Simple Minds: “New Gold Dream ’81-’82-’83-‘84”, ili san o zlatnim godinama

“Uzdrman sam neprekidnom lepotom ove muzike” - napisao je kritičar Pol Morli na stranicama magazina New Musical Express 18. septembra 1982, dva dana nakon objave albuma “New Gold Dream”.

O Morlijevom talentu da prepozna i zabeleži veličanstveni trenutak u muzici je suvišno pisati. Zapisi o Bouviju, Joy Division ili Toniju Vilsonu koje je potpisao to potvrđuju.

Njegov tekst o petom albumu Simple Minds (i prvom koji je prodat u “zlatnom tiražu”, ha!) otkriva čoveka koji je za kratko vreme već nekoliko puta preslušao album, i koji je iskreno oduševljen lepotom koja ga je duboko takla.
Poslednje reči u tom prikazu kažu - “AND NOW you begin...”, što možemo prihvatiti kao poziv da sami otkrivamo momente koji će nas oduševljavati i pronaći svoja mesta u srcu i sećanjima, da tamo zauvek svetlucaju.

Mnogo hiljada preslušavanja kasnije “New Gold Dream” (NGD) i dalje ima isti, nepomućeni, zlatni odsjaj.

“Could have been years, or only seconds ago”, peva Džim Ker u “The Big Sleep”, jednoj od najlepših među prelepim pesmama sa ovog albuma.

To je zanimljiva odlika ovog remek-dela. Kao što postoje pesme, ili dugosvirajuća dela kojima vreme oduzima, menja, tamni, ili dodaje patinu i zrelo-zlatni ton, tako NGD za četiri decenije nije promenio tonalitet.

Bez obzira na to u kojem ste životnom ili godišnjem dobu, kada ste ga prvi put preslušali, koliko puta ste mu posvetili vreme, slušali ga ležeći na podu u noći razočaranja ili u jutru nove zaljubljenosti – ovaj album uvek deluje na slušaoca na isti način.

Pun je optimizma, ali i razoružavajuće melanholije.
Neke od pesama su sonični blizanci značenja reči polet,  iako u rečima tih pesama ima i sete kakvu ne očekujete od benda čiji je prosek godina dvadeset i tri, i koji je iza sebe već imao četiri pomalo nervozna i grublje brušena albuma.
Ovaj album je bio prekretnica i za njih, i može se izučavati kao dokument o trenutku okretanja benda ka svetlima koja ih dozivaju podjednako snažno ka prošlosti, i budućnosti.

(Nešto slično, iako u drugom tonalitetu, dogodilo se još jednom spektakularnom generacijskom bendu, a to su Echo & The Bunnymen koji će se u ovoj priči pojaviti još barem jednom.)

“New Gold Dream”, konačno, spektakularnim čini zvučna slika. Nežnije oslikana od onih koje su do tada stvarali, a kolorom bogatija od svega što su stvorili kasnije, u vreme najveće slave - ta zvučna slika je zasluga producenta Pitera Volša, koji je imao svega 21 godinu kada su počeli sa radom na albumu. Ono što je stvorio sa bendom nema direktnog naslednika u pop-muzici, a stoji ravnopravno sa najbolje produciranim albumima dekade.

Ako bismo tu sliku morali da opišemo rečima, posegnimo za Džimovim stihom koji kaže: “Sun is set in front of me / worldwide on the widest screen”. Dovoljno je.

Ipak, lepotu jednog albuma ne čini samo prostranstvo i boja zvuka, ovde oslikana eteričnim i grlećim klavijaturama, zastrašujućim basom Dereka Forbsa, Čarlijevom bestežinskom gitarom i spektakularnim bubnjevima za kojima su se smenjivala čak tri bubnjara, već - naravno- pesme.

Na ovom albumu se nalaze najmanje četiri „klasika” koje SM i danas sviraju na oduševljenje hiljada ljudi koji horski pevaju po halama sveta “Someone Somewhere in Summertime”, “Promised You A Miracle”, “Glittering Prize” i naslovnu pesmu. Tu je i jedna od najlepših pesama koju su SM ikada napisali - elegična “Big Sleep”. U “Hunter and the Hunted” briljira i neočekivani gost Herbi Henkok. Tu je i instrumental “Somebody Up there likes you” koji otkriva da srce ovog albuma pokreće međuigra klavijatura, basa i bubnja.

U totalu: 46 minuta i 6 sekundi “neprekidne lepote”, da potvrdim Morlijeve reči.



Džim Ker je pre nekoliko dana objavio tekst povodom godišnjice albuma u kojem kaže: “Znali smo da smo napravili hit-album”.
Bio je u pravu, ali vreme najvećih hitova je došlo nešto kasnije.
Simple Minds su nakon NGD promenili zvuk. Džim Ker je otkrio snagu svog glasa, Čarli je ponovo otkrio distorziju i bend je počeo da živi svoj stadionski “I say la-la-la-laaaaaaa” san.
 
U tom snu ih je pohodilo sve manje pesama koje su podsećale na “zlatne dane", a njihov zvuk i stil postali su toliko uobičajeni da su u nekom trenutku, možda pomalo nepravedno od strane kritičara dobili nadimak “U3 & The Bunnymen”. Bendu to nije kvarilo pogled sa vrha top lista.

Četrdeset godina kasnije Džim i Čarli (jedini preostali članovi nekadašnje postave) i dalje objavljuju dobre, korektne, ponekad rutinske albume. Sviraju u pristojno popunjenim halama, i imaju horsku podršku publike u pevanju starih hitova.

Na koncertima kojima sam prisustvovao “New Gold Dream”, “Promised You A Miracle” i “Someone Somewhere in Summertime” tresli su prostor i srca snažnije od “Don’t You Forget About Me”. Ili sam se ja više tresao.

Vratimo se svetlucanju.

Sada je vreme da ti preslušaš ovaj album >>.

Da li će ti to biti prvi put, ili hiljadito preslušavanje je najmanje važno.

Pred ovim albumom svi imamo isti broj godina,
i iste snove.

"And when you dream,
dream in the dream with me."

Noćurak :: Summer Mixtape #8 :: Desafinado

Između dva mikstejpa, vrelo je postalo zrelo.

Možemo još malo da se pravimo da nas leto neće uskoro ostaviti. Da uživamo u toplom vetru koji preliva pesme nežno poput talasa, da punimo patike peskom, uši zrikavcima, objektive zracima, glavu idejama kako ova jesen može biti lepša.
Da pevušimo „Desafinado“, pomalo van tonaliteta, usta slatkih od smokvi i lubenica koje pucaju od slasti.

Leto nagovaraju da ostane što duže: Henry Mancini, Sergio Mendes & Brasil '66, Sly & The Family Stone, Earth Wind And Fire, Jungle, L'Impératrice, Dimitri From Paris, Elvis Presley, Gaspard Royant, Stan Getz & Joao Gilberto, Zdenka Vučković, Kali Uchis, Helado Negro, Bebel Gilberto, Sessa, Izae, Darko Rundek, Serge Gainsbourg, Nate Najar, Forro in the Dark, Mario Biondi, Durand Jones & the Indications, Bobby Oroza, Adrian Quesada & iLe, Thomas Dybdahl, The Delines, Hermanos Gutiérrez & Dan Auerbach.

"Life of Brian" ili - "Ti si Gospod i ja to znam, pratio sam ih nekoliko!"

Na današnji dan 1979. godine, možda najviše zahvaljujući Džoržu Harisonu koji je novčano podržao projekat u trenutku kada su se producenti povukli u strahu - svet je prvi put ugledao „Žitije Brajanovo“.
Neki od članova Monti Pajton grupe tvrde da takav film u XXI veku takav film verovatno ne bi mogao biti snimljen.
Kako bi sada svet reagovao na priču o mladiću kojeg narod meša sa obećanim mesijom, i koji ih uči da im za veru nisu potrebne vođe?

