"Sao Paulo Confessions", ponovo

Nekada se ukaže prvog dana odmora, nekada danima tragaš za plažom odgovarajućom:
po broju ljudi na kvadratnom kilometru, odnosno njihovom odsustvu u rasponu od minimum stotinu metara,
mekoći peska (u senci četinara ili udobnoj pećini koju su talasi dugo dubili),
strateškom rasporedu jata zrikavaca sa leve i desne strane, da budu stereo,
blizini vode u koju ćeš se zatrčati odmah nakon novog pažljivog preslušavanja.

Svake godine odvajam 61:16 (slučajnost?) za novo slušanje Sao Paulo Confessions u celini:
ubrizgavanje zvuka direktno u svest preko slušalica,
bez prekida i sa mogućnošću gledanja u nebo bez oblika koji bi narušavali plavo.

Zasečem sunce zaklonom 
i gledam.

Svaki put otkrijem nove šumove, zvuke 
ili parade koje je izvodio na spravama, kao da je rođen u Brazilu.

Danas shvatam da šesnaest godina preslušavanja nije bilo dovoljno: uši ovoga puta na jednom snimku registruju bukavca koji se oglašava u pravilnim razmacima poput noćne ptice i ko zna kako se ta životinja zaista zvala dok je on nije mutirao u nekog egzotičnog križanca nepoznatog enciklopedijama, mogla bi od sada da se zove Subina sova; tog zvuka do sada nisam bio svestan, kao ni jedne gitare sakrivene na udaljenom zvučnom kanalu, tu je i modulisani zvižduk (?) koji u par navrata obogaćuje zvučni talas a onda nestane niz prolaz između četvrti, kao i nežan, izvijeni repić na udaraljkama koji ionako nervozni komad muzike čini još čudnijim. A u jednom crescendu tek sada vidim Subu presrećnog urađenim, zagledanog u osciloskope i omađijanog pitanjem koliku cenu bi platio da barem to, kratko parče snimka može da pusti Milanu.

Svake godine tih sat vremena gledanja u nebo otkrije da na opni oka imam još više mikro-ožiljaka koji beže kada pokušaš da se fokusiraš na njih i da nebo odavno nije čisto-čisto-čisto-plavo i nikada više to neće ni biti.

Ukoliko je to cena koju plaćam za ono što otkrivam sluhom, 
u redu - to je fer ponuda.

Noćurak krajputaš :: pesme o putevima i putovanjima [emisija]

Na putu, 2012.

Ovo je Noćurak – krajputaš - o putovanju, begu i pronalaženju sreće. U nekim pesmama sreća stopira kraj druma, u nekima kraj druma ne postoji, kao u Keruakovim knjigama, u jednoj je odredište njen zagrljaj – a svaka od ovih pesama trebalo da te podseti na one Hristićeve stihove iz "Tri pesme o letu".

Dva sata ćemo zajedno voziti do raskrsnice, 
onda svako može svojim putem. 

Dr. John, Van Morrison, Madeleine Peyroux, Jordan Cvetanović, First Aid Kit, M. Craft, Damien Jurado, The War On Drugs, Jovan Hristić, Ryley Walker, Beck, Blaise Cendrars, Nick Cave, Neko Case/KD Lang/Laura Veirs, Norah Jones, Erin Costelo, Mojo Juju, Lee Harvey Osmond, Calexico, Cowboy Junkies, Johnny Cash, Tom Petty, Mark Lanegan & Duke Garwood, J.J. Cale, The Doors i na kraju - zrikavci & cvrčci.

Srećan put,
i vidimo se ako nas putovanje vrati na početak.
Što uvek uradi.

Eduardo Galeano: Tri zapisa o fudbalu

"Piščevo priznanje"

I ja sam, kao svaki Urugvajac, hteo da budem fudbaler.
Bio sam odličan, čudesan igrač, ali samo noći, dok sam spavao, dok sam danju bio najsmotanija sajla koja se ikada pojavila na terenima u čitavoj zemlji.

