"Treći svijet" ili o mapama iz mašte, borbi, Bulgakovu i Haustoru

"Stanje osluškivanja uključuje cijelo tijelo, ono priziva stanje pažljive prisutnosti.

Zvuk nije koncentriran, rijetko se percipira u nekoj točki,

doživljavaš ga kao dio prostora koji te okružuje." 
(Darko Rundek, 2011.)

"Nestade Jeršalajim, veliki grad, kao da ga nikad na svetu i ne bejaše."

(Mihail Bulgakov, "Majstor i Margarita", poglavlje 25, 1928-1938.)

O "Trećem svijetu" je najbolje pisati usred leta. Koža je sjajna od znoja, vlage i česte kiše; vreme je naizgled stalo, leto je zrelo i lepljivo, ali već osećaš da ga uskoro neće biti i da naigled beskonačni raspust ipak ima svoj kraj. Jesen neće zaobići tvoj deo grada, ne ukoliko ostaneš tu gde si.

Drugo najbolje vreme je bilo kada.

Slušanje "Trećeg svijeta" je neka vrsta igre, koju igram već mnogo godina.
Vremenom sam naučio da vidim crvotočinu između udaraca u doboš i otkucaja bas-gitare, tu su pukotine malo pozelenele od tropske mahovine, dovoljno je uzeti vazduh i provući se.

"Trećim svijetom" može se lutati decenijama bez cilja, ali i bez želje da se lutanje ikada završi. Ludaci vremenom pomisle da prepoznaju krajolike i putokaze, i jedne večeri se ohrabre da iscrtaju mapu tog sveta, preciznošću dostojne prvih mornara koji su prošli Herkulove stubove. Te mape su maglovite i pune netačnosti, predimenzioniranih kontura i glasina koje raspaljuju maštu.

Nakon trideset i pet godina putovanja ovim albumom, ja se usuđujem da skiciram jednu.

U uglu mapa nepoznatog sveta koje su iscrtavali prvi pomorci obično su se nalazila otelotvorenja mornarskih strahova - Krakeni, Scile i Ihtiokentauri (o čijem postojanju svedoči i Borhes). Na ovoj mapi u tom donjem uglu nisu Behemot, Asmedaj i Abadona iz one prve pesme u kojoj nas svaki obrt pedala bicikle-sa-Nenom udaljava od stvarnosti, već, zbog Jeršaleima u koji ćemo stići uskoro – u uglu mape su, u čast dijaboličnosti sveta i Bulgakova - Behemot, Azazelo i Voland, koji pune uše stražarima da se pripaze u zoru.

Taj trio će se sa mape ceriti ka nama, dok rukama i šapama pokazuju dijagonalno iznad sebe, ka kopnu: jednoj zemlji, Pangei u kojoj od Međimurja do Anda nije daleko, kao ni od periferije Zagreba do Afrike i Južne Amerike, soc-realizam i pomahnitale diktature su komšije. Detaljnije posmatranje te mape će otkriti da među tim prostorima nema granica, a zatim ćemo shvatiti i da su nazivi toponima, obala i mora na toj mapi svima razumljivi. Ovde svako govori svojim jezikom ali se svi razumeju međusobno, borba je sveprisutna, odjekuju rafali garde, to nas ujedinjuje, po tome se razumemo, sve se to čuje u zvuku ovog albuma, kiša je svuda zelena, zvuk je voda na toj mapi, on sve okružuje.

Ukoliko bih pokušao da jednom rečju opišem zvuk "Trećeg svijeta", kolebao bih se između "nesvrstan" i "autohton". (A mogli bismo reći i "samonikao" ("te delom i samobitan", kaže enciklopedija). Lepo bi mu pristajalo i to "nesvrstan", no autohtonost je najluđa reč koja se može izabrati – zato što se najčešće odnosi na stvari koje su izrastale u izolaciji, odvojene od drugih, a "Treći svijet" je povezao u sebi šarenolike stvari sa svih strana sveta, da bi izrastao drugačije.

