Ovaj Noćurak slavi ostrva, ostrvca, ostvrčiće, atole, ade i otoke, slobodu, vodu, mora, okeane, brodove i plovidbu.
Krećemo iz kuće-na-vodi Otisa Reddinga u Sosalitu, Kalifornija, a na ostrvčićima nas čekaju Shuggie Otis, Devendra Banhart, Helado Negro, Antenat, Porno Brak, Van Morrison, Neil Young, Kings of Convenience, Junius Meyvant, Villagers, Richard Hawley, Cocteau Twins, Stan Getz, Arto Lindsay, Cesaria Evora, Suba... kao i priče Judite Šalanski, Antonija Tabukija i Borisa Maksimovića.
Ne treba ti ništa od opreme. Tamo gde idemo svi se kupaju goli.
#Radio #Podcast #Leto
"U jednom gradiću na obroncima Vogeza jednog šestogodišnjaka pohode snovi u kojima ga neko uči jednom sasvim nepoznatom jeziku. Uskoro će mali Mark Liblan moći da govori tečno, i to ne samo u snu, ali uopšte ne zna odakle je taj jezik i da li zaista postoji.
Mark je povučeno dete, darovito i znatiželjno. Kao momak hrani se više knjigama nego hlebom. Sa 33 godine okreće leđa modernom životu i odlazi u Bretanju. Tu će zapasti za oko naučnicima s Univerziteta u Renu, i oni će poželeti da dešifruju jezik iz njegovih snova i prevedu ga. Dve godine puniće ogromne računare njegovim čudnim glasovima.
Uzalud.
A onda će im pasti na pamet da prođu krčmama u luci i mornare koji imaju slobodno pitaju da li je neko od njih negde možda čuo taj jezik. U jednoj kafani u Renu Mark Liblan ima solistički nastup, izgovara monolog pred grupom Tunižana, kad se umeša čovek iza šanka, nekadašnji pripadnik mornarice, i kaže da je jednom već čuo taj jezik, i to na najusamljenijem od svih polinežanskih ostrva. A zna i jednu stariju gospođu koja baš tako govori, bivšu ženu nekog vojnog lica koja sad živi u predgrađu, u stanu koji joj je dodelilo socijalno.
Susret sa damom iz Polinezije promeniće Liblanov život: Meretuini Make otvara vrata, on je pozdravlja na svom jeziku, a onu mu odmah odgovara na rapi, jeziku njenog starog zavičaja.
Mark Liblan, koji nikad nije išao van Evrope, ženi se jedinom ženom koja ga razume i 1983. kreće zajedno sa njom na ostrvo na kojem se govori njegov jezik."
*
Prekucano iz "Atlasa zabačenih ostrva", Judite Šalanski, str. 72,
objavio Službeni glasnik, prevod Aleksandra Bajazetov.
Više o ovoj čudesnoj knjizi >>
i ovde (BeforeAfter) >>
p.s. Knjiga dostupna u Beopolisu >>, u donjoj polici kraj ulaza levo, polica ispod putopisa.
p.p.s. Mark Liblin je, po svemu sudeći, zaista postojao, te je proveo poslednjih šesnaest godina života na udaljenom ostrvu.
Audio razglednica ti ovoga puta stiže sa ostrva Zijaraifuši, atola severno od Malea, nedaleko od ekvatora.
Geografski i pomorski atlasi prećutkuju činjenicu da je na tom mestu želja da se u potpunosti isključiš i zaboraviš na sve snažna, i da raste iz sata u sat:
hrani se svakim talasom,
korakom po pesku,
zalogajem,
pesmom čudnih ptica,
sunčevim zrakom,
ili zvukom kiše koja noću preleće nad krovom našeg bungalova.
(Savladani smo u prva dvadeset i četiri sata, drugog dana smo prestali da mislimo.
Za devet dana sam pročitao jednu od sedam spakovanih knjiga, krunski dokaz totalne fjake.)
Konačno, ovo iskustvo ne trebalo opterećivati sa mnogo reči,
a i te reči bi verovatno bile ona stara, dobra opšta mesta, o kojima je svojevremeno pričao najbolji poznavalac mora, sunca i leta.
Zato, ovoga puta stižu zvuk i slike, koje ćemo u dugim zimskim noćima grickati štedljvo, kao slatkiš i koristiti kao dokaze da smo zaista bili tamo i da sve to nije bilo samo snoviđenje.
Ovo je kratka audio priča o atolima, pticama, suncu, moru i boduberu muzici sa Maldiva, koju sam snimio i smiksovao sedeći na plaži prisetivši se reči Džordža Stouna, urednika National Geographic: "For travelers, sound is one of our best tools for discovering the world in all its dimensions."
(p.s. Snimanje ove emisije ne bi bilo moguće da u lokalnoj (jedinoj) radnji nije bilo adaptera za struju, cena 4$.)
Uz te zvuke,
slike iz života u razglednici:
Nekoliko (možda korisnih) saveta za kraj:
- Put do Malea je lakši i brži kada se ide preko Istanbula, ukoliko možete zaobiđite opciju preko Dohe. Let se čeka mnogo kraće, a novi aerodrom u Istanbulu na koji Turkish Airlines sleće je dobro organizovan, udoban, i ogroman. Ovu opciju smo otkrili zahvaljujući agenciji Travel Boutique >>, koja zaslužuje preporuke i pohvale za strpljenje, brzinu i preciznost u organizaciji ovog našeg putešestvija.
- Pored zvanične lokalne valute možete plaćati i u dolarima (bolje) kao i evrima (manje povoljno)
- Putno osiguranje je korisna stvar (Ovo je ujedno prilika da se zahvalim i doktoru Naušadu Alamu koji je morao da sanira upalu uha budali koja se nije pazila (meni).
(I da li je moguće da se doktor koji mi je popravljao uši zove Naušad...)
- Iako će ti se tokom pakovanja to činiti neverovatnim - tri-četiri majice, jedna košulja i pristojne bermude za ručak i večeru su ti sasvim dovoljne :) Prosečna temperatura (u avgustu) je oko trideset stepeni, te nema potrebe za dodatnim odevnim predmetima. Noći su tople i nešto manje vlažne nego dani, bez klime je nemoguće spavati.
- Da, kari se stavlja u gotovo sve, osim kolača, ali je lokalna hrana izuzetno ukusna.
- Iako u sobama postoje USB utičnice za dopunu baterija telefona, aparata i ostalih sprava - ponesite adapter za struju, ne može baš sve da se dopunjuje na USB. Ili ponesite 4$.
- Ponesite dovoljno (velikih) kartica za aparate i telefone, gdegod da okrenete objektiv "ima nešto lepo".
- Da, po plićacima i zalivima plivaju i bebe-ajkule, od one vrste koja nema problem sa ljudima, i one se vas plaše više nego vi njih. Proverio sam.
- Zaboravite na sve, domaćini brinu o svemu.
Još putopisa i audio-razglednica je dostupno ovde >>
