Na bini su juče Jarboli svirali pesme benda Boye; Zemlja Gruva repertoar Dina Dvornika; večeras su gromovi onemogućili Veliki Prezir da svira La Stradu a Darkwood Dub sopstveni materijal iz 1995; ali će zato sutra nastupiti i oni - a Vrooom će svirati Šarla, nakon čega će Svi na pod! preispitavati pesme grupe Beograd - i sve to ispred silosa u kojima se krije neverovatno blago zanimljivih čitanja ideologije naše mladosti - od kojih su možda najzabavnija ona koja su kreirali umetnici mlađi od kraja te iste ideologije. Zabava, naučili smo, omogućava realnije sagledavanje suštine stvari, čak i kada su one veoma ozbiljne. Nedaleko od silosa, četiri sprata nabijena novim idejama, od poda do plafona.
Takav miks prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jeste vredan - i gledanja i slušanja. Mikser traje, još danas i sutra.
Ovo je fotografija džez orkestra osnovanog u Petrovcu na Mlavi, 1933. godine.
Obratite pažnju na umetnički detalj – naslikanu poluobnaženu igračicu na bubnju, ispod natpisa „Jazz“, a zatim bi trebalo obratiti pažnju i na opanke.
Korišćenje frule u jazz orkestru je, takođe, svetski kuriozitet.
Ova fotografija nalazi se naslovnoj strani knjige Mihaila-Miše Blama „Jazz u Srbiji 1927-1944", svojevrsnog samizdata nastalog prvenstveno na osnovu porodične arhive familije Blam i drugih raspoloživih izvora, a koja omogućava drugačiji pogled na Srbiju između dva rata, ali i odnos sovjeta, nacista, nedićevaca, komunista i ostalih prema muzici koja je u sebi sjedinila barem tri kontinenta, dva veka i jednu strast – za varijacijama na temu.
Zabludeli studenti, Jevreji, Cigani (termin koristi autor), sovjeti koji najpre ubrzano formiraju džez-orkestre a zatim ih proteruju u gulage čim gosti sa zapada napuste SSSR; „Havaji“ – valjevski džez orkestar; klub „Džokej“ u Gračaničkoj i „Aero klub“ u Uzun Mirkovoj; počeci radio-Beograda i nacisti koji sviraju džez usred Beograda za vreme boravka u Beogradu menjajući imena pesama i plasirajući ih kao „muziku za ples“, nacisti koji se slikaju sa Đangom u Parizu; „Lili Marlen“ koja počinje svoj život upravo na talasima Radio Beograda i zavađene strane u ratu koje podjednako vole istu pesmu; Nedićeva trgovina ljudima i neverovatni izveštaji iz logora u kojima su bili jugoslovenski vojnici; protivnici „đes“ ili „džes“ muzike; partizani koji ubijaju ljude zbog leptir mašne po oslobođenju Beograda 1944 - deo su priča koje se mogu pronaći u knjizi Miše Blama, krcatoj dokumentima, koja je objavljena bez podrške Ministarstva, Grada, bilo koga – a koja zaslužuje bogatije izdanje (i korekcije tehničkih grešaka) i glasnije ovacije.
Ovakav tretman rada Miše Blama od strane naše kulture jeste, zapravo – blam, te je, istovremeno, dokaz da se u Srbiji od onda do sada nije promenilo mnogo toga. Kao što autor često povlači paralele između tog doba i sadašnjice, tako je i očekivano da su najstariji snimci (koje dobijate uz knjigu na pratećem CD-u) sačuvani zapravo zahvaljujući sekundarnim izvorima, a neki i zabeleženi zahvaljujući nemcima koji su upravljali Radio Beogradom - dok su originalu uništeni ili zagubljeni.
Ono što je sačuvano, bez obzira na šumove i oštećenja - otkriva kako se u Beogradu svirao dobar sving, zatim džez, prikladan epohi, bez obzira na sve.
I zato je ova knjiga važna, bez obzira na sitne manjkavosti, koje će, verujem, biti ispravljene u drugom izdanju knjige.
