Praznik ili Ekatarina Velika u "Hali Pionir" 26. decembra 1987.

Veče je hladno, ali je u prepunoj Hali Pionir toplo i ‘nalik na praznik’. Iznad žamora glasova i dovikivanja publike odjekuje Mocartov prvi violinski koncert, treći stav, ‘Presto’.
Možemo da nagađamo ko je izabrao baš tu muziku pred početak koncerta.
U bekstejdžu se ne čuje Mocart, već Margitine štikle koje daju tempo pripremama benda za izlazak na binu.

- „Šta očekujete od ovog koncerta?“ - pita je Čupko koji ih sve vreme prati kamerom.
- „Sve!“
- „Niste očekivali punu halu? Da li je publika očekivala da će doći u ovolikom broju?“
- „Mi smo očekivali!“ odgovara Margita kroz osmeh i odlazi iz kadra.

U bekstejdžu su i Bakoč, Miško Plavi, Nataša Lučanin, Orhan Begovski, Fric, Čarli, Koja, Čupa, Cane i Nebojša Grgić, menadžer benda.

Na licima Žike, Bojana, Margite i Milana nema tragova nervoze. Do pre nekoliko meseci su svirali u prostorima koji su primali nekoliko stotina ljudi.
Večeras će prvi put svirati samostalni koncert pred oko sedam hiljada.

Mocart je utihnuo. Svetla se gase, i to raspaljuje tenziju. Iščekivanje postaje huk koji polazi iz partera i prenosi se na tribine, da bi postao vrisak oduševljenja kada njih četvoro konačno izađu na binu.

U pratnji Margitinih klavijatura Milan ponavlja „ona hoda sama kroz grad“. Uz prve udarce bubnja reflektori osvetljavaju veliko platno iza bine sa ispisom EKV i četiri simbola. Praznik počinje.

Milan, Margita, Bojan i Žika pršte od energije. Besprekorno su usvirani i kompaktni, čak i kada se međusobno ne vide od scenskog dima. Na „Aut“ se nadovezuju „Kao da je bilo nekad“, „Prvi i poslednji dan“, „Modro i zeleno“ i „To sam ja“. Ruke koje se podižu u vazduh na uvodne taktove „Sedam dana“ otkrivaju da je album „Ljubav“ dva meseca nakon objavljivanja već postao klasik. Nižu se „Tonemo“, „Voda“, „Oči boje meda“, „Budi sam na ulici“, „Ljudi iz gradova“, „Pored mene“, „Zemlja“, „Novac u rukama“, „Tatoo“ i „Ti si sav moj bol“.

Svetla na bini se gase, ali vriska ne jenjava nekoliko minuta i vraća Ekatarinu Veliku pred publiku.

Žika počinje sam. Sedam hiljada ljudi će uskoro horski uzvratiti bendu: „Ljubaaaaaaav!“ Još dve pesme nas vraćaju u 1984, i vreme kada su svirali pred malobrojnom publikom: „Radostan dan“ a zatim i „Jesen“, i obe zvuče možda i bolje nego nekoliko meseci ranije u beogradskom „Domu omladine“.

To bi trebalo da bude kraj, ali publika traži još.

Bend, neočekivano, uzvraća ponavljanjem tri pesme sa poslednjeg albuma: „Tonemo“, „Zemlja“ i „Ljudi iz gradova“.

Svetla u hali se pale, sve tinjajuće želje su ispunjene.

U kadar ulaze Tanja Petrović i Snežana Golubović. U bekstejdžu su sada i Firči, Jela, Nađa, Suba, Irena Mišović, Marina Perazić, Biljana Tomić, Bora Đorđević, Oliver Mandić, Viktorija...
Bojan je oduševljen publikom.

Peca Popović donosi bendu zlatne ploče za do tada prodati tiraž albuma „Ljubav“.

Milan je ostao bez glasa i ne priča mnogo, novinari se okreću ka Margiti.
- „Postali ste najpopularnija grupa u Beogradu, zahvaljujući čemu?“
- „Ne bih izdvojila nijednu stvar i rekla to se desilo zbog toga-i-toga. Isuviše stvari se dešavalo paralelno. Zahvaljujući publici, i ljubavi! Volela bih da sam u publici!“ – odgovara Margita i šalje ka kameri još jedan osmeh dok otvara prvu zlatnu ploču u karijeri benda.

Dvadeset i šestog decembra 1987. Ekatarina Velika je i zvanično postala veliki bend, a jedan „dečački san“ je od te večeri počeo da se ostvaruje.
Zato ovaj dan slavimo kao praznik.