Erik Ajdl priča:
„Gilijem i ja smo se zapili u Amsterdamu i počeli da izbacujemo neukusne zezalice o drvodeljama, o Džonu Klizu, o tome kako ga je loš majstor slabo zakucao na krst i kako ovaj daje upustva drvodeljama pošto su toliko nevešti. Pa se onda krst stalno rušio i on padao licem u blato... sve takve neke balavačke štosove koji deluju strašno duhovito kada čovek sedi u lepom toplom Amsterdamskom baru i popio je nekoliko flaša holandskog piva.
Onda smo iznajmili gomilu holivudskih biblijskih filmova, i gledali sise Čarltona Hestona i onu mrtvačku ozbiljnost s kojom pristupaju svemu, i tako smo imali svež pogled na stvar.“

Majkl Pejlin: „Shvatili smo da je ključna stvar rekonstruisati biblijski period tako uverljivo da, ako stavimo savremene karaktere i savremene poglede, i oni budu uverljivi kao deo tog perioda. Onda smo videli, proučavajući Hristov život (što smo svi radili), da ima stvari koje su apsolutno toliko moderne i toliko pogođene da smo poželeli da o njima govorimo u filmu.
Na primer, mesijanska groznica: u to vreme su se pojavljivali znaci i nagoveštaji da mesija dolazi. Odjednom je to ispala strašno jasna ideja: svi misle o mesiji, možda je moj prvi sused!
Eto, imaš Brajana.

Sećam se kako smo stigli do raspeća i pitali se „kako ćemo sad to da izvedemo?“ Istorijska je pozadina to što razapinjanje Isusovo nije bio jedinstven događaj nego deo redovne zabave koju su organizovali Rimljani ne samo da bi istakli svoju moć i vlast nego i da zabave narod. Kada prihvatiš da to nije bio jedinstveni događaj, onda možeš uvoditi likove koji su u ona vremena mogli postojati, recimo onog velikog dobričinu koji su ponudi da jednome ponese krst, a taj smesta zbriše.

Ako smo rekli da će neko pevati na krstu, onda smo krenuli ovako da razmišljamo: „Ne ide, mnogo ćemo sveta uvrediti“. A sasvim se lako može argumentovati da je u to vreme moralo biti ljudi koji to nisu primali skrušeno. Hoću reći: ono što je prikazano na crkvenim vitražima, to je verzija koja je naknadno nametnuta... Naš cilj – ono zbog čega taj film vredi nije bio da kažemo „Isus nije postojao“, ni „Isus je bio varalica“ ni „Isus nije bio u pravu“, nego da se oslonimo na tumačenje, a tumačenje je politička kategorija i ljudi su vekovima posezali za njim da bi opravdali svakojake ekscese. A ipak su to ljudi koji će uzeti tu priču o tom čoveku, i iskoristiti je kako im odgovara – obično da izvuku pare od siromašnih i lakovernih, i slično. To je tačno ono što smo mogli reći.“

Teri Džons: „Brajan“ nije bogohulan jer prihvata hrišćansku priču; štaviše, bez nje bi izgubio smisao, ali jeretičan je utoliko što je veoma kritičan prema crkvi. Suština one scene: „Sandala!“ – „Nije sandala nego cipela!“ je u tome što predstavlja istoriju crkve u tri minuta."

(Iz knjige "Monti Pajton priča", Plato, 2009.)

*

Preporuka za gledanje - debata nakon premijere filma:

Noćurak SummerMixtape :: Fjaka

U moru različitih definicija “fjake” koje sam do sada otkrio, a koje se razlikuju u finesama i meri humora, ova mi je i dalje najdraža:
“Opšta obamrlost duše i tijela, uz potenciranje volje za ništa”.

Nepažljivi čitalac, ili kontinentalac može pomisliti da je fjaka lenjost ili beznađe, što je pogrešno.
Mediteranci tvrde da je fjaka posebno stanje tela i duha, “kojem teže sva bića”.
Oni daleko od obale moraju da se dovijaju kako da to stanje dosegnu.
Ovaj mikstejp nam možda pomogne.

Do fjake vode: Bebel Gilberto, Billy Bragg & the Blokes, Branko Mataja, Cat Power, Cleo Sol, Corinne Bailey Rae, Darkwood Dub, Dinah Washington, Erykah Badu, Etta James, Helado Negro, Hermanos Gutierrez, Kings of Convenience, Kokoroko, Leyla McCalla, novi Marlon Williams, Nicola Conte, Rodrigo Amarante, Sessa (spektakl!), Smoke City, Tami Neilson, The Delines, Tim Bernardes, Vieux Farka Touré najpre u društvu Khruangbin, a zatim on i Julia Easterlin, i Vinicius Cantuaria.

"Olistavanje" mladica u Novom Sadu i Nikolae Čaušesku

Neverovatnom brzinom, mrežu su preplavile fotografije 'ozelenjavanja' u Novom Sadu, a za potrebe obeležavanja godišnjice 'Oluje'.

Ukoliko su fotografije isuviše zbunjujuće: privid zelenila stvoren je vanserijskom idejom privezivanja odsečenih zelenih grana na drvo koje je očigledno odavno prepušteno sebi i surovoj klimi.

Nema svrhe gubiti vreme na vivisekciju suludosti i pokvarenosti koje stoji iza ove ideje.

Biće dovoljno priložiti još jedan dokaz tvrdnji da svi sistemi zasnovani na lažima i prevari funkcionišu na isti način.
Novinar Džek Anderson (dobitnik Pulicerove nagrade 1972.) u okviru kolumne "Washington Merry-Go-Round" pisao je 1991. godine o životu u Rumuniji za vreme Čaušeskove vladavine.

Između ostalog, Anderson kaže:

Kompletan tekst o životu u društvu privida pod naslovom "Ceausescu left strange, sad legacy" (Sun-Journal, Maine, US.) dostupan je ovde >> 

https://

Prešlicavanje za LiceUlice: Muzika za leto 2022

To nije bilo davno.
Dane pre odlaska na odmor provodili smo „pakujući muziku za more“. Najpre smo pravili mikstejpove na kasetama koje će stati u jednu kutiju za patike ili cipele, zatim smo ulagali vreme u prebacivanje što više fajlova na prve, premale plejere.

Na sreću, takva ograničenja više ne postoje.

Na nesreću, ta ograničenja ne važe ni za druge - koji će na obalu doneti muziku koja tera rakove iz plićaka i zrikavce sa čempresa.
Zato je i dalje važno imati uz sebe albume koji će učiniti da ti leto dobro zvuči.
Štaviše – adekvatne količine muzike su važnije od dovoljnog broja majica, krema za sunčanje i flastera.

Σtella: „Up and Away“ (SubPop, 2022)

Ovaj album zvuči poput odmora na otoku o kojem ne znaš mnogo, i koji te svakog dana iznenađuje. Zato ga je teško opisati rečima.
Neka te ne zavede ime izdavačke kuće (poznate po drugačijem zvuku), kao ni niz reči Mediteran – Khruangbin – Grčka – psihodelija – buzuki - indie pevanje. Ovako poređane - one deluju besmisleno, ali kada se prvi put prepustiš talasu zvuka benda Σtella shvatićeš da je sve to moguće spojiti u koktel koji se ispija na obali ispod slamnatog šešira.
Počni od pesme “Charmed”. Zatim se prepusti morskim strujama. Album te čeka na https://stellawithasigma.bandcamp.com/

Helado Negro: „This Is How You Smile“ (RVNG Itl, 2019)

Od kako smo jednom davno izašli iz okeana i počeli da osvajamo kopno - naša vrsta je stvorila tek nekoliko albuma koji zvuče poput hoda po vlažnom pesku, prolaska prstima kroz kosu punu stvrdnute soli i izmaglice nad zalivom u tropkom danu. Nežan i melanholičan, topao ali ponekad i oblačan, “This is How You Smile” je prožet ritmovima uz koje je moguće baš baš baš sporo plesati u sumraku na praznoj plaži.
Ovaj album će pokušati da te nagovori da zakopaš avionsku kartu duboko u pesak, sakriješ se od vodiča koji želi da te vrati kući i zauvek ostaneš da sanjariš na obali mora, mesta sa kojeg potičemo.

