Za Budimirovu opsednutost zemljotresima odgovoran je njegov deda, građevinski inženjer koji mu je pričao kako ga je zemljotres u Skoplju jula 1963 zatekao usred brijanja - taman je levu stranu lica završio kad je zaljuljalo, te je deda onako u panici, majici na tregere i gaćama istrčao na ulicu napola obrijan sa sve starim, teškim brijačem u ruci i gledao kako se zgrade, zgradice i straćare ruše, užasno postiđen što mu je sudbina namenila da tako u gaćama i peškirom preko vrata gleda kako se sve urušava.
Iako se Budimir rodio desetak godina nakon tog dana - deda mu je toliko puta pričao tu priču da je Budimir sasvim lako mogao da je zamisli, te se zarekne da njega - budućeg inženjera takva sudbina neće snaći i posvetio se izučavanju seizmologije, prethodno olakšavši dedin novčanik za ne malu svotu novca da bi kupio potrebnu literaturu. Nakon što je u uvodnom pasusu otkrio da nema načina predvideti zemljotres, a i dalje prestravljen slikom dopola obrijanog dede i činjenicom da živi na trinaestom spratu novogradnje na Novom Beogradu - odlučio je da se ne nikad ne brije - tako da je na svim fotografijama iz srednje škole vižljasto virio iz poslednjeg redu sa sve vidljivijim brčićima koji uskoro postadoše brkovi a i brada mu je bivala sve gušćom, što je odbijalo većinu devojaka iz njegove škole a na maturskoj večeri su ga dva puta pomešali sa harmonikašem.
I tako je dedin brijač ležao na polici u kupatilu neupotrebljavan (ali redovno glancan) sve do polaska u vojsku - čemu je moralo prethoditi brijanje koje nije želeo da prepusti četnom brici niti bilo kome drugom, nikad, jer samo "fićfirići odlaze kod brice". I dalje proganjan slikom dede u gaćama - znao je da to mora biti izvedeno na sigurnom tlu i zato se uputio u dvorište vikendice koju je deda podigao još sedamdesetih, na krivini pre table za ulazak u selo - stao je pod topolu, okačio ogledalce o drvo i taman nasapunjao lice kada se kraj njega zaustavila devojka u ganc-novoj Tojoti nadvikujući se na lošem srpskom sa The Charlatans koji su svirali sa radija - "Jel' selo daleko?" povikala je spuštajući naočare sa nosa, a Budimir je onako nasapunjan najpre poželeo da samo pokaže rukom ali je odustao dok su sa zvučnika išli stihovi "... has come to take me away", svestan da ga zemljotres nešto drugačije vrste upravo najstrašnije drma i posmatra kroz poluosmeh kao kompletnu budalu; obrisao je peškirom lice i uskočio u njen automobil rešen da joj pokaže put iako je tabla bila na par stotina metara od krivine a iz tog automobila, nakon nekoliko ludih dana, izašao pred kasarnom na čijoj se kapiji pojavio uredno izbrijan i ošišan i sa njenom adresom u Austriji zapisanom u imenik, koji će mu stajati u gornjem desnom džepu uniforme u narednih godinu dana verujući da ni metak koji je krenuo ka njegovom srcu neće uspeti da probije tu crnu knjižicu a koja je, istina, bila nekoliko centimetara iznad njegovog srca ali mu je ulivala sigurnost tokom nedelja koje je proveo na straži koju su premeštali toliko puta niz i uz granicu da više ni sam nije znao šta i od koga zapravo to čuva. Granica ga nimalo nije zanimala - spremao se za venčanje sa Anom prvog dana nakon skidanja uniforme (i to u katoličkoj crkvi "jer je jeftinije") i put ka Austriji. Tokom vojničkih dana počeo je da uči jezik, u potpunoj tajnosti jer je stariji zastavnik Toza bio izuzetno negativno nastrojen prema Švabama čak i kada je bio trezan - učio je jezik željan da izbegne rad na građevini i da bi što pre počeo da se školuje za inženjera koji će podizati kuće dovoljno čvrste da njihove buduće stanovnike nijedan zemljotres nikada ne prekine usred brijanja.
