Ukoliko bi neka zla sila uništila sve izvore muzike na planeti Zemlji, sve vinile, diskove, kasete i striming servise - ovaj album bi ostao u potpunosti sačuvan u mojoj glavi, do poslednjeg šuma, uz sve varijacije različitih odjeka na dobošu u “Taking The Veil”, boje trube i klavira u “Laughter and Forgetting”, prostor kojim plovi gitara Bila Nelsona u “Answered Prayers”, udahe Jozefa Bojsa u semplu u kojem priča o kraju svega, možda sam zbog tih reči počeo priču zlom silom, ali ona ne može pobediti ovakvu muziku.
“Gone To Earth” je soundtrack prvog tinejdžerskog očijukanja sa “ezoterijom”, ton mnogih noći tokom odrastanja, krila koja pričvršćuješ remenom pre no što se prepustiš padu, ozvučeno snoviđenje, muzika uz koju možeš "da misliš i pišeš", bukvar pun putokaza ka Robertu Fripu, Keniju Vileru, Bilu Nelsonu, Robertu Grejvsu, Jozefu Bojsu, Milanu Kunderi i Gurdžijevu. (A odjek ovog albuma ćeš otkrivati tokom narednih godina na neočekivanim mestima, poput stranica "Bernarda Panasonika" Zorana Janjetova).
U vreme stvaranja ove slojevite audio-skulpture Dejvid Silvijen je imao tek 28 godina. Njegova snažna želja da se odrekne slave, novca i statusa pop-zvezde, i da zapliva ka pučini naišla je na negodovanje Ričarda Brensona i ostalih glavešina izdavačke kuće “Virgin” koji nisu želeli da plate za snimanje drugog, instrumentalnog dela albuma. Dejvid je snimanja finansirao sam.
Albumom “Gone To Earth” Silvijen se 13. septembra 1986. snažno otisnuo od tla, i povratka više nije bilo.
Ričard Brenson je poleteo trideset i pet godina kasnije. Stigao je do ivice kosmosa, i morao je da se vrati na Zemlju.
Znam trideset i jednu pesmu za svaki dan avgusta, devet pesama koje zvuče kao različite nijanse Jonskog mora, i najmanje četiri pesme slatke kao različite vrste smokava.
Ali, nisam siguran kako zvuči septembar. Nekada sam mislio da se čitav mesec može spakovati u minut i dvadeset sekundi jedne pesme koju peva David Sylvian. Sada verujem da su septembar i Bryan Ferry, Richard Hawley, The Coral, Nina Simone, The Style Council, kao i novi snimci koje su objavili Yola, James Blake, Japanese Whisper, Tom Rosenthal, Liam Kazar, Olivia Vedder, Leon Bridges i Rogi.
Sakupljao sam tokom leta nove pesme kao školjke i kamenčiće, ubacio sam i neke stare, i torba je sada puna. Sve želim da podelim sa tobom, a i mikrofon se vratio sa raspusta ;)
Muzika i aktivizam idu zajedno, poput para bokserskih
rukavica.
Jedna nije dovoljna za borbu, sa dve možemo da blokiramo i uzvratimo udarac
nepravdi ili tabuu. Ovo verovatno nisu albumi i pesme koje ćete čuti sa
razglasa tokom protesta, ili kako ih pevaju hiljade gnevnih ljudi u maršu. Ali ove
pesme i albume možete koristiti kao priručnik za promišljanje zaobilaznih
strategija u borbi.
Gang
of Four/Various Artists: „The Problem of Leisure: A celebration of Andy Gill
and Gang of Four“ (2021, Gill Music)
Muzika Gang of Four odzvanja pop kulturom duže od
četiri decenije. Odjeci tog zvuka, ideja i stavova pojavljuju se na
najneobičnijim mestima (čak i kao naslov ovog teksta), a lista muzičara koji ih
pominju kao uzore je izuzetno šarolika. Tom Morelo iz Rage Against the
Machine tvrdi da su mu oni „ponudili Gramšijevski pogled na svet kroz
pank-fank!“, a sa ne manje oduševljenja su ih pominjali i Kurt
Kobejn, Idles, Majkl Stajp i Majkl Hačins.
Ovaj album je zvučna posveta obožavalaca. Flia i
Džon Frušante, Tom Morelo, Robert Del Naja iz Massive Attack, Warpaint, Idles,
Gejl En Dorsi, Geri Njuman i drugi snimili su svoje verzije nekih od
najvažnijih pesama ovog benda i dokazali da su stihovi poput „How can I sit and eat my tea / With all that blood
flowing from the television...” i
dalje potrebni svetu, četrdeset godina nakon što su otpevani prvi put, kao
vodiči kroz teskobu i saborci u borbama koje dolaze.
Šarlo
Akrobata: „Tuplji ili bistriji čovek biva kad...“ (2021, Croatia Records, reizdanje)
Istorija muzike beleži da su se Šarlo akrobata i Gang of
Four jednom već sreli u istom prostoru, na Zagrebačkom Bijenalu 1981.
godine. (Možemo zamišljati izraze lica članova GO4 dok iz bekstejdža gledaju
leđa Koje, Milana i VDa tokom nastupa koji je bio „urnebesan, snažan i
strastan“ (tvrdi Momčilo Rajin). Četrdeset godina kasnije ova dva benda ponovo
dele isti prostor - u ovom magazinu, a povodom remasterizovanog reizdanja
prvog, jedinog, furioznog albuma benda koji ruši tabue kroz vreme.
Ovaj album ne zvuči kao četrdesetogodišnjak. „Tuplji ili
bistriji čovek biva kad...“ je i dalje beskompromisno, subverzivno, bezobrazno,
prljavo, vrtoglavo (a zatim i glavolomno) remek delo kojem vreme ništa ne može!
Uzvikivanje delova „Narodnog učitelja“ Vase Pelagića (u pesmi „Pazite na
decu“), furioznost „Fenomena“, duhovitost „Ljubavne priče, ali i ozbiljni
komadi poput pesama „Samo ponekad“ i „Problem“... sve i dalje funkcioniše
besprekorno, i zvuči potpuno sveže! Došlo je vreme da ovaj muzički bukvar
namerno ispremetanih stranica dobije zasluženo prvo mesto listi najboljih
jugoslovenskih albuma svih vremena.
Hurray
for the Riff Raff: „The Navigator“ (2017, Ato Records)
Alinda Segara, glavna autorka, glas i lice Hurray For
The Riff Raff na ovom albumu peva o potlačenima, za njih i sa njima, i
konačno dokazuje da je uspela ono što je želela da bude: trubadurka dostojna
tradicije Dilana i Vudija Gatrija. Alindin glas i njeni stuhovi artikulišu
muku, želje, nade i snove običnih ljudi.
O ovom albumu nije lako pisati. „The Navigator“ zahteva pažljivo i
višekratno preslušavanje.
A kada vas na njegovom kraju dočeka veličanstvena „Pa’lante“, shvatićete
da je to pesma koju bismo jednom mogli da zapevamo zajedno na ulici, horski - i
da će se tama povući pred našim glasovima.
