Sve je počelo od nove obrade stare pesme The Kinks o tome ko se, zašto i kako fotografiše. Škljoc po škljoc, film je počeo da se odmotava – od Pola Sajmona, preko Bili Brega, Kevina Morbija i Wilco, do Elvisa Kostela, Siere Ferel, Dejvida Bouvija, Toma Rosentala, R.E.M i nekoliko pesama iz albuma sa slikama Lenarda Koena koje su retuširali Igi Pop, Nora Džouns i Vili Nelson.
Za njima su u kadar ušli i Belle & Sebastian, Villagers, The National & Bon Iver, I Am Kloot, The Saxophones, novi Tindersticks, i Vladan Krečković.
Fotka na fotku, ovaj miks je postao zvučna podloga za pregledanje fotografija i traženje detalja koji su do sada možda promicali.
Sećanje je, na žalost ili na sreću, varljiv oslonac.
Slušao sam Ekatarinu Veliku uživo u rasponu od sedam godina mnogo puta, u različitim prostorima i različitim postavama benda.
Gledao sam ih
kako sviraju pred publikom koja je sve znala, kao i pred publikom koja
je pre ulaska na koncert vežbala reči ispisane hemijskom
olovkom na nadlakticama. Sećam se koncerata iz vremena kada je ovo bila zemlja za sve naše ljude,
kao i onih iz dana kada se ta zemlja krvavo i glasno raspadala.
Ali, čega se zaista sećam?
Nakon trideset godina u sećanju
pronalazim premalo konkretnih slika, ili zvukova.
Savršeno pamtim osećaj ushićenja, oduševljenje, radost horskog pevanja i
– najviše –neverovatnu energiju koja stiže do nas sa bine, bez obzira na vreme, okolnosti i prostor.
Zbog toga je ovo izdanje dragoceno.
Zvuk i energija EKV uživo uglavnom su bili neuhvatljivi za snimajuću
tehniku tog vremena.
Bend je tokom postojanja zvanično objavio samo jedan koncertni album („EKV
Live 1986“) – solidno svedočanstvo o zvuku grupe u tom trenutku, koji je imao
tehničkih manjkavosti („uloga publike je nešto inferiornija nego što ja
pamtim na njihovim koncertima“ zapisao je Petar Janjatović u vreme objavljivanja albuma, s pravom). Milan je u jednom intervjuu s kraja osamdesetih najavio objavu drugog live albuma
pod imenom „Prljavo“, na kojem je trebalo da se nađu snimci kojima je bend bio
zadovoljan. To se, na žalost, nije dogodilo.
Posthumno objavljeni „Live 1988“ dočarava zvuk benda u periodu
pre najveće slave i osvajanja velikih koncertnih prostora širom Jugoslavije,
dok snimak beogradskog koncerta iz 1993. (objavljen 2019. pod
nazivom „Iznad grada“) tek na trenutke razotkriva koliko je tu energije bilo. Na internetu su već godinama dostupni mnogi piratski/bootleg snimci koncerata
benda i unplugged nastupa Milana i Magi, ali oni ne pomažu u
razotkrivanju magije koja se nekada dešavala pred našim očima.
Na sreću i van svakog nadanja - sačuvan je i ovaj snimak. Zvuk je do punog sjaja remasterovao Dragiša Uskoković – Ćima, a sve je upravo objavila Zadužbina Milana Mladenovića>> u saradnji sa Universalom.
„EKV Unplugged Skopje 1992“ je snimak koncerta
održanog poslednjeg vikenda novembra 1992. godine tokom mini-turneje EKV po
Makedoniji. Odsviran u malom prostoru, pred stotinak ljudi, prenošen je uživo
na radio stanici Kanal 103. Ovo je ujedno i jedini unplugged
na kojem svira čitav bend, koji složno i sigurno prolazi i kroz neke od
najkompleksnijih pesama iz diskografije benda.
Ćima i Marko Milivojević su pre nekoliko dana u intervjuu na Radiju 202 otkrili da se bend nije pripremao za unplugged nastup, što utisak složne svirke čini još snažnijim a sačuvani snimak još dragocenijim.
