Noćurak od obrada #16:: Take Me To The River

Neumorni istraživači sveta muzike znaju da su obrade poput portala u drugu dimenziju.Čuješ prvi put pesmu koja te smrvi i oblesavi u dvadeset sekundi, a onda otkriješ da je to obrada i da te ta pesma u drugom obliku godinama čeka u paralelnom univerzumu koji još uvek nisi otkrio.
Evo, sad ćeš. Putovaćemo kroz dimenzije i žanrove tamo-amo, savijaćemo prostor i vreme, i uživati u iluziji da ćemo uspeti da čujemo sve, iako je to nemoguće.

Prva pesma u miksu kaže:
“Here's your ticket, pack your bags
Time for jumpin' overboard
Transportation is here!”

Transporteri: Talking Heads, Lorde, Lou Reed, David Byrne, Duran Duran, Keziah Jones, Chris Isaak, Iggy Pop, Andrew Bird, Leonard Cohen, Siouxsie & The Banshees, Caetano Veloso, Bebel Gilberto.

Prešlicavanje za Lice ulice: Škofja Loka, MGMT, Katarina II (april 2024.)

Mogli bismo početi ovu priču citatom iz nekog važnog istraživanja koje otkriva kako muzika utiče na mentalno zdravlje. Ali, ne moramo. Znate i sami da statistika i brojevi ne mogu kvantifikovati „šta nam radi“ muzika“, da nas tokom svakog slušanja „Birdhouse in Your Soul“ They Might Be Giants, „Enjoy Yourself“ u bilo kojoj verziji ili „Planin“ Mapo Keys zapljusne seratonin, da postoje pesme u koje možemo uskočiti kao u onaj dečiji bazen pun gumenih loptica.

Pred vama su neki od albuma koji vam ovog proleća mogu menjati raspoloženje, igrati sa vama, učiti plesnim koracima ili važnim lekcijama; grliti, tešiti, okretati stranice kalendara – ili otkrivati skrivena značenja. Zato ih valja uvek imati u džepu i uz sebe, ako osetite nagli pad dopamina.
Jer muzika je zdravija od čokolade.

Škofja Loka: „Ljubim ti dušu“ (Geeneger Records i Pop Depresija, 2024)

Iza najlepšeg naslova u novijoj istoriji muzike sa ovih prostora čeka vas zabavna, topla, plesna, prkosna, opominjuća, šašava, ozbiljna, raspričana muzika koju je oblikovao šarenoliki skup ljudi okupljenih oko „Tricky Art Studija“ u Beogradu. Ako se zagledate u spisak članova benda i ljude sa kojima su radili na albumu – otkrićete da neke već veoma dobro znate.
Iako ćete pesme poput „Okinawa san“, „Nikad niko“ i „Osmeli se“ možda ponavljati i više puta – ovo je album koji je sjajno slušati u celosti, od prvog do poslednjeg tona.
Ako pustite muziku da ljubi dušu što je moguće duže, bolji će biti i rezultati.

MGMT: „Loss of life“ (Mom + Pop, 2024)

Deluje pomalo neverovatno, ali jedna od ključnih pesama početka XXI veka uskoro će postati punoletna. Da, mislim na „Time To Pretend“.
MGMT su u međuvremenu objavili tri manje primećena albuma, doživeli neočekivanu popularnost na TikToku („Little Dark Age“) i napunili po četrdeset godina.
Zato je i prirodno da Endrju i Ben više ne pevaju „We’re fated to pretend” već “... a time to stop pretending”. Uz predivnu “Nothing to Declare” i sasvim dobru “Mother Nature” – MGMT su na ovom albumu objavili možda i najbolju pesmu karijere (“Nothing Changes”) i samo je pitanje trenutka kada ćemo to svi prihvatiti.

Katarina II: „Katarina II“ (ZKP RTVLJ, 1984)

Na digitalnim platformama odnedavno možemo ponovo da slušamo debitantski album jednog od najvažnijih bendova SFRJ, a koji se prvi put pojavio u prodavnicama ovih dana pre tačno četrdeset godina.
Svojevremeno objavljen u svega 3000 primeraka automatski ga je učinilo kultnim. Ipak, „Katarina II“ i danas zvuči moćno i turbulentno ne samo zahvaljujući dobro urađenom remasteru. Pored saradnje sa izuzetnim producentom (Đorđe Petrović), bend je tokom dve godine čekanja na snimanje i mnogih personalnih promena imao vremena da pesme poput „Ja znam“, „Treba da se čisti“, „Jesen“ i „Radostan dan“ prošeta kroz mnoge žanrove dok nisu dobile finalni oblik, u kojem ih znamo i danas.
Nijedan superlativ za ovaj album nije preteran, nijedno ponovno čitanje tekstova ovih pesama neće dva puta dati isti rezultat.

Više o aprilskom broju magazina Lice ulice >>

Pixies: "Doolittle", ili trideset i pet godina vrištanja

Mali je broj stvari koje se mogu porediti sa silom prvog sudara sa albumom “Doolittle”.
Pometenost je još veća ako u tom trenutku imaš 16 godina i ne znaš gde si pošao.

Muzički kritičari i danas pokušavaju da mapiraju odakle ovo čudo dolazi, kako je „Doolittle“ „spasio alternativni rok“, i kako već to ide. Tragaju za izvorima u spisima dadaista, analiziraju buku Hüsker Dü, seciraju Andaluzijskog psa, zagledaju raspored reglera na mikseti Gila Nortona, ali to su sve trice.

Ovaj album nam se svima zario u mozak poput zlatne cigle zato što nas je ohrabrio da razdragano skačemo po margini, da je apsolutno nevažno što smo u manjini, da je ok vrištati ljubavne pesme, da je još bolje ako to radiš atonalno, da je najbolje kada to radite u dvoje, da je ok vrišati svete spise, da je ok ne znati gde ćeš, da je predivno odrastati uz radio koji vrti ovaj album svako malo, da se veština letenja sastoji u tome da naučiš „kako da se baciš na zemlju i promašiš“.
I da je potpuno ok što ti se vrišti trideset i pet godina kasnije.

„Doolittle“ je objavljen na današnji dan 1989.