"I'm floating on a moment
Don't know how long
No one knows, no one can stay."Moraš da se sećaš prvog susreta sa glasom Bet Gibons. Znam da je od tada prošlo trideset godina, ali to je nešto što se pamti, poput prvog slanog poljupca, ili pada sa bicikla.
Čak i da sada nemaš ožiljak ispod kolena od tog dana, ne zaboravljaš trenutak kada se jedna pesma, niotkuda, zaleti prema tebi, i onda povuče oboje niz nizbrdicu govoreći ti "Cause Nobody Loves Me / It's True / Not Like You Do", u krug.
Trideset godina od kako je svetu obznanila svoje postojanje prvim albumom Portishead; predivnog albuma koji je radila sa Polom Vebom iz benda Talk Talk (aka Rustin' Man), i pet godina od kako se poslednji put oglasila, Bet će u maju konačno objaviti prvi solo album, na kojem joj je pomagao drugi član Talk Talk, Li Heris.
"Album je nastao iz niza smrti, i mnogih "zbogom". Shvatila sam kakav je život bez nade. Ranije sam imala moć da promenim svoju budućnost, ali sada se suočavam sa svojim telom, i ne mogu da učinim nešto što ono želi da uradi", piše u najavi koja prati prvu pesmu.
Prateći glasovi nisu jedino što te možda podseti na jedan drugi album o prihvatanju smrtnosti. Video spot za ovu pesmu je delo još jednog tipa kojeg dobro znaš, i čija se dela teško zaboravljaju - Toni Aurslera, koji je radio "Where Are We Now?" sa Dejvidom Bouvijem.
Možeš da se trudiš da držiš čvrsto volan tog bicikla, ali, biće ti uzalud.
"All we have is here and now (All going to nowhere)".
Ovaj Noćurak je nastao od vrištanja na koncertu na kojem sam bio među mlađima, uživanja u remasterizovanom zvuku nekoliko reizdanja, gledanja dokumentaraca o najdražim bendovima, pisanja poslednjih stranica prve ruke knjige, obeležavanja 40. rođendana nekih meni važnih pesama, i istraživanja: šta sada rade glasovi koje slušam čitavog života?
Premotavamo trake od 1984. do 2024. i natrag, preslušavamo šta su neki ljudi snimali, svirali ili pričali nekad i sad, a ima i pesama kojih ne mogu da se naslušam.
Saputnici u Vreme-lomu: Everything But The Girl, Pet Shop Boys, OMD, Max & Intro, (x)Propaganda, Duran Duran, Lol Tolhurst, Budgie, Jacknife Lee (feat. The Edge), Simple Minds, U Skripcu, Fit, Katarina II, XTC, Madness, The Heads (feat. Michael Hutchinson & Johnette Napolitano), Trevor Horn feat. Iggy Pop, Depeche Mode, Peter Gabriel, Isabelle Adjani (feat. David Sylvian), Ryuichi Sakamoto, Cocteau Twins, Peter Murphy, Echo And The Bunnymen.
U neke pesme se jednostavno zaljubiš u prvih sedam sekundi. U trenu osetiš da
je stvorena za tebe – privuče te poput nekih ljudi na prvi pogled, na prvi zvuk glasa ili prvih nekoliko nota, u ovom slučaju odsviranih na Vox gitari sa dvanaest žica.
(Ista gitara je korišćena u uvodu jedne od najužasnijih pesama u istoriji
sveta.
Nije, dakle, do instrumenta.)
Privuče te toliko snažno da zauvek zapamtiš mesto i vreme prvog susreta.
Frekvencija Radija Studio B, godišnja lista “100 veličanstvenih”, početak januara
1986, oko 22h.
*
Tih godina sam
imao ritual. Dečački zaljubljen u muziku, i svestan da mi ona pruža mnogo
radosti, danima sam se pripremao za godišnju listu “100 veličanstvenih”
koja je emitovana prvih dana januara na Studiju B. Emisija je uvek trajala oko dvanaest sati.