Čitanje starih intervjua, kao i knjige Anta Perkovića koja krije mnoge ključeve ("Rundek, između") pokazuje da je taj zvuk rezultat ozbiljne borbe i brisanja granica svih koji su ga stvarali. Oružje korišćeno u toj borbi su afričke konge, zampone, kene, brazilska cuica i talking drum, panove frule, gomila zvrčki koje se više nikada nisu pojavile u pop-muzici Jugoslavije ili barem ne u takvom odnosu. Strašna ritam-sekcija (Saher-Gulić), praskavi duvači, gitara koja kroz čitav album šalje tajne poruke morzeovim azbukom i klavir koji razbija formu – sve to stvara zvuk koji nije ničiji ali stiže odasvud. Ko je pažljivo slušao koncertne snimke Haustora iz 1982, a na kojima se neke od ovih pesama pojavljuju po prvi put, otkrio je kako je kratko vreme bend usporio i muzički sazreo. (I Rundekova lirika se promenila, ali o tome nešto kasnije.)

Rundekov glas i tekstovi raspiruju ideju slike sveta koji je u neprekidnoj borbi za slobodu, nezavisnost i nesvrstanost: "djevojke u luci pale za stvar", "bose žene koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom", "dječak sa puškom u ruci vodi me do logora", "dolari su vrući i miriše dim", "stražari su otrovani, konji su spremni", Rundek je "skriven iza lažnih imena", pod klupom su "sličice iz mašte za ratne godine", "momci sa automatima glume patuljke u vrtu"... sve je natopljeno borbom, otporom i vožnjom zaobilaznim drumovima, u oblaku prašine se nekima učini da vide i Korta Maltezea (Zoran Paunović je pisao da su Korto, Pišta i Šejn maske koje Rundek koristi da bi pokazao ko je on zapravo). 

Naspram toj borbi - tu su ljubav i telesno. 
Ko sumnja u njenu važnost u ovim pričama, evo mu stih "...njena koža slana i zlatna kao jutro miriše/slušam kako diše/čujem joj sne", eno i pesme "Babilonske baklje", jedine na albumu u kojoj postoje samo njih dvoje, nema plotuna u pozadini, pao je mrak, revoluciju ćemo nastaviti sutra, "nek za nama samo zvijezde jezde i igraju".

Darko Rundek, S.R, Yugopapir >>

Nedavno, a tridesetak godina nakon što je ovaj album objavljen, Srđan Saher je gostujući na zagrebačkom Radio Yammatu >> otkrio i emitovao ne samo dub-verzije pesama sa ovog albuma, već i neke demo-verzije snimane tokom priprema albuma.

Tekstovi koje Rundek peva ili, preciznije – uglavljuje u već strukirane melodije se umnogome razlikuju od onih koji su završili na albumu, i daleko su od izbrušenosti i metafora koje sada naizust znamo. Na sreću, tu nije stao, ili su ga gurali da nastavi da istražuje i bori se.

U već pomenutoj Perkovićevoj knjizi Rundek kaže:

"Ja sam od Sachera stvarno najviše naučio (...) On je izuzetan autor, muzičar, izuzetna osoba. Jedino što ne idemo dobro zajedno. On je iskomponirao pjesme i donio mi pjesmu uz gitaru, jasnu ideju ritma, i neke indikacije o čemu bi htio da se u toj pjesmi radi, dvije riječi u refrenu, neku atmosferu, ili bi mi donio knjigu, ili bi otišli pogledati neki film... da me pokuša uvesti u atmosferu neke pjesme. A onda bih ja počeo krčkati dalje."

I zato, kada Rundek na koncertu najavljuje "Zadnji pogled na Jeršaleim" rečima "Lijepo je hodati po svijetu kad paralelno postoji neka stvarnost od knjiga." postaje jasno da je ta borba za nezavisnost (ili autohtonost) bila podjednako teška i za njega, i da se probijao kroz suvu pustinju sve do ulaza u Jeršaleim, tamo sreo onaj trio iz donjeg ugla mape, ali oni nikada nisu imali ništa protiv tipova poput njega, 
naprotiv.

*

I mogao bih još ovako, ali se negde pred kraj albuma ponovo nađem pred buketom putokaza i znam da je vreme za još jedan krug lutanja.