Suba: „Sao Paulo Confessions” (Ziriguiboom, 1999)

Iako objavljen pre više od dvadeset godina “Sao Paulo Confessions” i dalje zvuči modernije, progresivnije i drugačije od celokupne „neo-bossa nova“ scene koju je Mitar Subotić Suba svojevremeno izmislio. Spajajući virtuoznost i urođenu radoznalost sa zvucima i ritmovima koje je zatekao u Sao Paulo početkom devedesetih godina prošlog veka – Suba je stvorio album koji brazilcima lice razvlači u osmeh i izraz dubokog poštovanja.
Ovaj album možeš slušati stotinama puta – ali ćete on i dalje iznenađivati bojama, glasovima, zvucima, šumovima i ritmovima koji su prošlog puta ostali neprimećeni.
Ukoliko ti srce ne reaguje na „Voce Gosta“, „Segredo“ ili „Felicidad“, ili telo ostaje mirno uz „Samba Do Gringo Paulista“, proveri: možda ti leto još uvek nije stiglo. U tom slučaju - pridruži ovom albumu i predivni „Tanto Tempo“ brazilske pevačice Bebel Gilberto za čiji je zvuk takođe zaslužan on: Suba, „gringo paulista“.

Više o letnjem dvobroju magazina LiceUlice >>

Noćurak :: Summer Mixtape #6 :: Island Letter

Hajde da tražimo najslađu smokvu,
tragamo za idealnom stenom,
pustimo so da prekrije ožiljke na koži,
biramo najlepši talas,
spašavamo ježeve zalutale u plićak,
slušamo hučanje maestrala kroz zid čempresa,
otkrivamo svice umesto vesti iz domovine,
prepoznajemo zrikavce po pesmama,
vežbamo fjaku,
sanjamo da ovaj otok i naša budućnost nisu stranci.

Pevaju ostrvski zrikavci:
Flora Purim, Cae, Luedji Luna, Mayra Andrade, Cesaria Evora, Nate Najar, Serge Gainsbourg, Dinah Washington, Louis Armstrong, Louis Prima, Bryan Ferry, Mose Allison, Dr. Lonnie Smith & Iggy Pop, Diana Ross & Tame Impala, Jungle, The B-52's, Phoenix, Erlend Oye & La Comitiva, Matt Bianco, The Style Council, Rogi, Shuggie Otis, The Beach Boys.

Ana Ristović: "Knjiga nestajanja" ili kratka šetnja kroz iščezlo

"Ono što ne može da se promeni je fiziološka nostalgija." 

(Aleksandar Genis - Borisu Miljkoviću, u serijalu "Put u budućnost" >>)

"I tada su, kako se kaže, navrla sećanja. 

Mora da su se krila u ovim prnjama pa su se sada probila van."

(Sergej Dovlatov, "Kofer")

Tako se poklopilo.
Počeo sam sa čitanjem ove knjige na otoku na kojem sam pre četrdeset i osam godina prvi put video more.

Odavno sam odustao od pokušaja da u sećanju pronađem neki trag tog prvog susreta.
Ali, umesto sećanja imam snimak iz leta 1974. godine napravljen "Super osmicom", kamerom koja se pojavljuje i u ovoj knjizi (epizoda "Kućni projektor").

Okružen krajolikom koji smo ovog leta fotografisali i delili "u sekundi" sa prijateljima širom sveta - osvestio sam koliko se toga promenilo od vremena kada su u našim životima postojale stvari nabrojane u ovoj knjizi.
U Jugoslaviji nije postojao studio koji je razvijao filmove ovog formata, tako da su se snimljene trake slale na razvijanje u Beč ili Nemačku, nakon čega su poštom vraćane u Beograd. Tako se događalo da između snimanja i gledanja snimka na kućnom projektoru prođe i po nekoliko meseci, a ta razvijena traka bila je jedina kopija koja postoji, jedini dokaz da si oduševljeno trčao ka kameri široko nasmejan, da si zaista napravio žabicu kamenom, da ti je vetar oduvao šešir, da smo bili na moru.

*

Kamera je tek jedna od stotinu i jedne stvari koje su nestale iz naših života zauvek, ili se kriju po odavno neotvorenim kutijama na tavanima ili podrumima, a o kojima Ana Ristović piše u "Knjizi nestajanja".
Na impozantnom spisku predmeta, stvari ili pojava koje je u sećanju već uglavnom prekrio veo zaborava nalaze se i ručni mlin za kafu, metalni vikleri, rolšue, jambolija, telefonski dvojnici, crveni kiosk, pisaća mašina, indigo papir, lastiš, plehane šolje, mašina za ručno mlevenje mesa, fotoaparat "Idiot", polaroidne fotografije, kolor-filter za crno-beli televizor, ručni aspirator, tranzistor, praćka, sodadžije, foto-tapet... i kliker.

Poetično mešajući (ručnim mikserom!) kratke opise predmeta koji mlađima sada sigurno deluju najblaže rečeno čudno (zato su tu i fotografije); scene iz porodične istorije i opise vremena u kojem su ti predmeti bili deo svakodnevice i najava još sjajnije budućnosti - Ana Ristović nas vodi u šetnju koja traje mnogo duže od samog čitanja.

Svako ko je imao u rukama, koristio, kvario, popravljao, živeo u društvu tih predmeta će na kraju svake priče neminovno otvoriti davno zatvorene kutije sećanja i početi da traga za porodičnim pričama, priseća se prve radosti pojavljivanja kontura iz emulzije polaroidnog foto-papira, prvog dobijenog naliv-pera, patrona za obična pera, dedinih platnenih maramica i svega što je činilo to vreme.
Oni mlađi koji nemaju problem sa "fiziološkom nostalgijom" će u ovoj knjizi pronaći crvotočinu kroz koju će stići u epohu o kojoj se sada previše često priča u pogrešnom registru.

Šarmatni humor ("Odjednom, niko više neće da jede mućena jaja za dezert"), slatka nostalgija i grudvice razočaranja daju "Knjizi nestajanja" drugačiji tonalitet od mnogih zašećerenih priča posvećenih tom vremenu i dokazuju Genisovu tezu o nostalgiji sa početka ove priče.
Još važnije, ove priče inspirišu na prisećanje na predmete koji su nam bili lično važni, a kojih u ovoj knjizi nema.

Završavajući čitanje knjige na otoku na čijim se rivama i dalje čuju Animatori, a na štandovima prodaju majice sa likom Bada Spensera (!!!), iz sećanja su mi se vratile one zgodne čaše-na-rasklapanje koje smo nosili na kampovanje, "sladoled u fudbalskoj lopti", prva jugoslovenska verzija igre "Monopol" (čista subverzija i provokacija kapitalizma, aha!), zatim i prvi dobijeni kaleidoskop kroz koji kao da sam gledao u budućnost koja će biti sjajna kako god da se boje i oblici postave, i uživao sam u tom talasu nostalgije koja me zapljusnula na obali mora, mnogo godina kasnije.

*

Knjiga je dostupna u Beopolisu >>

Kraj materije ili umesto putopisa o letu 2022.

Nakon petnaest dana švrljanja,
dve hiljade kilometara vožnje
od Beograda preko Brača do Pirana i Italije
pa natrag kroz Sloveniju - došli smo do kraja Materije!

Otkriće ovog mesta otvara i neke paradokse.

