Ovo je još uvek država
u kojoj izlazak na izbore nije obaveza.
Nećemo o politici bila je jedna od krilatica u proteklih nekoliko
nedelja, no - u svakodnevne razgovore uvuklo se to pitanje: „A šta ćeš ti da
uradiš?“ - i shvatio sam da sam ponovo u
manjini. Ja sam od onih koji će na izbore izaći te na listiću neću nacrtati Hogara, Snupija, Čiča Glišu, spolovilo
iliti penis te neću dopisati „Lopovi!“ ili „Novaka za predsednika, Čak Norisa
za premijera“. Tu odluku sam zaokružio nedavno, nakon dugog i temeljnog
razmatranja argumenata i razloga protiv;
i nakon dijaloga sa nekima od inspiratora
ili organizatora pokreta za beli glas
(i/ili precrtane listiće, trebalo je neko vreme da se dogovorimo šta je sve
beli glas).
Iako je ovih nedelja
zapravo popularno najavljivati i
vežbati šta se na listiću može crtati,
ja sam odlučio da to ne učinim.
Prvi argument pokreta
(više različitih grupa i družina) jeste da su „Svi oni isti“. Kako je vreme
odmicalo - to genijalno otkriće počeli su da koriste i različci i dverjani u
svojim kampanjama, što je učinilo da se ovaj argument ne koristi više u tom
obliku. Naravno, ta tvrdnja može se braniti i obarati na mnoogo načina, pitanje
je kondicije zagovarača, ali kako je argument konvergirao u „isti su kao i oni prethodni“, onda se
sve uruši - pojavom argumenta broj 2 koji se najčešće koristi u raspravi: „Tako
ćemo im staviti do znanja da nisu zaslužili naš glas, da niko nije dobar“.
U redu, ali - ukoliko
su isti kao i oni prethodni, ne sećam
se da je one prethodne bolela pertla
sa Timberland cipele koju je
Milošević kupio sinu Marku u Dejtonu - za to da li su nam oni dobri ili nisu. Primer – izbori, 1997:
bojkot na koji je pozivala opozicija je skoro
uspeo (čak sam i ja snimao spotove koji su se sprdali sa idejom glasanja u
onakvim uslovima), glasalo je oko 50%
birača, namaknuto malo glasova sa Kosova da
se popuni stanje za svaki slučaj,
i to je to. Da li je ikoga na vlasti bolelo
što je polovina Srbije odbila da glasa? Štaviše, imali su još slobodnije ruke
da se zabavljaju do mile volje, gaze medije, proglašavaju Zakone o univerzitetu
i medijima i rade sve što im se prohte.
Ukoliko su isti, zašto bi ih tačno
žuljalo što će na ovim izborima 3-5-10% nacrtati spolovilo na listiću? Aha, poruke sa listića će ih uzdrmati? Osetiće se loše, zato što smo nezadovoljni? Shvatiće da
su pogrešili i vratiće mandat narodu? Kako
je beše nedavno izglasan Ustav,
koliki procenat izašlih?
Kada sam postavljao
ova i slična pitanja samozvanim kolovođama
pokreta –umesto argumenata odgovarano mi je da sam zao i zlonameran, te da
sam plaćeni provokator, što me
zabavljalo, ali me dovelo i do trenutka u kojem shvatiš da je tim koji
simpatišeš trapav do očaja i nema želju da uči a čak se i ne zove Liverpul, da
bi im gledao kroz prste.
Treći argument: loš izborni zakon. U redu, zakon je loš.
Ali, ne sećam se da se tim zakonom bilo ko bavio još od proleća 2008. godine,
kada je dlaka nedostajala da Vladu napravi neka druga ekipa, da Beograd preuzme
ista ekipa kao pre 1996. i sl? Tek ove zime pojavila se ta ideja da zakon nije
dobar i da bi ga valjalo menjati. Naravno da bi valjalo, ali – kasno je.
Dodatno, taj isti Zakon pokazuje i da crtanje spolovila i Čiča Gliša po
listićima zapravo pomaže onima koji
su najveći: što više precrtanih
listića bude bilo, to će u Parlamentu biti više
poslanika onih velikih partija, koje
su, jel' tako, naši najveći neprijatelji
(? jesu li oni? da li je ovo borba protiv njih?). Zakon je, dakle, takav da
njima više odgovara da crtamo po
listićima nego da na izbore ne izađemo, a neizlazak
je takođe legitimna opcija. Ko ne veruje, neka iščita kako radi Dontov sistem,
koji se primenjuje i u Srbiji. Nije dobar? Za promenu istog je, dakle, valjalo
grmeti od maja 2008. Ili ostanite kod kuće. Slavite slavu i uživajte u lepom
danu. Štagod.
Konačni i četvrti
argument je ta priča o manjem zlu,
koje nam je svima došlo glave i kojeg nam je preko glave. To „manje zlo“ sugeriše
da na čitavoj političkoj sceni ne postoji niko
i ništa što bi utolilo našu žeđ za slobodom o kojoj smo kao sužnji nekada
pevali. U redu, hajde da krenemo od premise da su svi - zlo. Šta nam je, tačno, stajalo na putu da u prethodne četiri
godine oformimo nešto što bi odgovaralo
našim potrebama?
No sad je, pak, kasno,
nije se pojavio nikakva srpska
„kukuriku“ koalicija i stvara se siva zona nezadovoljstva, nedorečenosti i neznanja
– šta koji od izbora a u vezi sa izborima zapravo donosi.
I onda se pojavio taj
najnoviji, peti argument koji je više
ideja nego argument – „hajde da glasamo za drugog
ako prvi dobije većinu u
Parlamentu i obrnuto“ – ali to ne bih komentarisao, van poimanja je.
.
Ukratko, to su argumenti. Nijedan me nije ubedio, štaviše, neki od njih su me vratili ideji glasanja.
.
Ukratko, to su argumenti. Nijedan me nije ubedio, štaviše, neki od njih su me vratili ideji glasanja.
Ne verujem da je lakše
crtati po listićima nego dati nekome svoj glas. Ovo prvo je zapravo teža
odluka, izvorni bunt za koji valja
imati hrabrosti - ali jedini problem je što taj revolt ide u
korist najvećih. Ne verujem ni da je lako ostati kod kuće i ne zaokružiti
ništa, teško je kada nešto moraš da prećutiš,
mada je to možda delotvornije od
crtanja.
A postoji i izreka: „Kada
ti život da limun, napravi limunadu“.
Znam da sam u manjini
kada je ideja glasanja u pitanju, ali
– navikao sam. Zapravo, jedini put kada nisam bio manjinom su izbori u septembru 2000. godine, ali i to je bilo jedva, za par procenata razlike.
I za razliku od svih
prethodnih izbora – još od 1992 – nikada nisam imao više prijatelja na obe strane.
Do izborne tišine
imamo još 4-5 dana, dovoljno vremena da raspravimo neke detalje.
Voleo bih da nisam u
pravu i da sam sve pogrešno shvatio: tako bih znao da nada ipak postoji i da ne
moramo sve da radimo iznova, još
jednom.
Prolećno nedeljno
jutro, a ja se bavim izborima u Srbiji.
Uh.