"The Social Dilemma" ili algoritam pretpostavlja da te ovo zanima

"Nothing that is vast enters into the life of mortals without a curse." 

(Sofokle *)

"Tehnologija nije egzistencijalna pretnja, već sposobnost tehnologije da izvuče najgore iz ljudi. To najgore u društvu jeste egzistencijalna pretnja. Tehnologija može prouzrokovati haos, ogorčenost, neuljudnost, manjak međusobnog poverenja, usamljenost, otuđenost, izraženiju polarizaciju, više hakovanja izbora, više populizma, više distrakcija i ignorisanja stvarnih problema. To su posledice po društvo. To utiče na sve, kao i one koji ne koriste te proizvode."

(iz filma "The Social Dilemma")

Kada toliko prijatelja na društvenim mrežama podeli mišljenje ili link ka istom sadržaju u 24 sata, to je signal ili putokaz koji bi trebalo slediti. Neke od prijatelja ne poznajem lično, ali verujem u njihov sud ili rasuđivanje zahvaljujući prethodnim pozitivnim iskustvima. Nekada se ne slažemo, ili kroz dijalog otkrivamo jedni drugima nove slojeve ili putokaze.
Društvene mreže, pored ostalog, služe i za to. 

Taj sadržaj je ovoga puta doku-drama The Social Dilemma, posvećen nama i društvenim mrežama (u najkraćem rečeno), a njegovi ključni akteri su uglavnom oni koji su te društvene mreže pravili. To stvara prvu (značajnu) razliku u odnosu na druge dokumentarce posvećene istoj temi, a koji uglavnom imaju za cilj da vas prepadnu, uvale vam šlem od kuhinjske aluminijumske folije i pozovu da ih pratite na društvenim mrežama radi novih dokaza zavere društvenih mreža protiv ljudi.

Ispred kamere su ovoga puta uzbunjivači: donedavno visokopozicionirani u hijerarhiji timova koji stvaraju i unapređuju funkcionalnost, dizajn i algoritme Facebook, Google, Instagram, Twitter i Pinterest platformi. 
Radeći na usavršavanju algoritama, ti ljudi su donedavno upravljali nama ili barem našom pažnjom i vremenom.

(Algoritmi sada to rade sami, bez podrške i pomoći ljudi. Jedan od sagovornika će nam otkriti da je mali broj onih koji zaista razumeju kako ti algoritmi sada rade i da je Veštačka Inteligencija već preuzela vlast. Ali, to nije razlog da odmah "bacite telefon" ili isključite računar i pobegnete u brda, ovaj film ne vodi ka takvom kraju.)

Prisustvo svedoka čini The Social Dilemma uzbuđujuće slojevitim. U svega devedeset i četiri minuta ovaj film uspeva da pretrese kako algoritmi prepoznaju naše potrebe, želje i raspoloženost za nove sadržaje; šta nas vuče ka ekranu i kako na nas deluje kratkotrajna dopaminska bomba koju društvene mreže u nama detoniraju; kolika je nadmoć lažnih vesti u odnosu na istinu ("istina je dosadna") te, naravno, šta je pogonsko gorivo čitave mašinerije koja napreduje i usavršava se mnogo brže od nas. U tom feed-u priča o profitu, tržišnoj ceni naše pažnja i vremena (zabrinjavajuće smo jeftini), manipulacijama sadržajem, kreiranju bablova u kojima živimo i uticaju sadržaja na naše offline ponašanje - The Social Dilemma na sreću ne igra na izazivanje panike, već uspeva da gledaoca dovede do kraja priče u stanju hladnokrvne pribranosti (ok, barem sam ja ostao pribran do kraja), ostavljajući prostor čak i za optimizam i humor (odjavna špica), što je nakon takve količine podataka i zastrašujućih detalja apsolutno neophodno, to dovodi do katarze, neophodne u ovakvoj priči, jer uspaničeni gledalac ne može biti od koristi u daljoj borbi.

Iako obznanjuje zastrašujuće detalje The Social Dilemma nije ludistički koncipiran te su naslovi koji ga prate u medijima preterani ("Unplug & run!"; "Turn Your Phone Down"...), ili su autori ovih tekstova tek sada skapirali priču.

Autor The Social Dilemma ima jasan stav: mreža ne može i neće nestati (niti bi trebalo da nestane zato što je korisna), algoritmi će postajati sve više svesni naših želja, načina funkcionisanja naših glava i naših potreba. To jeste horor, ali taj horor još uvek nije ušao u poslednji čin. 

Ključna pitanja su:
Možemo li je učiniti manje opasnom? 
Možemo li preurediti pravila i obaveze oglašivača i tvoraca društvenih mreža? 
Kako pomoći ljudima da ne postanu ulov u toj mreži?

Naravno da uvek imamo Idiocracy kao jedan od mogućih nastavaka i krajeva tog horora. 

Ali on nije jedini.

Kakav nas kraj čeka još uvek zavisi od ljudi, a ne do čipova.
(Da, da, znam, to možda i nije dobra vest.)