Pored toga što se vožnjom u različitim pravcima ispostavilo da Materija ima dva kraja, otkrili smo i da se iza kraja Materije u oba pravca nalaze nepregledni zeleni brežuljci i savršeno održavan regionalni drum.

Tim drumovima je uživanje voziti, kao i kroz čitavu Sloveniju,
deo nekadašnje domovine koja mi, paradoksalno, sve više nedostaje.

Noćurak :: Summertime Mixtape #5 :: La Prima Estate

Leto počinje prvim zagrizom smokve koja je stigla na pijacu pravo iz Dalmacije da te podseti da je došlo vreme da spakuješ kofer stisneš gas izađeš na drum i voziš voziš voziš ka suncu koje prži ali zalazi dovoljno sporo da imaš šansu da se istog dana nađeš u zalivu kakav si sanjao 11 meseci, 13 dana i 16 sati, naravno da si brojao dane od poslednjeg susreta sa morem koje te prepoznaje po oduševljenom osmehu, ushićenju i trapavosti čoveka koji odavno nije hodao bos ka moru koje se pravi kao da ga nikada nisi napuštao jer to si ionako uradio na sopstvenu štetu, sada već trčiš ka plićaku ponet pesmom zrikavaca a prvi talas sa tebe skida sve što ti je prethodnih 11 meseci, 13 dana, 15 sati i 55 minuta činilo glavu teškom; spira sa tebe sve što nije tvoje i sve što nisi ti, nema više ničega što se isprečava između tebe i njega, vratićeš se na obalu blažen, ispunjen osećajem da si ponovo kod kuće, na mestu gde smokve imaju najlepši ukus zato što ih jedeš usnama slanim od mora,
to je raj,
kraj,
tačka.

Suvozači, zrikavci, morske zvezde i sirene u ovom miksu su Erlend Oye, April March, Rafella Carra, Serge Gainsbourg, L'Impératrice, Pocket Palma, Claude Fontaine, Dope Lemon, Stella, Laid Back, Wham, The Style Council, Nemanja, Suba, Bebel Gilberto, Marcos Valle, Fabiano do Nascimento, Baden Powell, Hermanos Gutierrez, Tommy Guerrero, Helado Negro, Hania Rani, Charlotte Gainsbourg, João Gilberto, Dean Martin i Harry Belafonte.

Vladimir Kaminer: "Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele (šetnja kroz rusku književnost)"

"Ako bi se (Sofija Tolstoj) usudila da izađe iz kuće, pred očima bi joj se ukazala sledeća slika: grof (Lav Tolstoj) je bosonog propovedao seljacima u vrtu, a oni su mogli da uzmu i da sa sobom ponesu šta god hoće. Ispod jabukovog stabla meditirao je Tibetanac. Na podu letnje kuhinje ležao je goli Šveđanin i žvakao svoje žitarice. A kao da sve to nije dovoljno jezivo, vrtom je lutao još i kastrirani Rumun (...)
Čovek bi morao da ima živce od čelika da u toj situaciji ostane miran.
Sofija nije imala čelične živce.“
(str. 69)

*

Situacija u Jasnoj Poljani u danima Tolstojevog traženja istine, boga i ljubavi za celo čovečanstvo, uprkos otporu njegove supruge.

Dostojevski koji sekretarici diktira dva različita romana dnevno, i svađa se sa kritičarima zato što je neshvaćen, iako ga salonska publika voli nakon nedaća koje je proživeo u progonstvu.

Čehov koji svojim delima protivreči ’velikoj Ruskoj književnosti’, ali ne sme da usvoji ljubimca zbog odnosa sa roditeljima.

Bulgakov, dok moli Staljina za bilo kakav posao, opijen kratkotrajnom slavom koja mu je uskraćena odlukom istog.

Majakovski u trenutku spoznaje da je poslednji preostali revolucionar, okružen ljudima koji su pojeli sopstvenu revoluciju.

Nabokov, koji vreba priliku da nastavi sa obožavanjem leptirova i izbegavanjem ljudi.

I konačno Danil Harms, za života uglavnom ograničen na ulogu dečijeg pesnika (iako decu ne podnosi), dok se krije od Staljinovih čistki iza ludila, istovremeno stvarajući dela čudesne,  duhovite oporosti.

To su junaci prve Kaminerove knjige prevedene kod nas nakon šesnaest godina pauze.

*

Ovde svojevremeno omiljen zbog knjige "Ruski disko" (Beografiti, 2005) Kaminer je šesnaest godina kasnije i dalje izuzetno duhovit („žovijalan“, rekli bi neki) pripovedač koji pronalazi prostor za humor čak i kada priča o gorkim i teškim stvarima, a život u Rusiji (i njegov, kao i gotovo svih gore navedenih pisaca) je to oduvek bio.

Dodatno, ali ne manje važno: Kaminer nema iluzija kada priča o svojoj domovini, i zna zašto je iz nje otišao.

Iako nameran da priča o prisustvu navedenih pisaca u njegovom životu (pre i nakon emigracije u Berlin), Kaminer se brzo, džentlmenski povlači kao manje važan - a u korist velikana o kojima piše sa puno ljubavi (ili barem poštovanja), rasvetljavajući njihove živote kroz pitke priče o ključnim momentima tih života, ne ulazeći u analize književnih dela.

U Kaminerovim pričama svi ovi pisci su živi ljudi – koji tragaju za bogom, strepe, svađaju se sa književnom kritikom, raskućuju imovinu, kockaju se, čekaju premeštaj, strahuju od Staljina i nadaju se njegovoj milosti, pokušavaju da ponovo raspale revolucionarne vatre, beže od te iste vatre u Sibir, nadajući se da će tamo pronaći svoj mir, kada već nisu sanjanu i željenu slobodu.

Osim Nabokova, koji sa bezbedne udaljenosti od Rusije počinje da piše za Playboy.

(Knjiga se može naći u knjižari Beopolis >>)

Prešlicavanje za LiceUlice / Muzika za kasno proleće (jun 2022.)

Kasno proleće je donelo muziku koja zvuči poput dana provedenog u visokoj travi u kojoj možeš da se kriješ, gledaš nebo i brojiš oblake. Dirljivi stihovi o odrastanju, roditeljima, nedostajanju i Džefu Bakliju. Reči zabrinutih roditelja upućenih novoj generaciji, i snimci koji su do nas stigli gotovo slučajno iz nekog drugog vremena i izbrisane države su albumi koje vam preporučujem za preslušavanje i koji će učiniti da lipe mirišu još lepše.

Arcade Fire: “We” (Columbia Records, 2022)

Početkom ovog veka Arcade Fire su nam ponudili neke od najlepših pesama o suočavanju sa odrastanjem i sazrevanjem. Zatim su snimili dva albuma (“Reflector”, “Everything Now!”) sa kojima nije bilo lako komunicirati i koje nije lako voleti. Konačno, albumom “We” se vraćaju onome u čemu su nenadmašni: stvaranju muzike uz koju je lakše podneti život, pevati naglas i neumorno skakati, dok se Planeta ne zatrese i otrese sa sebe sve što nam zaklanja sunce.
Zašavši u četrdesete Vin Batler i ekipa ponovo pevaju za nas i o nama, ali i sopstvenoj deci. Kada vas “The Lightining I & II”, kao i “Unconditional I (Look Out Kid)” budu zgrabile shvatićete koliko su nam Arcade Fire nedostajali prethodnih godina i kako je dobro imati ih ponovo uz sebe.