Neki od putokaza su isključivo muzički: Black Uhuru, King Sunny Ade, čak i Kid Creole.
The Clash su i zvuk i stav; treći zovu da se ponovo krene ka vratima knjiga Maria Vargasa Ljose (ponovo pročitati "Panteleona i posetiteljke"!) i Sabata (Nikola tvrdi da su u te putokaze urezana i imena Amada i Huana Rulfa (tim putem još nisam išao), a tu je i ta fotografija petorice sa omota, grupica zaverenika ispred zida na uglu periferije Zagreba, slika mutna od uvećanja i provučena kroz filter, svedenost ovog omota me podseća da je to lutanje unutrašnja emigracija.

Mogao bih još, ali svako

MORA

da iscrta

svoju mapu, nećemo pronaći dve identične.
(Neki tvrde da u "Trećem svijetu" nema ničeg ezoteričnog, ali to je zato što su na ulasku dobili samo turističku, kratkotrajnu vizu.)

Vanvremenski, vanprostorno i sinematično postavljen, ovaj album nakon trideset i pet godina zvuči sve bolje. Čak i ta pesma o radničkoj klasi koja je oduvek štrčala, a našla se na albumu iz razloga koji više nisu važni, i ona je vremenom dobila drugačiju dimenziju: Crni đavo iz pesme je u međuvremenu pobedio, poplaćao pića i učinio da najpodmitljiviji ostanu da prave štetu ovde, u našem svetu, 
a više nema ni perona sa kojeg bi se moglo bežati u raj.

Zato i dalje često bežim u "Treći svijet".

Tamo predaja i dalje nije opcija,

stražari su otrovani,

konji su spremni,

zora rumeni.

("Treći svijet" se odnedavno može slušati i na YouTubeu >> i drugim platformama (Deezer >>). 
Zvuk je pomalo tanak, bolje nabavi nedavno objavljeni remaster, 

pali i vuci :) 

P.S. Voljeni "Radio Sevojno" je pre nekoliko meseci kreirao mapu "Trećeg svijeta", na svoj način. Topla preporuka za preslušavanje >>

P.P.S, 2022. Haustor je ponovo u studiju >>

P.P.P.S, 2022: Ivan Laić, povodom vinilnog reizdanja Trećeg svijeta >>

P.P.P.P.S, 2022: Dragan Ambrozić, "Vreme" >>

[Za Belgrade Less Ordinary] "Rokenrol i Jugoslavija"

Napomena: tekst je pisan za "Belgrade Less Ordinary" >>, jedinstveni vodič namenjen strancima koji i danas ne veruju da je rokenrol postojao u SFR Jugoslaviji, "komunističkoj zemlji". 

* * * 

"Kakvo je društvo, takva je i muzika.

Muzika ne može da se gleda van konteksta društva." 

(muzičar Branimir Džoni Štulić, 1983.)

"Sve što je imalo tiraž veći od 200.000 primeraka je bila politička činjenica." – otkrio mi je u neformalnom razgovoru nekadašnji urednik jednog od najtiražnijih rok-magazina bivše Jugoslavije. Počinjem priču o muzičkoj sceni Jugoslavije ovim citatom zato što će nam možda pomoći da razumemo koliki je realni uticaj u tadašnjem vremenu i sistemu (državnih) vrednosti imala rok-muzika u SFR Jugoslaviji, državi sa nešto više od 22,5 miliona stanovnika početkom osamdesetih od kojih je manje od 10% bilo učlanjeno u Savez Komunista Jugoslavije, odnosno vladajuću (i jedinu) partiju.

Kakva je to komunistička država bila, sa tako malim procentom članova partije i u kojoj je rok-muzika imala svoj prostor još od šezdesetih? Jugoslavija je - kao što će Vam i drugi tekstovi u ovom magazinu dokazati – bila liberalnija i progresivnija od država Istočnog bloka, u kojoj je čak i alternativna scena, odnosno muzika imala svojevrsnu podršku sve do raspada sistema, koji se pridržavao ideje da je meka kontrola produktivnija nego stroge zabrane – barem dok rok-časopisi ne premašuju tiraž od 200.000 primeraka.

