Peticiju namenjenu Skupštini grada, a kojom se apeluje na neophodnost pronalaženja (upotrebljivog) prostora u kojem bi knjižara mogla da nastavi sa radom do sada je potpisalo 627 (slovima: šeststotina dvadeset i sedam) osoba.

http://www.petitiononline.com/mod_perl/signed.cgi?beopolis

Tolika sila može gradske i ostale vlasti samo učvrstiti u stavu „nek propadne, nije šteta“.

Nije ovo samo pitanje da li će baš ta i takva peticija promeniti nešto u budućnosti „Beopolisa“. Ova peticija je, ne zaboravite – i ogledalo i dokaz zainteresovanosti građana za postojanje knjižara u kojoj dominantni naslovi nisu oni koji se mogu kupiti i na kiosku ili u hipermarketu.

U „Beopolisu“ je trenutno dostupno oko 16.000 naslova.

Ukoliko ne pokažemo da nam je stalo, ponoviće se poraz koji smo već doživeli pre nekoliko godina: knjižaru u Knez Mihajlovoj ulici odmenila je prodavnica odeće, u kojoj je nešto knjiga zadržano kao deo enterijera, one malo sofisticiranijih naslova, poneka namerno raskupusanih korica, postavljene tako da izgleda kao da su čitane.

„Na metar.“

UPDATE: Do 02.02 - 1110 potpisa!

UPDATE II: Beopolis nastavlja sa radom u TC Eurocentar (Makedonska ulica)

Hod po tankoj žici (Man on Wire)

Kao kada se pletu užad – oni masivni, debeli konopci - tako će se nekoliko inspirativnih i zanimljivih činjenica uplesti u kanap koji (oba)vezuje na gledanje ovog dokumentarca. „Man on Wire“ je nastao na osnovu knjige „To Reach the Clouds“ – biografije Filipa Petija (Petit), čoveka koji je 1974. hodao između kula Svetskog trgovinskog centra, ostvarajući šestogodišnji san koji je počeo da sanja pre no što su kule uopšte podignute. Već ta činjenica deluje tako intrigantno i tako filmski da je Džejms Marš (Marsh) mogao, bez muke, da se osloni na linearno postavljen intervju sa sada penzionisanim hodačem po žici, prošaran fotografijama i klipingom iz medija - ali se njegova vizija ove priče na sreću nije završila na takvoj izvedbi. Druga, za ovu priču manje važna činjenica je da se Marš već bavio dokumentovanjem raznorodnih lunatika (John Cale) ili fikcijama koje su mu, po svemu sudeći dale prostora da veštinu naracije usavrši. Treća, zapravo najmanje važna – ali impresivna: "Čovek na žici" već je nanizao na štrik BAFTA nagradu, Oskara za najbolji dokumentarac 2008. i još neke.

Uvodno, lagano prebiranje po strunama prepušteno je vragolijama koje je Petit izvodio pre osvajanja Kula (šetnja po vazduhu u Parizu i Sidneju), da bi se onda potpuno fokusirao na tačku za koju su sposobni samo ljudi posvećeni ostvarenju svom sna do granice u kojoj se uveliko mešaju hrabrost i ludilo. Vešto kombinujući sekvence rekonstrukcije "zločina" (naravno da je za takvu tačku nemoguće dobiti dozvolu i naravno da je ideja zahtevala višemesečne pripreme), arhivski materijal i sumanute iskaze i Petija i čitave ekipe koja ga je u poduhvatu pratila doslovno - do vrha, Marš uspeva u gotovo nemogućem: gledaocu (zagledanom u monitor od 19", zavaljenom u stolicu u sobi, svesnom da su snimci rekonstrukcija a radnja smeštena u period od pre 35 godina) počinju da bride najpre ruke, a zatim i cela stopala, od prostog uzbuđenja, iščekivanja prvog koraka tog hoda po tankoj žici. Bride stopala, zgrčena od mešavine straha od visine i euforije, dok se u pozadini zapliću i raspliću pažljivo birani komadi Majkla Najman i Satija, pripremajući pozornicu za dve ključne rečenice čitavog filma, čitavog života:

"If I die, what a beautiful death!"

