.jpg) |
| Scena iz filma "Kako je propao rokenrol" / Popbooks |
Pre čitanja osvrta na knjigu „Daj, babo, glavu“ želim da znate da je sa ove
strane ekrana osoba koja ne zna koliko je puta gledala film „Kako je propao
rokenrol“.
Odmah nakon prvog gledanja u bioskopu „Zvezda“ 1989. izašao sam iz sale i kupio
kartu za narednu projekciju – zato što od dobacivanja i smeha publike nisam čuo
polovinu dijaloga, te sam se na nekim mestima toliko smejao da nisam uspeo da vidim polovinu kalambura koji se dešavaju u drugom i trećem planu scena, a trebalo bi.
Posle narednog gledanja film je počeo da utiče na moj svakodnevni govor, a onda
sam pratio putokaze, želeći da čujem ili vidim sve što se ovim
filmom preporučuje, ili ga je – na neki način – inspirisalo.
Dijabolik!
Samo u uvodnoj sekvenci prve epizode „Doživljaja Zelenog Zuba“ –
dok kamera prelazi preko omota naređanih vinila, naslovnica stripova i plakata –
možete pronaći zabavu za glavu za nekoliko nedelja.
Ili za ceo život.
"Dok se ne rastope boje."
Za (manjinski) deo generacije kojoj pripadam film „Kako je propao rokenrol“ je tokom godina postao
neka vrsta vremenske kapsule u koju ulazimo na troja vrata. Jedna vode u muzej gotovo
svega najboljeg iz poslednje decenije postojanja ondašnje Jugoslavije; druga vode ka pretresanju budućnosti koju nismo doživeli, treća direktno na film koji nas i dalje oduševljava.
Zbog svega toga smo se vraćali ovom filmu tokom proteklih trideset i pet godina,
ponekad čak i u organizovanim grupama, svesni da nas mlađi gledaju s
podsmehom ili nerazumevanjem dok se gađamo Pokojnim Tozom, Krambambuli pančom i "pčelama sa trešnjevog cveta".
Ali, tako smo i mi
nekada gledali roditelje, tetke i stričeve pri pominjanju filmova Žaka Tatija ili
ranih radova Miloša Formana (ne poredim ih, jer ovaj omnibus je neuporediv,
navodim ih kao primer).
Nerazumevanje bi uvek nestajalo nakon prvog
gledanja.
„Daj, babo, glavu“ - knjiga sećanja na omnibus film „Kako je propao rokenrol“
koje je prikupila i uredila Vladislava Vojnović je nadmašila moja nadanja i
želje, a one nisu bile male od kako sam čuo da je izdanje u pripremi.
Na četiri stotine stranica velikog formata, bogato opremljenih fotografijama i
scenama iz filma, „Daj, babo, glavu“ donosi sećanja više od trideset učesnika u
procesu stvaranja filma, i desetak osvrta-sećanja na učesnike koji nisu dočekali
ovu knjigu. Među njima su akteri svih faza nastanka „Kako je propao rokenrol“ –
od učesnika partije pokera koja je uticala na okupljanje ekipe, do onih koji su
se na premijeri poklonili publici.
U poslednjem segmentu knjige su tri izvorna scenarija koje je zabavno izmaštavati
kao pokretne slike, naročito ako snimljeni film znate da raskadrirate, te
ukoliko ste - poput mene - nesrećni što duža verzija filma podeljena u tri epizode
i pripremljena za emitovanje na Televiziji Sarajevo nije sačuvana.
Izdvojiti samo neke od više od četrdeset sagovornika je teško, nezahvalno i
nemoguće poput pravljenja ’liste omiljenih replika iz filma’.
Dodatno, sve priče su podjednako važne - bez obzira na posao koje su sagovornici radili u okviru
ekipe, a svi ti iskazi
otkrivaju da međusobna privrežnost ekipe filma tokom godina nije izbledela.
Toliko je rokenrol bio dobar.
Monografija je krcata trivijama koje nadmašuju do sada prepričavane i poznate (poput - ko su lica sa poternica u kancelariji Živojina Žike Milenkovića i zašto na početnoj stanici tramvaja stoji i piše - ČEKIĆ :), zbog čega će svako naredno gledanje filma biti drugačije.
Jer - sada znamo šta je trebalo da bude scenario Milana
Delčića Delče za jednu od priča, šta je trebalo da svira sa radija dok Nebojša Bakočević
pakuje Rodoljuba u kesu za đubre; ko je trebalo da igra lik Krste Klatića Klaje... a to je tek delić spiska i kreativnog meteža koji je Vladislava Vojnović uspela da priredi, odnosno izmontira tako da priče teku besprekorno, neprekidno upotpunjavajući jedna drugu.
To je, ujedno, i razlog više da ih pročitate baš sve.
„Daj, babo, glavu“ je dragocena knjiga, koju – takođe – možete čitati na
najmanje tri načina: kao priču koja dokazuje da je za stvaranje filma o kojem
će pričati trideset i pet godina kasnije na 400 stranica neophodan sistem, ili
ono što smo nekada zvali ’država’; kao priču o jednom od vrhunaca generacije koja je, da se poslužim rečenicom jednog od sagovornika dobila priliku da pokaže tek 5% od svog potencijala, ili kao priče
koje zasmejavaju, ali i rastužuju zato što su neke
stvari, ipak, propale.
Knjiga je dostupna u knjižari Beopolis >>
.jpg)