Kevin Morby: “This is A Photograph” (Dead Oceans, 2022)

Amerika odavno nije ovako zvučala. Zagledan u stare porodične fotografije i krajolike kroz koje putuje poput hodočasnika, Kevin Morbi je stvorio možda najbolji album karijere sa kojeg je teško izabrati najdražu pesmu ili stih (lični favorit je za sada “When I was a little boy, I wanted to live and breathe inside a song.”)
“This is A Photograph” čine dirljive posvete ocu i majci (naslovna pesma), Misisipiju i Džefu Bakliju (neverovatna “Coat of Butterflies”), Americi, Otisu Redingu, ljubavi, prijateljima i vremenu koje prolazi. Zvučno bogatiji i drugačiji od njegovih prethodnih albuma (među gostima se pojavljuju i harfistkinja Brendi Janger, kao i džez bubnjar Makaja Mekrejven) Morbi je snimio klasik koji će dugo odzvanjati našim srcima, vremenom i svetom.

Branko Mataja: “Over Fields And Mountains” (Numero Group, 2022)

Ovaj album i životna priča Branka Mataje spadaju među čuda koja vraćaju veru u kosmos i podsećaju da će lepota spasiti svet. Na ovako malom prostoru je nemoguće prepričati životnu putanju Branka Mataje od Dalmacije preko Beograda do Kalifornije, u kojoj se Mataja sedamdesetih godina konačno skućio, napravio mali studio i snimao u anonimnosti muziku koja odiše nostalgijom, toplinom i bezvremenošću.
Nikada niste čuli ovakve verzije pesama poput “Kafu mi draga ispeci”, “Šušti bagrem beli” ali i “Tamo daleko”. I nikada nećete uspeti da obrišete iz sećanja i srca taj zvuk koji je stigao do nas preko ogromnog okeana prostora i vremena gotovo slučajno, koji nam peva bez reči, a da bi nas ohrabrio da neumorno tragamo za lepotom i utehom.

Album je dostupan za preslušavanje na adresi https://brankomataja.bandcamp.com/album/over-fields-and-mountains

+

Više o junskom broju magazina LiceUlice >>

ŽIŠKA podkast, o sloganima ;)

Mogao bih da vam privučem pažnju najavama poput "Kako se piše dobar slogan?", "Kako saopštiti istinu o proizvodu u tri reči na kreativan način?", "Zašto su slogani poput 'Sve na jednom mestu' besmisleni?" i sličnim bombastičnim 'obećanjima'.

Može i ovako: "Uživajte u spektru emocija koje se smenjuju na licu Gorana Jankulovskog (sagovornik, levo ;) dok čitam 'U sanduku Đurđević Radiše, živ čovek ne može da diše...'? :)

Ili: "Od 'Think different' preko 'U sve se meša' do 'Diamond is Forever' i 'Šta će vam kesa bez mesa' - otkrijte kako nastaju slogani koji postaju večni?"

Ova epizoda Žiška podkasta je o svemu tome. 
Uživao sam ;)

Najdraže pesme 2/4 2022 ili Tri meseca u tri sata

Nedeljama sam odvajao sa strane nove pesme koje su me već na prvo slušanje hvatale za glavu, srce, ramena i stopala; one koje su me golicale da istražujem dalje; pesme koje me nisu pomerale na prvo slušanje – ali sam osećao da u njima postoji nešto namenjeno meni, i one koje su objavljivali muzičari koje inače volim, a sa kojima se sve teže razumem.

Mislio sam – ljudski je pružiti drugu šansu.

Onda je došao trenutak istine i iskrenosti: Koje od ovih pesama su mi svirale u glavi dok sam spavao? Koje želim da preslušam ponovo?

I stvari su postale jasne, a lista najdražih kompletna.
I ja sam iznenađen šta je otpalo, a šta je opstalo.

Tri meseca spakovane su u tri sata:
Adrian Quesada & iLe, Ana Carla Maza, Andrew Bird, Arcade Fire, Belle & Sebastian, Craig Finn, Diana Ross & Tame Impala, Flora Purim, Florence + the Machine, Foals, Fontaines D.C, Helado Negro, Horace Andy, Jarvis Cocker, Jessie Buckley & Bernard Butler, Kae Tempest, Kathryn Joseph, Kevin Morby, Lavinia Meijer & Iggy Pop, Ljubičice, Michael Head & The Red Elastic Band, Miranda Lambert feat. The B-52's, Nemanja, Nicki Bluhm, Perfume Genius, Phoenix, Regina Spektor, Royksopp, S.G. Goodman, Say She She, Shilpa Ray, Sofie Birch, Soft Cell & Pet Shop Boys, Son Of Dave, Σtella, Sun's Signature, The A's, The Mountain Goats, Tim Bernardes, Tomberlin, Toro Y Moi.

+

Lista najdražih albuma + linkovi >> za preslušavanje (bandcamp)

Adrian Quesada - Boleros Psicodélicos >>

Ana Carla Maza – Bahia >>

Andrew Bird - Inside Problems >>

Angel Olsen - Big Time >>

Arcade Fire – WE

Belle and Sebastian - A Bit of Previous >>

Ben Bondy – Camo

Branko Mataja - Over Fields And Mountains >>

Craig Finn - A Legacy of Rentals >>

Florence + the Machine - Dance Fever

Fontaines D.C - Skinty Fia >>

Horace Andy - Midnight Rocker >>

Jessie Buckley & Bernard Butler - For All Our Days That Tear The Heart

Kae Tempest - The Line Is A Curve

Kathryn Joseph - for you who are the wronged >>

Kevin Morby - This Is A Photograph

Leyla McCalla - Breaking The Thermometer >>

Majamisty Trio - Wind Rose >>

Marina Herlop – Pripyat >>

Michael Head & The Red Elastic Band - Dear Scott

Nicki Bluhm - Avondale Drive >>

Perfume Genius - Ugly Season

S.G. Goodman - Teeth Marks

Shilpa Ray - Portrait of a Lady >>

Sofie Birch – Holotropica >>

Son Of Dave - Call Me King >>

Spiritualized - Everything Was Beautiful >>

Tim Bernardes - Mil Coisas Invisiveis >>

Tomberlin - i don’t know who needs to hear this...>>

Tord Gustavsen Trio - Opening

Ural Thomas & the Pain - Dancing Dimensions >>

Wet Leg - Wet Leg >>

William Basinski & Janek Schaefer - “ . . . on reflection “ >>

Σtella - Up and Away >>

Liceulice_fm - na Svetski dan muzike

Koje pesme zvuče kao budućnost i da li budućnost uopšte postoji? Koja pesma je "najljubavnija politička"? Koje pesme zvuče kao letnji dan, a koje kao letnja noć?

Da li je moguće pustiti Khruangbin i odmah nakon njih Dead Kennedy's?

Snimak emisije Liceulice_fm emitovane na RadioAparatu 21. juna u kojoj Bojan Marjanović (to je ovaj levo ;) i ja dajemo neke od odgovara na gorenavedena pitanja, neke čak i tačne :)

Više o magazinu Liceulice >>

Running Up that Hill ili uspon ka vrhu dug trideset i sedam godina

Kejt Buš je u istoriju pop-muzike ušla prvom pesmom koju je ikada snimila.

Kada je njen debitantski singl "Wuthering Heights" 1978. godine zauzeo mesto broj 1 britanske top-liste, to je bio prvi put u istoriji sveta da je jedna žena zauzela vrh liste Pop pesama delom koje je sama napisala i otpevala.

Nekoliko godina kasnije je uradila nešto neverovatnije.
Njen album "Hounds of Love" je sa prvog mesta sklonio Madonin "Like a Virgin", što je bila još jedna pobeda suštine nad formom.

Pogled na nedavno objavljenu novu listu UK singlova (2022. godine), ipak, premašuje sva očekivanja klinca koji je pre trideset sedam godina prvi put čuo ovu pesmu u jednoj emisiji Slobe Konjovića, i zaljubio se u nju zauvek.