"To me, it's really so simple, that life should be lived on the edge. You have to exercise rebellion. To refuse to tape yourself to the rules, to refuse your own success, to refuse to repeat yourself, to see every day, every year, every idea as a true challenge. Then you will live your life on the tightrope."

"Man on wire" dobija važno mesto na polici ne samo zbog briljatne naracije i dosledno izvedenog koncepta (i hoda po tankoj žici - tema rušenja Kula bliznakinja ostaje nespomenuta u filmu, hrabro, bravo!) koji izaziva preplitanje oduševljenja, straha i radosti - već i činjenice da pruža fantastično ohrabrenje, podsticaj da se svakog dana pokuša nešto što je izgledalo nemoguće; ohrabrenje da nema razloga da se pre suočenja sa našim svakodnevnim, najčešće smešnim ili bednim izazovima autocenzurišemo i samo-obeshrabrujemo, pre no što prvi korak na žici i napravimo.

"Where the Wild Things Are"

U rukama ste čoveka koji ume da u dvadeset sekundi reklame razvije ironičnu melodramu o staroj lampi na kiši.
Pratite vodiča koji je već nekoliko puta uspeo da vas zavede da uđete u lavirint sa premalo mrvica hleba u džepu ili prekratkim klupkom da biste pronašli put natrag - nadajući se da ste dovoljno bistri ili brzi da se vratite natrag pre no što se se svetla u sali ponovo uključe.

Zamislite šta je Spajk Džonzi (Jonze) u stanju da uradi od priče Morisa Sendaka koja će vas podsetiti da ste svojevremeno, davno, pre odrastanja ostavili jednu sobu zazidanom, a prepunom svega što je detinjstvo činilo – ali, avaj, zaboravili ste koja cigla otvara skriveni prolaz.

.

Ovaj film neće ukazati na tajna vrata – srušiće, zapravo, čitav zid.

.
I sve će ponovo ugledati svetlost dana/platna/ekrana.

Obavezno gledanje, nikako sa ili pred decom.

.
I ne verujte mnogo ovom zabavnom, veselom traileru - detinjstvo je mnogo ozbiljnija priča.
.

.

Naslovna strana Sedakove knjige:
.

"The Invention of Lying"

Iskreno, postoje čitaoci ovog bloga koje poznajem a do čijeg mišljenja mi je stalo. Postoji i nekoliko njih koje ne poznajem, a u čiji sud verujem. Bila bi laž reći da mi je stalo do mišljenja svih čitalaca. Među čitaocima postoji, tvrdim – i jedan totalni som, te nekoliko njih sa kojima imam manje dodirnih tačaka nego sa nekim ne-prijateljima. Tako to ide u životu. 

Iskreno.
Odakle ovakav uvod?

Zamislite svet u kojem laž ne postoji.

Svi koje poznajete govore isključivo ono što misle i ono što jeste. Sve ostalo je identično svakodnevici kakvu poznajemo - razlika je samo u tom malom, ali značajnom detalju. Iznenađenje! Čak i u takvom svetu gnjide se lakše i brže uspinju uz društvene lestvice, izvode na večere najbolje cice i bezbrižno plove ka udobnoj penziji, dok se poštena inteligencija i ovde batrga u moru malih privatnih katastrofa i tone pod poslovnim neuspesima, pravo na dno.

Takav svet je početna premisa filmskog prvenca Rika Gervajsa (Gervais, nama poznat iz serijala The Extras emitovanom na B92) koja sasvim dobro funkcioniše u prvih trideset minuta filma, filovanim sjajnim replikama (svi govore istinu, ne zaboravite), sve dok se Mark Belison (Gervajs) - inspirisan nuždom – ne doseti da uradi nešto što niko pre njega nije uradio – da izgovori laž, koja će inicirati uskoro i nove obmane - i koja će ga uskoro dovesti do pozicije čoveka koji priča sa Bogom.