Za one čija su kristalna sećanja pomućena vremenom, kao i za one koji
nikada nisu imali sreću da slušaju i gledaju EKV uživo ovo izdanje je dugo čekana,
vredna nagrada.
Milan, Magi, Ćima i Marko u pedesetak minuta otkrivaju nove forme voljenih pesama. („Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol", a pesma "Oči boje
meda“ je doživela drugačiji, sjajan aranžman.) Više prostora je posvećeno pesmama sa albuma „Dum dum“ koji publika i kritika nisu najbolje razumeli u trenutku kada
se pojavio, dva meseca nakon kratkog rata u Sloveniji i u danima početka opsade
Vukovara. („Ta ploča je napravljena sa idejom da bude protest, i ne da se
nekome dopadne, već da nekoga pokrene“ - tačno će primetiti Snežana
Golubović mnogo godina kasnije.)
Sa distance od trideset godina - čak i u ovakvim, ogoljenim verzijama - „Idemo“ i
„Zabranjujem“ zvuče resko, opominjuće i gorko, noseći teži usud od onog koji su imale
u jesen 1991. godine kada su se pojavile. Ako su tada imale zadatak da zovu na mir i neutrališu ratne pokliče – sada ih slušamo
kao pesme koje u tome nisu uspele, ali i kao poetska svedočanstva čoveka koji je među
prvima i malobrojnima podigao glas protiv rata.
„Dolce Vita“ - jedna od najkompleksnijih pesama iz kataloga EKV ne gubi ništa
od svoje težine u unplugged verziji, dok „Karavan“ zvuči čak i vedrije
nego u originalu. Pored ostalih pesama iz "Dum dum" faze („Siguran“, „Dolce Vita“, „Glad“) – tu
je i bonus kojeg nije bilo na šuštavim internet kopijama. Tom, poslednjom pesmom na ovom izdanju - „Ljudi iz gradova“ - dominira glas čoveka koji uživa u svirci sa svojim ljudima, a za sve
ljude. Tehnički izuzetan i čist, zanimljiv i zbog niza upadica (Margita) između
pesama koje dočaravaju atmosferu unutar benda - „EKV Unplugged Skopje 1992“ predstavlja vredan dokument, i radi kao sonični vremeplov.
Zato pusti da te zvuk nosi od zaborava.
Ne postoji bolji način da osetiš kako je bilo nekad, i kako je bilo tu.
Nakon dugog čekanja, celo jato ptica sanjalica doletelo je do nas.
“The Dreambird” je godinama bio izgubljeno blago, delo koje nije bilo lako pronaći, a tek sada je objavljeno u celosti.
Uz ovo izdanje - koje sadrži dva do sada nedostupna snimka - objavljen je i izuzetan tekst Gorana Vejvode, koji kaže:
"Zanimljivo, snimci "The Dreambird" nikada nisu bili planirani da se objave. Od prvog puta kada mi je Suba pomenuo ovaj projekat, uvek je govorio o njemu kao o 'in situ' zvučnoj projekciji. To je oduvek trebalo da bude umetničko zvučna instalacija/hepening. Događaj se odigrao krajem juna 1987. godine u Novom Sada, na obali Dunava. Spoljni zvučnici su bili postavljeni iznad zemlje, kako bi se pojačalo iskustvo i interakcija sa zvucima iz prirodnog okruženja. Snimak "The Dreambird" se vrteo bez prestanka tokom čitavog popodneva. Uveče je bio vrhunac događaja uz 'son et lumière' i laserske svetlosne efekte. [...] Sećanja blede, često, ponekad bespovratno. Iskreno, veoma malo informacija ostaje o ovom projektu i sve govori u prilog činjenici da je sećanje izgubljeno, izbrisano, maglovito, neumoljivo."
*
Nepouzdano sećanje otvara nam put ka čistom uživanju u slojevima zvuka, putovanje bez putokaza i let bez kompasa, dosezanje nivoa u kojem su preplitanje instrumenata i pesma ptica jedina potrebna realnost. Ili lekoviti san.
*
Muzika: Mitar Subotić & Goran Vejvoda Snimano u FUNKTION STUDIO, Pariz, 1987. Mastering: Slobodan Misailović Dizajn omota: Sometimes Always Crteži: Arthur Longo