Trideset i sedam godina nakon objavljivanja (i trenutka u kojem tadašnji MTV Amerika odbija da emituje spot za pesmu zato što je "previše ezoteričan i kao takav može biti nejasan gledaocima" - "Running Up That Hill" se konačno nalazi na 1. mestu UK top liste.

Ovo je najduži uspon jedne pesme ka vhu ikada zabeležen.

Vrhovna vila je konačno dobila i to priznanje.
Četvrta sezona serije "Stranger things" je bila samo sredstvo.

I još malo o albumu "Hounds of Love" (tekst iz 2008.) >>

“Ziggy played for time...” [50 godina]

Na današnji dan Zigi je Planeti poslao prvu dugosvirajuću zvučnu poruku urezanu u vinil: “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust & The Spiders From Mars”.

Poruka je počinjala dramatično:
Imamo još svega pet godina za nas, kraj sveta je blizu.
Trideset i osam minuta kasnije, pred kraj poruke u “Rock’n’Roll Suicide” će nam reći da nismo sami; da smo lepi, i da je spasenje moguće ako mu pružimo ruku.

U istoriji rokenrola nema mnogo takvih udara, od one vrste koja tako dugo odzvanja.
Možda zato što nismo odmah shvatili njegovu snagu.

Prvo ukazanje Zigijevo nisu pratile prepune koncertne sale i sveopšte oduševljenje.
Kada je u proleće 1972. počeo prvu Zigi-turneju kritičari su bili zbunjeni (i zgroženi, tvrdi Pol Morli).
Ali, Bouvi je znao kome peva i čije sanjarije želi da raspali.
Stihovi “Let the children lose it, Let the children use it, Let all the children boogie” su pogađali koga je trebalo i gde je trebalo.

Pojava Zigija u životu nove generacije željne električnog naboja, ludih fluida, drugačijih heroja, bezobrazluka, drugosti i slobode napravila je krater koji je vidljiv na površini Planete i posle pedeset godina.

(Bouvi je u tome možda uspeo i zato što se odrekao Zigija za manje od godinu dana, neočekivano, pred publikom.

“Ali Zigi se nije mogao ubiti, zato što nikad nije ni postojao, pa je stvorenje tako postalo besmrtno, da Bouviju večno viri preko ramena.” (Pol Morli, još jednom)

Na obroncima tog Zigi-kratera decenijama izrastaju novi bendovi, žanrovi, idoli, muzika, knjige, teze, čak i čarape u šoping-molovima. Ali njegovo središte je i dalje čisto i prazno.
Kao da čeka da Zigi sleti i sve nas raznese još jednom.
Na pedesetogodišnjicu objavljivanja vinila pojavio se i novi remiks pesme “Starman” - divan, vredan ko zna kog po redu preslušavanja.

Ne zaboravi, na omotu albuma je pisalo:
“To be played at maximum volume.”

Noćurak :: Happy If You're Happy

Možda će ovaj mixtape zvučati još bolje ako ti ne otkrijem šta je privuklo baš ove pesme da se okupe na jednom mestu, poput noćnih leptirova i srebrnih buba oko svetla.

Možda će ti biti zabavnije da otkrivaš putokaze koji te vode od jedne do druge, bez suvišne priče.

Negde u miksu se krije i pesma koja kaže: „Read the directions even if you don't follow them.”

Stavi slušalice, i pusti maštu na volume.

Možda tebi ove pesme ispričaju drugačije priče nego meni.

Ako želiš, dojavi mi šta su ti rekli Andrew Bird, Baz Luhrmann, Bob Marley & The Wailers, Činč, David Bowie, Dope Lemon, Electronic, Fountains Of Wayne, J.J.Cale, Jah Wobble & Dolores O’Riordan, James, Jarvis Cocker, Jens Lekman, Joe Strummer, Kae Tempest, Kevin Morby, Khruangbin, Mark Eitzel, Matt & Kim, Phoenix, R.E.M., Richard Hawley, Selena & David Byrne, She & Him, Shuggie Otis, Steve Harley, Talking Heads, The Mountain Goats, The National, The Shins, The White Stripes, Thomas Dybdahl...

Prešlicavanje za LiceUlice: „There is Power in a Union“! (maj 2022.)

Pokretači prvih sindikalnih protesta su brzo shvatili: da bi žar protesta varničio a učesnici osetili moć kolektiva – neophodna je muzika koja će artikulisati zajedničku energiju i pomoći nam da budemo kao jedan! Pre tačno 150 godina radnici su na ulicama zapevali “Eight hours a day and decent pay - It is for that they fight!”, refren najstarije sačuvane i objavljene sindikalne pesme “Eight Hours Strike” Bilija Pastora. Omasovljenje pokreta i sindikata pratio je i sve širi repertoar pesama, dok su muzičari postajali glas radnika u medijima i koncertima.

Ljudi koji gitarom i glasom proširuju područje borbe kao počasne sindikalne horovođe tema su ove priče.

Džo Stramer

Bez obzira na godine ili vrstu muzike koju je svirao - Stramer je uvek pevao o nepravdi, problemima i ne/mogućnostima radničke klase. Od pesme „Crumby Bum Blues” koju je snimio u vreme kada je imao nadimak „Vudi“ (po Gatriju) i nije znao šta je pank - do čuvenih reči „People can change anything they want to.“ - Stramer je bio na pravoj strani, kanališući ono što je i lično iskusio u vreme kada je radio u fabrikama za proizvodnju gume ili industriji tepiha.
Poslušajte ponovo „Career Opportunities“, „Clampdown“, „Magnificent Seven“... ili se setite kako su The Clash odredili cenu albuma „London Calling“. To je stav, tako se brane ideje.
Stramer je dokaz da iskreni glasovi odzvanjaju snažnije. A kada otpevane reči prate dosledna dela - večnost je zagarantovana.

Bili Breg

Najpoznatiji trubadur britanske pop-scene ili – „muzičar i levičar“. Od ranije inspirisan muzikom Boba Dilana i Vudija Gatrija – Bili je shvatio čime želi da se bavi na jednom koncertu The Clash, koje i dalje pominje kao etičke uzore.
Tokom karijere je snimio veliki broj poznatih i voljenih protestnih pesama („There is Power in A Union“, „Take Down The Union Jack“, „A New England“), sa bendom Wilco je odsvirao i neverovatan omaž Vudiju Gatriju (album „Mermaid Avenue“), javno se borio i protivio politici Margaret Tačer, na koncertima često svira „Internacionalu“; pozvan je da piše nove reči Betovenove „Ode radosti“, a na seminarima drži prezentacije pod naslovom „Odgovornost: protiv-otrov autoritarizmu“... Naslov njegove biografije možda ponajbolje otkriva suštinu njegovog dela i delanja: „Still Suitable for Miners”, u kojoj se bavi ne samo sopstvenim životom, već i Tačerizmom, usponom Džeremija Korbina i Bregzitom.
Tipovi poput Bilija su uvek neophodni na čelu kolone.

Brus Springstin

Najveća zvezda današnje priče, takođe veliki poštovalac Vudija Gatrija i autor nekih od najpoznatijih pesama XX veka o mukama i snovima radničke klase Amerike zapravo nema dan „ozbiljnog radnog iskustva“ u radnoj knjižici. „Jedini pravi posao koji sam u životu radio bilo je održavanje travnjaka i sređivanje komšijskih ograda tokom letnjeg raspusta. To sam radio da bih zaradio za prvu gitaru“ izjavio je svojevremeno. Ali, to Brusa nije sprečilo da napiše i otpeva pesme poput „Factory“, „Working on the Highway“, „The Promised Land“ i druge u kojima se prašina, znoj, umor, hrapave ruke, umorna glava, prazan račun i borba za bolju budućnost jednostavno čuju.
I to nije samo pitanje talenta.
Kada Brus zapeva „I'm working on a dream/And I know it will be mine someday” mi iskreno verujemo da nam Springstin upravo peva istinu, i da je naša borba vredna cilja.
Taj osećaj vredi kao deset prijatelja koji koračaju u koloni, uz nas.

