Ja ovoga puta ćutim, a sve što je važno će ti reći, ili odsvirati - Andrew Bird, Bowie, Darkwood Dub, Destroyer, dEUS, Dimitrije Dimitrijević, Hania Rani, Jasna Đuričić (i Darko Rundek!), Lennon & McCartney (ovoga puta svako za sebe, ali jedan kraj drugog), Jonathan Wilson, Leonard Cohen, Mac Miller obradom genijalne "Everbody's Gotta Live", Matt Berninger (dva puta), Michael Stipe, Nick Cave, Ólafur Arnalds, Paul Simon, Paul Weller, Srđan Sacher, Sufjan Stevens, The Flaming Lips (i oni dva puta!), Tempesst i Walter Martin.
"Kada
napišeš veliku pesmu, ona više nije tvoja" kaže Majkl Stajp u epizodi
mini-serijala "Song Exploder", pokušavajući da shvati kako je
"Losing my religion" postala globalni hit, i pesma koja je do sada
doživela devedesetak zvaničnih obrada, ne računajući YouTube trubadure i
samizdate.
I ta njegova misao o velikim pesmama je takođe obrada, odnosno varijacija.
Sve je bilo.
*
Večeras pretresam šta se u poslednje vreme
događalo sa pesmama koje volim. Pesme Marka Bolana, Koena, Bouvija, Radiohead,
Portishead, Steely Dan, Roberta Palmera, Lu Rida, ali i kompozicije Erika
Satija i Brajena Ina obrađuju Dejvid Johansen, Rianon Gidens i Amanda Palmer,
Llian La Havas, a tu su i neke stare obrade koju su snimali Brajan Feri,
Sakamoto i Silvijen, Piter Gejbrijel i The National.
Prvi susret sa najdražim albumom svih vremena bio je pun peripetija.
Kaseta sa ne-baš-sjanim presnimkom „Remain in Light“ je do mene stigla početkom 1987. Ta ušičujno previše puta preslušavana Maxell Chrome II zlatna kaseta (s plavim crtama) bila je u toliko lošem stanju da nijedan od kasetofona u našoj kući nije mogao da je svira duže od minut-dva, a da traka ne počne da se uvija oko glave kasetofona. Negde u drugom minutu kontinuiranog preslušavanja sve bi postalo zvučni mulj.
Oduševljen fragmentima koji su bili čisti na minut-dva, i užasnut saznanjem da albuma u prodavnicama nema, shvatio sam da je jedino rešenje nabaviti „dupli dek“ (objašnjenje za mlađe: „dva kasetofona u jednom telu“), ili povezati dva kasetofona kablovima. Jedan ću koristiti za puštanje kasete, a snimaću na drugom, sve dok ne krene izobličenje zvuka. Onda ću zaustaviti snimanje, premotati originalnu traku da bi se zategla i nastaviti sa sledećim minutom muzike.
I tako sam "rekonstruisao" čitav album na drugoj kaseti.
Ukupno trajanje albuma: 40 minuta i 14 sekundi. Uloženi rad: tri dana. Dobitak: neprocenjiv.
Naučio sam ponešto o montaži, dobio "slušljivu kopiju" albuma (original sam kupio godinu dana kasnije), a tokom tog procesa sam preslušao svaki šum na albumu mnogo puta.
Ali, dosta o montaži, detinjstvu i audio-trakama.
"Remain in Light" je dokazni materijal da velika dela nastaju iz radoznalosti i kreativnog meteža. Talking Heads su, zajedno sa Brajenom Inom, Edrijanom Beloum, Nonom Hendriks, Jonom Haselom (čak i Robertom Plantom koji je svirao udaraljke) upadali u studio i snimali gomile fragmenata, lupova, rifova, ritmova, uklapali afro-ritmove, fank, elektroniku i novi talas, ostavljali Brajenu Inu da "izabere obećavajuće", a onda preko izabranih delova dosnimavali nove varijacije, ostavljali jedni drugima snimke "za domaći zadatak", tragali za formom, na užas i oduševljenje Reta Dejvisa, inženjera zvuka kojem bi rad na ovom albumu valjalo računati kao beneficirani radni staž.
U tom kreativnom metežu bend se umalo raspao, ali je iz tih lutanja nastalo remek-delo.
O svakoj pesmi sa albuma je moguće napisati esej.
Zapravo, po dva eseja: jedan o zvuku, a drugi o tekstovima Dejvida Birna. Ne škrtarimo: ima materijala za još više eseja. Usporavanje trake na "Born Under Punches", Edrijenova solo gitara na "Crosseyes and Painless", "bo-bo-bom-bom" Ina i Birna na "Once In a Lifetime", atmosfera "Listening Wind", teskoba "The Overload" (inspirisane pričom, ali ne i zvukom Joy Division)... o svemu tome se može pisati. (Pitchfork je pokušao da priču o albumu spakuje petominutni klip. Dobro, da li ste normalni?)
Ipak, ovaj album je zapravo najbolje slušati bez "razmišljanja" i predznanja.
Znanje o njemu ne može biti konačno.
"Remain in Light" je album-hipertekst, a ja za sve ove godine preslušavanja i čitanja nisam uspeo da posetim svaki link, ili da stignem do kraja.
Preslušavam ga večeras ponovo i shvatam da kraja nema, i to me čini srećnim.