Živeći na petom spratu solidno napravljene stambene zgrade u gradu u kojem su zemljotresi retki, Budimir se sve češće osmeli da se obrije, jer ga Ana više voli takvog i sve ide na bolje dok ga nekoliko dana nakon četrdeset godina od dana kada je deda-u-gaćama stajao na ulici, usred poteza rukom ispod nosnice nije zaljuljalo 3.5 stepena po Rihterovoj skali u avgustu 2013 - epicentar je bio nedaleko od Beča i zemljotres je bio previše slab da bi napravio veću štetu, ali dovoljno jak da se Budimiru u trenu vrate svi strahovi i uputi molba ka Ani da se barem presele na neki niži sprat - i kako je to presporo odmicalo i kako je vreme odmicalo jaka brada i brkovi su rasli sve gušće, Ani je najpre smetalo jer nije mogla da ga ljubi, a zatim je i šefu počelo da smeta što na poslu ima neurednog zaposlenog, takoreći četnika, te ga je supruga konačno uslovila - ili brica ili nas dvoje, biraj, "wahlen sie, Budimir", a Budimir jednog jutra pakuje kofere i rešava da se preseli u Skoplje, tamo upravo podižu stariji i lepši centar, ima posla za inženjere; "Ich werde ihne schreiben" napisao joj je dok ga je taksi vozio na aerodrom, razmišljajući kako će napraviti neuništivi potporni stub za statuu o kojoj se već pričalo da se postavlja, a čije lice je neodoljivo podsećalo na njegovog dedu i to dopola obrijanog - tako su padale senke na lice statue na fotografiji koju je video tih dana u novinama - jeste junak umesto brijača držao mač i nedostaje mu peškir-barjak, no on će stub napraviti tako da statua bude okrenuta ka najbližem bloku visokih zgrada, da stoji kao opomena onima na višim spratovima da je zemljotrese nemoguće predvideti i da je brijanje apsolutno precenjeno.
.jpg)
(Lik Ane je mogao biti bolje razrađen, ali tako to ide kada se piše priča za 20 minuta.
Ovo je pesma iz priče >>)
Iako se Budimir rodio desetak godina nakon tog dana - deda mu je toliko puta pričao tu priču da je Budimir sasvim lako mogao da je zamisli, te se zarekne da njega - budućeg inženjera takva sudbina neće snaći i posvetio se izučavanju seizmologije, prethodno olakšavši dedin novčanik za ne malu svotu novca da bi kupio potrebnu literaturu. Nakon što je u uvodnom pasusu otkrio da nema načina predvideti zemljotres, a i dalje prestravljen slikom dopola obrijanog dede i činjenicom da živi na trinaestom spratu novogradnje na Novom Beogradu - odlučio je da se ne nikad ne brije - tako da je na svim fotografijama iz srednje škole vižljasto virio iz poslednjeg redu sa sve vidljivijim brčićima koji uskoro postadoše brkovi a i brada mu je bivala sve gušćom, što je odbijalo većinu devojaka iz njegove škole a na maturskoj večeri su ga dva puta pomešali sa harmonikašem.