"The Invention of Lying" svakako donosi jednu od zabavnijih scenarističkih premisa u proteklih nekoliko godina, ali se njegov autor, suočen sa po svemu sudeći tržišno preopasnom subverzivnom notom (vera-laž-Bog-ljudska zajednica) sa lakoćom (uz žaljenje dela publike) povlači na teren romantične komedije u čijem su fokusu čovek koji se batrga između istina i laži, lažnih i stvarnih prepreka, a sve želeći da osvoji ženu svog života. Tako našpanovan na filmsko platno, ovaj film postiže jedan ne mali uspeh: dolazi do šire publike, što bi verovatno teže postigao da je nastavio da ispituje pitanja vere i obmana – ali se i donekle uvija pod teretom druge priče, ostavši samim tim daleko od pra-uzora među kojima se naziru i „It’s a Wonderful Life“ Frenka Kapre ali i Ramisov „Groundhog day“. Ipak - i tako zašećeren i preodenut, film sadrži dobru mešavinu humora i istine koja nalaže da mu se posveti 100 minuta: starački dom je, zapravo "A Sad Place for Hopeless Old People"; motel je "A Cheap Place to Have Intercourse with a Near Stranger", dok je vrhunac brendinga reklama za Pepsi: "When they don't have Coke".

Konačno, ovaj film valja pogledati i zbog inspiracija koju donosi. Na prvom nivou postavlja se pitanje - kako bi ova priča bila ispričana da je završila u rukama drugog reditelja/producenta/studija, ali ono je samo uvertira za mnogo važnije: kako bi funkcionisao svet u kojem ne postoji ništa osim istine i onoga što jeste?

Kako bi bilo kada bi se, za početak, u traileru za ovaj film naznačilo da postoji i religiozna nota?

Venecija [fragmenti]

(Dva sunčana januarska dana i dve tihe noći provedene u Veneciji dovoljne su za mrežu punu impresija, markiranje tačaka koje bi trebalo ponovo videti po nekom toplijem vremenu, tugu što neka skrivena mesta nisu malo bliža i dostupnija hodačima, ali i dugotrajniji osmeh na licu. Svaki pokušaj da se od te smeše napravi neka kompleksnija priča vodi ka instant-putopisarenju i prepisivanju istoriografije što mi nije navika. Zato se vraćam na početak ovog pasusa: mreža puna impresija.)

Ulazimo u grad konačno na kratko prepušten njegovim stanovnicima (oko 60.000) a ne turistima (oko 15.000.000 godišnje!) i ta razlika se oseća: dolazak u Veneciju tokom takozvane „low season“ (posle Nove a pre početka Karnevala) ne donosi samo niže cene - već i sreću da se tokom špartanja gradom zaista srećeš sa lokalcima, obeleženim nervoznim pogledom ljudi umornih od onoga od čega žive: turizma. Lako ćeš ih prepoznati – mešavina Mletačkog ponosa i blagog prezira prema hodačima zagledanim u mape izgubljenim u lavirintu, ali uz navežbani poluosmeh kada im se obratiš.

Borba sa prirodom je svakodnevna, čak i nakon hiljadu i petstotina godina postojanja grada: teški metalni zabrani postoje na ulazu u gotovo svaki lokal, spremni za postavljanje ukoliko voda krene uz ulice. Dvadeset minuta je dovoljno da grad bude pod vodom.

Svako skretanje sa „glavne rute“ (koridora prepunog slastica, prečesto kičastih detalja i mamipara) ne donosi samo bliske susrete sa lokalcima, već i otvara pogled ka uličicama u kojima se ponovo zapitaš kako je ovaj grad uopšte podizan, kakva je to mešavina hrabrosti i ludila, kako opstaje toliko dugo.