Za početak je čudesno da je objavljena.
Ladislav lepo kaže: "Ovo je materijal za srpski The Commitments."
Imamo petnaest godina: ne znamo da samo što nije počelo, da se sprema vreme za „sirene tulijo“ kako lepo kaže naslov albuma, vrište; ne znamo da pesma koju slušamo uskoro neće više biti „domaća muzika“; ne znamo kada ćemo se ponovo videti, što, naravno, njemu i njoj pada teže nego ostalima; ne znamo ništa, vrelo popodne je, dim cigareta visi u vazduhu, pušimo sarajevski „Bond“, sunce probija kroz roletne i iscrtava rojeve zlatnih buba na parketu, sve zriču „odlazi“.
Predin i bend pevaju sve ono što niko od nas ne izgovara. Pesmu je lako puštati iznova i iznova, prva je na B strani albuma, dok se traka premotava sve što se može čuti je pesma ptica iz dvorišta.
Patos, ne patetika.
Iako još uvek golobradi, ne znamo mnogo – ali znamo da čekanje ne zavisi samo od nas.
Mislimo da je naš neprijatelj prostor, a ne vreme, jer imamo tek po petnaest godina.
Slika druga / 2001.
Trinaest godina kasnije, ušuškan u avgustovsku noć stojim potpuno bos na betonskom doku ispred Cafea Tartini usred Pirana, pomalo smušen od previše slovenačkog vina, peti dan kampusa, u zadnjem džepu pantalona mi je svež, pre nekoliko dana dobijen novi crveni pasoš; imam 28 godina, još 20 nemačkih maraka u džepu; novi posao koji me je doveo do obale mora i do jednog od najboljih događaja na kojem sam ikada bio, sve izgleda kao da je ta višegodišnja oseka konačno završena, kao da će se plime i oseke konačno smenjivati prirodnim ritmom.
U kafeu, preko žamora jezika koji otkrivaju čitavu planetu u tom jednom kafiću – tu punom snagom Zoran Predin i njegov bend pune naša srca i uši devetominutnom verzijom pesme, zvuči i bolje nego original, romantični aspekt uspeva u tih devet minuta da nadvlada potresni deo, stojim na doku i gledam u ništa, zvezde se ne vide; najbolji prijatelj je trenutno u Beogradu, vratio se – uskoro će se pokazati ne zauvek, u međuvremenu su odlasci i dolasci postali uobičajena stvar.
Igram, tako bos i blago pijan na obali mora, na stranoj zemlji koja je nekada bila domovina, ali prostor i vreme više ne izgledaju kao neprijatelji.
Slika treća / 2011.
Sinoć.
Ispred džinovskog tržnog centra, na par stotina metara od stana u kojem se odvijala prva slika, dvadeset i tri godine kasnije.
U okviru promocije zdravog načina života i nekakve slovenačke banjske ponude, Zoran Predin, na bini.
Na skromno, gotovo neprimetno najavljeni koncert odlazim nelagodno: taj prostor, kakav termin, kakav povod.
Ni stotinak slušalaca, svirka sjajna, stari šmeker.
Poneki kupac zastane.
Predin čak i od takve publike krade osmehe i spontane aplauze.
A iza bine, tokom čitavog koncerta - džinovska maketa kosmonauta.
Na svakih dvadeset sekundi negde iza bine poleti sveteća kineska igračka na oprugu, uzleti, zasvetli, onda padne, zatim je prodavac ponovo vine u vazduh.
Sporiji ritam i Predinov sve dublji glas daju joj šmek i težinu koju u originalu nije imala.
Svi detalji postaju nevažni – kosmonaut, leteća kineska igračka, publika - nisu važni prostor i vreme u kojem se sve to odvija. Važno je da me ta pesma neverovatno radi, čak i u takvim uslovima. To je, valjda, dokaz njene veličine.
Slika četvrta / 20xx
Ne postoji, još uvek. Siguran sam da će je biti. Za sada, tu je zvuk: kruži prostorom, mrvi vreme.
. . .
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