I tako je dedin brijač ležao na polici u kupatilu neupotrebljavan (ali redovno glancan) sve do polaska u vojsku - čemu je moralo prethoditi brijanje koje nije želeo da prepusti četnom brici niti bilo kome drugom, nikad, jer samo "fićfirići odlaze kod brice". I dalje proganjan slikom dede u gaćama - znao je da to mora biti izvedeno na sigurnom tlu i zato se uputio u dvorište vikendice koju je deda podigao još sedamdesetih, na krivini pre table za ulazak u selo - stao je pod topolu, okačio ogledalce o drvo i taman nasapunjao lice kada se kraj njega zaustavila devojka u ganc-novoj Tojoti nadvikujući se na lošem srpskom sa The Charlatans koji su svirali sa radija - "Jel' selo daleko?" povikala je spuštajući naočare sa nosa, a Budimir je onako nasapunjan najpre poželeo da samo pokaže rukom ali je odustao dok su sa zvučnika išli stihovi "... has come to take me away", svestan da ga zemljotres nešto drugačije vrste upravo najstrašnije drma i posmatra kroz poluosmeh kao kompletnu budalu; obrisao je peškirom lice i uskočio u njen automobil rešen da joj pokaže put iako je tabla bila na par stotina metara od krivine a iz tog automobila, nakon nekoliko ludih dana, izašao pred kasarnom na čijoj se kapiji pojavio uredno izbrijan i ošišan i sa njenom adresom u Austriji zapisanom u imenik, koji će mu stajati u gornjem desnom džepu uniforme u narednih godinu dana verujući da ni metak koji je krenuo ka njegovom srcu neće uspeti da probije tu crnu knjižicu a koja je, istina, bila nekoliko centimetara iznad njegovog srca ali mu je ulivala sigurnost tokom nedelja koje je proveo na straži koju su premeštali toliko puta niz i uz granicu da više ni sam nije znao šta i od koga zapravo to čuva. Granica ga nimalo nije zanimala - spremao se za venčanje sa Anom prvog dana nakon skidanja uniforme (i to u katoličkoj crkvi "jer je jeftinije") i put ka Austriji. Tokom vojničkih dana počeo je da uči jezik, u potpunoj tajnosti jer je stariji zastavnik Toza bio izuzetno negativno nastrojen prema Švabama čak i kada je bio trezan - učio je jezik željan da izbegne rad na građevini i da bi što pre počeo da se školuje za inženjera koji će podizati kuće dovoljno čvrste da njihove buduće stanovnike nijedan zemljotres nikada ne prekine usred brijanja.
Živeći na petom spratu solidno napravljene stambene zgrade u gradu u kojem su zemljotresi retki, Budimir se sve češće osmeli da se obrije, jer ga Ana više voli takvog i sve ide na bolje dok ga nekoliko dana nakon četrdeset godina od dana kada je deda-u-gaćama stajao na ulici, usred poteza rukom ispod nosnice nije zaljuljalo 3.5 stepena po Rihterovoj skali u avgustu 2013 - epicentar je bio nedaleko od Beča i zemljotres je bio previše slab da bi napravio veću štetu, ali dovoljno jak da se Budimiru u trenu vrate svi strahovi i uputi molba ka Ani da se barem presele na neki niži sprat - i kako je to presporo odmicalo i kako je vreme odmicalo jaka brada i brkovi su rasli sve gušće, Ani je najpre smetalo jer nije mogla da ga ljubi, a zatim je i šefu počelo da smeta što na poslu ima neurednog zaposlenog, takoreći četnika, te ga je supruga konačno uslovila - ili brica ili nas dvoje, biraj, "wahlen sie, Budimir", a Budimir jednog jutra pakuje kofere i rešava da se preseli u Skoplje, tamo upravo podižu stariji i lepši centar, ima posla za inženjere; "Ich werde ihne schreiben" napisao joj je dok ga je taksi vozio na aerodrom, razmišljajući kako će napraviti neuništivi potporni stub za statuu o kojoj se već pričalo da se postavlja, a čije lice je neodoljivo podsećalo na njegovog dedu i to dopola obrijanog - tako su padale senke na lice statue na fotografiji koju je video tih dana u novinama - jeste junak umesto brijača držao mač i nedostaje mu peškir-barjak, no on će stub napraviti tako da statua bude okrenuta ka najbližem bloku visokih zgrada, da stoji kao opomena onima na višim spratovima da je zemljotrese nemoguće predvideti i da je brijanje apsolutno precenjeno.
.jpg)
(Lik Ane je mogao biti bolje razrađen, ali tako to ide kada se piše priča za 20 minuta.
Ovo je pesma iz priče >>)
