“There goes the last DJ
Who plays what he wants to play
And says what he wants to say.
And there goes your freedom of choice
There goes the last human voice
There goes the last DJ.”
Među mnogim pričama o nastanku radija oduvek mi je najzabavnija bila ona o
Dejvidu Sarnofu, koji je pre nešto više od 100 godina među prvima razumeo potencijal
tada novog izuma.
Za razliku od mnogih koji su o radiju razmišljali kao uređaju koji omogućava ljudima
da komuniciraju “jedan-na-jedan”, Sarnof je shvatio da radio može biti
iskorišćen za priču “jedan-ka-svima”.
(To nije jedini slučaj da tek
osmišljena sprava dobije novi život zahvaljujući nečijem promišljanju. Da
parafraziram Gabrijela Garsiju - svet je još uvek bio mlad, i mnoge stvari još
uvek nisu imale svoje konačno ime, i nismo znali kako ćemo ih koristiti. Tomas
Edison nije konstruisao fonograf da bi ljudi snimali i slušali muziku, već da
bi jedni drugima slali glasovne poruke. Ipak, muzika je pobedila.)
Kada je Sarnof pozvao investitore da ulože novac u razvoj “bežične muzičke
kutije”, bogatuni nisu razumeli komercijalni potencijal radija: “Ko bi platio
slanje poruke koja je upućena svima, odnosno nikome konkretno?”
Magija radija nikada nije bila svima razumljiva.
Paradoksalno, bogatuni su vremenom shvatili “komercijalni potencijal”, i to će
biti ono što će tu magiju najčešće limitirati – i, konačno, inspirisati Toma
Petija da napiše pesmu “The Last DJ”.
Ona peva o radijskom di-džeju koji je frustriran što ne može da pušta šta želi,
i odlazi u Meksiko u potrazi za slobodom.
Tom Peti je ovu pesmu posvetio Džimu Ledu, radio-voditelju koji je decenijama
emitovao program na nekoliko radio stanica širom Kalifornije.
Možda i ne znaš da znaš njegov glas? Džimov glas izgovara “najave” na albumu “RADIO
K.A.O.S” Rodžera Votersa iz 1987.
U trenucima najveće slave Džimovu emisiju je re-emitovalo oko 160 radio stanica
širom Amerike.
To je magičan, teško objašnjiv osećaj, koji nema veze sa “slavom”, “uticajem”, i ostalim glupostima.
On air svetli iznad mikrofona, kroz studijsko staklo vidiš da te u nekim trenucima ne slušaju ni “rođeni” tonac i muzički urednik emisije, zato što su se prebacili na kontrolne zvučnike i nameštaju trake ili vinile koji će tek biti emitovani - ali ti znaš da to što pričaš u mikrofon ponekad slušaju i stotine hiljada ljudi. Dok pričaš – znaš da među tim hiljadama postoji Jedna, ili Jedan koji će neku pesmu čuti prvi put u životu, i otkriti novi svet.
Nikada nećeš upoznati tu osobu. Radio je jednosmeran, “jedan-ka-svima”. Ta osoba ne može da ti ostavi lajk ili komentar. I nikada nećeš saznati šta će ta osoba uraditi sa tom pesmom, i gde će je odvesti. Možda će baš tu pesmu izabrati za prvi ples na venčanju. Možda će tražiti da bude sahranjena uz nju. Ne znaš, ali deliš pesme i priče dalje, tako pomažeš pesmama da stignu do onih kojima su namenjene.
*
Nedavno sam imao priliku i
čast da razgovaram sa čovekom čije su emisije svojevremeno meni otkrivale nove
svetove, i punile uši i dušu zvučnim slikama koje su me terale da tragam dalje.
Dečačko oduševljenje što smo u istom prostoru, i što pričamo o muzici dok nam
pušta Džulijana Lejdža postalo je još jače u trenutku kada je izgovario suštinsku
rečenicu, koju bih rado prigrlio kao svoju.
Citiraću ga po sećanju: “Osećam unutrašnji mir, i ispunjenje - u nadi da sam jednim
delom svoje egzistencije učinio nekome nešto dobro, emitovanjem neke muzike.”
A učinio je, odavno.
Mene je, ne znajući, doveo tu gde sam danas, rešen da nastavim da delim muziku kako umem i znam, čak i kada radija kakav znamo više nema, pa pravim “radio iz kuhinje”.
Nema klasične On Air lampice, ali je Aleksandra napravila nešto bolje.
Tomova pesma kojom je ova priča je u nastavku.
Nema spota, samo zvuk.
Velikim pesmama slike nisu potrebne.
Džim Led kojem je pesma posvećena umro je krajem prošle godine.
Poslednjih dvanaest godina radijske karijere je radio emisiju u kojoj je puštao
“manje poznate bendove”.
Ostao je slobodan.