Kao što ništa nije prepuštala slučajnosti u svim aspektima života, Partija nije ni muzičkoj sceni dozvoljavala samovoljno ispadanje iz ritma. Ipak, rešenja koja su preminjivali u ograničavanju protoka ljudi i robe nisu se mogla primeniti na muziku, odnosno AM talase Radio Luksemburga sa kojeg su mladi muzičari 'po sluhu' skidali svetske hitove da bi ih svirali na igrankama. Kakav uticaj muzika ima na mlade je Partija osetila 1963, kada su održane prve ulične demonstracije u Beogradu, i to 'zbog muzike'. Prva velika zvezda Jugoslavije, pevač Đorđe Marjanović nije od strane žirija proglašen pobednikom jednog lokalnog takmičenja a oko sedam hiljada mladih ljudi je započelo proteste zbog kojih je na kraju morala da interveniše policija. Postalo je jasno da je neophodno uhvatiti ritam i korak s vremenom. Kako bi eventualna zabrana popularne muzike poljuljala realno zasnovan imidž Jugoslavije kao socijalističke države u kojoj postoji više sloboda nego u drugim zemljama Istočnog bloka - Partija je obukla plesne cipele, izašla na podijum, zagrlila omladinu i povela ples.

Partija je dala dozvolu za pokretanje prvog rok-end-rol magazina ("Džuboks", 1966) koji je, priča se, odmah rasprodat u tiražu od 100.000 primeraka (dakle, politički 'nevažan' tiraž); organizovana je prva "Gitarijada", na radio-talasima su se pojavile emisije sa 'muzikom za mlade'; školski 'okršaji' profesora i tinejdžera sa 'bitls' frizurama su završeni pobedom ovih drugih a na sceni se pojavila prva generacija 'kosijanera'. Ovo je važno znati, jer je lakše razumeti kako su rok-end-rol i Država neko vreme živeli i radili u čudnoj, ali plodnoj simbiozi. Tokom sedamdesetih su neki od najboljih prog-rok bendova otpevali neke od najlepših partizansko-revolucionarnih pesama (pravljenje 'rodoljubivih pesama o revoluciji' i učešće na partijskim svečanostima je bilo uobičajeno, kao i nagrade koje su bendovi redovno dobijali, čak i oni prkosniji); odlazak muzičkih zvezda na 'odsluženje vojnog roka' bila je vest za naslovne strane državnih medija, a u prostorijama od Partije osnovanog 'Studentskog Kulturnog Centra' (SKC) sada svetski poznata umetnica Marina Abramović izvodila je prve performanse, radikalnije od današnjih. Umesto klasične 'cenzure' (nisu svi bili u ljubavi sa Partijom) pribegavalo se drugim metodama. Mediji, kao i izdavačke kuće i koncertni prostori bili su pod kontrolom države – ali su umesto otvorenih zabrana kao mere uvedeni 'porez na šund' što je neka izdanja činilo skupljim (i primenjivalo se i na druge vrste muzike); objavljivanje albuma odlagalo se sve dok autori nisu pristajali na izbacivanje nekih stihova ili pesama, a koristili su se i izgovori poput 'pozornica u Domu kulture ne može da izdrži tolike instrumente, pojačala i muzičare'.

Kao i mnogo toga u Jugoslaviji, ljubav rok-end-rola i Partije počela je da slabi početkom osamdesetih, čime počinje zlatni period jugoslovenske alternativne muzičke scene. (Neki novinari i muzičari tvrde da je u to vreme, a u organizaciji Državnih službi – u Jugoslaviji počela da stiže i veća količina narkotika koji su namerno usmeravani ka akterima novotalasne scene.) Pank i novi talas su (ne)očekivano brzo stigli do Jugoslavije: prvi pank bend (Pankrti) osnovan je već 1977. u Ljubljani ali pank je u Jugoslaviji zapravo bio izgovor za sviranje drugačije muzike a ne 'simptom dezintegracije samoupravnog socijalizma' kako su ga kritičari zvali, što potvrđuje jedan od osnivača tog istog benda. Novi mladi svet kojem je konačno bilo omogućeno da se 'bave muzikom' ukoliko imaju instrument i znaju nekoliko akorda ubrzo je stvorio jednu od najživahnijih scena Evrope, o kojoj se pisalo i po stranim magazinima - ali i na najvišem nivou (kada je ambasada SSSR-a protestovala zbog pesme "Maljčiki" grupe VIS Idoli zato što se 'rugala' sovjetskoj svakodnevici).

