Prešlicavanje za Liceulice // I won’t shut up!

Možemo se zagledati u brojeve, procente, procene, top-liste najprodavanijih albuma svih vremena, broj singlova na prvim mestima, i videćemo da je odnos tih brojeva neravnopravan, čak i u muzici. Ali, moć muzike, i njen uticaj na naše živote ne može se – na sreću – objasniti objasniti samo matematikom, ili statistikom. Postoje stvari i sile koje će nam uvek izmicati. Kako izmeriti vanrednu lepotu albuma „Tapestry“ Kerol King? Može li EKG registrovati uticaj glasa Elizabet Frejzer iz benda Cocteau Twins na naša srca? Možemo li da procenimo koliko je „You Had Time“ Ani DiFranko promenila svet oko nas?

Da li nas je uopšte briga o kojem tiražu je prodat album autorke koju volimo?
Ovoga puta pričamo o takvim albumima.

Fiona Apple: „Fetch the bolt cutter“ (Epic, 2020)

Peti - i za sada poslednji - Fionin album je drsko, u nekim trenucima sumanuto, u drugim šašavo, a sve zajedno - genijalno delo koje ruši tabue, udara rukom o sto, i jedan od najhrabrijih albuma u poslednjih nekoliko godina. Ta hrabrost se ne oličava samo u stihovima koje peva („Kick me under the table all you want / I won't shut up...”), već i u pristupu u oblikovanju ovih pesama, koje često negiraju čak i bazične obrasce pop-muzike, koja podrazumeva, tvrde neki, da pesma mora poštovati strukturu strofa-strofa-refren. Ovaj album će nam, valjda, pomoći da prihvatimo da - ne mora. Pored genijalne “Under the Table”, ovaj album krije i male zemljotrese (da se poslužim rečima Tori Ejmos) poput pesme “Shameika” i “I Want You To Love Me”. Ukoliko na prvo slušanje budete pomalo zbunjeni, ili uzrujani – sve je u redu.

Roisin Murphy: „Hit Parade“ (Ninja Tune, 2023)

Svet već dvadeset i pet godina pokušava da stigne Rošin, ili barem uhvati njen ritam – ali ona je uvek jedan plesni korak ispred. Da bi stvari bile još komplikovanije i zabavnije – Rošin je u prednosti ne zato što pravi korak napred, već u stranu, neprekidno eksperimentišući sa sopstvenim glasom, disko-plesnim ritmovima i atmosferom.
„Hit Parade“ je, bez preterivanja, najbolji album koji je snimila tokom karijere, koja traje već gotovo trideset godina.
Možda na prvo slušanje nećete prepoznati esencijalni hit – ali već na drugo ili treće ćete shvatiti da ne znate po koji put slušate „CooCool“, „The Universe“ ili „Can’t Replicate“ i da bi baš bilo dobro da se setite gde vam je stara disko-kugla.

Videosex: „Lacrimae Christi“ (ZKP RTVLJ, 1985 / Matrix Music, 2023)

Nedavno objavljeno reizdanje na zlatnom vinilu koristim kao povod za pisanje o jednom od najdražih albuma bivše Jugoslavije i bendu koji je, suptilno, redefinisao naš ukus i očekivanja od muzike tog doba.
Iako objavljen pre gotovo četrdeset godina - „Lacrimae Christi“ i dalje zvuči intrigantno, drugačije i avangardno. Možda je razlog tome što su na njemu električni instrumenti i Anja zapravo zamenili uloge? Ili ipak postoji elektronska muzika koja je otporna na tehnološke promene?
Ukoliko ponovo preslušate ne samo najveći hit sa albuma („Tko je zgazio gospođu mjesec?“) već i „Sivi Dan“, „Stakleno nebo“, iščašenu „Pejd ga pogledat Anja“ i rano-jesenji „Swing 2002 GTL“, možda shvatite koliko su Anja, Nina, Iztok i Janez bili u trendu – i za koliko slobode su deca socijalizma ipak uspela da se izbore.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>

Georgi Gospodinov: "Kupac priča" (fragment iz knjige “Fizika tuge”)

“Mogu da se predstavim i ovako: ja sam čovek koji otkupljuje prošlost. Trgovac pričama. Drugi trguju čajem, korijanderom, bagremom, zlatnim satovima, zemljom... Ja idem i masovno otkupljujem prošlost. Zovite me kako hoćete, nađite mi ime. Oni koji poseduju zemlju zemljoposednici su, ja sam vremeposednik, posedujem tuđe vreme, vlasnik sam tuđih priča i tuđe prošlosti. Pošten sam kupac, nikada ne spuštam cenu.
Otkupljujem samo privatnu prošlost, prošlost konkretnih ljudi. Jednom su pokušali da mi prodaju prošlost cele države, odbio sam.