*

Više o majskom broju magazina LiceUlice >>

Noćurak za ležanje u visokoj travi :: The Big Sky mixtape

Ovaj Noćurak je neočekivano procvetao.
Počeo je da klija iz sećanja na savet baka i deka:
„Ne leži se na travi u mesecu koji ima slovo R“, opominjali su, i ostavili nam na uživanje maj, jun, jul i avgust.
Na tu mudrost se nadovezao Milanov stih o ležanju na leđima i gledanju oblaka, za njim me stigao onaj stih Slobodana Tišme - "ja sam tako nevino nasmejan, dok ležim u visokoj travi“.
To me povelo ka pesama o oblacima, gledanju u nebo, plandovanju i odrastanju.
Oblaci su počeli da plove, krećući se gde im je volja i menjajući oblike kako im se hoće, a ne kako sam se ja nadao - koliko god želeo da neke pesme sačuvam u miksu.

Pesme o oblacima (Kejt peva - „That cloud looks like Ireland!“) bezbrižnosti i danima kada smo mogli da se sakrijemo od svega u visokoj travi; i one koje zvuče kao putovanje na oblaku iz visoke trave pevaju i sviraju: Arcade Fire, Belle and Sebastian, Júníus Meyvant, Paul Weller, Draga, Ika, Kings Of Convenience, Valerie June, The Antlers, Tomberlin, Jenny Hval, Kate Bush, Cocteau Twins, Sun's Signature, Helado Negro, Suba, O Terno, The Manhattan Transfer, Norah Jones, Kathryn Joseph, Charlotte Gainsbourg, Blonde Redhead & Ludovico Einaudi, Jay-Jay Johanson, Ólafur Arnalds, Cibelle, Kevin Morby, Cassandra Jenkins, Lavinia Meijer & Iggy Pop, za kraj.

Rođendanski Noćurak od obrada ili Let's Go Everywhere

Sedam godina je lep broj, zgodan za slavlje.
Redakcija ove male radio stranice je ipak odlučila da ovaj rođendan proslavi radno.
Nema PR saopštenja, vatrometa, ili specijala.
Ionako je najvažnije da ti kažem - Hvala!
Hvala ti što slušaš, pratiš, komentarišeš, podržavaš kroz opciju Select >>, deliš, preporučuješ, šeruješ.
Hvala i za dosadašnjih 300.000 klikova na taster “play” na Mixcloudu, i nepoznatom broju ljudi koji ove emisije sluša na RadioAparatu >>, SunRadiju >> ili Radiju Boom 93 >>.

Taj broj i te hiljade su lepe, ali nisu najvažnije.
Ukoliko ti je ovo mesto za proteklih sedam godina otkrilo jednu pesmu koja je postala tvoja, otkrilo ti nešto novo, ili te nasmejalo – to je rođendanski poklon za mene.

*

Danas preslušavamo obrade.
Neke nove & sjajne; neke starije koje nikada puštao na ovoj IP adresi, ili mi se danas ponovo slušaju.

Sve zajedno će postati eklektični miks koji ide svuda!

Voze nas:
Black Box Recorder, Bryan Ferry, Cat Power, Cécile McLorin Salvant, David Bowie, David Byrne, Death Cab for Cutie, Dope Lemon, Eilen Jewell, Horace Andy, Jens Lekman, Keziah Jones, Khruangbin, Lady Blackbird, Lambchop, Leyla McCalla, Majamisty Trio, Massive Attack, Mavis Staples & Levon Helm, Medeski Martin & Wood, Michael Stipe, Nick Cave, Robert Plant & Alisson Krauss, Suzanne Vega & The Bowie Band, The Black Keys, The Creatures, The Pixies, Videosex i Willie Nelson.

Prešlicavanje za LiceUlice: Antiratne pesme (april 2022)

Antiratne pesme su - po svemu sudeći - stare koliko i ratovi između država. Pesnik i ratnik Arhiloh se pre 2700 godina usprotivio čuvenoj spartanskoj “sa štitom ili na njemu” zapisavši “drugi ću kupiti štit, lošiji mi neće bit’ ”, dok je Aristofan u anti ratnoj komediji “Mir” pre gotovo 2500 godina zapisao i “A kom je draži rat, taj neka nikada ne prestane iz lakta vaditi iverke strelica.”

Na pomen antiratnih pesama najčešće pomislimo na Dilana, Nila Janga, Lenona, Manic Street Preachers ili Bright Eyes koji su se trudili da pesmama ili čitavim albumima urazume političare. U poslednjih nekoliko godina kao da više nema velikih anti ratnih albuma.
Da li su se muzičari tokom prethodnih godina umorili od pokušaja da nadglasaju oružje? Možda. Ali, anti ratne pesme i albumi nemaju rok trajanja, zato što se ni besmisao rata nikada neće promeniti.

Roger Waters: Is This the Life We Really Want? (Columbia Records, 2017)

Iako je delovalo da je Voters o ratu i njegovim posledicama sve već rekao na “The Final Cut” (Pink Floyd, 1982), neki novi ratovi su učinili da se vrati toj temi. Njegov za sada poslednji solo-album konceptualno je osmišljen kao “radio drama” o čoveku koji pokušava unuci da objasni zašto deca širom sveta i dalje stradaju u besmislenim sukobima odraslih. Bogato odsviran i produciran (Najdžel Godrič, čest saradnik Radiohead), Voters je na ovom albumu iskren, ljut i još uvek spreman da podigne glas protiv rata. Naslovna pesma, “The Last Refugee” i “Deja Vu” imaju svoje mesto među njegovim najboljim radovima, a vas će možda podsetiti da ima borbi koje se nikada ne završavaju.

Kate Bush: “Never for Ever” (EMI, 1980)

Ne, ne biram ovaj album samo zbog pesme “Babooshka” koja možda ima drugačiji prizvuk ovih nedelja. Kejt se oduvek hrabro suočavala sa temama rata i njegove razornosti (“Heads We’re Dancing”, “Experiment IV”...) ali je na ovom albumu to uradila po prvi put. Iako je imala svega 23 godine kada je napisala ove pesme - “Army Dreamers” ostaje jedna od najnežnijih anti-ratnih pesama osamdesetih godina prošlog veka, dok završna “Breathing” i dalje potresno osvešćuje pitanje kakav svet ostavljamo rođenoj i tuđoj deci. “Never for Ever” možda nije njen najbolji album, ali je prvi kojim je svetu pokazala da raste u vilin-kraljicu koja ima moć da lepotom zaštiti svet.

Sun Ra: “Nuclear War” (Atavistic Worldwide, 1982/2001)

Verovali smo da se više nikada nećemo sresti. Ali, prethodne nedelje su neke nove generacije upoznale sa strahom od nuklearnog rata (i nestašicama joda). Od mnogih pesama i albuma koji su svojevremeno bili inspirisani tim strahom – ovaj album je možda najbolje podneo test vremena. Godinama svođen na underground incident, često nedostupan ili brisan iz kataloga izdavačkih kuća, “Nuclear War” danas predstavlja svedočanstvo nestabilnog vremena koje je čak i jednog “optimističnog afro-futuristu” inspirisalo da peva o distopiji, ne štedeći ni instrumente ni reči. Uprkos beznadežnosti – stihovi “It's a motherfucker, don't you know/If they push that button, your ass gotta go” čine naslovnu pesmu jednom od najzaraznijih pesama o kraju sveta ikada, dok završna “Smile” (original: Čarli Čaplin) garantovano donosi katarzu i od vas pravi doživotnog, vatrenog borca ili borkinju protiv rata.

