“Ziggy played for time...” [50 godina]

Na današnji dan Zigi je Planeti poslao prvu dugosvirajuću zvučnu poruku urezanu u vinil: “The Rise and Fall of The Ziggy Stardust & The Spiders From Mars”.

Poruka je počinjala dramatično:
Imamo još svega pet godina za nas, kraj sveta je blizu.
Trideset i osam minuta kasnije, pred kraj poruke u “Rock’n’Roll Suicide” će nam reći da nismo sami; da smo lepi, i da je spasenje moguće ako mu pružimo ruku.

U istoriji rokenrola nema mnogo takvih udara, od one vrste koja tako dugo odzvanja.
Možda zato što nismo odmah shvatili njegovu snagu.

Prvo ukazanje Zigijevo nisu pratile prepune koncertne sale i sveopšte oduševljenje.
Kada je u proleće 1972. počeo prvu Zigi-turneju kritičari su bili zbunjeni (i zgroženi, tvrdi Pol Morli).
Ali, Bouvi je znao kome peva i čije sanjarije želi da raspali.
Stihovi “Let the children lose it, Let the children use it, Let all the children boogie” su pogađali koga je trebalo i gde je trebalo.

Pojava Zigija u životu nove generacije željne električnog naboja, ludih fluida, drugačijih heroja, bezobrazluka, drugosti i slobode napravila je krater koji je vidljiv na površini Planete i posle pedeset godina.

(Bouvi je u tome možda uspeo i zato što se odrekao Zigija za manje od godinu dana, neočekivano, pred publikom.

“Ali Zigi se nije mogao ubiti, zato što nikad nije ni postojao, pa je stvorenje tako postalo besmrtno, da Bouviju večno viri preko ramena.” (Pol Morli, još jednom)

Na obroncima tog Zigi-kratera decenijama izrastaju novi bendovi, žanrovi, idoli, muzika, knjige, teze, čak i čarape u šoping-molovima. Ali njegovo središte je i dalje čisto i prazno.
Kao da čeka da Zigi sleti i sve nas raznese još jednom.
Na pedesetogodišnjicu objavljivanja vinila pojavio se i novi remiks pesme “Starman” - divan, vredan ko zna kog po redu preslušavanja.

Ne zaboravi, na omotu albuma je pisalo:
“To be played at maximum volume.”

Noćurak :: Happy If You're Happy

Možda će ovaj mixtape zvučati još bolje ako ti ne otkrijem šta je privuklo baš ove pesme da se okupe na jednom mestu, poput noćnih leptirova i srebrnih buba oko svetla.

Možda će ti biti zabavnije da otkrivaš putokaze koji te vode od jedne do druge, bez suvišne priče.

Negde u miksu se krije i pesma koja kaže: „Read the directions even if you don't follow them.”

Stavi slušalice, i pusti maštu na volume.

Možda tebi ove pesme ispričaju drugačije priče nego meni.

Ako želiš, dojavi mi šta su ti rekli Andrew Bird, Baz Luhrmann, Bob Marley & The Wailers, Činč, David Bowie, Dope Lemon, Electronic, Fountains Of Wayne, J.J.Cale, Jah Wobble & Dolores O’Riordan, James, Jarvis Cocker, Jens Lekman, Joe Strummer, Kae Tempest, Kevin Morby, Khruangbin, Mark Eitzel, Matt & Kim, Phoenix, R.E.M., Richard Hawley, Selena & David Byrne, She & Him, Shuggie Otis, Steve Harley, Talking Heads, The Mountain Goats, The National, The Shins, The White Stripes, Thomas Dybdahl...

Prešlicavanje za LiceUlice: „There is Power in a Union“! (maj 2022.)

Pokretači prvih sindikalnih protesta su brzo shvatili: da bi žar protesta varničio a učesnici osetili moć kolektiva – neophodna je muzika koja će artikulisati zajedničku energiju i pomoći nam da budemo kao jedan! Pre tačno 150 godina radnici su na ulicama zapevali “Eight hours a day and decent pay - It is for that they fight!”, refren najstarije sačuvane i objavljene sindikalne pesme “Eight Hours Strike” Bilija Pastora. Omasovljenje pokreta i sindikata pratio je i sve širi repertoar pesama, dok su muzičari postajali glas radnika u medijima i koncertima.

Ljudi koji gitarom i glasom proširuju područje borbe kao počasne sindikalne horovođe tema su ove priče.

Džo Stramer

Bez obzira na godine ili vrstu muzike koju je svirao - Stramer je uvek pevao o nepravdi, problemima i ne/mogućnostima radničke klase. Od pesme „Crumby Bum Blues” koju je snimio u vreme kada je imao nadimak „Vudi“ (po Gatriju) i nije znao šta je pank - do čuvenih reči „People can change anything they want to.“ - Stramer je bio na pravoj strani, kanališući ono što je i lično iskusio u vreme kada je radio u fabrikama za proizvodnju gume ili industriji tepiha.
Poslušajte ponovo „Career Opportunities“, „Clampdown“, „Magnificent Seven“... ili se setite kako su The Clash odredili cenu albuma „London Calling“. To je stav, tako se brane ideje.
Stramer je dokaz da iskreni glasovi odzvanjaju snažnije. A kada otpevane reči prate dosledna dela - večnost je zagarantovana.

Bili Breg

Najpoznatiji trubadur britanske pop-scene ili – „muzičar i levičar“. Od ranije inspirisan muzikom Boba Dilana i Vudija Gatrija – Bili je shvatio čime želi da se bavi na jednom koncertu The Clash, koje i dalje pominje kao etičke uzore.
Tokom karijere je snimio veliki broj poznatih i voljenih protestnih pesama („There is Power in A Union“, „Take Down The Union Jack“, „A New England“), sa bendom Wilco je odsvirao i neverovatan omaž Vudiju Gatriju (album „Mermaid Avenue“), javno se borio i protivio politici Margaret Tačer, na koncertima često svira „Internacionalu“; pozvan je da piše nove reči Betovenove „Ode radosti“, a na seminarima drži prezentacije pod naslovom „Odgovornost: protiv-otrov autoritarizmu“... Naslov njegove biografije možda ponajbolje otkriva suštinu njegovog dela i delanja: „Still Suitable for Miners”, u kojoj se bavi ne samo sopstvenim životom, već i Tačerizmom, usponom Džeremija Korbina i Bregzitom.
Tipovi poput Bilija su uvek neophodni na čelu kolone.

Brus Springstin

Najveća zvezda današnje priče, takođe veliki poštovalac Vudija Gatrija i autor nekih od najpoznatijih pesama XX veka o mukama i snovima radničke klase Amerike zapravo nema dan „ozbiljnog radnog iskustva“ u radnoj knjižici. „Jedini pravi posao koji sam u životu radio bilo je održavanje travnjaka i sređivanje komšijskih ograda tokom letnjeg raspusta. To sam radio da bih zaradio za prvu gitaru“ izjavio je svojevremeno. Ali, to Brusa nije sprečilo da napiše i otpeva pesme poput „Factory“, „Working on the Highway“, „The Promised Land“ i druge u kojima se prašina, znoj, umor, hrapave ruke, umorna glava, prazan račun i borba za bolju budućnost jednostavno čuju.
I to nije samo pitanje talenta.
Kada Brus zapeva „I'm working on a dream/And I know it will be mine someday” mi iskreno verujemo da nam Springstin upravo peva istinu, i da je naša borba vredna cilja.
Taj osećaj vredi kao deset prijatelja koji koračaju u koloni, uz nas.

*

Više o majskom broju magazina LiceUlice >>