Od 1980. godine jugoslovenska muzička scena je bukvalno eksplodirala. Prvi privatni studiji za snimanje i osnivanje prvih manjih, a kasnije i 'nezavisnih' izdavačkih kuća, radio-stanice sa sve više termina 'nezavisne muzike' (Studio B (Beograd), Radio 101 (Zagreb), Radio Študent (Ljubljana) te ozbiljan broj omladinskih (partijskih, ali zapravo liberalnih) magazina stvorili su prostor u kojem je alternativna scena cvetala u naizgled neurednoj bašti, no dobro ograđenoj.

Nakon učešća na zajedničkom albumu "Paket aranžman" beskompromisni trio Šarlo Akrobata je objavio danas skupoceni vinil "Tuplji ili bistriji čovek biva kad..." koji je u četrdesetak minuta uradio više nego neki britanski novotalasni i pank bendovi na četiri albuma. Pomenuti VIS Idoli su objavili po svim anketama 'najbolji album jugoslovenskog roka' "Odbrana i poslednji dani" na kojem se pored eklektičnog zvuka prvi put moglo čuti i pravoslavno pojanje a album je objavljen u Zagrebu zato što je beogradska izdavačka kuća odbila da štampa omot albuma koji je imao ispise na srpskoj ćirilici (sve se dešava pet godina pre novog talasa nacionalizma i Slobodana Miloševića). Ovaj album se našao na listi najboljih po izboru urednika evropskih muzičkih časopisa (glasali i urednici časopisa Actuel i NME) na mestu broj četiri. Ispred njih su bili Depeche Mode, Yello i Falco, dok su UB40 bili osmi! Razlazom Šarla Akrobate nastala su dva značajna benda jugoslovenske alternativne scene: sirova muzika puna pokliča i rifova koju je svirala Disciplina Kičme koju su u početku činili samo Koja (pevač-basista) i bubnjar i koja je, iako objavljivana u skromnim tiražima, ubrzo postala jedan od prvih kult-bendova Jugoslavije. Drugi bend nastao iz te podele bila je Katarina II/Ekatarina Velika čiji je prvobitni XTC-The Stranglers-art rock zvuk u jednom trenutku prerastao u simfo-pop koji je bio veoma popularan tako da su punili i veće hale i prodavali i do 50.000 albuma (što je smatrano 'komercijalom'). Pred kraj života vođa ovog benda Milan Mladenović je u Brazilu snimio izuzetni album "Angel's Breath" sa Mitrom Subotićem – Subom i muzičarima iz Brazila na kojem su stvarali 'novi zvuk sveta – peti jezik', a Suba je svetu poznat i kao producent albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto, najprodavnijeg albuma brazilske muzike na planeti Zemlji.

U Beogradu je novi talas uskoro iznedrio i novu generaciju bendova, poput i danas ljutih i opakih Partibrejkersa, a za njima su tokom devedesetih došli eklektični Kanda, Kodža i Nebojša i Darkvud Dab, da pomenem i preporučim za preslušavanje barem one koji su počeli da sviraju u vreme postojanja Jugoslavije.

U Zagrebu je novi talas procvetao drugačijim cvetovima. Na početku teksta citirani Branimir Džoni Štulić je kao vođa benda Azra za svega četiri godine sasuo javnosti u lice neke od najljućih kritika 'na svim nivoima' te više desetina pesama zbog kojih su se izdavači preznojavali (i terali ga da na omote albuma dopisuje 'objašnjenja' poput 'imperijalizmu i hegemoniji' iako je bilo jasno da peva o nečem drugom). Prokleto ljut na sve, Džoni se još 1983. povukao u Holandiju ostavši neprikosnovena legenda. Bend drugačijeg zvuka, poetike ali i scenske estetike - Haustor je u svega četiri albuma prošao put od novotalasnog etno-regea i istraživanja egzotičnih foklora, daba i džeza do popularnog pop benda, ali je na tom putu ujedno bio i jedna od retkih žrtava direktne cenzure. Njihova pesma "Radnička klasa odlazi u raj" je najpre odbijena za objavljivanje 1981, da bi po objavljivanju 1984. bila zabranjena za emitovanje.