*

Više o aprilskom broju >>

Noćurak za put :: On the Road Mixtape

Mixtape za one koji upravo kreću na put, ali i one koji tek planiraju putovanje, one koji još uvek sanjare i sanjaju obale koje nas čekaju i putuju prstima po karti pre no što ubace kofer u gepek.Sa zadnjeg sedišta sviraju, pevaju i na putovanje nagovaraju: Andrew Bird, Bahamas, Billy Bragg & Wilco, Bohemija, Branko Mataja, Calexico, Neko Case & KD Lang & Laura Veirs, Chris Isaak, Diane Birch, First Aid Kit, Helado Negro, Hermanos Gutierrez, J.J. Cale, John Lee Hooker, Lee Harvey Osmond, Mink DeVille, Norah Jones, Odetta, Richard Hawley, Ruby Turner, Siouxsie & The Banshees, Sniff 'n' the Tears, The Coral, The Delines, The Wolfgang Press, Tom Waits i Willie Nelson.

Ja ćutim, jer moram da vozim brzinom zvuka.
Jedino tako za dva sata možemo da pređemo 1500 kilometara ;)

Za one koji putuju u područja bez signala, link za preuzimanje miksa >> 

(link će biti aktivan nekoliko dana ;)

"There's a Starman, waiting in the sky..." (#BowieStarMan50)

... “Počinje negdje duboko u svemiru.
Počinje prebiranjem po klasičnoj gitari kao iz nebeskih visina. Ima jedan od njegovih sjajnih uvodnih stihova koji te odmah smjesti negdje drugdje, u neki drugi život.
Govori, čovjek sa zvijezda govori, jer točno tako izgleda, seksi, ali bespolan, prijatelj, ali stranac: neka se svi izgubljeni u svijetu punom konfuzije kojem prijeti skoro uništenje prepuste zabavi.

 
Kad pogledaš njega, kao i ljude s kojima se druži, jasno ti je: sve je dopušteno.
Nakon što je otkrio refren, melodiju zvijezde, u obliku elegantnog vokalnog skoka u nebo, konačno mu je uspjelo upasti u “Top of the Pops”, emisiju u kojoj BBC velikodušno, ili možda slučajno, dopušta potpuno zapanjujuće stvari. U ovoj pjesmi unutar pjesme pjeva o blještavom novom pjevaču za kojeg je čuo, koji je toliko moćan da ti stvarno može preplašiti roditelje, pogleda ravno u objektiv televizijske kamere, pjevač koji uveseljava sumornu naciju i zove nekog da prenese tajnu, a to si slučajno ti, i samo ti.

Gitara postaje Morseova abeceda nabijena elektricitetom koja se vibrirajući uvlači ravno u psihu.

Iz višegodišnjeg iskustva zna gdje se nalazi kamera, što je s one strane stakla, kad je pravi trenutak i kako namjestiti lice kad pogleda u objektiv. Rukom je obgrlio gitarista. Ne žuri se. Pojavio mu se onaj munjeviti osmijeh u kutu usana. Različite oči.

U tom trenutku je postao zvijezda, svoja zvijezda među zvijezdama o kojima će uvijek govoriti - najljepšim zvijezdama, jutarnjim zvijezdama, zvjezdanom prašinom, superzvijezdama, sjajnim zvijezdama, crnim zvijezdama.
(...)

Bowie je odmah postavio nove granice normalnog.
Ljudi koji su prethodno o tome odlučivali sad će ostati bez posla i funkcije.”

(Pol Morli, "Bouvi i njegovo doba", prevod Saša Stančin)

"Starman" je objavljen na današnji dan, 1972.

Kathryn Joseph: "For you who are the wronged"

"For you who are the wronged" je redak album, od one vrste koja se pojavi niotkuda jednom u nekoliko godina.

Ovo je muzika koja te izabere (ili odbaci) bez tvoje volje. Izabrani će biti zavedeni naizglednom jednostavnošću i poetikom ("Only the sound of the sea would save them", kakav naslov!), zatim će se ta muzika nekoliko dana meškoljiti u glavi čak i kada je ne slušaš, da bi konačno zauzela pripadajuće mesto u srcu i tu nastavila da živi svojim životom, držeći se za tebe malim kandžama i praveći male, uglavnom bezbolne ogrebotine.

(A onda će ti u sedmoj pesmi reći: 'Bring me to your open wounds'.)

Nezainteresovani slušalac će najpre pomisliti da Kathryn Joseph >> peva i šapuće uspavanke.
Oni koji načulje uši će čuti kako taj nežni glas izgovara i stihove poput "The way they make you eat the shit out of their hand / as if this is all you’ve known and understand” će brzo otkriti da se iza nežnosti krije osoba koja zaista ima moć "to give a voice to the voiceless, power to the powerless, and comfort to those who need it so desperately", kako kaže Lauren Down u osvrtu na album u magazinu "The Line Best Of Fit".

Albumi poput ovog se najčešće ne zadrže dugo na obzorju, već prolete kroz svakodnevicu i nastave svojim putem.

Oni koji mu poklone 35 minuta vremena biće nagrađeni, i spaseni.
Možda već ove kišne srede uveče.

Link za preslušavanje albuma >>

Igi Pop, 75

Njegov život podseća na let asteroida koji već 75 godina proleće kroz orbite mnogih planeta, nezadrživo.

Igi i dalje leti prebrzo da bi ga tamo neka planeta zarobila, usporila, privukla ili spržila atmosferom.

“Ljudi misle da sam imao sreće. Ali to je zbog moje čvrste građe, i umeća da slušam ljude.“

Svirao je ’metal’ pre nego što je metal iskovan, bio panker pre pojave panka, blistao kada su svi očekivali da se ugasi, u poslednje vreme je najčešće narator čije nonšalantne improvizacije sadrže više istine od nekih mudrijaških knjiga.

Igi je dete koje je živelo i odrastalo u prikolici, bubnjar u pokušaju, bivši narkoman, pajtaš Lu Rida i Bouvija, čovek koji je snimao sa Kejlom, Sakamotom, Kejt Pirson, Deborom Hari, Bilom Lasvelom, Džošom Homijem, Underworld, Lonijem Smitom, na za sada poslednjem snimku na kojem se pojavio pre dvadesetak dana recituje uz harfu, koja u njegovom prisustvu prestaje da zvuči samo kao ‘nežan instrument’.

Grmeo je u pratnji The Stooges, skakao sa bine u publiku bez provere da li dole ima ruku koje će ga dočekati, divljao sa Bouvijem i landrao sa ekipom iz Kraftwerka, upadao u filmove Skorsezea, Aleksa Koksa i Džima Džarmuša, pevao na francuskom, recitovao Dilana Tomasa ("Do not go gentle into that good night/Rage, rage against the dying of the light") tako moćno i gnevno da ti stihovi zvuče kao da ih je Tomas napisao za njega, i to u godini Igijevog rođenja.

Lako je izabrati pesmu za njegov 75. rođendan. Bez obzira na godine - uz njega i dalje savršeno idu i “Lust For Life”, “Gimme Danger”, “Raw Power”, “The Passenger” ili “Cold Metal”.

Ipak, neka ide ova pesma.
Pomalo je zaboravljena, i verovatno će zauvek ostati senci poznatijih pesama sa albuma "Lust For Life".
Reskog rifa i nadrkanog teksta (“Well, I never got my license to live...”), čije delove u pozadini peva Bouvi. "Some Weird Sin" besprekorno funkcioniše u svakoj prilici, čak i kada ga uguraju u TV studio da otvara usta na plejbek, a on iskoristi i tu šansu. A ima i majicu na sebi, što nije često.

Neočekivano, jedan od najrazbarušenijih ludaka XX veka postao je jedan od najdugovečnijih. A možda je tako baš zato.

Živeo!

p.s. Uz sve drugo, hvala ti na lekciji o blagotvornom uticaju pranja sudova na postizanje mentalne ravnoteže.