I kao navijač, imao sam mnogo šta da priželjkujem. Huan Alberto Skjafino i Hulio Sezar Abadie igrali su za Penjarol, suparnički tim. Kao pravi navijač Nasionala, činio sam sve što je bilo moguće da ih omrznem. Ali, Pepe Skjafino je svojim izvanrednim dodavanjima gradio igru svoje ekipe kao da je teren posmatra sa najviše kule na stadionu, dok je Mrki Abadie klizio sa loptom po ivici, duž bele linije, jurcajući u čizmama od sedam milja, baškareći se, ne dotičući loptu i protivničke igrače, pa mi nije preostalo ništa drugo sem da im se divim, a čak bih poželeo i da im tapšem.

Prošle su mnoge godine i ja sam, naposletku, izgradio svoj identitet: ja sam samo prosjak koji vapi za dobrim fudbalom. Idem širom sveta po stadionima i sa šeširom u ruci molim:

- Dajte jednu lepu utakmicu, za ime Božje.

A kada vidim dobar fudbal, zahvalan sam i ne dajem ni pet para na to koji klub ili koja zemlja su mi podarili ovo čudo.

*

"Kami"

Godine 1930. Alber Kami je bio poput Svetog Petra koji je čuvao vrata u fudbalskom timu Alžirskog Univerziteta. Još kao mali, navikao je da bude golman, zato što je to bilo mesto na kojem su se najmanje habale cipele. Kami je bio iz siromašne porodice i nije sebi mogao da priušti luksuz da trči po terenu. Svake noći, baba bi mu pregledala đonove i udarala ga prutom ukoliko bi našla da su se pohabali.

Tokom svojih golmanskih godina, Kami je naučio mnoge stvari:

- Naučio sam da lopta nikada ne dođe s one strane s koje je očekuješ. To mi je mnogo pomoglo u životu, pre svega u velikim gradovima, gde ljudi obično nisu onako ispravni kako se pokazuju.

Takođe je naučio da pobedi a da ne umisli da je Bog, kao i da izgubi a sebe ne smatra bezvrednim, što su mudrosti koje se teško stiču. Naučio je i poneku tajnu o ljudskoj duši, pa je kasnije, u svojim knjigama, umeo da se otisne u opasno putešestvije po njenim lavirintima.

*

"Čovek koji je vetar pretvorio u gvožđe"

Eduardo Ćiljida je branio za Real Sosijedad iz baskijskog grada San Sebastijana. Bio je visok, mršav, izrazito osobenog stila. Barselona i Real Madrid već su bili bacili oko na njega. Pričalo se da će taj momak biti Samorin naslednik.

Ali, sudbina je htela drugačije: 1943. godine, napadač suparničkog tima po imenu Sanjudo*, koji se nije tako zvao bez razloga, iskidao mu je meniskus i još svašta pride. Nakon pet operacija kolena, Ćiljida je rekao zbogom fudbalu, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da postane vajar.

I tako je rođen jedan od najvećih umetnika dvadesetog veka. Ćiljida radi sa teškim materijalima, koji ostaju zatrpani ispod zemlje, ali u njegovim moćnim rukama gvožđe i beton bivaju hitnuti u vazduh a tamo, u letu, otkrivaju druge prostore i stvaraju druge dimenzije. Ranije, dok se bavio fudbalom, Ćiljida je isto radio sa svojim telom.

*Sanudo (španski) - zloban, pakostan.

* * *

Sve prekucano iz knjige Eduarda Galeana - "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolis >>, 2004, trebalo bi da još uvek ima nekoliko primeraka u knjižari.)

Eduardo Galeano bio je urugvajski pisac i novinar.
Pored ostalog, planeta ga pamti po rečenici: "We are all mortal until the first kiss and the second glass of wine.")

Još Galeanovih zapisa o fudbalu dostupno je (na engleskom) ovde >>