Tek kada iskoračiš iz tih istorijskih kulisa, naknadno otkrivaš da je Venecija nastala baš tu iz proste nužde, kao sklonište i skrovište od prvih srednjovekovnih najezdi varvara. Naknadno saznaš i da je zvonik bazilike Svetog Marka kojem si se divio zapravo rekonstrukcija – stari zvonik se u potpunosti urušio pre više od stotinu godina. No, to otkriće nije snažnije od impresija i samo podcrtava svest o tome da grad, zapravo, propada već pet stotina godina, od kako su Portugalci uzeli prevlast na moru. Podcrtava i činjenicu da je Veneciju lepše i lakše upijati – bez vodiča i knjiga, ali sa mapom u ruci – ima skrivenih blaga koja valja videti. Nakon svih vekova propadanja, mnoge tačke i dalje sjaje poput lampiona ribarskih čamaca, u sumrak.

Sunce počinje da sija punom snagom dok prelazimo most ka gradu. Veličanstven kadar.

Bacanje torbe na pod sobe u Santa Chiarra hotelu (preporuka! ima i parking!), brzim korakom ka prvom mostu. 
Aleksandrin smeh.

Pod crkve Svetog Marka, granitne ploče, crni i svetli kvadrati izuvijani do granice iluzije.

Gromoglasni zvuk zvona sa tornja u večernjem satu, fotografije duge ekpozicije koje prolaznike pretapaju u senke.

Stotine plamenova sveća u Santa Maria Della Salutte.

Ticijan, Tintoreto i Belini u galeriji Akademija. I krupni, nezainteresovani crnac, čuvar na ulazu u galeriju.

Čaša vina, večera pod plinskim grejačima na doku kraj Rialta.

Desetine poslastica u izlozima.

Najlepše maske su zapravo one najmanje kitnjaste, najbliže počecima Comedia Dell Arte. To je već sigurno stvar ukusa.

Harmonikaš koji zabavlja dva smrznuta para turista na gondoli koja prolazi ispod nas.

Preglasne sirene u 23 sata koje oglašavaju čitavom gradu da poslednji autobusi odlaze sa stanice, zvuk odjekuje daleko u noć, koje te izbacuju iz kreveta, a ti pomisliš da je najava poplave.

Hotelska soba sa pogledom na svitanje.

Ipak, nakon mnogih mostova, ulica, trgova, skrivenih prolaza i silnog lutanja, najviše impresije izaziva prvi pravi susret sa Miroom, Kandinskim, Pikasom, Polokom, Ernstom – kolekcijom Pegi Gugenhajm – i impresije su možda i snažnije nego one koje odnosiš iz galerije Akademija, Santa Marie Della Salutte, crkve i Trga Sv. Marka ili Rialta. Ne znam da li Venecija prašta za ovakve iskaze, ali - tako je.

No – grad će sigurno dobiti i drugu šansu: uprkos svim naporima, silnim satima neprekidnog hoda i iskrenom trudu – čitavi kvartovi ka kojima su nas navodile poruke blog drugara ostali su neposećeni. Ostali smo uskraćeni i za pravo slušanje Vivaldijevih pasaža, možda još poneki Canoli (3.5 EUR - komad!), plovidbu ka okolnim ostrvčićima, hranjenje golubova na Trgu (tu je već bila gužva, zaista). Zato valja doći ponovo, pre no što sve prestane da bude istorijska kulisa i postane – istorija.

p.s. Kako je celo putovanje Beograd -> Ljubljana -> Venecija bilo prepuno raznih slučajnosti i simbolike, tako se i završilo. U povratku, na samoj granici - nebo je ukazivalo da se zlatni ćup na kraju duge zapravo nalazi - na teritoriji Srbije. Hm.