*

Napomena: Sofoklov citat kojim počinje i film ostavljam u engleskoj verziji zato što dva prevoda ovog stiha iz njegove "Antigone" (IV, 2) na srpsko-hrvatski vode ka drugačijim zaključcima. Prevod Miloša N. Đurića kaže: "Za sveg života smrtniku nijednome čas ne prođe izvan jada", dok prevod Kolomana Raca glasi: "Taj zakon: smrtnik nijedan Za svoga žića bez jada ne prolazi."

p.s. Izbor Vinsenta Karteisera (Pit Kembel u "Mad Men") za "personifikaciju algoritma" je genijalna ideja. 

p.p.s. Preporuke za čitanje nakon gledanja filma, a na srodne teme:
"Plitko", Nikolas Kar >>, 
"Homo Deus", Juval Noa Harari >>

Noćurak iz 1990 :: Here's where the story ends [muzički vremelom]

Možda bi bilo bolje ostaviti putovanje u 1990. kao miks, bez priče i pominjanja važnih datuma i podsećanja na svetle trenutke i mračne tipove.

Ali...

"Being Boring" zvuči drugačije ako se setiš prvog dana januara te godine, i početka reformi Anta Markovića. Sve zvuči drugačije kada se setiš da su se u maju na Maksimiru šibali navijači Dinama i Zvezde a u septembru na istom mestu svirao Dejvid Bouvi. Sve zvuči drugačije kada ponovo otkriješ da je u prvih deset meseci 1990. u SFRJ prodato nešto više od 181.000 vozila domaće proizvodnje, a mi smo planirali kupovinu Interrail karte za Evropu, sve dok nisu počeli da ređaju balvane na drumovima a najbliži prijatelji odlazili u vojsku.
Borisav Jović je postao Presednik Predsedništva Jugoslavije, a mi smo svakog popodneva imali probe benda bukvalno iznad njegove glave, verovatno ga nervirali i tako možda ubrzavali raspad Jugoslavije, ali i napredovali na Demo-Top 8 Radija B92.

Idemo u 1990 - godinu veličanstvene muzike; poslednje leto sveta u kojem smo odrastali, i prvu jesen loma koji traje već trideset godina.

...Cocteau Twins, Happy Mondays, Inspiral Carpets, Lou Reed & John Cale, Miladojka Youneed, Neneh Cherry, New Order, Nick Cave & The Bad Seeds, Obojeni program, Pixies, Prefab Sprout, Primal Scream, Saint Etienne, Sonic Youth, Sundays, Pet Shop Boys, The Charlatans, House Of Love, The Replacements, They Might Be Giants, World Party...

Krk [fragmenti]

Zatrčavam se ka plićaku Krčke gradske plaže, ne obraćam pažnju na ubode kamenja pod stopalima, ne gledam gde stajem, uranjam. 

More me prepoznalo. Svakim zamahom postajem lakši, komadi tereta otpadaju sa mene, uskoro će na obalu zakoračiti kao neki drugi ja, neki veći ja, blažen i slan, zaboraviću na sve peripetije koje su prethodile tom trenutku. 

Pre dvadeset godina sam obećao sebi da više neće biti pauza, da ćemo se svake godine videti barem jednom, reci zrikavcima da budu glasniji.

*

Trideset pet godina je prošlo od poslednje posete Krku.

Pomislim kako je to vreme ostavilo više tragova na meni, a onda sebi kažem - i ti bi izgledao dobro da si na obali mora. 

Iznenađujuće, Krk izgleda "isto", kao zaključan u vremenu.
Po ljudima, muzici iz konoba i kafića, govoru starijih, osmehu starog filigrana koji čitavog dana sedi ispred lokala, ukusu sladoleda, osmesima Jasmine i Edite kod kojih smo smešteni u "Placi", po izgledu nekadašnje robne kuće, lako bi mogao pomisliti da si u nekoj drugoj deceniji, i to deluje lekovito.

Pločnici u starom gradu su uglačani do visokog sjaja, mačke lenjo leže pod velikim stablom sa kojeg svako može ubrati slatke smokve, ulični i baštenski muzičari ne sviraju nijednu pesmu mlađu od dvadeset-trideset godina, a postoji i jedna pesma koju će svirati svi tokom narednih večeri, ima neka tajna veza između Krisa Ajzaka i ovog otoka. Možda je nekada bio ovde i zaveo lokalnu lepoticu, možda postoji neka strašna ljubavna priča, nisam otkrio.

Tačno u ponoć muzika utihne, glasovi se stišaju, grad zanemi, zvonik se oglašava na pola sata jednim udarcem, zašto buditi usnule. 

*

Iz večeri u veče tražim vezu između položaja anđela na vrhu zvonika i doba dana, tek pred kraj shvatam da ga okreću u skladu sa vremenskom prognozom, ukoliko će biti vetra okreće se trubom prema moru, ukoliko će dan biti lep, okreću ga prema gradu.

*
Nakon druge večere u konobi "Andreja" prvi put u životu žalim što ne znam da pišem o hrani.

*

Plaže su lepe, ali prenapučene. Danima kružimo po otoku tražeći naše mesto, a mir pronalazimo tamo gde ga nismo očekivali: na stenama ispod Haludova, u Malinskoj, gde je more toplo , za razliku od stena koje seku stopala i ostavljaju ožiljke koji će me dugo podsećati na ovo letovanje. 
Na severu otoka je more nežnije, na severu hladnije, ali uvek besprekorno čisto. 

I onda napušteni hotelski kompleks Haludovo, betoniran u prošlosti i istoriji, prirodni kraj leta koje se umalo nije dogodilo, ali obećao sam i sebi i moru,
više se nijedan diktator neće isprečiti između nas, nikada više.