Kupujem svakakve priče - o napuštanju, o nevernim ženama, o detinjstvu, o putovanjima i gubljenjima, tugama i iznenadnim spasavanjima ... Kupujem i srećne priče, ali nema mnogo prodavaca istih. Od prve reči mogu da raspoznam svežu od plesnive robe, pravu od one prevaranata izmišljača, koji samo žele da zarade koji lev. Većina ljudi prodaje svoje priče u bescenje, neki se čak čude što im predlažem novac za nešto, što ne košta ništa. Drugi su zadovoljni što imaju kome da prebace teret, koji su do sada nosili sami.

Kakva je bila moja zarada? Zahvaljujući jednoj bolesti ranije i otkupljivanju priča sada, mogao sam da se krećem hodnicima različitih vremena. Da imam detinjstvo svih, od kojih sam bio kupovao, da posedujem žene i njihove tuge.
Da ih gomilam u Nojeve kutije onog podruma.”

*

Fotografija: BEOPOLIS
Mali Sajam u omiljenoj knjižari traje do 5. novembra >>

Božo Koprivica: "Vježbanka Danila Kiša" (fragment)

(Naslov fragmenta: Ludilo je detinjstvo, harmonija je zverska, mladićka, glad)

Davno jednom, u dobro staro vreme, neka je krava išla drumom i ta krava koja je išla drumom srete jednog zgodnog mališana (...) Tu priču mu je ispričao njegov otac; otac ga je gledao kroz staklo...

(Dž. Džojs, Portret umetnika u mladosti)

Ove jeseni umro je Danilo Kiš. Kao ruski knez, kao Andrej Bolkonski:

Knez Andreja je ne samo znao da će umreti, nego je osećao da umire. Ono strašno, večito, neznano i udaljeno, čije je prisustvo opažao celog svog života, bilo mu je sad blisko i zbog one neobične lakote koju je osećao, gotovo razumljivo i opipljivo.

U priči ,,Zamak osvetljen suncem" (Rani jadi) izgubila se Narandža, najlepša među kravama u selu. Sluga Andi pas i Dingo traže Narandžu i sanjaju, u strahu, san o smrti. Smrt je zamak osvetljen suncem. U zamku je vila sva u belom kao u svili. Kad su našli Narandžu, Andiju kao da beše žao. Radije bi ostao u snu, u zamku. Možda bi ostao cele tri godine. (Ova igra sa snom bila je samo priprema za veliku borbu sa smrću.)

Ni tri cele godine bolovao je Danilo Kiš. Vile su veoma brze u svojim poslovima. Vila u belom prevarila je Andija kao majka u beloj carskoj haljini mladog grofa Esterhazija: U svetlosti jutarnjeg sunca ugleda bleštavobelu mrlju na balkonu (...) Naglo se uspravi (...) željan da dovikne toj pretećoj svetini da jedan Esterhazi ne može umreti tek tako, da ne može biti pogubljen kao kakav drumski razbojnik. Tako je i stao pod vešala. Kada je dželat pomerio
klupicu pod njegovim nogama, još je očekivao čudo.

Smrt kao tema uvek proizvodi autoportret. Kiš je negovao krvnu vezu sa smrću još od detinjstva: Hteo sam, velim, da svesno prisustvujem dolasku sna, iz straha i radoznalosti, kao što sam bio rešio da ću jednog dana svesno prisustovati dolasku smrti i time je pobediti.

*

Prekucano iz knjige "Vježbanka Danilo Kiš" >>, Božo Koprivica, izdavač "Karioke", Beograd, 2019.)