Pediju, "poslednjem geniju pop muzike" za 66. rođendan

“Music is a princess/ I'm just a boy, in rags

I would gladly spend my life/ Carrying her flags”

(Paddy McAloon / Prefab Sprout)

Pedi MekAlun je napisao neke od najlepših pesama koje sam čuo u životu.
Ali, ne znam koja je od njih najlepša.

Kako merimo dubinu potresa koji Pedi izaziva stihovima „Life's not complete / Till your heart's missed a beat“, ili „Maybe you'll learn/There's nowhere you can go”?
Uporedi lepotu “Life of Surprises” i “We Let the Stars”, i pokušaj da se odlučiš.

Nije sve u dubini potresa.
Mnogo je i u lepoti i nežnosti tih pesama.

Nisam jedini koji tvrdi da je Pedi majstor. Dok je bio na vrhuncu poznatosti - kao pevač, tekstopisac i kompozitor sada zaboravljenog benda Prefab Sprout - o njemu se pisalo kao “najtalentovanijem pesniku pop muzike svih vremena”.
Magazin The Rolling Stone je tvrdio: “Poslednji genije pop-muzike”

Izuzev četiri minuta jedne protestne, netipične pesme - Pedi nije objavio ništa novo već deset godina.
Uporni tinitus (kakva ironija!) i drugi problemi odvojili su ga od muzike na duže vreme.
U jednom od novijih intervjua priča o povučenom životu u kojem ga, kako kaže, “više niko ne prepoznaje”.

Pedi danas slavi 66. rođendan.

Misao da je i dalje tu, i da - kako tvrdi jedna priča - “piše tri albuma godišnje, ali nikome ne želi da ih odsvira” - raspaljuje nadu da će se ponovo oglasiti, i mali panteon najdražih pesama svih vremena učiniti većim.
Ukoliko se tišina nastavi, razumeću.

Ali, bilo bi lepo da i on konačno čuje tišinu, neometanu zujanjem.
Kakva šansa za kosmičku pravdu da se dokaže.

Živeo!

Talking Heads: This must be the Place, 40

Jedna od najlepših pop-pesama ikada napisanih i otpevanih nam je na današnji dan pre četrdeset godina zakucala na vrata, i zauvek se uselila u naše živote.
U međuvremenu smo se iseljavali i useljavali.
Prva-druga-treća selidba,
iznajmljeni stanovi.

Kasete, vinile i diskove sa ovom pesmom smo pakovali u kutije, nosili sa sobom i raspakivali u novim prostorima sa kojima još uvek nemamo ništa zajedničko, nijedan provedeni dan, nijedno sanjanje.

Zato je obično bila među prvim pesmama koje bi trebalo pustiti glasno u tom novom prostoru, da bi postao naš.

“This must be the Place” je poput najdražeg kutka u stanu.
Ona je fotelja u koju mogu sesti i dvoje ako se malo zbiju.
Ili lampa za čitanje.
Ona je udobni dušek, ili krevet pod prozorom u koji tuče sunce, mačka koja spava kraj stopala.

*

Negde ovih dana pre tačno deset godina uselili smo se, konačno, u "nešto naše”.
Nisam čekao raspakivanje kutija, kablove i zvučnike - slušao sam je sa telefona.
Taj zvuk je bio sličan onome koji se nedeljama pre toga čuo sa tranzistora majstora i molera, ali meni je, u tom trenutku, bio najlepši i najdraži zvuk na svetu.
Konačno smo bili svoji, na svome.

Sudopera, police, plakar, televizor, ogledala, fotelja, stočić, sto za pisanje, dodatne police... sve to je došlo posle.

Stihovi “Home, is where I want to be / but I guess I'm already there / I come home, she lifted up her wings / Guess that this must be the place” ušli su u naš stan pre svega toga.
(To, verovatno, dosta govori i o mom organizovanju prioriteta, ok.)

*
Već nekoliko nedelja se pitam da li, koja, i kakva muzika se može slušati u ovakvim vremenima.
“This must be the place” ima lekovito dejstvo i sada.
Ona ne peva o tome da zlatni kraj postoji, i da će sve biti u redu.
Ipak, ona podseća šta svemu daje smisao, a to je ljubav, da stvari mogu biti bolje, i da ovo zaista može biti naše mesto.

Dejvid Birn peva “for a minute, or two”, ali valjalo bi se boriti za više.

O mašinama i ljudima (Prešlicavanje za Liceulice, maj 2023.)