*

Fotografije sa koncerta > Zadužbina Milana Mladenovića

Mixtape za raspirivanje neizdrža

Ichisan & Nakova feat. Anđela Jeremić, studentkinja iz Niša; Del Arno Band & Hornsman Coyote, Vizelj, I Roy, Hornsman Coyote i Del Arno Band, Konstrakta i Zemlja gruva po Aleksi Šantiću, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Kendrick Lamar, Aleksandar Genis, Ice Cube, Beastie Boys feat. Santigold, LCD Soundsystem, Aleksandar Dimitrijević, Darkwood Dub, Disciplina Kičme, Jarboli, Šajzerbiterlemon, Artan Lili, Martin Luther King i Ekatarina Velika.

Neizdrž ih je doveo na isto mesto.

I nas će.

Vidimo se svi na Slaviji u nedelju.

*

Autor fotografije: Bojan Džodan

Omoti albuma: David Bowie, Velvet Underground, Kendrick Lamar (LICEULICE, novembar 2024.)

Ne tako davno – mnogi od autora iz te epohe i danas snimaju nove albume – uživanje u dizajnu omota albuma bilo je sastavni deo procesa otkrivanja muzike.
Neki od tih omota postali su referentna tačka globalne kulture i inspiracija za grafitdžije i slobodne interpretacije poput Leonardove „Poslednje večere“ ili mimični, kako bi se danas reklo.
Da je izgled albuma ozbiljan i važan posao potvrđuje i to da su se u njihovo oblikovanje upuštali i Salvador Dali, Džef Kuns i Benksi. Da je odjek tih slika sa omotnica bio glasan potvrđuje i to što su umetnici poput Pitera Savila ili Torgensona postali svetski poznati zahvaljujući njima.
Klik po klik – nekada najpopularniji format dimenzija 31.4 x 31.4 centimetara smanjio se na veličinu thumbnaila na striming servisu.
U ovom tekstu će slike biti nešto veće – a moja je želja da vas kroz priču o njima inspirišem da muziku koja se krije iza njih od sada gledate drugačije.

The Velvet Underground and Nico: „The Velvet Underground & Nico“ (1967)

Jedna nacrtana banana. Pri njenom vrhu – ispis sitnim slovima: „Peel slowly and see“.
Sve postaje jasnije ako znamo da je svojevremeno odštampan i tiraž omota sa nalepnicom koju ste zaista mogli da svučete i otkrijete šta je ispod nje. Ali – fenomenalno funkcioniše i bez nalepnice.
Ova ideja Endija Vorhola – u to vreme bliskog saradnika i menadžera The Velvet Underground je po magazinu Billboard (i mnogim drugima) najvažniji i najbolji omot albuma ikada napravljen. Tu titulu nije dobio samo zato što se ispod kore ove banane krije muzički potres čije vibracije i danas odzvanjaju u muzici koju i vi slušate, već i zato što je ovaj omot zabavna subverzija.

David Bowie: „The Next Day“ (2013.)

Bouvi nikada nije imao problem sa uništavanjem likova koje je prethodno pažljivo kreirao.
Zigija je ubio na bini, pred publikom; Belog vojvodu jednostavno nije poveo sa sobom u Berlin... ali, nikada pre nije prekrižio sebe.
Pripreman u potpunoj tajnosti, i objavljen u trenutku kada se temom njegovog povratka gotovo niko nije bavio - prvi Dejvidov album nakon desetogodišnje tišine bio je čudo po sebi.
Vest da se vratio na scenu odjeknula je još glasnije kada je svet ugledao omot ovog albuma – na kojem je omot albuma „Heroes“ i jedna od najpoznatijih fotografija njegove karijere prekrivena belim kvadratom u kojem je ispisan naziv albuma. I to je bilo to.
Onda stavite vinil na gramofon i smejete se kroz suze dok Dejvid peva „Here I am, not quite dying.“

Kendrick Lamar: „To Pimp a Butterfly“ (2015.)

Ova slika je možda i više uznemirujuća od omota „There’s A Riot Going on“ benda Sly & The Family Stone, na kojem su zvezde na američkoj zastavi napravljene mecima.
Jer, evo ih, okupljeni ispred bele kuće, na čijem se vrhu odjednom našla crna zastava – keze se u kameru, vrište, smeju se i ne boje se ničega.
A prvo što će se začuti sa tog albuma je repetitivno „Every nigga is a star...“
Upitan na temu fotografije, Kendrik će reći: „Ona predstavlja ljude koji su bez novca, ali bogati duhom. Ne morate imati dolare da biste imali osećaj da pripadate svetu.“
Public Enemy ili N.W.A. su delovali ratobornije i strašnije.
Ali, ovaj omot je razorniji.

*

Objavljeno u novembru 2024. u magazinu "LICEULICE", broj 107 >>