Izgubljene trake, vol. 2

Koliko je prvo “izdanje” izgubljenih traka bilo krcato snimcima koji su spašavani sa najrazličitijih analognih nosača zvuka, traka koje su lutale po kutijama, fijokama, spratovima zgrade, trakama pozajmljenim da se nikada ne vrate - toliko je ovo drugo, „novo“ rezultat dugih potraga po skrivenim mestima na Mreži, zabitim forumima, neindeksiranim folderima zaboravljenim i od strane svemoćnih pretraživača, fajlovima skrivenim iza lažnih imena – što je možda i suvišan potez, jer nijedna od ovih pesama, nakon svega, nema drugu do – emotivnu vrednost, nikako komercijalnu. Preveliki deo ovih snimaka zapravo nikada nije ni došao do zvaničnog izdanja – čak ni u vreme kada su bile veći ili manji radijski hitovi; kada su redefinisali ideju mogućeg uspeha i bez podrške sistema, što nije bilo lako u državi u kojoj su zvanično postojale dve ili tri mašine za „štampanje ploča“ i u kojoj je čak i bend poput U škripcu dobijao etiketu "šund" (što je značilo da je njihov album skuplji od drugih izdanja). Kako god - u škrinji su - nakon svih tih potraga - i one pesme od kojih sam pamtio ponekad samo stih ili, još češće, samo ushićenje prilikom prvih, davnih slušanja na „domaćoj“ listi „Diskomera“ Studija B, Modlijevog „Ventilatora“, demo liste „501“ radija 202 ali i singlica i albuma koje bi se sada lakše mogle pronaći na buvljaku u kutiji „za 50 dinara“ nego kod kolekcionara; mnogo njih je zaboravljeno.

Neca Falk, Budweiser, Buka i Bes, Koja, Max&Intro, grupa Data i svi ostali na istoj listi? 

Vreme je učinilo da se na playlisti (nekad smo to zvali „kompilacija“) nađu raznorodni bendovi – nepovezani stilom, žanrom, poetikom ili trenutkom. Nakon više od dvadeset godina (ili manje – najmlađi snimak je ipak iz polovine devedesetih) – neke razlike postaju manje važne, a sve ove pesme se sreću na jednom mestu u okviru jednostavnog žanra: dobra muzika.

Uživajte u poklonu za Novu godinu.
Play!

(Lista prebačena sa Grooveshark servisa na Mixcloud u maju 2015.)

Neka ti se dese prave stvari - Data; Beogradska devojka - Max & Intro; Srecan ti rodjendan - Sladjana Milosevic i Grupa Ljudi; Gibaj Se - Bezobrazno Zeleno; Angel - Buka i Bes; Brazil - Zeleno Lice; Ja imam ideju - Nesalomivi; Ptica - Petar Pan; Nebo (demo) - Psihomodo Pop; Idu dani - Koya; Negacija - Gari Garinca; Oljinka - Grale Vuk; Zivis jeftine romane - Neca Falk; Gricki izotop - Milan Blenton; Ponocna trka - Budweiser; Vodja - S.T.R.A.H; Sanjam te - Qrve; Hajde, Sanjaj me Sanjaj - Vlada Divljan & Eva Braun)
.

U hladnim noćima ti pojedi sećanje na topao dan (Taormina)

I postoji taj vidikovac, ćuvik sa pogledom na zaliv, na kojem postaju nevažne kamene ploče glačane hiljadama godina – koracima grka, rimljana, arabljana, normana, francuza, čak i Ničea, Vajlda, Getea i Lorensa; zaboraviš na sva pitanja koja ti naviru dok gledaš gusarsku lobanju na dovratku crkve; zidove trošne što podsećaju na velike slikare; nedaleki vulkan koji noću liči na ognjenu zmiju koja se spušta sa neba jer neprekidno izbacuje lavu ali barem danju deluje bezbedno udaljen; pelivana u glavnoj ulici koji pravi najveći sladoled koji si ikada probao; zaboraviš na mnogo toga, na tom ćuviku shvatiš zašto izvorni sicilijanski dijalekt ne poznaje futur kao oblik, nema "sutra"; sve što je lepo i toplo je - sada.

„I am the Resurrection“ (39 pesama, #12)

(Zapravo - priča o 4 pesme.)

Imaš 15 godina.

