Sto minuta buke & Prešlicavanje

Ukoliko malo duže pratite ovaj blog, možda se sećate serijala priča o pesmama koje su mi važne ili drage; onima od kojih se raspadnem, ili mi pomažu da se sastavim.

Ideja je, naizgled, bila jednostavna:
napisati do 39. rođendana 39 priča o 39 takvih pesama.

Morao sam da počnem da to pišem da ne bih zaboravio da pišem.

Negde u vreme završene dvadesete priče - pojavljuje se Ivan Bevc, pokretačka sila tada mlade izdavačke kuće Booka uz predlog:

- Hajde da od toga napravimo knjigu!
- Stani, čekaj, vidi Ivane... ja radim stvari čija je priroda nestalna, radim ono što nestaje u etru. Radijske emisije, radio-drame, reklame, sve što prođe kroz uši i nakon toga iščezne, a knjiga ostaje!

Ali, naravno da hoću! I hvala ti.

Promocija knjige „39 pesama“, održana na moj 40. rođendan u knjižari Beopolis je jedan od najvažnijih dana mog života.
Ekipa iz knjižare je tvrdila da je jedini pisac koji je napravio veću gužvu na promociji bio Erlend Lu.
To je bila i njegova zasluga.

*

Deset godina kasnije – a taman kada sam konačno rešio da isključim mikrofon, zaćutim na neko vreme i potpuno se posvetim pisanju druge knjige – evo Ivana ponovo.
- Hajde da pričamo u „Sto minuta buke“!
Naravno da hoću ;)

U nešto više od 100 minuta pričamo o monografiji o Milanu Mladenoviću, Subi, radiju, i onda malo o online radiju, bioskopu Voždovac, zašto je važno da koncertni film Talking Heads „Stop Making Sense“ bude emitovan u Beogradu, Gospodinovu, i – pomalo - o reklamama.

Prešlicavanje za Lice ulice: "September’s Here Again"

Mogli bismo da nastavimo sa preslušavanjem muzike koja greje poput sunca, šumi poput maestrala u krošnjama i prati ritam talasa - i da do poslednjeg časa biramo plaže na kojima zalazak dolazi najkasnije.

Ali, hajde da prihvatimo da ovo leto nezaustavljivo odlazi, i da jesen može biti lepa, ako budemo pažljivo osluškivali o čemu nam peva i šapuće.

David Sylvian: “samadhisound 2003-2014: Do You Know Me Now” (2023)

Dejvid Silvijen već četrdeset godina isključuje jedan po jedan reflektor uperen u njega, a da bismo se muzici i zvucima koje stvara prepustili zagledani samo u sebe.
Nekadašnja zvezda, nosilac titule “najlepši čovek na svetu” i autor pesama koje su obeležile osamdesete (“Forbidden Colors”; “Ghosts” i “Visions of China” sa bendom Japan) već dugo stvara izuzetnu, slojevitu i introspektivnu muziku, kao i zvučne skulpture zasnovane na ambijentalnim zvucima.
Ova kompilacija objedinjuje sve Dejvidove snimke od 2003. do 2014. godine, tokom kojih je snimio neke od ključnih pesama karijere (“A Fire in The Forest”, “World Citizen” (sa Rijuči Sakamotom) i “Where’s Your Gravity”, kao i sve što je snimio sa kratkotrajnom ali spektakularnom grupom Nine Horses.
Ovo je muzika za sve koji se ne boje samospoznaja, i kraja leta.

James – “Be Opened By The Wonderful (Orchestral Version)” (Nothing but Love Music, 2023)

Teško je nabrojati koliko je velikih pesama ovaj bend do sada napisao i objavio. Neke od njih mogu da se stave i u kategoriju “životno važnih”. “Tommorow” se često pominje kao pesma koja je mnoge ljude sprečila da učine nažao sebi, a za “Sit down” se pouzdano zna da je u jednom trenutku spasila i sam bend. “Moving On” je u jednom trenutku spasila i mene.
“Be Opened By The Wonderful” je njihov sedamnaesti a retrospektivni album, na kojem je bend ponovo snimio neke od tih velikih pesama uz pratnju orkestra i tako još jednom svetu otkrio kakav se naboj u njima krije.
Nije lako prepričati kako sada zvuče gorenavedene, ali i “Sometimes” ili “Beatiful Beaches”. Zato ćete ovaj album preslušavati mnogo puta.

