"Čovek koji se nije ogrešio o svoje standarde"

(Autor: Maja Vukadinović, Politika, 14. novembar 2023.)

Stvaralaštvo Milana Mladenovića, jednog od najvoljenijih rokera na ovim prostorima, još uvek pleni. Malo je muzičara kod nas koji su ostavili takav trag, čije delo živi i predstavlja konstantnu inspiraciju. Zato je odjeknula vest da je na inicijativu Zadužbine Milana Mladenovića u toku priprema monografije o umetniku.

Autor je Nebojša Krivokuća, diplomirani dramaturg i jedan od kreativaca sa najviše iskustva u našoj marketinškoj industriji. Objavljivao je tekstove o muzici, filmu i oglašavanju, autor je knjige kratkih priča posvećenih muzici „39 pesama” i bloga i podkasta „Prešlicavanje”, koji se bavi pop kulturom. Na početku razgovora, Nebojša kaže da je u ovoj priči samo vodič, ili neka vrsta kuratora koji će čitaocima omogućiti da sagledaju Mladenovićev opus – kroz Milanove reči, intervjue, dokumenta, tekstove i fotografije, osvrte relevantnih kritičara ili svedoka događaja, kao i kroz razgovore sa onima koji su mu bili bliski.

O Milanu Mladenoviću se može pisati iz mnogo uglova: o njemu kao muzičaru, pesniku, društveno angažovanom umetniku, ikoni jedne (ili nekoliko) generacija... Iz koje vizure sagledavate njegov opus?

Milan je bio sve što ste naveli. Zato ga sagledavam iz više uglova, uz razumevanje vremena u kojem je stvarao i okolnosti protiv kojih se borio. Ne zaboravimo – „Ekatarina Velika” je nakon godina mukotrpnog rada postao veliki bend koji je pred raspad Jugoslavije odsvirao više od 200 koncerata pred 150.000 gledalaca, ali njihova popularnost je bila ograničenog dometa. Milan nije samo „Par godina za nas”, „Krug” ili „Zemlja”. Neke pesme smo nepravedno zaboravili. Tu je i „Šarlo akrobata”, najprogresivniji bend ovog dela Evrope početkom osamdesetih, ali i „Angel’s Breath” na kojem je sa Subom stvarao „muziku četvrtog sveta”. Taj opus čine i iskoraci u eksperimentalnu muziku, performanse, filmove, kao i javni angažman. Jeste, izazov je pisati o svemu tome, ali on to i zaslužuje.

O čemu, zapravo, pišete kada pišete o Milanu Mladenoviću, šta on simbolizuje u našoj pop kulturi i koje vrednosti je zastupao?

Ovo je priča o izuzetnom umetniku koji se prvenstveno izražavao kroz rokenrol. O čoveku koji je simbol neprekidnih promena, i koji je bez zazora pratio unutrašnje impulse, te nije previše mario za reakcije muzičkih kritičara ili publike. Kada je 1991. objavljen „Dum-dum” – album pun antiratnih i opominjućih pesama – na pitanje novinarke zašto je album tako težak, Milanov odgovor je bio: „Nova ploča je mračna i govori o nekim ozbiljnim stvarima. Mislim da smo zbog toga izgubili 40 odsto publike, ali vredelo je reći ono što smo imali na umu.” To je ilustracija vrednosti koje je zastupao. Ovo je priča o čoveku koji se, da ga citiram „nikada nije ogrešio o sebe i svoje standarde”. Na početku i na kraju svega je muzika, koja odoleva vremenu, ima nove obožavaoce, i to je najvažnije. To što nas te pesme i dalje emotivno pomeraju bi Milana, verujem, činilo srećnim. Muzika je bila njegova najveća ljubav.

Koji segmenti portreta Milana Mladenovića zahtevaju posebnu pažnju da bi javnost stekla istinit i celovit uvid u njegov rad i ličnost? Postoje li neki mitovi o Mladenoviću koje treba dekonstruisati?

Za celovit uvid je neophodno sagledati njegov životni put od Zagreba, preko Sarajeva i Makarske do Beograda. Portret će biti celovit uz saznanja o stvarima koje su ga oduševljavale ili nervirale. Slika će biti jasnija kada se podsetimo priča iza nekih pesama, koje se često pogrešno tumače. Putokazi za tumačenja tih pesama biće deo ove knjige. Ovde se, prvenstveno zahvaljujući senzacionalističkim medijima, neprekidno ponavljaju neke bezvezne priče, ali ne možete život jednog čoveka vrednovati i posmatrati kroz prizmu tuđih navika, ili načina života nekih drugih članova benda u kojem je svirao. To su, da izvinete, gluposti i čista lenjost duha.