Brišući talas novootkrivenog panka ti je upravo raščistio policu sa kasetama, umanjio broj ploča u fonoteci, povećao budžet rasprodajom ploča koje nećeš više nikad slušati (kakva greška – sve do jedne sam posle ponovo kupovao ili presnimavao, еrgo - mali broj godina nije vreme velikih odluka); pank ti je „raščistio“ neke nedoumice i definisao stavove – no, do gramofona ti ipak dolazi i Led Zeppelin III, album koji se nikada neće naći na listama omiljenih, ali ćeš ga uvek pamtiti kao važan putokaz u odrastanju, jer ga otvara olujna, galopirajuća „Immigrant Song“, snimak koji traje svega 2 minuta i 25 sekundi, pesma gotovo pank-strukture – rif, strofa, rif, strofa, refren – kraj; prva koju si čuo u vaskolikom tzv. hard roku a koja - nema gitarsku solažu.

Takve pojave, u dečačkim danima - stvaraju pometnju u glavi.

Okrenu te naglavačke.

Hard rok – bez soliranja na gitari?

Led Zeppelin su tako, nenamerno, široko otvorili vrata ključnoj pesmi iz ove priče: jer - ukoliko hard-rok može bez solaže – onda Madchester scena može da solira.

Više minuta.  

U moru plesnih, zaraznih, naduvanih ritmova kojima je ta generacija mančesterskih bendova proizvodila endorfin u glavi i mrdala kukove – na prvom albumu The Stone Roses, jednom od retkih koji je licencno objavljen i u Jugoslaviji - poslednji snimak na B-strani je epska „I am the Resurrestion“ (logičan završetak albuma koju otvara „I Wanna Be Adored“) Osam minuta, od kojih su prva četiri prepuštena Ianovoj poetici, a druga polovina akrobaciji ostatka benda - solo bravuri koju izvodi John Squire praćen fenomenalnom ritam-sekcijom, komad muziciranja koji celu ekipu dovodi do vrata Hola slavnih.

Obe polovine pesme podjednako su važne.

Tekst „I'm the Resurrection“ je poput dobre knjige kojoj se valja vraćati s vremena na vreme – jer krije čistu, jasnu subverziju. Ukoliko ga kao tinejdžer, sada već šesnaestogodišnjak, na prvo slušanje olako prihvatiš kao obračun sa bivšom ljubavi, raskidom, odlaskom, čak pomalo grubim opraštanjem – naknadna preslušavanja i prešlicavanja otkrivaju – stih po stih - nedvosmisleni ateizam, odustajanje od vere  kao koncepta - što ume biti važnim segmentom odrastanja (i logična najava drugog albuma „Second coming“)

„Down down, you bring me down
I hear you knocking down my door and I can't sleep at night
Your face, it has no place
No room for you inside my house I need to be alone

Don't waste your words I don't need anything from you
I don't care where you've been or what you plan to do

Turn turn, I wish you'd learn
There's a time and place for everything I've got to get it through
Cut loose, cause you're no use
I couldn't stand another second in your company“ (...)

I kada iščitavaš tekst ponovo, mnogo godina nakon prvog slušanja - postaje jasno da nije slučajno ponavljanje reči „Turn, turn“ na početku jedne od strofa - koja se nastavlja u „There's a time and place for everything...“ – što se može tumačiti i kao direktan odgovor na stihove „Knjige propovednikove“, istim onim od koje su The Byrds napravili jedan od važnih delića poglavlja rok muzike. The Stone Roses su ipak bili, barem na kratko, predvodnici nove generacije, odrasle na panku i novom talasu, generacije spremne da bez zazira otpeva sve što ima da kaže na tu temu. (Dokaz se može naći i u stihovima Happy Mondays  iz istog perioda – „Hallelujah, hallelujah/Not sent to save ya/Just here to spank ya play some games“)

I kada se konačno svi kanali uklope - i značenja i glas, gitara, bubanj i bas – ova pesma postaje jedno od važnih otkrića dečaštva, jedna od onih koje se sjajno uklapaju u razne trenutke - u „vreme plaču i vreme smehu, vreme ridanju i vreme igranju“, da citiram original.

Q Magazine je ovu pesmu postavio na visoko 10. mesto „100 greatest Guitar Tracks“.

NME je stavio na 8. mesto liste „50 Greatest Indie Anthems Ever“.

Na listi 39 meni najvažnijih pesama nije toliko važno pod kojim brojem se pojavila - već šta je promenila svojom pojavom, pripremivši glavu i za neke druge pesme, poput "Armageddeon Days are Here" od The The, ali - o njoj će biti više priče drugom prilikom.

[Ideja “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života.]