Nina Romić: “Jezero” (Aquarius Records, 2023)

Ukoliko ste imali sreće da otkrijete put koji vodi do ovog ušuškanog jezera okruženog visokom travom i šumom, poslušajte šta će podeliti sa vama vodena vila kojoj jezero i pripada.
Nakon četiri izuzetna albuma Nina Romić je objavila i “Jezero” – intiman, topao, omamljujući album koji će vas hipnotisati glasom, atmosferom, muziciranjem i tekstovima. Prva, naslovna pesma je istovremeno i centralno mesto albuma. Nakon nje zvuk će vas voditi od “Oduvijek i zauvijek” sve do spektakularnog kraja, a to su “I plovi brod” i “Ono što bi htjela”.
Za razliku od prethodnog albuma, Nina i njeni malobrojni ali izvrsni saradnici su sve sveli uglavnom na žice i glas koji čini da vazduh zatreperi.

 “Jezero” je jedan od najlepših albuma objavljenih na ovim prostorima 2023. godine.

Milan Mladenović, ili kako te zamišljam (u Makarskoj, 21. septembra)

Festival "Modro i zeleno", Makarska, 21/09/2023.

Dva dana je do kraja leta, pre tačno šezdeset i pet godina.
Jedan čovek zadihano hita iz Makarske uz brdo ka kući Puharića, da bi doneo „teligram” kojim Spasa javlja u Makarsku da se rodio Milan.
To je prva slika koju bi trebalo zamisliti.

Možemo ga zatim zamisliti kao dečaka koji se igra „u travi, pred proleće“ u jednom zagrebačkom parku, nasmejan.
(Mnogo godina kasnije OSMEH će biti prva reč, slika ili pomisao na Milana mnogih koji su sa njim odrastali, družili se, svirali, živeli i voleli.
Niko od njih se neće iznenaditi kada im otkrijem da su istu reč izgovorili i drugi.)

Nije teško zamisliti ga kao desetogodišnjaka koji se ne povlači pred jačim od sebe, jer zna da su „ulične tuče ispit za dečaštvo“.
(Druga reč koju će sagovornici za priču o Milanu najčešće izgovoriti je HRABROST.)

Tu je i slika dečaka koji se u predveče vraća kući jednom sarajevskom ulicom, pevajući naglas „ja čujem zvona, i vidim senke / ko je to tamo?“ oduševljen pesmom koju je upravo čuo na jednom festivalu.

Evo ga dok se smeje sa Kojom i Vdom naslovima iz Pelagićeve knjige, dok biraju koje delove teksta će uzvikivati na početku najbezobraznijeg i najprogresivnijeg albuma ikada spravljenog na ovim prostorima.

Sedi kraj prozora sobe na petnaestom spratu solitera na Novom Beogradu sa pogledom na pustoš, dok se dvoumi nad tekstom pesme „Geto“. U jednoj od verzija napisaće „Rođen sam u getu / tako nešto zadaje strah.“ Na kraju će ipak otpevati „rođen sam tačno u čas, da vidim.“

Margita, Bojan, Firči i Milan su u prostoriji za probe, jedni naspram drugih. Upravo se nadovezuju, dodaju reči jedni drugima, oblikujući tekst za pesmu „To sam ja“. Jer „muzika nastaje u prisustvu ljudi“ (M.M.)

U Makarskoj smo, mestu u kojem je „uvijek bio nasmijan“.
Vidimo ga kako hoda stazom ka Nugalu, pod zidom čempresa. Ugao iz kojeg je fotografisan nam ne otkriva da li nosi gitaru pod miškom.

Nakon deset godina neprekidnog sviranja i navikavanja publike na ono što radi, prvi put staje na binu prepune hale, i stih o pet hiljada ljudi sa dignutim čašama više nije samo želja, već stvaran svet.

Dok država u kojoj je u dve godine sa EKV odsvirao gotovo dve stotine koncerata pred ukupno 150.000 ljudi upravo prestaje da postoji, nekoliko puta menja raspored stihova u tekstu pesme “Idemo”.
Rat još uvek nije počeo, ali voda će uskoro zaista postati krvava.

Moramo mu se približiti da bismo uhvatili njegov pogled, dok pravi spisak bliskih prijatelja koji su napustili Beograd, i kako se niz tih imena pretvara u stihove pesme “Zajedno”.

Ovde možemo prestati da zamišljamo,
jer počinju pokretne slike.
Evo ga opet taj osmeh, upućen u kameru na plaži večnog vetra u Brazilu,
stiže do nas večeras preko velikog platna postavljenog nedaleko od te staze ka Nuglu.
Vetar huči kroz borove i čemprese,
nosi dalje taj glas.



Pisano u Makarskoj, 21. septembra 2023, na veče dodele nagrade Zadužbine Milana Mladenovića, održane u okviru festivala "Modro i zeleno".
Možda je prvi stih te pesme pokrenuo ovo premotavanje scena za koje znamo da su se odista i dogodile.