Foto: Maja Maričić / Zadužbina Milana Mladenovića

 

U obilju materijala, na šta ćete staviti akcenat ‒ na ono što se o Milanu ne zna, ili ćete pokušati da iz drugog ugla prikažete Mladenovića u odnosu na neke prethodne knjige o njemu i EKV?

O njemu se do sada premalo pisalo. Zato je Zadužbina Milana Mladenovića pokrenula inicijativu da se monografija oblikuje. Biografska knjiga „Mesto u mećavi” Aleksandra Žikića je objavljena pre gotovo 25 godina. Iz istog vremena je i „Dečak iz vode” – zbirka Milanovih pesama, uz segmente iz intervjua. Neke druge knjige, više fokusirane na Margitu Stefanović su često natopljene senzacionalizmom, a sadrže neke nepotvrđene, ili netačno prepričane priče. To je napravilo štetu svima. Zato će akcenat biti na onome što je odista bilo, što jeste, i što danas „baca svetlo daleko”.

Da li je veći izazov predstaviti Milana Mladenovića kao muzičara – o čemu se dosta zna, ili njega privatno?

To nije lako razdvojiti. Milan je neprekidno bio uronjen u muziku i njeno stvaranje. Sam je govorio „moje pesme – to sam ja.” O muzičaru se zna više, ali ćemo ga još bolje razumeti kada se podsetimo šta nam je pričao i radio van scene.

U kojoj meri društveni, odnosno antiratni angažman Milana Mladenovića iz devedesetih predstavlja inspiraciju i putokaz za mlade umetnike danas?

Prisetimo se učešća u projektu „Rimtutituki”, poziva na minut ćutanja za stradale u granatiranju Dubrovnika 1992. u prenosu na TV Beograd, odbijanja da nastupa u gradu u kojem se ruše džamije, učešća u Deklaraciji o slobodnom Sarajevu 1994... Toliko inspiracija i putokaza.

Po kom kriterijumu ste birali sagovornike i šta ste novo otkrili, s obzirom na to da dugo pratite i poštujete Milanovu muziku?

Pošto je cilj sagledavanje Milana iz različitih perspektiva, do sada sam razgovarao sa pedesetak sagovornika čiji su se životi preplitali sa njegovim u različitim dekadama. Biće ih još. Ali nisam ih birao ja – već on, za života. Sve zajedno mi je donelo otkrića i uvide zbog kojih ga cenim još više, a valjda i bolje razumem. Ukoliko čitaoci osete isto, onda će sve ovo biti vredno truda."

The Beatles: "Now and then", ili o poslednjoj pesmi

Odavno imamo dokaze da je muzika bezvremena, i da postoje pesme kojima vreme ne može ništa.
Ali sada ta reč - „bezvremenost“ - dobija novo značenje.

Pol Mekartni i Ringo Star su, konačno, zahvaljujući novoj tehnologiji (pokušavali su pre mnogo godina sa Harisonom, ali tehnologija u to vreme nije bila dorasla zadatku) uspeli da „očiste“ snimak Lenonovog glasa sa kasete snimljene u Džonovom stanu pre više od četrdeset godina, i jednu (divnu) muzičku skicu pretvore u bogato odsviranu i aranžiranu pesmu.

„Now and then“ ne zaslužuje ništa manje.
I njen naslov sada dobija novo značenje.

Volim da verujem da se ovakve stvari ne rade - zbog para.
Pol i Ringo ih odavno imaju više nego dovoljno.
I mogu da sebi ispunjavaju neke želje.

Poigravam se idejom da su Pol i Ringo ovo uradili iz intimne želje (ili potrebe, hir bi bila preteška reč) - koju razumem.
Pomišljam da su - barem na kratko i na čudan način - želeli da uživaju barem u tom prividu osećaja da ponovo sviraju svi zajedno.
Da su se pravili da su Džon i Džordž izašli iz studija kratko do paba, dok su njih dvojica, eto, rešila da srede finalni miks dok se ovi ne vrate.

Toliko im nedostaju. 

(Koliko je to nedostajanje se vidi i u ovom kratkom filmu o nastanku pesme)

Kada imaš pred sobom mogućnost da uradiš ovako nešto, teško je odoleti.

Da, priča o ovoj pesmi Bitlsa i načinu na koji je stvorena, kao i video koji je prati - sve to otvara niz glavolomnih pitanja. Neka dela naučne fantastike (koja to više nije) su istraživala širinu i dubinu pitanja.