Nemamo dokaze da se ovaj razgovor dogodio, ali ga lako možemo zamisliti.

Eksterijer. Sumrak letnje večeri pre gotovo 2500 godina, negde na obalama Južne Italije.
Platon, inače zainteresovan za uticaj muzike na naše duše, posmatra svog prijatelja Arhitu iz Taranta kako završava radove na mehaničkoj ptici koja će uskoro poleteti i tako postati jedna od preteča današnjih robota.
- „Jednog dana“ – izgovara Arhita zatežući opruge na mašini – „Mašine će stvarati muziku.“
- „Ne verujem“ – odvraća Platon – „jer muzika je pitanje morala i duše, a mašine ih nemaju.“
Arhita se osmehuje, i pušta mehaničku pticu na prvi let.
Dve i po hiljade godina kasnije Edvin Skot Voti će svetu predstaviti pianolu - „klavir koji sam svira“ po zadatim notama, i tempo muzike će početi da se ubrzava. Svega pedeset godina kasnije IBM 7094 postaće prvi računar koji „peva“, a veštačka inteligencija komponovaće „Iliak svitu“ po ugledu na Bahovu muziku. Pre nekoliko nedelja Tomas Bengalter iz „robotskog“ dueta Daft Punk skinuo je svoju kacigu i izjavio: „Poslednja stvar koju bih želeo da budem je – robot“.

Ovi albumi vas mogu inspirisati na razmišljanje o muzici, ljudima i robotima.

Kraftwerk: „Man Machine“ (Kling Klang / EMI, 1977)

Niko pre njih nije uspeo da stvori elektronsku muziku koja izaziva nostalgiju za budućnošću. Kraftwerk su ujedno bili i prvi koji su nas pozvali da u tu budućnost uđemo plešući kao roboti. Iako stvaran na mašinama koje su odavno muzejski eksponati - ovaj album i nakon četrdeset pet godina od objavljivanja zvuči kao sjajna budućnost koja nas čeka iza ugla. Zahvaljujući činjenici da koncerte sviraju „kao roboti“ Kraftwerk je i dalje jedini bend koji bi mogao da nastupa pred publikom još stotinu godina, a da naše zadovoljstvo novog slušanja „Robots“ ili „The Model“ ne bude ništa manje.

Laurie Anderson: „Big Science“ (Warner, 1982)

“There is no pilot. You are not alone. Standby. This is the time. And this is the record of the time.”
U istoriji pop muzike nema mnogo sličnih ekscesa poput njenog snimka „O Superman“.
Tih osam minuta „priče“ (i, recimo, pevanja) kroz vokoder praćeno repetativnom elektronikom nije ispunjavalo nijedan uslov za „hit“ - ali se Lori ipak našla na drugom mestu UK Top 10 i tako redefinisala budućnost muzike.
Njen prvenac „Big science“ pretresao je naš odnos prema budućnosti, komunikaciji, mašinama i filozofiji na početku dekade u kojoj je tehnologija postala važan instrument u muzici.
Sa distance od četrdeset godina - Lori sada možemo slušati i kao prvu pop muzičarku-kiborga, koja je hrabro koristila tehnologiju zamagljujući liniju razdvajanja između organskog i mašinskog.

Ljubičice: „Dok čekamo pad“ (Krokodil studio, 2023)

Nakon dugog vremena koje su proveli sarađujući sa nizom bendova i muzičara (Buč Kesidi, Jarboli, Jesenji orkestar, kao i Branka Parlić) – Vuk i Petar Stevanović, poznati i kao Ljubičice - objavili su novi album.
Pored već poznatog hita “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” (korišćena u seriji “Žigosani u reketu”), tu je i novi singl “Da li se roboti plaše” (opet te mašine!) kao i zarazno-bezobrazni elektro pop-hit “Opet”.
Ipak, ključna pesma ovog albuma je naslovna - “Dok čekamo pad”. Po zvuku i atmosferi donekle slična ranije objavljenoj, genijalnoj pesmi “Veliko hvala (i zdravo)” – završna pesma na albumu otvara mnoga pitanja koja vode ka istom odgovoru.
Nije važno o kojoj vrsti pada se radi - već šta mi radimo dok nam se taj pad približava.

Album je dostupan za preslušavanje i preuzimanje na bandcamp stranici
https://ljubicice.bandcamp.com/album/dok-ekamo-pad

*

Više o ovom broju magazina Liceulice vas očekuje ovde >>