Znajući da će u tih 100 biti
mnogo pesama koje bi valjalo preslušavati opet i opet, i da ih nema u
prodavnici ploča - danima pre toga sam ‘pripremao kasete’, kojih nikada nije bilo
dovoljno – i razmišljao šta obrisati ili presnimiti, a da bih imao
dovoljno traka na koje ću snimati pesme sa ove liste. Bilo mi je jasno da o muzici, generalno,
znam baš malo, i da mi je glava već puna pesama kojima ne znam ime, ali mi se dopadaju. Zbog toga ću
stiskati ‘record’ na kasetofonu posle svake najave, a do polovine pesme ću već proceniti da
li snimanje zaustavljam i premotavam traku natrag, ili snimam pesmu do kraja, nadajući
se da voditelj neće utrčavati pre njenog kraja, i da je neće prekinuti reklamom, ili džinglom.
“The Killing Moon” je na prvo slušanje zvučala kao nešto što oduvek znam, iako smo se te večeri prvi put
sreli. To je, valjda, sudbina.
*
Može li
genijalno delo nastati iz naizgled nepovezivih elemenata? “The Killing Moon” je
dokaz da su čuda moguća. Za njen nastanak zaslužni su – između ostalog - jedan
san, jedno letovanje u Rusiji, balalajka orkestar u holu hotela, i Dejvid Bouvi.
Mnogo godina
kasnije Ian Mekalok će reći da se jednog jutra probudio
sa tom rečenicom u glavi – „Faith, up against your will“. „The Killing Moon“ je o svemu, od rođenja preko smrti do večnosti, bogu –
šta god to bilo, i večnoj borbi između sudbine i volje. To je moja „biti ili ne
biti“.
Ostaje nepoznato da li je tu rečenicu poneo iz
sna u noći punog meseca, ali sada znam da je Vil, inače genijalni gitarista, počeo
iz štosa da niže akorde iz Bouvijeve „Space Oddity“ unatraške, shvatio
da se dešava nešto magično i onda nastavio da radi na tome, sve dok nije
oblikovao „najlepšu pesmu svih vremena“, kako je Ian svojevremeno ovu pesmu
neskromno najavljivao u medijima. A za najlepši pasaž u pesmi, onaj deo u kojem
ta 12-žičana gitara donosi eho istoka zaslužno je jedno veče u Rusiji. Les i
Vil, basista i gitarista su se zatekli u foajeu hotela, u kojem je bend svirao
balalajke. „Potpuno cheesy kabare. Ali, bilo je fantastično, i
inspirisalo nas je da se igramo tim melodijama, sve dok nismo dobili ovo“, reći
će kasnije jedan od njih.
*
Echo & The Bunnymen su do sada snimili najmanje dva albuma koji bi
se mogli naći na nekoj imaginarnoj, nedovršivoj listi 50 najdražih svih vremena,
i napravili neke pesme koje možda slušam i češće od ove. Prljavi, nervozni album "Heaven Up Here" preslušavam češće nego druge. Bubanj na "All My Colors" me udara jače. "Bring on the Dancing Horses" češće pevušim. "Bedbugs and Ballyhoo" me čini mlađim.
Ali, ja „The Killing Moon“ više i ne moram da slušam. Mogu da je reprodukujem do detalja, da se poigravam u glavi zvučnim ukrasima koji je čine veličanstvenom, da pratim samo reverbe na
gitari, ili nežni doboš Pita De Frajtasa, klavijaturu koja
u dva tona preleti nad zalivom pod mesečinom, mogu da uđem u tu sliku kada god
poželim, sednem na obalu mora i gledam kako se sudbina i volja neprekidno prelivaju u blagim talasima, a nijedna od te dve sile ne može biti pobednik, ne zauvek.
„The Killing Moon“ je prvi put emitovana na današnji dan, 20.
januara, 1984.
.jpg)