Možda je, ipak, najvažnije - da li će ovakve pobede tehnologije nad vremenom i smrću postati normalne, a uskoro i svima dostupne?

Ali danas ne želim, i ne mogu da brinem o tome.

„Now and then“, ili poslednja pesma The Beatles je prelep komad muzike - i zato volim da verujem da je sve ovo urađeno samo zato što je u pitanju divna pesma, koja je putovala do nas dugo, da bi pobedila vreme, i smrt.

 
„It’s all because of you.“

Prešlicavanje za Liceulice // I won’t shut up!

Možemo se zagledati u brojeve, procente, procene, top-liste najprodavanijih albuma svih vremena, broj singlova na prvim mestima, i videćemo da je odnos tih brojeva neravnopravan, čak i u muzici. Ali, moć muzike, i njen uticaj na naše živote ne može se – na sreću – objasniti objasniti samo matematikom, ili statistikom. Postoje stvari i sile koje će nam uvek izmicati. Kako izmeriti vanrednu lepotu albuma „Tapestry“ Kerol King? Može li EKG registrovati uticaj glasa Elizabet Frejzer iz benda Cocteau Twins na naša srca? Možemo li da procenimo koliko je „You Had Time“ Ani DiFranko promenila svet oko nas?

Da li nas je uopšte briga o kojem tiražu je prodat album autorke koju volimo?
Ovoga puta pričamo o takvim albumima.

Fiona Apple: „Fetch the bolt cutter“ (Epic, 2020)

Peti - i za sada poslednji - Fionin album je drsko, u nekim trenucima sumanuto, u drugim šašavo, a sve zajedno - genijalno delo koje ruši tabue, udara rukom o sto, i jedan od najhrabrijih albuma u poslednjih nekoliko godina. Ta hrabrost se ne oličava samo u stihovima koje peva („Kick me under the table all you want / I won't shut up...”), već i u pristupu u oblikovanju ovih pesama, koje često negiraju čak i bazične obrasce pop-muzike, koja podrazumeva, tvrde neki, da pesma mora poštovati strukturu strofa-strofa-refren. Ovaj album će nam, valjda, pomoći da prihvatimo da - ne mora. Pored genijalne “Under the Table”, ovaj album krije i male zemljotrese (da se poslužim rečima Tori Ejmos) poput pesme “Shameika” i “I Want You To Love Me”. Ukoliko na prvo slušanje budete pomalo zbunjeni, ili uzrujani – sve je u redu.

Roisin Murphy: „Hit Parade“ (Ninja Tune, 2023)

Svet već dvadeset i pet godina pokušava da stigne Rošin, ili barem uhvati njen ritam – ali ona je uvek jedan plesni korak ispred. Da bi stvari bile još komplikovanije i zabavnije – Rošin je u prednosti ne zato što pravi korak napred, već u stranu, neprekidno eksperimentišući sa sopstvenim glasom, disko-plesnim ritmovima i atmosferom.
„Hit Parade“ je, bez preterivanja, najbolji album koji je snimila tokom karijere, koja traje već gotovo trideset godina.
Možda na prvo slušanje nećete prepoznati esencijalni hit – ali već na drugo ili treće ćete shvatiti da ne znate po koji put slušate „CooCool“, „The Universe“ ili „Can’t Replicate“ i da bi baš bilo dobro da se setite gde vam je stara disko-kugla.

Videosex: „Lacrimae Christi“ (ZKP RTVLJ, 1985 / Matrix Music, 2023)

Nedavno objavljeno reizdanje na zlatnom vinilu koristim kao povod za pisanje o jednom od najdražih albuma bivše Jugoslavije i bendu koji je, suptilno, redefinisao naš ukus i očekivanja od muzike tog doba.
Iako objavljen pre gotovo četrdeset godina - „Lacrimae Christi“ i dalje zvuči intrigantno, drugačije i avangardno. Možda je razlog tome što su na njemu električni instrumenti i Anja zapravo zamenili uloge? Ili ipak postoji elektronska muzika koja je otporna na tehnološke promene?
Ukoliko ponovo preslušate ne samo najveći hit sa albuma („Tko je zgazio gospođu mjesec?“) već i „Sivi Dan“, „Stakleno nebo“, iščašenu „Pejd ga pogledat Anja“ i rano-jesenji „Swing 2002 GTL“, možda shvatite koliko su Anja, Nina, Iztok i Janez bili u trendu – i za koliko slobode su deca socijalizma ipak uspela da se izbore.

Više o oktobarskom broju magazina Liceulice >>