Sada svetski poznati bend Laibach je takođe 'dete' Jugoslavije, sa kojom su bili u sukobu gotovo od samog osnivanja a zbog korišćenja snimaka govora Josipa Broza Tita za nastupe i albume, koji su u njihovoj muzici dobijali novi, nepoželjni kontekst.

Najneobičniji bendovi dolazili su sa neočekivanih strana. Novosadska Luna objavila je svega jedan, malotiražni album "Nestvarne stvari" na kojem ćete čuti neverovatnu, furioznu četvorku (glas, klavijature, gitara, bubanj) čiju ćete tamu razumeti i bez da znate srpsko-hrvatski. Riječka scena je ponudila genijalni bend Paraf kojim bi se ponosila i britanska scena, a nešto kasnije i Let 3 koji još uvek sviraju i šokiraju javnost - zvukom, tekstovima, koncertima i spotovima. Iz Skopja nije stigao samo Leb i Sol, na čijim albumima ćete čuti jednog od najvećih gitarskih virtuoza Balkana i Evrope, već i tamni Mizar, prvi poznatiji ovdašnji goth-rock bend u čiji su zvuk utkani i pravoslavna tradicija i pojanje. Sarajevo, odnosno Bosna nije dala samo razbarušenu verziju novog talasa ('new primitves'), o kojem bi se knjiga mogla pisati (Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtović), već je bila i kolevka dva poslednja velika (državna) muzička projekta - Plavog orkestra i folk-zvezde Lepe Brene koje je važno pomenuti zato što su oba ono što je država očekivala od popularne muzike: laku zabavu, pamtljive refrene i nikakvu društvenu angažovanost. Pokazalo se da je i publika to tražila: debi album Plavog orkestra je dosegao gotovo milionski tiraž, a Brena i danas važi za jednu od najvećih zvezda Balkana.

Koliki je, zapravo, bio domet rok-muzike, odnosno njenih zvezda, štampe i novinara postalo je, na žalost, vidljivo u vreme kada je SFR Jugoslavija počela da se raspada. Uprkos popularnosti i kakvoj-takvoj prisutnosti čak i na TV kanalima sa nacionalnom frekvencijom – oni muzičari koji su se jasno i glasno određivali protiv novog talasa nacionalizma i oružanih sukoba na prostoru Jugoslavije nisu, ipak, uspeli da odnesu prevagu. Bez obzira na "koncerte za mir", zajedničke nastupe, apele, čak i incidentne prekide TV programa ("Dok mi sviramo, padaju bombe na Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko tijelo. Jebem vam mater!" – Rambo Amadeus) – oni koji su bili za sukob su ipak imali jača pojačala, podršku medija i – pokazalo se – više glasača u svim delovima države.

Koliko sjajnih bendova nisam pomenuo a čije bi pesme vredelo da potražite barem na YouTube kanalu? Miladojka YouNeed, Lačni Franz i Videosex iz Slovenije; Pekinška Patka, Laboratorija Zvuka i Obojeni Program iz Novog Sada; Film, Prljavo Kazalište, Dorian Gray iz Zagreba... A kada osetite da su vam te energije i vibracije bliske, možda počnete da učite srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, slovenački, makedonski ili kako smo već sve zvali te jezike – i bolje razumete koliko je bilo sjajno živeti i pevati u takvoj zemlji, čak i ukoliko ste bili 'ljuta alternativa'.

*

Deset albuma koje bi trebalo da preslušate, čak i ukoliko ne razumete jezik:

"Tupli ili bistriji čovek biva kad..." – Šarlo Akrobata
"Odbrana i poslednji dani" – Idoli
"Nova iznenađenja za nova pokoljenja" – Disciplina Kičme
"Treći svijet" – Haustor
"Nova Akropola" – Laibach 
"Partibrejkers I" - Partibrejkers
"Sunčana strana ulice" – Azra
"Ghastly Beyond Belief" – Miladojka YouNeed
"Distorzija" – Električni orgazam
"Disillusioned" – Rex Ilusivii/Suba

[Za LICEULICE] O (ne)mogućnosti sreće

 

Više o novom broju magazina LICEULICE >>