Privremeni izveštaj: Beograd -> Ljubljana

Nekih slučajnosti nisam bio svestan sve dok nismo skrenuli sa auto-puta, nakon 7 sati vožnje. Jedan deo tih čudnovatih poklapanja pripada segmentu manje važnih stvari – na dan pre polaska na put automobil je trokirao dok smo slušali „You Can’t go Home again“ (DJ Shadow) i to na nekih 60 kilometara od Beograda. Automobil popravili, krenuli dalje. Dan kasnije - plejer je nekako baš pre granice sa Slovenijom krenuo sa „Europe Endless“ Kraftwerka, što je u suton prelepog sunčanog dana (pratilo nas sunce sve od Šida do Brežica - sjajnog gradića, pobratima nekadašnje škole "Braća Ribar" :), bio sjajni crescendo vožnje, koja ipak nije laka.

Na više ličnom, važnijem nivou - tek kada smo skrenuli na Slovensku cestu (glavnu ulicu u Ljubljani) shvatio sam da nije slučajno što je Ljubljana prvo odredište na našem prvom putovanju automobilom.
Prvo putovanje na koje sam pošao devedesetih, a u okviru granica sveže isparcelisane domovine bilo je takođe Beograd – Ljubljana, zarad “razmene radio programa” "Radio Študenta" i "Radio Indexa", višednevni put na koji sam krenuo sa džeparcem od 60 maraka (DEM), obeznanjen od sreće što ću, makar na kratko, napustiti post-protestnu Srbiju – i to vozom do Skopja a onda avionom do Ljubljane, drugačije nije moglo.

U međuvremenu, Hrvati i Slovenci su završili auto-puteve po kojima se vozi kao kroz puter i bez nervoze, a pogranične službe su se dramatično promenile – carinici nam pasoše gotovo nisu ni gledali i ljubazno su odgovarali na sva naša besmislena pitanja, postavljana iz proste želje da putovanje bude potpuno prijatno.

Iako smo tokom proteklih godina više puta bili u Ljubljani – ponovo nas je iznenadila - ovoga puta skromnom, dovoljno kičastom – a pravom novogodišnjom dekoracijom te činjenicom da je broj ljudi koji zaista stoji ispred kafića na -7 celzisujovih a zbog zabrane pušenja u kafićima i restoranima – fascinantan (gostioničari su ponudu obogatili plinskim grejačima, nižom cenom kuvanog vina i ćebadima koja su na raspolaganju). Ipak, rasveta je snažnija impresija - novogodišnji lampioni sada krase i breg iznad grada, okean hiljadu svitaca lebdi nad krajolikom, krunisan dvorcem na vrhu.

Istovremeno, u gradu se u proteklih deset godina nikada nije više radilo – zaštitne ograde i dizalice (prigodno novogodišnje ukrašene!) su ispresecale centar, lokalci kažu da gradonačelnik diže sebi spomenike, no uprkos svemu tome – Ljubljana je zimi posle 20h i dalje najmirniji glavni grad ovog dela Evrope, toliko tih da se čuje kako sneg pada, a pada već treći dan. U Ljubljani se samim tim i dalje sjajno spava – jer je tišina od one vrste koja je u Beogradu davno izumrla.

Omladina i dalje sasvim dobro govori srpsko-hrvatski; rasprodaje i dalje počinju prvog ponedeljka u januaru (i iznosi su dramatično niži od beogradskih); saobraćaj se i dalje zaustavlja spuštanjem stopala na kolovoz; ulice su i dalje neprirodno čiste; “Emonec” je i dalje sasvim pristojan hotel u samom centru grada; “Zvezda” i dalje ima najbolje kolače; Restoran "Julija" (naravno - preko puta kafića "Romeo") i dalje ima dobru atmosferu i najbolju paradajz-čorbu, sve je dakle in the right place i pošto smo se uverili u sve to - sutra krećemo ka Veneciji.

Rezervoar je pun, okvirno znamo put; Mario, Ivana i još nekoliko prijatelja udelili su nam savete zlata vredne -> imamo, dakle, sve neophodno za nastavak avanture. Savke reče nekoliko dana pre puta - “Znaš kakav je osećaj kada ti pre granice stoji natpis “ne usporavajte!?!”

Ne znamo... idemo da proverimo!